Идеологија Србског Национализма

Срби у Русији

Генерална — Аутор svarog @ 13:28

Срби у свету

 

ТРАГ СРБА У РУСКОМ ЦАРСТВУ КОЈИХ ВИШЕ НЕМА

 

Прилог разматрању губљења етничког идентитета

 

Обележавање 250. годишњице сеобе Срба у Руско царство половином 18. века, у организацији Филозофског факултета у Новом Саду и Музеја Војводине, веома је значајан културно--историјски догађај. Омогућава да се већ позната сазнања о овим кретањима прикажу у новој светлости и допуне новим чињеницама о збивањима која су била тесно повезана са многим догађањима тога времена на ширим европским просторима. Циљ овог осврта је да, у оквиру тог процеса, скрене пажњу на неке узроке сеобе Срба у Руско царство, укаже на њихов начин живота у новој постојбини и позабави се узроцима и последицама губљења српског етничког идентитета на ондашњим руским просторима. О узроцима сеобе Срба и Црногораца у Руско царство током 18. века постоји релативно обимна литература. У новије време њу допуњавају два значајна дела. Реч је о свеобухватној синтези проф. др Љубомира Церовића Срби у Украјини (Нови Сад, 2002) и импозантном подухвату проф. др Душана Мартиновића Генерали из Црне Горе у руској војсци (Подгорица, 2002).1

 

У постојећој литератури се сеобе Срба у Руско царство углавном проматрају као део једног ширег етничког померања Срба и Црногораца које непрекидно тече од продора Турака у XИВ веку на Балканско полуострво и у континуитету, са мање или више интензитета, на ширем плану траје и до наших дана. Организовано усељавање Срба у Руско царство отпочело је у првом деценијама 18. века као последица историјских догађаја у Панонији и на Балканском полуострву. Још за време Петра Великог, као што се зна, у Русији је основано насеље Срба који су дошли из ондашње Аустрије. Од тих Срба, касније (1727), у време царице Ане организован је српски хусарски (коњички) пук. Али, своју кулминацију српска усељавања у Руско царство, добијају тек оснивањем српских војничких заједница Нове Сербије под руководством Јована Хорвата (1751) и Славјаносербие (1752) под руководством Јована Шевића и Рај­ка Пре­ра­до­ви­ћа, ју­жно од Ки­је­ва, у да­на­шњој Ки­ро­во­град­ској обла­сти.2 Се­о­бе Ср­ба, не­ка­да­шњих Гра­ни­ча­ра из Вој­во­ди­не, у Ру­ско цар­ство, од­но­сно на да­на­шње укра­јин­ске про­сто­ре, ко­је су усле­ди­ле сре­ди­ном 18. ве­ка, по ма­сов­но­сти и по­сле­ди­ца­ма, пред­ста­вља­ју нај­ве­ће ми­гра­ци­о­но по­ме­ре­ње срп­ског ста­нов­ни­штва по­сле Ве­ли­ке се­о­бе Ср­ба 1690. го­ди­не.3 Се­о­бе о ко­ји­ма је ов­де реч би­ле су про­у­зро­ко­ва­не не­за­до­вољ­ством Ср­ба Гра­ни­ча­ра због уки­да­ња (1741) По­мо­ри­шке и По­ти­шке вој­не кра­ји­не, ко­је је беч­ки двор до­де­лио угар­ском плем­ству и ство­рио про­стор за на­се­ља­ва­ње ма­ђар­ског ста­нов­ни­штва у овим пре­де­ли­ма. Ср­бе Гра­ни­ча­ре из Аустри­је и Угар­ске Ру­си­ја је при­ми­ла, као што се у гра­мо­ти ца­ри­це Је­ли­са­ве­те ви­ди због то­га што су пле­ми­ћи, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1954. Ј. Н. То­мић, Ср­би у ве­ли­кој се­о­би, Про­све­та-Ба­шти­на, Бе­о­град, 1990. Сл. Га­ври­ло­вић, Из исто­ри­је Ср­ба у Хр­ват­ској, Сла­во­ни­ји и Угар­ској (15–19. век), Фи­лип Ви­шњић, Бе­о­град, 1993. М. Цр­њан­ски, Се­о­бе и Дру­га књи­га се­о­ба, Бе­о­град, 1990. М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји: Но­ва Ср­би­ја и Сла­ве­но­ср­би­ја, Срп­ски ет­но­граф­ски збор­ник, књ. 26, На­се­ља..., књ. 14, Бе­о­град, 1923. Ђ. Пе­јо­вић, Исе­ља­ва­ње Цр­но­го­ра­ца у 19. ви­је­ку, Ти­то­град, 1962. М. Бар­јак­та­ро­вић, О Ср­би­ма од­се­ље­ним у Ру­си­ју, Но­во­па­зар­ски збор­ник, бр. 26, Но­ви Па­зар, 2002. М. Бар­јак­та­ро­вић, Суд­би­на од­се­ље­них Ср­ба у Укра­ји­ну, Збор­ник ра­до­ва Ет­но­граф­ског ин­сти­ту­та СА­НУ, књ. 5, Бе­о­град, 1971. Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002. Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у ру­ској вој­сци, ЦИД, Под­го­ри­ца, 2002. В. Д. Ђа­чен­ко, Ан­тро­по­ло­ги­че­скиј склад укра­ин­ско­го на­ро­ду, Ки­ив, 1962. В. И. На­ул­ко, Ге­о­гра­фи­че­ские раз­ме­шче­ние на­ро­дов в УС­СР, Ки­ив, 1965. они Ру­си­ју до­жи­вља­ва­ли као сво­ју зе­мљу, што је тај пра­во­слав­ни срп­ски на­род с Ру­си­ма јед­не ве­ре и што пре­ма Ру­си­ма осе­ћа на­ро­чи­ту љу­бав и што су од Ма­ри­је Те­ре­зи­је до­би­ли раз­ре­ше­ње од ње­ног по­дан­ства.4 Ово­ме се при­дру­жу­је и са­зна­ње да су Ср­би Гра­ни­ча­ри ис­ку­сни рат­ни­ци и за­кле­ти не­при­ја­те­љи Ту­ра­ка ко­ји су им за­по­се­ли до­мо­ви­ну.

Са­зна­ња о ко­ји­ма је на­пред реч ути­ца­ла су да ру­ске вла­сти Ср­бе Гра­ни­ча­ре на­се­ле по ју­жним пре­де­ли­ма Ру­ског цар­ства ко­је су угро­жа­ва­ли осман­ски Тур­ци и крим­ски Та­та­ри. У тим про­сто­ри­ма ко­ји ра­ни­је ни­су би­ли на­ста­ње­ни Ср­би су из­гра­ди­ли вој­не објек­те и ци­вил­на на­се­ља ко­ја су ме­ђу­соб­но по­ве­за­ли са­о­бра­ћај­ни­ца­ма, ор­га­ни­зо­ва­ли у њи­ма при­вре­ду, тр­го­ви­ну, за­нат­ство, кул­ти­ви­са­ли зе­мљу и раз­ви­ли по­љо­при­вре­ду и сто­чар­ство. По­ста­ви­ли су те­мељ за раз­вој овог де­ла Ма­ло­ру­си­је, од­но­сно да­на­шње Укра­ји­не, у чи­јем су да­љем про­спе­ри­те­ту уче­ство­ва­ли и њи­хо­ви по­том­ци.5 При­ви­ле­ги­је ко­је су Но­ва Ср­би­ја и Сла­ве­но­сер­би­ја има­ле у по­чет­ку као гра­ни­чар­ске обла­сти ни­су се мо­гле ду­го одр­жа­ти. Ни­ве­ла­ци­ја са око­ли­ном от­по­че­ла је пре­ко ко­му­ни­ка­ци­ја са др­жав­ном упра­вом. Уз из­град­њу на­се­ља, по­ред шан­че­ва, гра­ђе­не су у њи­ма и цр­кве у ко­ји­ма су слу­жи­ли са­мо ру­ски све­ште­ни­ци. Омла­ди­ну су по шко­ла­ма вас­пи­та­ва­ли ру­ски учи­те­љи. Ру­ски је­зик је све ви­ше био у упо­тре­би. От­по­че­ло је по­сте­пе­но усе­ља­ва­ње Ру­са и Ма­ло­ру­са (Укра­ји­на­ца). По­сле по­сто­ја­ња не­што ви­ше од јед­не де­це­ни­је уки­ну­те су ад­ми­ни­стра­тив­но (1764) Но­ва Сер­би­ја и Сла­ве­но­сер­биа. Гу­бље­ње ет­нич­ког иден­ти­те­та Ср­ба Гра­ни­ча­ра от­по­че­ло је, ско­ро спон­та­но, као по­сле­ди­ца при­ла­го­ђа­ва­ња но­вој сре­ди­ни. Гу­би­ла се по­сте­пе­но срп­ска ет­нич­ка хо­мо­ге­ност и раз­вод­ња­ва­ла се у све број­ни­јој ру­ско укра­јин­ској сре­ди­ни. От­по­чео је про­цес не­на­мет­ну­те спон­та­не, ти­хе, аси­ми­ла­ци­је. Уз гу­бље­ње на­род­не но­шње, као спољ­ног обе­леж­ја, про­цес аси­ми­ла­ци­је је до­пу­ња­вао за­јед­нич­ки сло­вен­ски је­зик, при­пад­ност пра­во­слав­ној ре­ли­ги­ји у ко­јој је уте­ме­ље­ње у срп­ском све­то­са­вљу усту­пи­ло ме­сто ру­ском пра­во­слав­ном ко­дек­су. На­ста­ву у шко­ла­ма, од основ­ног до ви­со­ко­школ­ског обра­зо­ва­ња, во­ди­ли су Ру­си па је и то до­при­но­си­ло про­це­су ет­нич­ке хо­мо­ге­ни­за­ци­је јер ен­кла­ве ни­су осве­жа­ва­не но­вим до­се­ље­ни­ци­ма ни­ти је би­ло мо­гућ­но­сти за по­у­ча­ва­ње на срп­ском је­зи­ку у зва­нич­ним уста­но­ва­ма. Жи­вот у ме­шо­ви­тим бра­ко­ви­ма кроз же­нид­бу и удад­бу до­при­но­сио је та­ко­ђе про­це­су ет­нич­ке хо­мо­ге­ни­за­ци­је. Хо­мо­ге­ни­за­ци­ја је ти­хо и нео­сет­но вр­ше­на и уз укљу­чи­ва­ње у по­је­ди­не при­вред­не де­лат­но­сти (за­на­ти, тр­го­ви­на и дру­го). Ет­нич­кој хо­мо­ге­ни­за­ци­ји умно­го­ме је до­при­не­ла сје­ди­ња­ва­ње срп­ских и ру­ских вој­них је­ди­ни­ца по­сле уки­да­ња Но­ве Сер­бие и Сла­ве­но­сер­бие 1764. го­ди­не. Гу­бље­њу ет­нич­ког иден­ти­те­та умно­го­ме су до­при­но­си­ли и срп­ски офи­ци­ри ко­ји су, по пра­ви­лу као ис­ку­сни вој­ни­ци, за­у­зи­ма­ли ви­со­ке по­ло­жа­је у ру­ској вој­сци и за то до­би­ја­ли ви­со­ка дру­штве­на и др­жав­на при­зна­ња. По пре­стан­ку вој­не слу­жбе офи­ци­ри срп­ског по­ре­кла су се по­вла­чи­ли на сво­ја до­бра ко­ја су, уз пле­мић­ке ти­ту­ле, до­би­ја­ли за рат­не за­слу­ге и на­се­ља­ва­ли се углав­ном на про­сто­ри­ма Ју­жне Ру­си­је где су, ими­ти­ра­ју­ћи жи­вот ру­ских пле­ми­ћа, на ру­ски на­чин рас­ко­шно жи­ве­ли па се већ њи­хо­ва пр­ва ге­не­ра­ци­ја по­то­ма­ка осе­ћа­ла Ру­си­ма и ла­га­но за­бо­ра­вља­ла на сво­је срп­ско по­ре­кло.6 Слич­но је би­ло и са дру­гим офи­ци­ри­ма срп­ског по­ре­кла, обич­ним вој­ни­ци­ма, ци­вил­ним до­се­ље­ни­ци­ма и њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма, ко­је су већ у пр­вој ге­не­ра­ци­ји, за­јед­но са за­бо­ра­вља­њем срп­ског је­зи­ка, оби­ча­ја сла­ве и све­то­са­вља, не­ста­ја­ле без тра­га у ши­ро­ком ру­ском и ма­ло­ру­ском ет­нич­ком мо­ру или су се пре­та­па­ли и у дру­ге ет­нич­ке за­јед­ни­це, Мол­дав­це, на при­мер.7 Ет­нич­ка исто­ри­ја мно­гих на­ро­да, па и срп­ског, по­твр­ђу­је да ста­нов­ни­штво ни­ка­да не иш­че­за­ва са од­ре­ђе­не те­ри­то­ри­је а да на не­ки на­чин у на­ро­ду у ко­ји се ута­па не оста­ви део сво­је кул­ту­ре по ко­јој оста­је трај­но пре­по­зна­тљив. Та­ко је и са Ср­би­ма ко­ји су се сре­ди­ном 18. ве­ка до­се­ли­ли у Ру­ско цар­ство. Ако ни­шта дру­го, упр­кос све­му, одр­жа­ла су се ет­нич­ка име­на8 као и име­на не­ких на­се­ља ко­ја су Ср­би Гра­ни­ча­ри сво­је­вре­ме­но би­ли осно­ва­ли.На­уч­не чи­ње­ни­це о ко­ји­ма је на­пред реч сли­ко­ви­то је чи­та­о­цу при­бли­жио Ми­лош Цр­њан­ски у по­зна­том де­лу Се­о­бе... ре­чи­ма: „Сви они ко­ји су се исе­ли­ли, да из­бег­ну иго па­ор­ства у Аустри­ји, ги­ну­ли су и уми­ра­ли, и са­хра­њи­ва­ни, без­и­ме­ни у ру­ску зе­мљу, из­ме­ђу оста­лог по­ми­ње „по пре­зи­ме­ни­ма“ на­се­ља: Ву­ко­ти­ће­во, Ду­ша­но­ви­ће­во, Ла­за­ре­ви­ће­во, Љу­бо­ви­ће­во, Во­ји­но­ви­ће­во, Те­ке­ли­но, Ра­шко­ви­ће­во; по „лич­ним име­ни­ма“: Ва­си­но, То­до­ро­во, Авра­мо­во, Ада­мо­во; „по кра­је­ви­ма“: Ер­де­ље­во, Тре­бињ­ско и дру­га. ко­ју је убр­зо пре­пла­вио опет ру­ски на­род. Они су по­сле ра­то­ва ри­ли зе­мљу на Ин­гу­лу, на До­не­цу да би ис­хра­ни­ли сво­ју де­цу и ис­пу­ни­ли во­љу, Бож­ју, да се жи­вот на­ста­ви“. „Ти па­о­ри, ка­же Цр­њан­ски да­ље, ме­ђу­тим, ко­ји су сво­је ко­сти по­се­ја­ли у зе­мљу ко­ју су Но­вом Сер­ви­јом на­зва­ли, за­пи­са­ли су име­на сво­јих се­ла, ко­ја су у ср­цу но­си­ли. На ге­о­граф­ској кар­ти Ру­си­је, и Евро­пе за веч­ност! Ме­ђу њи­ма су: Сом­бор, Мо­шо­рин, Ча­над, Над­лак, Печ­ка, Гло­го­вац, Па­влиш, Сен­то­маш, Сен­та, Ка­њи­жа, Мар­то­нош, Бе­чеј, Су­бо­ти­ца, Пан­че­во, Зе­мун, Чон­град, Ву­ко­вар, Вр­шац, Слан­ка­мен, Ко­вин. То пи­ше на ро­сиј­ским кар­та­ма до 19. ве­ка! Али, по­сле то­га и та име­на ме­ста ла­га­но не­ста­ју и са­мо по­не­ко од њих пр­ко­си вре­ме­ну и све­до­чи да су их Ср­би сво­је­вре­ме­но осно­ва­ли и у њи­ма жи­ве­ли“.9 Оста­ла су, да­кле, не­ка име­на ко­ја су Ср­би да­ли шан­че­ви­ма и обе­ле­жи­ли сто­ти­нак на­се­ља у ко­ји­ма је сво­је­вре­ме­но жи­ве­ло пре­ко 50.000 Ср­ба.10

 

Ет­нич­ко ра­сло­ја­ва­ње Ср­ба ко­ји су се до­се­ли­ли сре­ди­ном 18. ве­ка у Ру­ско цар­ство от­по­че­ло је од­мах по усе­ља­ва­њу и би­ло је углав­ном за­вр­ше­но до по­чет­ка 19. ве­ка. Оста­ла су не­ка по­ро­дич­на име­на, на­зи­ви не­ких на­се­ља и ре­ла­тив­но оскуд­ни исто­риј­ски до­ку­мен­ти, је­ди­ни све­до­ци ко­ји под­се­ћа­ју да су ов­де не­ка­да жи­ве­ли Ср­би ко­јих од по­чет­ка 19. ве­ка на овим про­сто­ри­ма ви­ше не­ма.

 

Пе­тар Вла­хо­вић

 

 

1 С. Пи­шче­вић, Ме­мо­а­ри, пре­вео Све­то­зар Ма­тић, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1963; Д. Ј. По­по­вић, Ве­ли­ка се­о­ба Ср­ба 1690, Ср­би се­ља­ци и

2 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 6 и 18; Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у

ру­ској вој­сци..., стр. 17.

3 Д. Ј. По­по­вић, Ве­ли­ка се­о­ба Ср­ба 1690., СКЗ, Бе­о­град, 1954.

4 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 57.

5 Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002, стр. 329.

6 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 130.

7 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 130; Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у ру

ској вој­сци, стр. 18; М. Бар­јак­та­ро­вић, О Ср­би­ма од­се­ље­ним у Ру­си­ју..., стр. 165.

8 Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002, стр. 378,

9 М. Цр­њан­ски, Се­о­бе и Дру­га књи­га се­о­ба, стр. 793.

10 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 135; Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, стр. 377

378.

 


Антун Радић о Хрватима

Генерална — Аутор svarog @ 13:23

 

Антун Радић "Како су од Словенаца и Срба нaстали Хрвати”

 

 

"У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита до мора, у цијелој тој земљи НИЈЕ БИЛО НИ ЈЕДНОГ ХРВАТА: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загрба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А ДАНАС СУ ТУ ХРВАТИ! А ГДЈЕ СУ СЛОВЕНЦИ? ЈЕСУ ЛИ СЛОВЕНЦИ ПРОПАЛИ? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И ТАКО СУ СЕ СЛОВЕНЦИ СВЕ ПО МАЛО ПРОЗВАЛИ ХРВАТИМА - изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 3.12.1903.


"Лако вам је данас говорит мој господине! Али да сте ви још прије двадесет година дошли тамо даље у Хрватску, нпр. у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати - ви бисте сретни били кад би вам се сав свијет смијао, јер бисте лако били добили и батина. Али није тако било само међу господом, него још више међу сељацима: и то су били "Раци" и "Шокци"- А ХРВАТИМА КАКОВИМ НИ ТРАГА. А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? ТКО ЈЕ ТЕ ХРВАТЕ ТАКО РЕКУЋ СТВОРИО? То је учинила Странка права. Наука Анте Старчевића она је од несвјесне масе створила Хрвате! Тако је то мој господине, а лако вама данас говорити!"

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 10.11.1904.


"На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста "Србаља католика". Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 31.3.1904.

 

 

 


Powered by blog.rs