Срби у Русији
Срби у свету
Прилог разматрању губљења етничког идентитета
Обележавање 250. годишњице сеобе Срба у Руско царство половином 18. века, у организацији Филозофског факултета у Новом Саду и Музеја Војводине, веома је значајан културно--историјски догађај. Омогућава да се већ позната сазнања о овим кретањима прикажу у новој светлости и допуне новим чињеницама о збивањима која су била тесно повезана са многим догађањима тога времена на ширим европским просторима. Циљ овог осврта је да, у оквиру тог процеса, скрене пажњу на неке узроке сеобе Срба у Руско царство, укаже на њихов начин живота у новој постојбини и позабави се узроцима и последицама губљења српског етничког идентитета на ондашњим руским просторима. О узроцима сеобе Срба и Црногораца у Руско царство током 18. века постоји релативно обимна литература. У новије време њу допуњавају два значајна дела. Реч је о свеобухватној синтези проф. др Љубомира Церовића Срби у Украјини (Нови Сад, 2002) и импозантном подухвату проф. др Душана Мартиновића Генерали из Црне Горе у руској војсци (Подгорица, 2002).1
У постојећој литератури се сеобе Срба у Руско царство углавном проматрају као део једног ширег етничког померања Срба и Црногораца које непрекидно тече од продора Турака у XИВ веку на Балканско полуострво и у континуитету, са мање или више интензитета, на ширем плану траје и до наших дана. Организовано усељавање Срба у Руско царство отпочело је у првом деценијама 18. века као последица историјских догађаја у Панонији и на Балканском полуострву. Још за време Петра Великог, као што се зна, у Русији је основано насеље Срба који су дошли из ондашње Аустрије. Од тих Срба, касније (1727), у време царице Ане организован је српски хусарски (коњички) пук. Али, своју кулминацију српска усељавања у Руско царство, добијају тек оснивањем српских војничких заједница Нове Сербије под руководством Јована Хорвата (1751) и Славјаносербие (1752) под руководством Јована Шевића и Рајка Прерадовића, јужно од Кијева, у данашњој Кировоградској области.2 Сеобе Срба, некадашњих Граничара из Војводине, у Руско царство, односно на данашње украјинске просторе, које су уследиле средином 18. века, по масовности и последицама, представљају највеће миграционо померење српског становништва после Велике сеобе Срба 1690. године.3 Сеобе о којима је овде реч биле су проузроковане незадовољством Срба Граничара због укидања (1741) Поморишке и Потишке војне крајине, које је бечки двор доделио угарском племству и створио простор за насељавање мађарског становништва у овим пределима. Србе Граничаре из Аустрије и Угарске Русија је примила, као што се у грамоти царице Јелисавете види због тога што су племићи, Српска књижевна задруга, Београд, 1954. Ј. Н. Томић, Срби у великој сеоби, Просвета-Баштина, Београд, 1990. Сл. Гавриловић, Из историје Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (15–19. век), Филип Вишњић, Београд, 1993. М. Црњански, Сеобе и Друга књига сеоба, Београд, 1990. М. Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Српски етнографски зборник, књ. 26, Насеља..., књ. 14, Београд, 1923. Ђ. Пејовић, Исељавање Црногораца у 19. вијеку, Титоград, 1962. М. Барјактаровић, О Србима одсељеним у Русију, Новопазарски зборник, бр. 26, Нови Пазар, 2002. М. Барјактаровић, Судбина одсељених Срба у Украјину, Зборник радова Етнографског института САНУ, књ. 5, Београд, 1971. Љ. Церовић, Срби у Украјини, Нови Сад, 2002. Д. Мартиновић, Генерали из Црне Горе у руској војсци, ЦИД, Подгорица, 2002. В. Д. Ђаченко, Антропологическиј склад украинского народу, Киив, 1962. В. И. Наулко, Географические размешчение народов в УССР, Киив, 1965. они Русију доживљавали као своју земљу, што је тај православни српски народ с Русима једне вере и што према Русима осећа нарочиту љубав и што су од Марије Терезије добили разрешење од њеног поданства.4 Овоме се придружује и сазнање да су Срби Граничари искусни ратници и заклети непријатељи Турака који су им запосели домовину.
Сазнања о којима је напред реч утицала су да руске власти Србе Граничаре населе по јужним пределима Руског царства које су угрожавали османски Турци и кримски Татари. У тим просторима који раније нису били настањени Срби су изградили војне објекте и цивилна насеља која су међусобно повезали саобраћајницама, организовали у њима привреду, трговину, занатство, култивисали земљу и развили пољопривреду и сточарство. Поставили су темељ за развој овог дела Малорусије, односно данашње Украјине, у чијем су даљем просперитету учествовали и њихови потомци.5 Привилегије које су Нова Србија и Славеносербија имале у почетку као граничарске области нису се могле дуго одржати. Нивелација са околином отпочела је преко комуникација са државном управом. Уз изградњу насеља, поред шанчева, грађене су у њима и цркве у којима су служили само руски свештеници. Омладину су по школама васпитавали руски учитељи. Руски језик је све више био у употреби. Отпочело је постепено усељавање Руса и Малоруса (Украјинаца). После постојања нешто више од једне деценије укинуте су административно (1764) Нова Сербија и Славеносербиа. Губљење етничког идентитета Срба Граничара отпочело је, скоро спонтано, као последица прилагођавања новој средини. Губила се постепено српска етничка хомогеност и разводњавала се у све бројнијој руско украјинској средини. Отпочео је процес ненаметнуте спонтане, тихе, асимилације. Уз губљење народне ношње, као спољног обележја, процес асимилације је допуњавао заједнички словенски језик, припадност православној религији у којој је утемељење у српском светосављу уступило место руском православном кодексу. Наставу у школама, од основног до високошколског образовања, водили су Руси па је и то доприносило процесу етничке хомогенизације јер енклаве нису освежаване новим досељеницима нити је било могућности за поучавање на српском језику у званичним установама. Живот у мешовитим браковима кроз женидбу и удадбу доприносио је такође процесу етничке хомогенизације. Хомогенизација је тихо и неосетно вршена и уз укључивање у поједине привредне делатности (занати, трговина и друго). Етничкој хомогенизацији умногоме је допринела сједињавање српских и руских војних јединица после укидања Нове Сербие и Славеносербие 1764. године. Губљењу етничког идентитета умногоме су доприносили и српски официри који су, по правилу као искусни војници, заузимали високе положаје у руској војсци и за то добијали висока друштвена и државна признања. По престанку војне службе официри српског порекла су се повлачили на своја добра која су, уз племићке титуле, добијали за ратне заслуге и насељавали се углавном на просторима Јужне Русије где су, имитирајући живот руских племића, на руски начин раскошно живели па се већ њихова прва генерација потомака осећала Русима и лагано заборављала на своје српско порекло.6 Слично је било и са другим официрима српског порекла, обичним војницима, цивилним досељеницима и њиховим породицама, које су већ у првој генерацији, заједно са заборављањем српског језика, обичаја славе и светосавља, нестајале без трага у широком руском и малоруском етничком мору или су се претапали и у друге етничке заједнице, Молдавце, на пример.7 Етничка историја многих народа, па и српског, потврђује да становништво никада не ишчезава са одређене територије а да на неки начин у народу у који се утапа не остави део своје културе по којој остаје трајно препознатљив. Тако је и са Србима који су се средином 18. века доселили у Руско царство. Ако ништа друго, упркос свему, одржала су се етничка имена8 као и имена неких насеља која су Срби Граничари својевремено били основали.Научне чињенице о којима је напред реч сликовито је читаоцу приближио Милош Црњански у познатом делу Сеобе... речима: „Сви они који су се иселили, да избегну иго паорства у Аустрији, гинули су и умирали, и сахрањивани, безимени у руску земљу, између осталог помиње „по презименима“ насеља: Вукотићево, Душановићево, Лазаревићево, Љубовићево, Војиновићево, Текелино, Рашковићево; по „личним именима“: Васино, Тодорово, Аврамово, Адамово; „по крајевима“: Ердељево, Требињско и друга. коју је убрзо преплавио опет руски народ. Они су после ратова рили земљу на Ингулу, на Донецу да би исхранили своју децу и испунили вољу, Божју, да се живот настави“. „Ти паори, каже Црњански даље, међутим, који су своје кости посејали у земљу коју су Новом Сервијом назвали, записали су имена својих села, која су у срцу носили. На географској карти Русије, и Европе за вечност! Међу њима су: Сомбор, Мошорин, Чанад, Надлак, Печка, Глоговац, Павлиш, Сентомаш, Сента, Кањижа, Мартонош, Бечеј, Суботица, Панчево, Земун, Чонград, Вуковар, Вршац, Сланкамен, Ковин. То пише на росијским картама до 19. века! Али, после тога и та имена места лагано нестају и само понеко од њих пркоси времену и сведочи да су их Срби својевремено основали и у њима живели“.9 Остала су, дакле, нека имена која су Срби дали шанчевима и обележили стотинак насеља у којима је својевремено живело преко 50.000 Срба.10
Етничко раслојавање Срба који су се доселили средином 18. века у Руско царство отпочело је одмах по усељавању и било је углавном завршено до почетка 19. века. Остала су нека породична имена, називи неких насеља и релативно оскудни историјски документи, једини сведоци који подсећају да су овде некада живели Срби којих од почетка 19. века на овим просторима више нема.
Петар Влаховић
1 С. Пишчевић, Мемоари, превео Светозар Матић, Српска књижевна задруга, Београд, 1963; Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Срби сељаци и
2 М. Костић, Српска насеља у Русији..., стр. 6 и 18; Д. Мартиновић, Генерали из Црне Горе у
руској војсци..., стр. 17.
3 Д. Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690., СКЗ, Београд, 1954.
4 М. Костић, Српска насеља у Русији..., стр. 57.
5 Љ. Церовић, Срби у Украјини, Нови Сад, 2002, стр. 329.
6 М. Костић, Српска насеља у Русији..., стр. 130.
7 М. Костић, Српска насеља у Русији..., стр. 130; Д. Мартиновић, Генерали из Црне Горе у ру
ској војсци, стр. 18; М. Барјактаровић, О Србима одсељеним у Русију..., стр. 165.
8 Љ. Церовић, Срби у Украјини, Нови Сад, 2002, стр. 378,
9 М. Црњански, Сеобе и Друга књига сеоба, стр. 793.
10 М. Костић, Српска насеља у Русији..., стр. 135; Љ. Церовић, Срби у Украјини, стр. 377
378.
Порука Др. Церовићу (и другима): Зашто се познаваоци неких тема не ангажују на уређивању Википедије (на пример, у енглеској верзији, тема Луганск, уопште се не помињу Срби као оснивачи Каменог Брода и градитељи тврђаве, а у руском издању су прескочене неки важни подаци, док је српска страна скоро празна)? Исто важи за друге теме значајне за Србе, а које пишу Хрвати, Бошњаци...
Аутор Гоца — 21 ÐÐ 2014, 00:05