Идеологија Србског Национализма

Срби у свету

Прилог разматрању губљења етничког идентитета

Обележавање 250. годишњице сеобе Срба у Руско царство половином 18. века, у организацији Филозофског факултета у Новом Саду и Музеја Војводине, веома је значајан културно--историјски догађај. Омогућава да се већ позната сазнања о овим кретањима прикажу у новој светлости и допуне новим чињеницама о збивањима која су била тесно повезана са многим догађањима тога времена на ширим европским просторима. Циљ овог осврта је да, у оквиру тог процеса, скрене пажњу на неке узроке сеобе Срба у Руско царство, укаже на њихов начин живота у новој постојбини и позабави се узроцима и последицама губљења српског етничког идентитета на ондашњим руским просторима. О узроцима сеобе Срба и Црногораца у Руско царство током 18. века постоји релативно обимна литература. У новије време њу допуњавају два значајна дела. Реч је о свеобухватној синтези проф. др Љубомира Церовића Срби у Украјини (Нови Сад, 2002) и импозантном подухвату проф. др Душана Мартиновића Генерали из Црне Горе у руској војсци (Подгорица, 2002).¹

У постојећој литератури се сеобе Срба у Руско царство углавном проматрају као део једног ширег етничког померања Срба и Црногораца које непрекидно тече од продора Турака у XИВ веку на Балканско полуострво и у континуитету, са мање или више интензитета, на ширем плану траје и до наших дана. Организовано усељавање Срба у Руско царство отпочело је у првом деценијама 18. века као последица историјских догађаја у Панонији и на Балканском полуострву. Још за време Петра Великог, као што се зна, у Русији је основано насеље Срба који су дошли из ондашње Аустрије. Од тих Срба, касније (1727), у време царице Ане организован је српски хусарски (коњички) пук. Али, своју кулминацију српска усељавања у Руско царство, добијају тек оснивањем српских војничких заједница Нове Сербије под руководством Јована Хорвата (1751) и Славјаносербие (1752) под руководством Јована Шевића и Рај­ка Пре­ра­до­ви­ћа, ју­жно од Ки­је­ва, у да­на­шњој Ки­ро­во­град­ској обла­сти.² Се­о­бе Ср­ба, не­ка­да­шњих Гра­ни­ча­ра из Вој­во­ди­не, у Ру­ско цар­ство, од­но­сно на да­на­шње укра­јин­ске про­сто­ре, ко­је су усле­ди­ле сре­ди­ном 18. ве­ка, по ма­сов­но­сти и по­сле­ди­ца­ма, пред­ста­вља­ју нај­ве­ће ми­гра­ци­о­но по­ме­ре­ње срп­ског ста­нов­ни­штва по­сле Ве­ли­ке се­о­бе Ср­ба 1690. го­ди­не.³ Се­о­бе о ко­ји­ма је ов­де реч би­ле су про­у­зро­ко­ва­не не­за­до­вољ­ством Ср­ба Гра­ни­ча­ра због уки­да­ња (1741) По­мо­ри­шке и По­ти­шке вој­не кра­ји­не, ко­је је беч­ки двор до­де­лио угар­ском плем­ству и ство­рио про­стор за на­се­ља­ва­ње ма­ђар­ског ста­нов­ни­штва у овим пре­де­ли­ма. Ср­бе Гра­ни­ча­ре из Аустри­је и Угар­ске Ру­си­ја је при­ми­ла, као што се у гра­мо­ти ца­ри­це Је­ли­са­ве­те ви­ди због то­га што су пле­ми­ћи, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1954. Ј. Н. То­мић, Ср­би у ве­ли­кој се­о­би, Про­све­та-Ба­шти­на, Бе­о­град, 1990. Сл. Га­ври­ло­вић, Из исто­ри­је Ср­ба у Хр­ват­ској, Сла­во­ни­ји и Угар­ској (15–19. век), Фи­лип Ви­шњић, Бе­о­град, 1993. М. Цр­њан­ски, Се­о­бе и Дру­га књи­га се­о­ба, Бе­о­град, 1990. М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји: Но­ва Ср­би­ја и Сла­ве­но­ср­би­ја, Срп­ски ет­но­граф­ски збор­ник, књ. 26, На­се­ља..., књ. 14, Бе­о­град, 1923. Ђ. Пе­јо­вић, Исе­ља­ва­ње Цр­но­го­ра­ца у 19. ви­је­ку, Ти­то­град, 1962. М. Бар­јак­та­ро­вић, О Ср­би­ма од­се­ље­ним у Ру­си­ју, Но­во­па­зар­ски збор­ник, бр. 26, Но­ви Па­зар, 2002. М. Бар­јак­та­ро­вић, Суд­би­на од­се­ље­них Ср­ба у Укра­ји­ну, Збор­ник ра­до­ва Ет­но­граф­ског ин­сти­ту­та СА­НУ, књ. 5, Бе­о­град, 1971. Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002. Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у ру­ској вој­сци, ЦИД, Под­го­ри­ца, 2002. В. Д. Ђа­чен­ко, Ан­тро­по­ло­ги­че­скиј склад укра­ин­ско­го на­ро­ду, Ки­ив, 1962. В. И. На­ул­ко, Ге­о­гра­фи­че­ские раз­ме­шче­ние на­ро­дов в УС­СР, Ки­ив, 1965. они Ру­си­ју до­жи­вља­ва­ли као сво­ју зе­мљу, што је тај пра­во­слав­ни срп­ски на­род с Ру­си­ма јед­не ве­ре и што пре­ма Ру­си­ма осе­ћа на­ро­чи­ту љу­бав и што су од Ма­ри­је Те­ре­зи­је до­би­ли раз­ре­ше­ње од ње­ног по­дан­ства.⁴ Ово­ме се при­дру­жу­је и са­зна­ње да су Ср­би Гра­ни­ча­ри ис­ку­сни рат­ни­ци и за­кле­ти не­при­ја­те­љи Ту­ра­ка ко­ји су им за­по­се­ли до­мо­ви­ну.

Са­зна­ња о ко­ји­ма је на­пред реч ути­ца­ла су да ру­ске вла­сти Ср­бе Гра­ни­ча­ре на­се­ле по ју­жним пре­де­ли­ма Ру­ског цар­ства ко­је су угро­жа­ва­ли осман­ски Тур­ци и крим­ски Та­та­ри. У тим про­сто­ри­ма ко­ји ра­ни­је ни­су би­ли на­ста­ње­ни Ср­би су из­гра­ди­ли вој­не објек­те и ци­вил­на на­се­ља ко­ја су ме­ђу­соб­но по­ве­за­ли са­о­бра­ћај­ни­ца­ма, ор­га­ни­зо­ва­ли у њи­ма при­вре­ду, тр­го­ви­ну, за­нат­ство, кул­ти­ви­са­ли зе­мљу и раз­ви­ли по­љо­при­вре­ду и сто­чар­ство. По­ста­ви­ли су те­мељ за раз­вој овог де­ла Ма­ло­ру­си­је, од­но­сно да­на­шње Укра­ји­не, у чи­јем су да­љем про­спе­ри­те­ту уче­ство­ва­ли и њи­хо­ви по­том­ци.⁵ При­ви­ле­ги­је ко­је су Но­ва Ср­би­ја и Сла­ве­но­сер­би­ја има­ле у по­чет­ку као гра­ни­чар­ске обла­сти ни­су се мо­гле ду­го одр­жа­ти. Ни­ве­ла­ци­ја са око­ли­ном от­по­че­ла је пре­ко ко­му­ни­ка­ци­ја са др­жав­ном упра­вом. Уз из­град­њу на­се­ља, по­ред шан­че­ва, гра­ђе­не су у њи­ма и цр­кве у ко­ји­ма су слу­жи­ли са­мо ру­ски све­ште­ни­ци. Омла­ди­ну су по шко­ла­ма вас­пи­та­ва­ли ру­ски учи­те­љи. Ру­ски је­зик је све ви­ше био у упо­тре­би. От­по­че­ло је по­сте­пе­но усе­ља­ва­ње Ру­са и Ма­ло­ру­са (Укра­ји­на­ца). По­сле по­сто­ја­ња не­што ви­ше од јед­не де­це­ни­је уки­ну­те су ад­ми­ни­стра­тив­но (1764) Но­ва Сер­би­ја и Сла­ве­но­сер­биа. Гу­бље­ње ет­нич­ког иден­ти­те­та Ср­ба Гра­ни­ча­ра от­по­че­ло је, ско­ро спон­та­но, као по­сле­ди­ца при­ла­го­ђа­ва­ња но­вој сре­ди­ни. Гу­би­ла се по­сте­пе­но срп­ска ет­нич­ка хо­мо­ге­ност и раз­вод­ња­ва­ла се у све број­ни­јој ру­ско укра­јин­ској сре­ди­ни. От­по­чео је про­цес не­на­мет­ну­те спон­та­не, ти­хе, аси­ми­ла­ци­је. Уз гу­бље­ње на­род­не но­шње, као спољ­ног обе­леж­ја, про­цес аси­ми­ла­ци­је је до­пу­ња­вао за­јед­нич­ки сло­вен­ски је­зик, при­пад­ност пра­во­слав­ној ре­ли­ги­ји у ко­јој је уте­ме­ље­ње у срп­ском све­то­са­вљу усту­пи­ло ме­сто ру­ском пра­во­слав­ном ко­дек­су. На­ста­ву у шко­ла­ма, од основ­ног до ви­со­ко­школ­ског обра­зо­ва­ња, во­ди­ли су Ру­си па је и то до­при­но­си­ло про­це­су ет­нич­ке хо­мо­ге­ни­за­ци­је јер ен­кла­ве ни­су осве­жа­ва­не но­вим до­се­ље­ни­ци­ма ни­ти је би­ло мо­гућ­но­сти за по­у­ча­ва­ње на срп­ском је­зи­ку у зва­нич­ним уста­но­ва­ма. Жи­вот у ме­шо­ви­тим бра­ко­ви­ма кроз же­нид­бу и удад­бу до­при­но­сио је та­ко­ђе про­це­су ет­нич­ке хо­мо­ге­ни­за­ци­је. Хо­мо­ге­ни­за­ци­ја је ти­хо и нео­сет­но вр­ше­на и уз укљу­чи­ва­ње у по­је­ди­не при­вред­не де­лат­но­сти (за­на­ти, тр­го­ви­на и дру­го). Ет­нич­кој хо­мо­ге­ни­за­ци­ји умно­го­ме је до­при­не­ла сје­ди­ња­ва­ње срп­ских и ру­ских вој­них је­ди­ни­ца по­сле уки­да­ња Но­ве Сер­бие и Сла­ве­но­сер­бие 1764. го­ди­не. Гу­бље­њу ет­нич­ког иден­ти­те­та умно­го­ме су до­при­но­си­ли и срп­ски офи­ци­ри ко­ји су, по пра­ви­лу као ис­ку­сни вој­ни­ци, за­у­зи­ма­ли ви­со­ке по­ло­жа­је у ру­ској вој­сци и за то до­би­ја­ли ви­со­ка дру­штве­на и др­жав­на при­зна­ња. По пре­стан­ку вој­не слу­жбе офи­ци­ри срп­ског по­ре­кла су се по­вла­чи­ли на сво­ја до­бра ко­ја су, уз пле­мић­ке ти­ту­ле, до­би­ја­ли за рат­не за­слу­ге и на­се­ља­ва­ли се углав­ном на про­сто­ри­ма Ју­жне Ру­си­је где су, ими­ти­ра­ју­ћи жи­вот ру­ских пле­ми­ћа, на ру­ски на­чин рас­ко­шно жи­ве­ли па се већ њи­хо­ва пр­ва ге­не­ра­ци­ја по­то­ма­ка осе­ћа­ла Ру­си­ма и ла­га­но за­бо­ра­вља­ла на сво­је срп­ско по­ре­кло.⁶ Слич­но је би­ло и са дру­гим офи­ци­ри­ма срп­ског по­ре­кла, обич­ним вој­ни­ци­ма, ци­вил­ним до­се­ље­ни­ци­ма и њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма, ко­је су већ у пр­вој ге­не­ра­ци­ји, за­јед­но са за­бо­ра­вља­њем срп­ског је­зи­ка, оби­ча­ја сла­ве и све­то­са­вља, не­ста­ја­ле без тра­га у ши­ро­ком ру­ском и ма­ло­ру­ском ет­нич­ком мо­ру или су се пре­та­па­ли и у дру­ге ет­нич­ке за­јед­ни­це, Мол­дав­це, на при­мер.⁷ Ет­нич­ка исто­ри­ја мно­гих на­ро­да, па и срп­ског, по­твр­ђу­је да ста­нов­ни­штво ни­ка­да не иш­че­за­ва са од­ре­ђе­не те­ри­то­ри­је а да на не­ки на­чин у на­ро­ду у ко­ји се ута­па не оста­ви део сво­је кул­ту­ре по ко­јој оста­је трај­но пре­по­зна­тљив. Та­ко је и са Ср­би­ма ко­ји су се сре­ди­ном 18. ве­ка до­се­ли­ли у Ру­ско цар­ство. Ако ни­шта дру­го, упр­кос све­му, одр­жа­ла су се ет­нич­ка име­на⁸ као и име­на не­ких на­се­ља ко­ја су Ср­би Гра­ни­ча­ри сво­је­вре­ме­но би­ли осно­ва­ли.На­уч­не чи­ње­ни­це о ко­ји­ма је на­пред реч сли­ко­ви­то је чи­та­о­цу при­бли­жио Ми­лош Цр­њан­ски у по­зна­том де­лу Се­о­бе... ре­чи­ма: „Сви они ко­ји су се исе­ли­ли, да из­бег­ну иго па­ор­ства у Аустри­ји, ги­ну­ли су и уми­ра­ли, и са­хра­њи­ва­ни, без­и­ме­ни у ру­ску зе­мљу, из­ме­ђу оста­лог по­ми­ње „по пре­зи­ме­ни­ма“ на­се­ља: Ву­ко­ти­ће­во, Ду­ша­но­ви­ће­во, Ла­за­ре­ви­ће­во, Љу­бо­ви­ће­во, Во­ји­но­ви­ће­во, Те­ке­ли­но, Ра­шко­ви­ће­во; по „лич­ним име­ни­ма“: Ва­си­но, То­до­ро­во, Авра­мо­во, Ада­мо­во; „по кра­је­ви­ма“: Ер­де­ље­во, Тре­бињ­ско и дру­га. ко­ју је убр­зо пре­пла­вио опет ру­ски на­род. Они су по­сле ра­то­ва ри­ли зе­мљу на Ин­гу­лу, на До­не­цу да би ис­хра­ни­ли сво­ју де­цу и ис­пу­ни­ли во­љу, Бож­ју, да се жи­вот на­ста­ви“. „Ти па­о­ри, ка­же Цр­њан­ски да­ље, ме­ђу­тим, ко­ји су сво­је ко­сти по­се­ја­ли у зе­мљу ко­ју су Но­вом Сер­ви­јом на­зва­ли, за­пи­са­ли су име­на сво­јих се­ла, ко­ја су у ср­цу но­си­ли. На ге­о­граф­ској кар­ти Ру­си­је, и Евро­пе за веч­ност! Ме­ђу њи­ма су: Сом­бор, Мо­шо­рин, Ча­над, Над­лак, Печ­ка, Гло­го­вац, Па­влиш, Сен­то­маш, Сен­та, Ка­њи­жа, Мар­то­нош, Бе­чеј, Су­бо­ти­ца, Пан­че­во, Зе­мун, Чон­град, Ву­ко­вар, Вр­шац, Слан­ка­мен, Ко­вин. То пи­ше на ро­сиј­ским кар­та­ма до 19. ве­ка! Али, по­сле то­га и та име­на ме­ста ла­га­но не­ста­ју и са­мо по­не­ко од њих пр­ко­си вре­ме­ну и све­до­чи да су их Ср­би сво­је­вре­ме­но осно­ва­ли и у њи­ма жи­ве­ли“.⁹ Оста­ла су, да­кле, не­ка име­на ко­ја су Ср­би да­ли шан­че­ви­ма и обе­ле­жи­ли сто­ти­нак на­се­ља у ко­ји­ма је сво­је­вре­ме­но жи­ве­ло пре­ко 50.000 Ср­ба.¹⁰

Ет­нич­ко ра­сло­ја­ва­ње Ср­ба ко­ји су се до­се­ли­ли сре­ди­ном 18. ве­ка у Ру­ско цар­ство от­по­че­ло је од­мах по усе­ља­ва­њу и би­ло је углав­ном за­вр­ше­но до по­чет­ка 19. ве­ка. Оста­ла су не­ка по­ро­дич­на име­на, на­зи­ви не­ких на­се­ља и ре­ла­тив­но оскуд­ни исто­риј­ски до­ку­мен­ти, је­ди­ни све­до­ци ко­ји под­се­ћа­ју да су ов­де не­ка­да жи­ве­ли Ср­би ко­јих од по­чет­ка 19. ве­ка на овим про­сто­ри­ма ви­ше не­ма.

Пе­тар Вла­хо­вић

¹ С. Пи­шче­вић, Ме­мо­а­ри, пре­вео Све­то­зар Ма­тић, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1963; Д. Ј. По­по­вић, Ве­ли­ка се­о­ба Ср­ба 1690, Ср­би се­ља­ци и

² М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 6 и 18; Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у

ру­ској вој­сци..., стр. 17.

³ Д. Ј. По­по­вић, Ве­ли­ка се­о­ба Ср­ба 1690., СКЗ, Бе­о­град, 1954.

⁴ М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 57.

⁵ Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002, стр. 329.

⁶ М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 130.

⁷ М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 130; Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у ру

ској вој­сци, стр. 18; М. Бар­јак­та­ро­вић, О Ср­би­ма од­се­ље­ним у Ру­си­ју..., стр. 165.

⁸ Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002, стр. 378,

⁹ М. Цр­њан­ски, Се­о­бе и Дру­га књи­га се­о­ба, стр. 793.

¹⁰ М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 135; Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, стр. 377

378.