Идеологија Србског Национализма

Политичке Странке

Генерална — Аутор svarog @ 20:06

 

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
Написао: Милосав Васиљевић

 

Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање.

Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре. Како демократија допушта да људи по истом друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака.

Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна. Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.

Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима. Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину.

Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина. Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање.  А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.

Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика.

Ваља запазити да и овде, они који нам такко говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа:

Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици у главном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918. године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.

Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова. Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.

Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.

 


(Из ''Зборашки социолошки требник'', Београд 1940. стр:145 - 150)

 


Биографија Проте Николе Беговића

Генерална — Аутор svarog @ 13:05

 

 

Прота Никола Беговић – српски полихистор

 
Аутор:Радован Пилиповић 
 
У културној историји српског народа, прота Никола Беговић (1821-1895) спада међу оне изузетно плодне писце из свештеничког сталежа, који су бирали занимљиву, увек актуелну тематику и при том неговали особени језички израз. У ширим круговима је познат као аутор класичног етнографског остварења Живот и обичаји Срба граничара, које је репринтовано у чувеној едицији Просвете „Баштина”.

 

Увек је важно истицати чињеницу да Никола Беговић није био само свештеник-етнограф, иако је свакако први у плејади писаца који су „из народа” писали „о народу”. Са развијањем српске етнографске науке у првој половини 20. века, након њега долазе и следећи свештеници-етнографи, али из „школе” Јована Цвијића, као што су: Саво Накићеновић (1882-1926), Петар Рађеновић (1885-1941) и Милан Карановић (1882-1955). Сви они су, захваљујући свом парохијском позиву, имали услове да се баве научним радом, ојачаним теренским истраживањима. 

Никола Беговић, као чедо епохе романтизма, „патио” је од страствене љубави према сопственом народу. Никако не можемо рећи да је био шовиниста, или да је икада позивао на националну и верску нетрпељивост. Исто тако, мора да се призна да је био опрезни публициста, увек на књижевну кавгу расположени апологета свога народа и своје вере у Војној Граници. 

БИОГРАФИЈА

Рођен је 1. децембра 1821. године на Банији, у месту Беговићи код Петриње, а умро 20. априла 1895. године у Карловцу. Школовао се у Костајници, Суњи и Плашком. У Плашком је завршио епископско-клирикално училиште, тадашњу средњу богословску школу која је, уз ону у Пакрацу, била расадник богословске просвете за западне српске крајеве. Након свршеног курса средњег образовања, Никола Беговић је 1842-1843. учитељ Српске основне школе у Костајници. Убрзо прима ђаконски чин, а од 1845. је парох, са службом у Петрињи. 

Као катихета се одлучује и приступа темељитом националном раду.
Његов највећи успех је истискивање немачког језика из верске наставе и његова разумна замена српским у петрињској школи. Од 1848. године интензивно проповеда и развија српска национална осећања. Због таквог „друштвено корисног” рада, од стране власти трпи прогоне. Иако је био припадник духовног сталежа, неколико пута је затваран, али је и даље остајао непоколебљив у својим убеђењима интегралног српства. Из варошице Петриње је премештен у руралнију Перну. Међутим, од 1862. године му се отвара широко поље рада, јер по потреби службе попује у самом Карловцу, административном и економском центру Горње Крајине. 

У старом, урбанистичко германски и војнички устројеном Карлштату, држи верску наставу српској и православној деци не само у тамошњој Основној школи, него и у Вишој девојачкој, затим Реалци, Гимназији, Кадетско-шегртској школи, Мушкој и Женској учитељској школи. Млади и одговорни свештенкик Никола Беговић посећује тамнице и болнице, дајући свима поуку и утеху. До његовог доласка, православна деца су ишла на римокатоличку верску наставу, а његов биограф је записао:

„Сав овај покор Беговић пресјече једним махом и окупи сву Српчад око себе у једну школу... Ту он њима начичка пуну школу слика и прилика из српске историје и обасу их бисерјем народних умотоврина и пјесама српских. Ту он с њима заједно пјеваше: Праг је ово милог Српства на коме стојимо!, Већ се српска застава свуда вије јавно!, Сабљо моја, димискијо!, Чуј Душане, тебе војска зове!”. 

Други занимљиви и значајни подаци из његове биографије говоре како је 1867. године походио свесловенску изложбу у Москви, на којој су се окупили представници националних елита из свих словенских крајева Аустро-Угарске, под покровитељством добротворних друштава Царске Русије и самог руског цара. Никола Беговић је од 1861. године народни заступник из Карловачког генералата у Земаљском сабору у Загребу, а од 1867 до 1881. је посланик Слуњског среза на свима српским црквено-народним саборима у Сремским Карловцима.

ДЕЛА

Први протини радови су били искључиво богословске проблематике. Урађени оригинално, али управо као пионирски, они немају ону дубину и нису засновани на фактографском хумусу потоњих деценија. Међутим, нису само понављачки, поводљиви, осносно радови писани у сенци других ауторитета. У његове ране радове спадају: Српске катихезе на основу синодалног катихизиса (Београд 1860). То катихетско дело наставља традицију личког катихизиса Стојана Шобата са почетка 19. века. Никола Беговић је, може бити, и оснивач српске библистике (библијске историје и археологије у модерном смислу), јер је аутор приручника: Библијска повјестница Старога и Новога Завјета и апостолска дјела са описанијем Палестине од Христа до наших времена (Загреб 1852). Ту се надаље, нижу: Српске бесједе које је саставио и говорио Никола Беговић (Београд 1870), омилитички зборник на недељне и празничне библијске и агиолошке теме, у којима има много места која антиципирају трагичну политичку судбину крајишких Срба. Његова Историја цркве србске, приљубљена младој Србадији (Нови Сад 1874; друго издање:1877) данас може бити занимљива само са музеолошке стране и аспекта развоја науке, генезе српске историографске мисли, јер су резултати које излаже и научно и педагошки превазиђени. Додуше, остаје пример композиционог склада и прагматично писане повеснице. Литургика за српске школе и народ (Биоград 1885) представља последње објављено богословско дело, компендијум најчешћих богослужбених текстова са тумачењима, који су сакупљени за полазнике светих богослужења.

Поред тога што се окушао као писац историјских радова, као црквени беседник, затим аутор уџбеника из разних богословских наука, преводилац и песник, Никола Беговић је на пољу фолклористике оставио трајан траг и праву незапрту бразду. Његове Српске народне пјесме, које су издате у Загребу 1885. године, сведоче о исконском прикупљачком дару. Он је трудбеник са напорних теренских истраживања и мајстор умешног записивања са казивачевих и певачевих усана. Етнографски рад Живот и обичаји Срба граничара (Загреб 1887) остао је уписан, по језгровитости и снази стила, у странице српске књижевне историје.

МИСИЈА

Његов беседнички дар је засијао и 15. октобра 1867. године, када је произведен за протојереја. Након одржане беседе, владика Лукијан Николајевић (1865-1872) му замери: „Било је и оштрих речи”, али је од проте добио одговор: „Без оштрих речи наша губа не спада!”.

Његова Збирка бесjеда на црквене празнике које је изговорио у саборној цркви у Карловцу (Београд 1870) изашла је уз помоћ угледних београдских трговаца из породице Барако. Беседе прате ритам црквених празника. Имају пригодан карактер и верско-дидактички садржај: позив на покајање, исправљање живота, потакнуће на човекољубље, практиковање врлина, али и јаку патриотску свест:

„Погледајмо још на наш народ и нашу цркву. Српска је повјестница у вртлогу свјетском омашћена са крви мученичком, и прошарана са клетим лицемерством на обадвије стране”. 

Сведочанство тадашњег друштвеног положаја српског народа остају речи:

„У Хрватској јест богме тако; јер што је гођ туда српскога навода са цијелим својим опсегом (црквенским), све је уковано тако, да му се ни за име не зна!”.

Једна светосавска беседа проте Николе Беговића прожета је следећим мислима: 

 „Толика, браћо, доброта и самосвјесност нашега народа лијепо вам се указује у човјечијој снаги, а оличена у нашем Растку Немањићу. Па како нас, богме, тешко болити мора душа на много којешта, што смо подпали најпосле под превласт трулежа: опет се можемо тјешити, да се је у Српству налазило свјестније мужева, који су за бједнијем народом помишљали и утјехе му давали, особито пак наглашујем срдачну благодарност нашој Цркви србској, што нам је поставила Св. Саву на углед и духовнога вођу. И доиста је то велики промисао Божији по Српство, да ми у црквеном колу гледамо на првом реду после Богојављења нашега народног просвјетитеља”.

Никола Беговић, Србин са Баније, срцем и душом привржен идеји свесрпског јединства, проповеда катихизис, науку хришћанску, али не само то. За њега „вјеронаук” није довољна школска дисциплина. Да би се ђак српског порекла етички и духовно изградио у развијену и самосвесну личност, и да би одолео асимилационим насртајима просветног система и прозелитске клерикалне пропаганде, прота Никола Беговић уводи „србоук”.

ПОЛЕМИКА

Текстови Николе Беговића објављени у „Хришћанском веснику”, листу ког је уређивао прота Алекса Илић, одликују се специфичном књижевном жаоком, политичком иронијом која не би прошла цензуру да се покушало да ти текстови буду објављени у неким од часописа на територији Аустро-Угарске. У њима се прота обрачунава са „јежовитима”, ударајући на све унионистичке покушаје, фабриковање митова и фалсификовање факата. Навешћемо само неке њихове наслове: Антихрист, Римска мајка, Глас у одбрану православља, Глас православног Србина на Окружницу бискупа Штросмајера... 

Никола Беговић се осведочио као мајстор јетке инвективе, реалистички заједљиве, али не пакосне полемике. Успех код читаоца никада није изостајао. Одговори из противничког табора, нпр. из листа „Обзор” морали би бити предмет специјалних библиографских истраживања. Биографију овог српског полихистора са краћом библиографијом написао је Сима Лукин Лазић, одмах по протиној смрти 1895, насловивши је Србин од Србина, јер она говори о човеку „који је живио као протопоп Недјељко, а умро као Краљевић Марко”.

 

Преузето са сајта: pravoslavlje.spc.rs 

 


Powered by blog.rs