Идеологија Србског Национализма

10 ÐÐ, 2012

Биографија Проте Николе Беговића

Генерална — Аутор svarog @ 13:05

 

 

Прота Никола Беговић – српски полихистор

 
Аутор:Радован Пилиповић 
 
У културној историји српског народа, прота Никола Беговић (1821-1895) спада међу оне изузетно плодне писце из свештеничког сталежа, који су бирали занимљиву, увек актуелну тематику и при том неговали особени језички израз. У ширим круговима је познат као аутор класичног етнографског остварења Живот и обичаји Срба граничара, које је репринтовано у чувеној едицији Просвете „Баштина”.

 

Увек је важно истицати чињеницу да Никола Беговић није био само свештеник-етнограф, иако је свакако први у плејади писаца који су „из народа” писали „о народу”. Са развијањем српске етнографске науке у првој половини 20. века, након њега долазе и следећи свештеници-етнографи, али из „школе” Јована Цвијића, као што су: Саво Накићеновић (1882-1926), Петар Рађеновић (1885-1941) и Милан Карановић (1882-1955). Сви они су, захваљујући свом парохијском позиву, имали услове да се баве научним радом, ојачаним теренским истраживањима. 

Никола Беговић, као чедо епохе романтизма, „патио” је од страствене љубави према сопственом народу. Никако не можемо рећи да је био шовиниста, или да је икада позивао на националну и верску нетрпељивост. Исто тако, мора да се призна да је био опрезни публициста, увек на књижевну кавгу расположени апологета свога народа и своје вере у Војној Граници. 

БИОГРАФИЈА

Рођен је 1. децембра 1821. године на Банији, у месту Беговићи код Петриње, а умро 20. априла 1895. године у Карловцу. Школовао се у Костајници, Суњи и Плашком. У Плашком је завршио епископско-клирикално училиште, тадашњу средњу богословску школу која је, уз ону у Пакрацу, била расадник богословске просвете за западне српске крајеве. Након свршеног курса средњег образовања, Никола Беговић је 1842-1843. учитељ Српске основне школе у Костајници. Убрзо прима ђаконски чин, а од 1845. је парох, са службом у Петрињи. 

Као катихета се одлучује и приступа темељитом националном раду.
Његов највећи успех је истискивање немачког језика из верске наставе и његова разумна замена српским у петрињској школи. Од 1848. године интензивно проповеда и развија српска национална осећања. Због таквог „друштвено корисног” рада, од стране власти трпи прогоне. Иако је био припадник духовног сталежа, неколико пута је затваран, али је и даље остајао непоколебљив у својим убеђењима интегралног српства. Из варошице Петриње је премештен у руралнију Перну. Међутим, од 1862. године му се отвара широко поље рада, јер по потреби службе попује у самом Карловцу, административном и економском центру Горње Крајине. 

У старом, урбанистичко германски и војнички устројеном Карлштату, држи верску наставу српској и православној деци не само у тамошњој Основној школи, него и у Вишој девојачкој, затим Реалци, Гимназији, Кадетско-шегртској школи, Мушкој и Женској учитељској школи. Млади и одговорни свештенкик Никола Беговић посећује тамнице и болнице, дајући свима поуку и утеху. До његовог доласка, православна деца су ишла на римокатоличку верску наставу, а његов биограф је записао:

„Сав овај покор Беговић пресјече једним махом и окупи сву Српчад око себе у једну школу... Ту он њима начичка пуну школу слика и прилика из српске историје и обасу их бисерјем народних умотоврина и пјесама српских. Ту он с њима заједно пјеваше: Праг је ово милог Српства на коме стојимо!, Већ се српска застава свуда вије јавно!, Сабљо моја, димискијо!, Чуј Душане, тебе војска зове!”. 

Други занимљиви и значајни подаци из његове биографије говоре како је 1867. године походио свесловенску изложбу у Москви, на којој су се окупили представници националних елита из свих словенских крајева Аустро-Угарске, под покровитељством добротворних друштава Царске Русије и самог руског цара. Никола Беговић је од 1861. године народни заступник из Карловачког генералата у Земаљском сабору у Загребу, а од 1867 до 1881. је посланик Слуњског среза на свима српским црквено-народним саборима у Сремским Карловцима.

ДЕЛА

Први протини радови су били искључиво богословске проблематике. Урађени оригинално, али управо као пионирски, они немају ону дубину и нису засновани на фактографском хумусу потоњих деценија. Међутим, нису само понављачки, поводљиви, осносно радови писани у сенци других ауторитета. У његове ране радове спадају: Српске катихезе на основу синодалног катихизиса (Београд 1860). То катихетско дело наставља традицију личког катихизиса Стојана Шобата са почетка 19. века. Никола Беговић је, може бити, и оснивач српске библистике (библијске историје и археологије у модерном смислу), јер је аутор приручника: Библијска повјестница Старога и Новога Завјета и апостолска дјела са описанијем Палестине од Христа до наших времена (Загреб 1852). Ту се надаље, нижу: Српске бесједе које је саставио и говорио Никола Беговић (Београд 1870), омилитички зборник на недељне и празничне библијске и агиолошке теме, у којима има много места која антиципирају трагичну политичку судбину крајишких Срба. Његова Историја цркве србске, приљубљена младој Србадији (Нови Сад 1874; друго издање:1877) данас може бити занимљива само са музеолошке стране и аспекта развоја науке, генезе српске историографске мисли, јер су резултати које излаже и научно и педагошки превазиђени. Додуше, остаје пример композиционог склада и прагматично писане повеснице. Литургика за српске школе и народ (Биоград 1885) представља последње објављено богословско дело, компендијум најчешћих богослужбених текстова са тумачењима, који су сакупљени за полазнике светих богослужења.

Поред тога што се окушао као писац историјских радова, као црквени беседник, затим аутор уџбеника из разних богословских наука, преводилац и песник, Никола Беговић је на пољу фолклористике оставио трајан траг и праву незапрту бразду. Његове Српске народне пјесме, које су издате у Загребу 1885. године, сведоче о исконском прикупљачком дару. Он је трудбеник са напорних теренских истраживања и мајстор умешног записивања са казивачевих и певачевих усана. Етнографски рад Живот и обичаји Срба граничара (Загреб 1887) остао је уписан, по језгровитости и снази стила, у странице српске књижевне историје.

МИСИЈА

Његов беседнички дар је засијао и 15. октобра 1867. године, када је произведен за протојереја. Након одржане беседе, владика Лукијан Николајевић (1865-1872) му замери: „Било је и оштрих речи”, али је од проте добио одговор: „Без оштрих речи наша губа не спада!”.

Његова Збирка бесjеда на црквене празнике које је изговорио у саборној цркви у Карловцу (Београд 1870) изашла је уз помоћ угледних београдских трговаца из породице Барако. Беседе прате ритам црквених празника. Имају пригодан карактер и верско-дидактички садржај: позив на покајање, исправљање живота, потакнуће на човекољубље, практиковање врлина, али и јаку патриотску свест:

„Погледајмо још на наш народ и нашу цркву. Српска је повјестница у вртлогу свјетском омашћена са крви мученичком, и прошарана са клетим лицемерством на обадвије стране”. 

Сведочанство тадашњег друштвеног положаја српског народа остају речи:

„У Хрватској јест богме тако; јер што је гођ туда српскога навода са цијелим својим опсегом (црквенским), све је уковано тако, да му се ни за име не зна!”.

Једна светосавска беседа проте Николе Беговића прожета је следећим мислима: 

 „Толика, браћо, доброта и самосвјесност нашега народа лијепо вам се указује у човјечијој снаги, а оличена у нашем Растку Немањићу. Па како нас, богме, тешко болити мора душа на много којешта, што смо подпали најпосле под превласт трулежа: опет се можемо тјешити, да се је у Српству налазило свјестније мужева, који су за бједнијем народом помишљали и утјехе му давали, особито пак наглашујем срдачну благодарност нашој Цркви србској, што нам је поставила Св. Саву на углед и духовнога вођу. И доиста је то велики промисао Божији по Српство, да ми у црквеном колу гледамо на првом реду после Богојављења нашега народног просвјетитеља”.

Никола Беговић, Србин са Баније, срцем и душом привржен идеји свесрпског јединства, проповеда катихизис, науку хришћанску, али не само то. За њега „вјеронаук” није довољна школска дисциплина. Да би се ђак српског порекла етички и духовно изградио у развијену и самосвесну личност, и да би одолео асимилационим насртајима просветног система и прозелитске клерикалне пропаганде, прота Никола Беговић уводи „србоук”.

ПОЛЕМИКА

Текстови Николе Беговића објављени у „Хришћанском веснику”, листу ког је уређивао прота Алекса Илић, одликују се специфичном књижевном жаоком, политичком иронијом која не би прошла цензуру да се покушало да ти текстови буду објављени у неким од часописа на територији Аустро-Угарске. У њима се прота обрачунава са „јежовитима”, ударајући на све унионистичке покушаје, фабриковање митова и фалсификовање факата. Навешћемо само неке њихове наслове: Антихрист, Римска мајка, Глас у одбрану православља, Глас православног Србина на Окружницу бискупа Штросмајера... 

Никола Беговић се осведочио као мајстор јетке инвективе, реалистички заједљиве, али не пакосне полемике. Успех код читаоца никада није изостајао. Одговори из противничког табора, нпр. из листа „Обзор” морали би бити предмет специјалних библиографских истраживања. Биографију овог српског полихистора са краћом библиографијом написао је Сима Лукин Лазић, одмах по протиној смрти 1895, насловивши је Србин од Србина, јер она говори о човеку „који је живио као протопоп Недјељко, а умро као Краљевић Марко”.

 

Преузето са сајта: pravoslavlje.spc.rs 

 


Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме

Powered by blog.rs