Идеологија Србског Национализма

Вељко Миланковић

Генерална — Аутор svarog @ 11:34

 

ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ, КОМАНДАНТ "ВУКОВА СА ВУЧЈА"

ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА

И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у гротлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!

Истицао је авryст ратне 1991. roдие.­ Летњи предвечерњи пљусак тек беше проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац и преузели контралу над местом. Прекинута су страшна ус­ташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т­-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и му­ниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке по­лиције. Ослободиоци нисy имали губита­ка....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекју­черашње одбране Окучана, остало свега четрдесет шесторица!.. .
Непун сат и по касније пристигла је но­ва порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вучјака' саче­као је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непријатељ је имао тридесет се­дам мртвих и више десетина тешко рање­них. Наше снаге - без губитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, коман­данта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуздана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто два­десет усташа. Томе треба додати и иэвес­тан број оних који су се у расулу повукли из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је је­динствена прилика да се, беэ великих про­блема, успостави наша контрола над овим важним местом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење за­што тражено одобрење никада није стиг­ло. Новска данас, као што је поэнато, није у границама Републике Српске Краји­не...

У сазвежђу "Белог вука"
Тог августа први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поруч­ника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Го­ре, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на планину Вучјак, општина Прњавор, Босанска Крајина. Јед­ног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хај­дучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузет­ника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске де­мократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахо­ву, одржан је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлу­чено је, поред осталог, да се из свих бо­санскокрајишких општина, за не дај Бо­же, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланко­вић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чи­ном поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних ин­структора у Голубићу, или пак они од ње­га.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стаси­ти младићи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под ка­пом и у срцу. . .

Четрдесет шест »Вукова« ослобађа Јасеновац
Ватрено крштење »Вукова" су имали на Козари. Муњевитом акцијом, у садеј­ству са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над теле­визијским релејом и пробили информа­тивну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље.
Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонији. Убрзо, проце­њујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске краји­не хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу.
Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на ле­вој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територи­је под јаком усташком контролом, иэбија­ју на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окуча­на. Са запрепашћењем су констатовали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах.
Окучани су одбрањени, важна села То­вац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна див­љања у српском Јасеrговцу.

+++++++++++++++++

Спреман сам, господо
безусловно извршити
сваку вашу наредбу,
сем оне која
представља очигледну
издају српског народа
и његових
национално-државних
интереса - обратио се
поручник Миланковић
својим
претпостављенима у
Команди Корпуса
++++++++++++++++

- Иэбора а времена за чекање рги ни­смо имали. Морали смо напасти одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду­
бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . .
Кажа о херојима и трговцима


Пошто одобрење за напад на Новску није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повлаче у своју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбране имале су задатак да фронтално крену ка Новој Градишци. ..
Све је у бази на Вучјаку било у знаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац.
И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без званичне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a он је задржан последњи.
Касније се испоставило да су тих месец и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху пожељни тих дана. А поручник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса:
- Сnреман сам, господо, безусловно извршити сваку вашу наредбу, сем ове која представља очигледну издају српског народа и његових национално - државних интереса!

Српски га метак није га хтео. . .

Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Ма­шићка Шагoвина, падају Ширинци, угрo­жени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати.
- Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или страначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко.
Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа својих. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систем навлачења на танак лед.. ..)
Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено.
Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака".
Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањеној нози (тако је било у свим биткама током операције). Жесто­ким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . .

>>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<<

На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пу­ковника (сада генерала) Милета Новако­вића.
Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећка­ња, техника је спуштена са брда и треба­ло је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа!
И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица
"Сивци" (названа по своме храбром ко­мандиру, "ражалованом поручнику Сивцу").­

У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и провуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине..

У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца:

"Момци 'вечитог поручиика Миланко­вића' извели сy једини класичан јуриш "на нож" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у стрелце изнели заставу у прве редове и, после команде "Нож на пушке!' полетели грудима на не­пријатељске ровове. .. јуришајући на Ја­кеш, стратешку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је рањено. Јакеш је пао. Паника - "Ву­кови долазе! - захватила је Модри­чу. . "

". . . саВучјака српспки добровољци..."

Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана


++++++++++++++++
Судбина операције
"Коридор" ломила се,
већ у старту. Поручник
Миланковић
предводио је своје
"Вукове" с гипсом на
рањеној нози, тако је
било у свим биткама
током опервције
++++++++++++++++

Генералске чинове добили су Мар­тић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy коман­данта елитног батаљона. И потапшан је по рамену.
А одмах по пробијању Коридора, "Вуко­ви" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из ка­сарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У истом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташким формацијама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда.
Даље се није могло: тенкови неисправ­ни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . .
Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Ко­та 181, је одржана, Бијело брдо је пало, по­зиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива.
После краћег предаха, "Вукови" су при­кључени четвртој тактичкој групи пуков­ника Пере Чолића. У нову борбу улазе од­мах. За два дана, линију фронта гпомерају седам километара!
Заузимају село Брђане, чиме је пробије­на прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладава­ју селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће.
Следи усташка офанзива из правца Туз­ле. "Вукови" су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, напа­дачи у расулу одбачени.
Место у историји, легенди и песми

Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину.
"Вукови са Вучјак" су, требали напо­миrњати, хитно пребачени тамо где је нај­теже. Оне ноћи кад је "Бенковац висио" ускачу на прве линије и, зајендо са "Српским тигровима", држе фронт на­спрам усташке оклопно-пешадијске бри­гаде... Српски Бенковац није пао.
У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранате испаљене из усташког оруђа по­roђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . .
И пре но што је пољубац смрти nопри­мио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковкћ се беше преселио у историју, легенду и пес­му (""Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци").
"Вукови са Вучјака" остали су на бенко­вачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неум­рлог командаита!" поручили су ових да­на. "Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјће у нама. .<<
Неколико дана пред одлазак на бенко­вачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Ота­џбини, о Уједињеним Српским Земњама, о издаји и трговини светинњама. .. Полазе­ћи, казао сам му само: "Чувај се!"
Док сам жив, памтићу како сс тада ос­мехнуо и, без патетике, поново цитирао
"Не видети никога никад више. То је једини правн опис смрти."

БРАНИСЛАВ МАТИЋ



Бошњачка Нација

Генерална — Аутор svarog @ 11:13

 

 

Бошњачка нација? This is a featured page

Веровали или не - Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина

Бошњачка нација?

 


Шта је то „бошњачка нација“, одакле поплава свих тих нација и језика, као и небулозних тврдњи да Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина полемише историчар Слободан Јарчевић као одговор на писање Нирмана Гицића у тексту на сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. 

На сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (www.rijaset.ba), налази се запис Нирмана Гицића о бошњачкој нацији. У њему се препознаје дух претходних столећа - дух којим су колонијалне силе (Турска, Угарска, Млетачка Република, Аустрија, Француска, Немачка... уз планове Ватикана) чиниле све да раздробе српску нацију – по верским и завичајним шавовима. Намера је јасна - да би та српска нација (сведена у што мању православну заједницу и на што мање државне просторе) постала немоћна. Немоћна, да се ослободи, деколонизује и одржавотвори на својим етничким и историјским земљама – од Истре до грчке и бугарске границе. Да не би била толика, колика је била у 8. и 9. столећу, например, германски историчари су (преко Аустроугарске, Немачке и Ватикана) присилили српске државнике и званичне интелектуалце у 19. столећу, да овај период српске историје искључе из уџбеника и шире литературе и да српску повјест вежу за неки почетак од краја 12. столећа, с такозваном Рашком – кобајаги првом српском државом, коју је основао, кобајаги, Немања. А српска држава је трајала 700 године пре Немање, од 490. године - с престоницом у Скадру и с горе означеним границама.

Не знамо каквог је образовања господин Нирман Гицић, али он није изузетак међу тако бројним интелектуалцима (код свих народа и народности бивше Југославије), који истрајавају на речнику према Србији и Србима какав су користиле колонијалне силе и с Истока и са Запада. Једна о тих наслеђених колонијалних тековина је и ружење српског народа. Да је то тако, погледајмо шта господин Гицић пише o Србима и Србији:

„Модел понашања, да све што вриједи то је српско, а све друго је измишљено и непостојеће, камен је око ногу државе Србије у њеним покушајима да ухвати прикључак са остатком савременог свијета. Званично, Србија се декларише за евро-атланске интеграције, улазак у Европску унију и поштивање свих људских и мањинских права. Међутим, потези које власти у Београду повлаче доводе у сумњу искреност ових намјера.

Бошњаци и босански језик на Балкану су аутохтони више вијекова. То је аксиом који се не доказује. Једноставно, то је тако и свака прича о тој теми, која оспорава Бошњаке и босански језик, тенденциозна је и злонамјерна. Међутим, у србијанској јавности, мало-мало, па се забаци мамац за националисте и екстремисте који у фокус ставља ову тему. Најсвјежији примјер таквог тенденциозног и злонамјерног изношења неистина у јавност је изјава Драгана Милосављевића, предсједника Удружења српско-турског пријатељства, да у Турској живи девет милиона Срба, а у самом Истанбулу три милиона... Начин на који Милосављевић објашњава постојање Срба у Турској је на ивици здравог разума. У дневнику „Пресс", од 05. априла 2009. године, између осталог, каже: 

„Ти људи су апсолутно свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији! Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била... За овдашње власти ти људи никада нису били сматрани српским исељеницима због догме, да су Срби само они православне вере... Зато што је то и даље табу тема и јеретичко питање, данас и имамо нацију Бошњака. Можда би и карта Хрватске данас била драстично другачија да је дозвољено изјаснити се као Србин католик... Разговарао сам са људима који потенцирају да су из “Аски Србистана”, што у преводу значи “Старе Србије”. Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас - из Скопља”.

Овај човјек, који се представља као Србин, који је „пријатељ” других народа, па и у Србији институционално омраженог турског народа, и који је на челу једног таквог удружења, у овој својој изјави, ниподаштава све на Балкану што није српско. За њега је Скопље у Србији, а не у Македонији. У Хрватској не живе Хрвати већ Срби католици, а Бошњаци су измишљен народ. Ова његова изјава дала је повода разним националистичким и неонацистичким удружењима у Србији, да на интернет форумима надугачко и нашироко расправљају и објашњавају небеско поријекло Срба и да ниподаштавају све друге народе. Све ме ово подсјећа на не тако давну прошлост крајем двадесетог вијека, када су сличне, па чак и бенигније изјаве запалиле балканско буре барута и изазвале крвави рат - који је у свом епилогу имао стравични геноцид у Сребреници и стријељање преко осам хиљада Бошњака.

Митологија као државна политика
Који су мотиви за давање оваквих изјава? Гдје су коријени оваквог геноцидног промишљања? Због чега се национализам у Србији (нон-стоп) подгријава, некада на тишој, а некада на јачој ватри? Коме је то у интересу? Комплетно државно устројство у Србији засновано је на митоманији и народним пјесмама које су пјевали слијепи гуслари, који из техничких разлога нису били у стању да виде стварност и истину која их окружује, па су пјевали напамет. Његошев “Горски вијенац”, Андрићева “На Дрини ћуприја”, Гарашаниново “Начертање”, разни устави - видовдански и октроисани, Меморандум САНУ и овај посљедњи Устав Републике Србије јесу документи, писани трагови и коријени из којих се црпи легитимитет за национализам и расизам у Србији. Ниједна власт у Србији од 1912. године и одласка Османске империје са овог дијела Балкана није имала снаге, или није хтјела, да се ухвати у коштац и да се избори против ове пошасти, већ напротив, сви су национализам и ниподаштавање других народа у већој или мањој мјери његовали...”

“…А што се тиче оних девет милиона грађана који воде поријекло са ових простора, а живе у Турској, они су углавном Бошњаци и говоре босански језик. Бошњаци су народ који је највише страдао у двадесетом вијеку и има их вишеструко више у расијању него на Западном Балкану, одакле и потичу њихови коријени. Распадом Османског царства и окупацијом простора од Оризара у Македонији, преко Призрена и Санџака, па све до Цазина, а касније и распадом СФРЈ, Бошњаци су највише изгубили и под налетима разних национализама, убистава, притисака и етничких чишћења, спашавајући животе, раселили су се широм планете, али никада не заборављају своје коријене, поријекло и географски простор са којег потичу, како год да се тај простор данас зове и колико год да га држава чини…”

Нермин Гицић

 

***

 


Ниподаштавање српске културне баштине

· Каква је то одважност господина Гицића, кад каже да су српске народне песме без икакве вредности, а дивили су им се највећи европски умови 19. и 20. столећа? Он каже да су их певали „слијепи гуслари, који, из техничких разлога, нису били у стању да виде стварност и истину“. 
· Каква је то одважност господина Гицића (да ли је интелектуална?) кад ниподаштава уметничку вредност Његошевог „Горског вијенца“ и вредност романа „На Дрини ћуприја“, за којег је српски писац Иво Андрић добио Нобелову награду?
· А говорећи о историји, Нирман Гицић је показао потпуно непознавање чињеница из наше прошлости, јер „Начертаније“ Илије Гарашанина сматра претходницом српског национализма и расизма, а не зна, да је „Начертаније“ дело француске обавештајне службе, што је открио (у варшавским архивама) проф. др Љибомир Јакшић-Дурковић. Њиме је Србији наметан колонијални план – уједињење с Хрватима и Словенцима, да би се Српство ослабило и претапало у југословенство. Илија Гарашанин је наслутио ту латинску подвалу, па га је преправио и усмерио ка уједињењу српског народа - на српским етничким и историјским земљама, које су, већим делом, биле окупиране од Турске, Аустроугарске и Италије. 
· Нирман Гуцић верно прихвата и страховити речник колонијалних западних држава с краја двадесетог столећа, кад су планирале и спроводиле разбијање Југославије, користећи се Словенцима, Хрватима, Шиптарима и муслиманима. Тада су сву кривицу за изазивање рата приписивале Србима, а двадесетак година касније, ево, видимо, Нирман Гуцић се користи њиховим, антисрпским, речником. 

Нема Срба муслимана

Нирман Гуцић се руга Србима. Каже, да Срби не верују у оно што други пишу. Уверавам га да нико неће од Срба и припадника осталих народа – који логички размишљају (не научно) поверовати у оно што је он написао и у оно што он мисли о муслиманима на територији бивше Југославије. Он их све зове „Бошњацима“ и не дозвољава могућност, да је ико од њих Србин. Или, бар, да је српског порекла. Он тврди да је свих 9 милиона муслимана у Турској, који се организују као српска национална заједница, „бошњачке“ народности и да говоре „бошњачким“ језиком.
Оваква тврдња је права лудост. Јер, Турци су владали скоро целом данашњом Мађарском, Молдавијом, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Грчком и данашњим српским земљама. Кад су се Далмација, Крајина, Мађарска и Војводина ослободиле турског ропства – крајем 17. и почетком 18. столећа, онда су исламизирани становници ових области насељавали земље под турском влашћу. Тако су, например - у Босну и Херцеговину, стигли муслимани из Далмације, Славоније, Лике, с Кордуна из Баније, па и из Мађарске. А у свим овим крајевима, одакле су стизали муслимани, живели су Срби - као већинско становништво. Дакле, многи од њих су исламизирани у време турске власти и, кад су ови крајеви ослобођени, иламизирано становништво се повлачило на турске земље – и у Малу Азију, и у Бугарску, и у Србију, и у Херцеговину, и у Албанију и у Босну. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
Даље, после Првог и Другог српског устанка, исламизирани Срби су насељавали делове Херцеговине и Босне, а многи су одлазили на Косово и Метохију, Албанију, Бугарску и у Турску. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин- зато што су селили?
После турско-српског рата 1876. и после Берлинског конгреса (1878), многи исламизирани Срби су одлазили у Турску, Албанију, у Македонију и на Косово и Метохију – највише из Рашке, Црне Горе, Херцеговине и Босне. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
После Првог балканског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску с Косова и Метохије, из јужних делова данашње Србије, из Црне Горе и из Македоније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
Чак и после Другог светског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску (само у Турску) с Косова и Метохије, Македоније, Рашке и из Албаније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?

Невероватне су нападне тврдње данашњих „Бошњака“, да нема ниједног муслимана српске националности. Ето, од тих 9 милиона муслимана у Турској, Гицић тврди, нема ниједног Србина. Нема ниједног Србина муслимана ни у Србији, по тврђењу Нирмана Гицића. Чудно је то, да чудније не може бити! А ако овом чуду додамо и тврдње Ватикана и Хрвата, да на Балкану нема ниједног Србина католика (опет, чудо), онда се у свету – последње две хиљаде година десило несхватљиво чудо! Две највеће религије на свету – Ислам и Римокатоличка нису успеле, да превере ниједног православног Србина. Па, забога, ако је то тако – зашто се тај чудни феномен не изучава? Могу се њиме бавити: религија, политика, историја, психологија, социологија... и шта знамо која још од друштвених наука. 
Чудо је (опет, чудо) да овако једноставно питање (логички лако), није изазвало званичне интелектуалце и државнике у српским земљама – да га ставе на дневни ред својих међународних и билатералних односа?!

Од завичајних имена – нове (несрпске) нације

Не упуштамо се у потпуну расправу о стварању нација на основу завичајних имена у бившој Југославији – боље речно, на основу српских завичајних имена. Десило се то са завичајним именом – Македонијом. Тамо се ствара „македонска“ нација. Ствара се и од завичајног имена – Црне Горе – „црногорска“ нација. Ствара се од завичајног имена – Босне – бошњачка нација. Хајде, да погледамо, делимично, одлике ове последње – „бошњачке“ нације, или „босанске“. 

1. Нетачно је да се народ у Средњем веку у Босни звао (национално) Босанцима. Звао се завичајно Босанцима, а сва документа бележе тамо Србе. Обласни господари у Босни, а после Душанове смрти и владари Босне, у повељама, бележе – да су им и родитељи и преци Срби.

2. Није тачно, да је у Босни у Средњем веку била нека богумилска вера, коју ствараоци „бошњачке нације“ узимају као оправдање за своје несрпско порекло. Хрватски историчар Фрањо Рачки је унео фалсификат о богумилској вери – на основу тога што су високодостојници Ватикана православне вернике звали: бабунима, патеренима, богумилима, незнабошцима, шизматицима... А тако су православне звали и у Другом светском рату. Ето, једно од тих погрдних имена је Рачки узео за неку нову религију и фалсификовао - да у српској Босни није било хришћанске православне вере! 

3. Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је уговор писан у четири примерка – два на српском и два на латинском језику. Даље, од краја 17. и почетком 18. столећа – и Турска и Млетачка Република, касније Аустрија, ће избегавати именице „Срби“, „Србин“, „Србија“ и изразе: „српска земља“, „српски народ“, итд. Тако ће Аустријанци српски језик звати „земаљским“, па „босанским“, о чему је написао књигу француски историчар Андре Бар – 1903. године. Милоје Милојевић ће забележити, око 1870, да су Турци и Шиптари имали право да убију Србина на Косову и Метохији, ако би рекао да је Србин, или ако би споменуо Србију, или рекао да је неки манастир српски. Убица је за такво недело добијао и новчану награду. А кад је Аустрија склапала уговор с црногорским владарима, тражила је да се не уписује, да је уговор сачињен с владиком српским, него с црногорским. При издавању Србима пасоша, Аустрија је, обавезно, уписивала да су они Хрвати, итд.

4. Једно завичајно име се не поштује – а од њега би се, такође, могла створити нација. У питању је Херцеговина. Њу не поштују приврженици „бошњачке нације“ и упорно понављају да су Херцеговци - САМО БОСАНЦИ, ИЛИ БОШЊАЦИ. Докле ће то Херцеговци трпети, па макар били и муслимани, није јасно. Јер Херцеговци уважавају своје завичајно име – исто толико колико и Црногорци своје. А шта им би, досада, да се не одупру овој навали Босанаца – да се оно не спомиње, није потпуно јасно.

5. Присталице бошњаштва не поштују и неке друге завичаје – ни од њих, као и од Херцеговине, не праве нове нације. То је Рашка – кажу да су у њој само Бошњаци. То су и Косово и Метохија. Кажу, и у ове две српске области живе Бошњаци – а не Срби муслимани.

6. И на крају – не поштују ни Мачву, ни Шумадију. И тамо има муслимана – старином, али не дозвољавају да они буду национално Мачвани или Шумадинци. И ОНИ МОРАЈУ БИТИ БОШЊАЦИ. У Београду има муслимана староседелаца, али и они морају бити „Бошњаци“ – не дозвољава им се да буду Срби, Србијанци, или Шумадинци.

Ето, нека читаоци одлуче – да ли је у праву Нирман Гицић. Тврди, да Турци, за време од 500 година своје владавине у српским земљама, нису исламизирали ниједног Србина. 

Слободан Јарчевић Београд, 28. 12. 7518 (2009)

 

 

 

 


Powered by blog.rs