Бошњачка Нација
Бошњачка
нација?
Веровали или не - Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина
Бошњачка нација?
Шта је
то „бошњачка нација“, одакле поплава свих тих нација и језика, као и небулозних
тврдњи да Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина полемише
историчар Слободан Јарчевић као одговор на писање Нирмана Гицића у тексту на
сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини.
На сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (www.rijaset.ba), налази се запис Нирмана
Гицића о бошњачкој нацији. У њему се препознаје дух претходних столећа - дух којим
су колонијалне силе (Турска, Угарска, Млетачка Република, Аустрија, Француска,
Немачка... уз планове Ватикана) чиниле све да раздробе српску нацију – по
верским и завичајним шавовима. Намера је јасна - да би та српска нација
(сведена у што мању православну заједницу и на што мање државне просторе)
постала немоћна. Немоћна, да се ослободи, деколонизује и одржавотвори на својим
етничким и историјским земљама – од Истре до грчке и бугарске границе. Да не би
била толика, колика је била у 8. и 9. столећу, например, германски историчари
су (преко Аустроугарске, Немачке и Ватикана) присилили српске државнике и
званичне интелектуалце у 19. столећу, да овај период српске историје искључе из
уџбеника и шире литературе и да српску повјест вежу за неки почетак од краја
12. столећа, с такозваном Рашком – кобајаги првом српском државом, коју је
основао, кобајаги, Немања. А српска држава је трајала 700 године пре Немање, од
490. године - с престоницом у Скадру и с горе означеним границама.
Не знамо каквог је образовања господин Нирман Гицић, али он није изузетак међу
тако бројним интелектуалцима (код свих народа и народности бивше Југославије),
који истрајавају на речнику према Србији и Србима какав су користиле
колонијалне силе и с Истока и са Запада. Једна о тих наслеђених колонијалних
тековина је и ружење српског народа. Да је то тако, погледајмо шта господин
Гицић пише o Србима и Србији:
„Модел понашања, да све што вриједи то је српско, а све друго је измишљено и
непостојеће, камен је око ногу државе Србије у њеним покушајима да ухвати
прикључак са остатком савременог свијета. Званично, Србија се декларише за
евро-атланске интеграције, улазак у Европску унију и поштивање свих људских и
мањинских права. Међутим, потези које власти у Београду повлаче доводе у сумњу
искреност ових намјера.
Бошњаци и босански језик на Балкану су аутохтони више вијекова. То је аксиом
који се не доказује. Једноставно, то је тако и свака прича о тој теми, која
оспорава Бошњаке и босански језик, тенденциозна је и злонамјерна. Међутим, у
србијанској јавности, мало-мало, па се забаци мамац за националисте и
екстремисте који у фокус ставља ову тему. Најсвјежији примјер таквог
тенденциозног и злонамјерног изношења неистина у јавност је изјава Драгана
Милосављевића, предсједника Удружења српско-турског пријатељства, да у Турској
живи девет милиона Срба, а у самом Истанбулу три милиона... Начин на који
Милосављевић објашњава постојање Срба у Турској је на ивици здравог разума. У
дневнику „Пресс", од 05. априла 2009. године, између осталог, каже:
„Ти људи су апсолутно свесни свог порекла, са невероватним
поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у
Србији! Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те
просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме
породица носила и која је крсна слава куће била... За овдашње власти ти људи
никада нису били сматрани српским исељеницима због догме, да су Срби само они
православне вере... Зато што је то и даље табу тема и јеретичко питање, данас и
имамо нацију Бошњака. Можда би и карта Хрватске данас била драстично другачија
да је дозвољено изјаснити се као Србин католик... Разговарао сам са људима који
потенцирају да су из “Аски Србистана”, што у преводу значи “Старе Србије”.
Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас - из Скопља”.
Овај човјек, који се представља као Србин, који је „пријатељ” других народа,
па и у Србији институционално омраженог турског народа, и који је на челу
једног таквог удружења, у овој својој изјави, ниподаштава све на Балкану што
није српско. За њега је Скопље у Србији, а не у Македонији. У Хрватској не живе
Хрвати већ Срби католици, а Бошњаци су измишљен народ. Ова његова изјава дала
је повода разним националистичким и неонацистичким удружењима у Србији, да на интернет
форумима надугачко и нашироко расправљају и објашњавају небеско поријекло Срба
и да ниподаштавају све друге народе. Све ме ово подсјећа на не тако давну
прошлост крајем двадесетог вијека, када су сличне, па чак и бенигније изјаве
запалиле балканско буре барута и изазвале крвави рат - који је у свом епилогу
имао стравични геноцид у Сребреници и стријељање преко осам хиљада Бошњака.
Митологија као државна политика
Који су мотиви за давање оваквих изјава? Гдје су коријени оваквог геноцидног
промишљања? Због чега се национализам у Србији (нон-стоп) подгријава, некада на
тишој, а некада на јачој ватри? Коме је то у интересу? Комплетно државно
устројство у Србији засновано је на митоманији и народним пјесмама које су
пјевали слијепи гуслари, који из техничких разлога нису били у стању да виде
стварност и истину која их окружује, па су пјевали напамет. Његошев “Горски
вијенац”, Андрићева “На Дрини ћуприја”, Гарашаниново “Начертање”, разни устави
- видовдански и октроисани, Меморандум САНУ и овај посљедњи Устав Републике
Србије јесу документи, писани трагови и коријени из којих се црпи легитимитет
за национализам и расизам у Србији. Ниједна власт у Србији од 1912. године и
одласка Османске империје са овог дијела Балкана није имала снаге, или није
хтјела, да се ухвати у коштац и да се избори против ове пошасти, већ напротив,
сви су национализам и ниподаштавање других народа у већој или мањој мјери
његовали...”
“…А што се тиче оних девет милиона грађана који воде поријекло са ових
простора, а живе у Турској, они су углавном Бошњаци и говоре босански језик.
Бошњаци су народ који је највише страдао у двадесетом вијеку и има их
вишеструко више у расијању него на Западном Балкану, одакле и потичу њихови
коријени. Распадом Османског царства и окупацијом простора од Оризара у
Македонији, преко Призрена и Санџака, па све до Цазина, а касније и распадом
СФРЈ, Бошњаци су највише изгубили и под налетима разних национализама,
убистава, притисака и етничких чишћења, спашавајући животе, раселили су се
широм планете, али никада не заборављају своје коријене, поријекло и географски
простор са којег потичу, како год да се тај простор данас зове и колико год да
га држава чини…”
Нермин Гицић
***
Ниподаштавање српске културне баштине
· Каква је то одважност господина Гицића, кад каже да су српске народне песме
без икакве вредности, а дивили су им се највећи европски умови 19. и 20.
столећа? Он каже да су их певали „слијепи
гуслари, који, из техничких разлога, нису били у стању да виде стварност и
истину“.
· Каква је то одважност господина Гицића (да ли је интелектуална?) кад
ниподаштава уметничку вредност Његошевог „Горског вијенца“ и вредност романа
„На Дрини ћуприја“, за којег је српски писац Иво Андрић добио Нобелову награду?
· А говорећи о историји, Нирман Гицић је показао потпуно непознавање чињеница
из наше прошлости, јер „Начертаније“ Илије Гарашанина сматра претходницом
српског национализма и расизма, а не зна, да је „Начертаније“ дело француске
обавештајне службе, што је открио (у варшавским архивама) проф. др Љибомир Јакшић-Дурковић.
Њиме је Србији наметан колонијални план – уједињење с Хрватима и Словенцима, да
би се Српство ослабило и претапало у југословенство. Илија Гарашанин је
наслутио ту латинску подвалу, па га је преправио и усмерио ка уједињењу српског
народа - на српским етничким и историјским земљама, које су, већим делом, биле
окупиране од Турске, Аустроугарске и Италије.
· Нирман Гуцић верно прихвата и страховити речник колонијалних западних држава
с краја двадесетог столећа, кад су планирале и спроводиле разбијање
Југославије, користећи се Словенцима, Хрватима, Шиптарима и муслиманима. Тада
су сву кривицу за изазивање рата приписивале Србима, а двадесетак година
касније, ево, видимо, Нирман Гуцић се користи њиховим, антисрпским, речником.
Нема Срба муслимана
Нирман Гуцић се руга Србима. Каже, да Срби не верују у оно што други пишу.
Уверавам га да нико неће од Срба и припадника осталих народа – који логички
размишљају (не научно) поверовати у оно што је он написао и у оно што он мисли
о муслиманима на територији бивше Југославије. Он их све зове „Бошњацима“ и не
дозвољава могућност, да је ико од њих Србин. Или, бар, да је српског порекла.
Он тврди да је свих 9 милиона муслимана у Турској, који се организују као
српска национална заједница, „бошњачке“ народности и да говоре „бошњачким“
језиком.
Оваква тврдња је права лудост. Јер, Турци су владали скоро целом данашњом
Мађарском, Молдавијом, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Грчком и данашњим
српским земљама. Кад су се Далмација, Крајина, Мађарска и Војводина ослободиле
турског ропства – крајем 17. и почетком 18. столећа, онда су исламизирани
становници ових области насељавали земље под турском влашћу. Тако су, например
- у Босну и Херцеговину, стигли муслимани из Далмације, Славоније, Лике, с
Кордуна из Баније, па и из Мађарске. А у свим овим крајевима, одакле су стизали
муслимани, живели су Срби - као већинско становништво. Дакле, многи од њих су
исламизирани у време турске власти и, кад су ови крајеви ослобођени,
иламизирано становништво се повлачило на турске земље – и у Малу Азију, и у
Бугарску, и у Србију, и у Херцеговину, и у Албанију и у Босну. Значи ли то,
господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
Даље, после Првог и Другог српског устанка, исламизирани Срби су насељавали
делове Херцеговине и Босне, а многи су одлазили на Косово и Метохију, Албанију,
Бугарску и у Турску. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био
Србин- зато што су селили?
После турско-српског рата 1876. и после Берлинског конгреса (1878), многи
исламизирани Срби су одлазили у Турску, Албанију, у Македонију и на Косово и
Метохију – највише из Рашке, Црне Горе, Херцеговине и Босне. Значи ли то,
господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
После Првог балканског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску с
Косова и Метохије, из јужних делова данашње Србије, из Црне Горе и из
Македоније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато
што су селили?
Чак и после Другог светског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску
(само у Турску) с Косова и Метохије, Македоније, Рашке и из Албаније. Значи ли
то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
Невероватне су нападне тврдње данашњих „Бошњака“, да нема ниједног муслимана српске
националности. Ето, од
тих 9 милиона муслимана у Турској, Гицић тврди, нема ниједног Србина. Нема
ниједног Србина муслимана ни у Србији, по тврђењу Нирмана Гицића. Чудно је то,
да чудније не може бити! А ако овом чуду додамо и тврдње Ватикана и Хрвата, да
на Балкану нема ниједног Србина католика (опет, чудо), онда се у свету –
последње две хиљаде година десило несхватљиво чудо! Две највеће религије на
свету – Ислам и Римокатоличка нису успеле, да превере ниједног православног
Србина. Па, забога, ако је то тако – зашто се тај чудни феномен не изучава?
Могу се њиме бавити: религија, политика, историја, психологија, социологија...
и шта знамо која још од друштвених наука.
Чудо је (опет, чудо) да овако једноставно питање (логички лако), није изазвало
званичне интелектуалце и државнике у српским земљама – да га ставе на дневни
ред својих међународних и билатералних односа?!
Од завичајних имена – нове (несрпске) нације
Не упуштамо се у потпуну расправу о стварању нација на основу завичајних имена
у бившој Југославији – боље речно, на основу српских завичајних имена. Десило
се то са завичајним именом – Македонијом. Тамо се ствара „македонска“ нација.
Ствара се и од завичајног имена – Црне Горе – „црногорска“ нација. Ствара се од
завичајног имена – Босне – бошњачка нација. Хајде, да погледамо, делимично,
одлике ове последње – „бошњачке“ нације, или „босанске“.
1. Нетачно
је да се народ у Средњем веку у Босни звао (национално) Босанцима. Звао се
завичајно Босанцима, а сва документа бележе тамо Србе. Обласни господари у
Босни, а после Душанове смрти и владари Босне, у повељама, бележе – да су им и
родитељи и преци Срби.
2. Није
тачно, да је у Босни у Средњем веку била нека богумилска вера, коју ствараоци
„бошњачке нације“ узимају као оправдање за своје несрпско порекло. Хрватски
историчар Фрањо Рачки је унео фалсификат о богумилској вери – на основу тога
што су високодостојници Ватикана православне вернике звали: бабунима,
патеренима, богумилима, незнабошцима, шизматицима... А тако су православне
звали и у Другом светском рату. Ето, једно од тих погрдних имена је Рачки узео
за неку нову религију и фалсификовао - да у српској Босни није било хришћанске
православне вере!
3. Није
тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким
језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је
уговор писан у четири примерка – два на српском и два на латинском језику.
Даље, од краја 17. и почетком 18. столећа – и Турска и Млетачка Република,
касније Аустрија, ће избегавати именице „Срби“, „Србин“, „Србија“ и изразе:
„српска земља“, „српски народ“, итд. Тако ће Аустријанци српски језик звати
„земаљским“, па „босанским“, о чему је написао књигу француски историчар Андре
Бар – 1903. године. Милоје Милојевић ће забележити, око 1870, да су Турци и
Шиптари имали право да убију Србина на Косову и Метохији, ако би рекао да је
Србин, или ако би споменуо Србију, или рекао да је неки манастир српски. Убица
је за такво недело добијао и новчану награду. А кад је Аустрија склапала уговор
с црногорским владарима, тражила је да се не уписује, да је уговор сачињен с
владиком српским, него с црногорским. При издавању Србима пасоша, Аустрија је,
обавезно, уписивала да су они Хрвати, итд.
4. Једно
завичајно име се не поштује – а од њега би се, такође, могла створити нација. У
питању је Херцеговина. Њу не поштују приврженици „бошњачке нације“ и упорно
понављају да су Херцеговци - САМО БОСАНЦИ, ИЛИ БОШЊАЦИ. Докле ће то Херцеговци трпети, па макар били и муслимани, није
јасно. Јер Херцеговци уважавају своје завичајно име – исто толико колико и
Црногорци своје. А шта им би, досада, да се не одупру овој навали Босанаца – да
се оно не спомиње, није потпуно јасно.
5. Присталице
бошњаштва не поштују и неке друге завичаје – ни од њих, као и од Херцеговине,
не праве нове нације. То је Рашка – кажу да су у њој само Бошњаци. То су и
Косово и Метохија. Кажу, и у ове две српске области живе Бошњаци – а не Срби
муслимани.
6. И на
крају – не поштују ни Мачву, ни Шумадију. И тамо има муслимана – старином, али
не дозвољавају да они буду национално Мачвани или Шумадинци. И ОНИ МОРАЈУ БИТИ
БОШЊАЦИ. У Београду има муслимана староседелаца, али и они морају бити
„Бошњаци“ – не дозвољава им се да буду Срби, Србијанци, или Шумадинци.
Ето, нека читаоци одлуче – да ли је у праву Нирман Гицић. Тврди, да Турци, за
време од 500 година своје владавине у српским земљама, нису исламизирали ниједног
Србина.
Слободан Јарчевић Београд,
28. 12. 7518 (2009)
Додај коментар |
0 Трекбекови