Идеологија Србског Национализма

Посланица Србској Омладини

Генерална — Аутор svarog @ 12:24

 

ПОСЛАНИЦА СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ

Омладино наша, децо славних предака, синови отаџбине наше

Вама се данас обраћам, вама упућујем свој позив, јер сте баш ви, уместо да будете ослонац, обновиоци и изградиоци земље своје, учинили највише да још болније закрваве и овако тешке њене ране. Несрећна туђинска пропаганда помутила је ваш вид, и збуњене и обмануте, гурнула вас да, баш ви, будете оруђе пропасти народа свога.
Омладино српска, децо отаџбине наше. 
Вратите се здравом разуму, српском разуму. Уставите се. Стојте. Не у провалију, не у бездан у који гурате себе и народ свој. Није српски народ то заслужио од вас. Ма како да су паклени туђински утицаји који су вам душу разорили, који су вам срце отровали, који су вам ум помутили, ипак сте ви синови народа српског, покривени старом славом српском. И у данашњем сумраку блиста она јаче него што је то светлост пожара, којим, гурнути туђином, ви палите своју сопствену кућу, којим, заблудели и избезумљени, желите да спалите свој сопствени народ. 
Април је ове године означио југословенску срамоту, а не српску. Још је жив народ витезова, који су ту славу пренели широм Балкана. Али, запамти то, омладино наша, то није никад био народ паликућа, ни народ пљачкаша, нити разбојника ни подмуклих убица из заседе. 
Кроз читавих тринаест столећа ореол витештва осветљавао је пут српског народа. Не да, не дозволи, омладино српска, да те са тога светог пута злокобни туђински гласови одвуку не само у пропаст, него и у нову срамоту.
Светао је, частан и јуначки био увек пут српског народа и такав мора остати. Ко са њега скрене, отпадник је и издајник српског народа. Не гледај ни лево нидесно, омладино српска, гледај само на велике своје претке.
Дошло је пресудно време. Време када се мора мислити својом главом, српском главом. Дошао је последњи час да вам се отворе српске очи, да кроз њих видите бистро и јасно и догађаје и људе, а пре свега интересе нашег народа.
Децо моја

Не трујте се пићем из отровног туђег брлога; напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може један народ да доживи. Ту ћете, ако само погледате, ако само духом својим захвалите, наћи дела својих отаца, и задрхтаће вам срце пред тим откровњем од радости, поноса и страха.
Страха, јер ћете тек у том тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан био пут на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут, на који су они хтели да вас гурну, није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. На томе путу нема победе. То је пут који води само на згариште и гробље. Неславна згаришта и неславна гробља. 
Омладино српска

Нека у твојим младим срцима закуца опет онај херојски, витешки откуцај, којим је куцало срце српског народа кроз векове. Нека у теби живи увек само душа наших праотаца и онда никад нећеш скренути са правог народног пута. Њиме пођи данас већ, омладино, последња веро наша. 
Крваве ране Србије. Да ли вас оне боле, омладино српска? Њена сте ви деца, у њој сте први дах свој удахнули, прво вас је сунце ту огрејало и прву сте реч у њој прозборили. Зар има за вас нечег ближег, нечег приснијег, нечег дражег од отаџбине, свете земље у којој леже кости наших отаца? Она је ваша и у срећи и у несрећи. За њу су, једино за њу, а не за туђе обмане, милиони ваших предака као јунаци и витезови умрли. Будите свесни да носите име Србина, има велико, име тако славно и часно да вам данас, многим, не припада. То велико име, то је наше највеће благо у нашој данашњици срама и понижења. Оно је једина звезда водиља данас на нашем замраченом небу.
Децо моја, синови Србије

Ја дижем славну заставу српску, заставу за чије су часно и неупљано лепршање милиони дали драговољно животе своје. Хајте под ту заставу вере и надде, части и јунаштва, која ће одагнати од нас све патње и све поразе наш. Прихватите је и носите је, чувајте је и браните је.
Омладино српска

Ове моје речи су аманет мој и тестамент вама упућен. Кроз моју душу и моје срце говоре вам милиони из гробова који су славно, пожртвовано, пали на бојним пољима вас ради, вама да буде боље. 

Последњи тренутак избија

Вратите се дому своме, огњишту очинскоме, вратите се отаџбини. 
Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете:
Све за Њу, ништа против Ње.

 

Милан Недић

 


Београд, 10. септембра 1941 

 

 


Дух Туђинштине

Генерална — Аутор svarog @ 12:10

                          ДУХ ТУЂИНШТИНЕ

  Питање туђинских,инородних, на наш и духовно-културни и дриштвено политички живот врло је компликовано.Ту скоро написано је у једном нашем часопису,да је целокупни словенски живаљ на Балкану, па и ми, од свог доласка на њ разграђен и духовно и социјално и политички.Туђинске стихије,разједињавајући инородни дух,ухватили су нас у своју матицу и иситнили нас.Још више:ми смо као мисионари тог туђинског духа међусобно војштили и сатирали се.Оно најлепше у сцим областима нашег староотачког живљења уништено је организованим налетом туђинштине.

  То је било у почецима наше балканске историје.После се наставио исти процес само у другим облицима и срединама.Резултат је:никад у историји нисмо рекли своју сопствену реч.своју мисао, ни на свој сопствени начин  културно се изразили.Увек смо били потрошачи и имитатори туђих културних тековина;асимилатори,а никада творци.Наша раса,вели није учинила ниједан велики културни замах,ни један оригиналан крупни прилог човечанству.

  Нама се,међутим, то питање туђинских утицаја поставља на сасвим другом плану.Ми смо свесни тог утицаја и често пута,осећамо га дубоко трагично.Али,ипак,знам за једну основну ствар:нема потпуно аутохтоних култура.Ниједан народ није своју културу изградио потпуно самостално,нити се,као усамљен бор у некој безгорици,без веза са другим културама.Има нешто,понекада скривено,али у суштини заједничко свим културама.То је идеја прогреса,тежња за превазилажењем стварности и за уздизањем ка већем и савршенијем.Та идеја као унутарња битност сваког човека јесте у ствари логосна основа у човку; то је божански елеменат у човеку,оно што је Јустин философ називао logos spermatikos.Том логосном духовно се и споразумевају људи,том логосном суштином утичу позитивни елементи култура један на други.У њој се корени идеја свечовечности,најдубља мисао човечанства.

  Зато културни,позитивно културни,не морају бити означени као погубно развиће нашег културног духа и његов лични изражај.

  Ево како треба поставити  то цело питање:колико су инородне културе  својим позитивним елементом  утицале на нашу, а колико оним што је у њима негативно?Зато када говорим о духу туђинштине,о ономе што разноструко спутава и  наше духовно стваралаштво и економско напредовање,ми постављамо питање овако:због чега су,када и у коликој мери,ти негативни садржаји страних култура код нас били примљени,уњедрени и афирмирани као позитивни?И онда још:колико одговарају туђински културни идеали нашем народном,колективно саграђеном, идеалу-идеалу личности,заједнице,мисли итд?

  Ми смо имали тешку судбину,да смо рано постали духовна колонија економска.Наш модернизам је почетак однарођавања.На свим линијама и културног и економског стварања модернизам је по једном систему,срачунатом и одређеном,потискивао све наше народне вредности,као ниже.И особеност нашег културног става,и дух који је израдио идеал наших духовних стремљења,и особеност наших друштвених односа,и све-све је то било оспорено.Оно туђинско,унето са стране,дизато је на висину идеала коме треба тежити.Природни процес нашег културног узрастања,израза,пресечен је и упућен другим правцем,дијаметрално супротним ономе што наше народно сазнање носи у себи као идеал.Туђа семена посејали су на наше тло,туђе идеале метнули су место наших.Туђинско у свему томе јесте дух који одрођава,који крајњи идеал меће на сасвим друге основе.То је изокренут идеал потпуног,истинског,човека.Нови напредни човек кога су огласили за идеал за чије остварење треба уложити све творачке напоре,проткан је духом отпадништва од логосне суштине бића и ствари.Он је отпадништво од космичког творачког процеса.То је рехабилитација и афирмација сатанског у човеку;издизање онога што је најниже у човеку за највишу вредност. 

  На томе духу,који није био наш,изградио се нарочит тип човека,однарођеног,човека који нема никакве унутарње везе са духом наше историје,са нашим моралним стремљенима.То је тип човека који је похлепан на пару, на удобан живот и лепу жену.То је профитер,а не стваралац;то је човек који лако и површно мисли,који у себи не носи смисао ни за што што није везано за његов интерес,коме он служи не бирајући средства.Наше модерно културно уздизање вршено је у том правцу.Наша грађанска класа уводила је и даље у живот спроводила све то.Она се модернизовала одбацујући све народне обичаје и светиње.У нашој историји они нису налазили ништа за подражавање.Они су своје идеале тражили на страни,у туђим величинама које,често пута,по своме садржају нису ни близу наших.Живело се и мислило по шаблону:све што је било страно,од начина одевања и храњења па до духовних разонода примано је без самосвесног критицизма.Тако се ствприо тип градског човека и градске културе која је однарођавала.

  Наш град је и данас.ако не потпуно етнички оно духовно ненародни.И по начину којим живи,мисли идела,и по ономе што има као свој крајњи идеал наш град не учествује у изграђивању народне културе.Он је отупавио за духовно,изгубио способност за народне духовне синтезе.Он живи другом идеологијом идругим ритмом од оне којом живи народ.Народ је стваралац,град  је исходиште рушилаштва и анархије.Народ раскрива своју духовну суштину,испреда,као на повесму,из својих несагледљивих дубина велике идеале и карактере:он мисли и ствара логиком и ритмом вечности.Град пројављује своју суштину у тежњи за профитом.Он не ствара за историју,него за себе.У однос у према народу,код нас, град је експлататор.Он нема самобитне суштине ни дубине.Он је више посредник,културтрегер,него стваралац.

  Наш град унео је у нашу нашу културу негативне елементе западне културе.Преко њега је оно што ми укупно означавамо туђинштином продирало у народ.Није случај,него правило,факат, да села која се налазе око града најпре морално атрофирају.Град је изњедрио из себе тип безобзирног профитера.

  Таква је,свестрано посматрана,наша стварност.Ми је не примамо такву,нити се миримо са њом.Јер примити је такву и не борити се против њене рогобатности значи погасити савест и угушити у себи љубав према свом народу и његовом напретку.         

                                                                                                    

                               ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ


Powered by blog.rs