Идеологија Србског Национализма

ОСНОВИ СТВАРАЛАЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Генерална — Аутор svarog @ 20:23

                                ОСНОВИ СТВАРАЛАЧКЕ ПОЛИТИКЕ

 

Није свака политика,политика као вођење државе,стваралачка.Постоји деструктивна,рушилачка,ах

Риманска политика.Она је чак махом таква.Политика чврстог и напредног државотројства,цветна и полетна,ретка је.Ретка и изузетна,необична и несвакидашња као све што је велико,племенито,драгоцено,одабрано.

  Један од првих основа стваралачке политике је мудрост.Мудрост можда није највиша,али свакако најређа политичка врлина.Платон је мудрост као врлину уопште,сматрао за ,,делић душе``.Али највиши,врховни делић,вишак вредносне пирамиде.Доцније у етичкоисторијском процесу и Антике и Европе имамо покушај да се мудрост пертрактира као жижа свих врлина.Политичка врлина је политички укус,нека врста основног органа за разликовање,политичких вредности,аката,поступака,интуиција,чијем се муњевитом,неразмишљајном и предразмишљајном увиду отвара најскритија суштина политичке стварности.У испреплетаном и тврдом чвору политичких мишљења и збивања политички мудрац види на мах,у магновењу,најбитније.

  Првобити љуштуре некад као камен чврсте,домаћи се једра политичке материје,разазнати на пречац тежиште политичке ситуације,као на језику проценити горко и слатко,вредност и невредност политичког момента,ето то је политичка мудрост.

  Блиска овој врлини,блиска као дар,као талент,јесте политичко провиђење.Мудрост без политичке провиденције мало значи.Док је мудрост везана за политички актуалитет,политичка провиденција везана је за будућност.Без провиденцијалног акта,без видовитог понирања у будућност политичка мудрост мало значи.Политичка мудрост сама за себе је пасивна,узета,непокретна,јер је аутархична,самодовољна.Просецати сутрашњицу,предвиђати догађаје постулат је сваког плодоносног и активистичког стројења судбине.У провиденцији се највише огледа божанска моћ у човеку.Сем провиденције човек нема друге моћи ни могућности да,наравно у ограниченим размерама,савлађује и влада судбином.Уколико је политичко-провиденцијални радиус већи,утолико је и политичар већи.Нема ли га уопште,нема ни политичара.

  Политичко знање улази у ред политичких врлина.Ово се знање,природно, не црпи из књига.Њега чак немају,нити су га имали велики философи политике.Нико тако сјајно није писао о држави и државнику као Платон,Макиавели,Хегел,па опет нико није био даље,и поред свих горњих настојања,од тајне конкретних политичких успеха као они.Разлика је овде,као другде,разлика између теорије и праксе.Ово знање захита у саме корене сазнајних предмета,иде у дубину.Оно веже политичку мудрост и политичко провиђење.Оно их систематише,усклађује,уцељује.Оно је блиско акцији,ако није већ само акција.Руски философи су ову врсту знања називали ,,вољовиј разум`` а немачки Vermunftwille,воље ума.Ово живо,увек синтетично,проницљиво сазнање које се такорећи угиба у саме процесе ствари и збивања наћи ће се понекад и у простог,неуког човека док ће недостајати неком ученом интелектуалцу.

  Врлином политичког знања,које у сваком сазнајном лавиринту држи његов путоказни кончић,близу смо крупној политичкој врлини саме политичке акције.Ова је плод претходних врлина.Ако политичко дело као резултанта политичке акције која носи у себи спектрал свих политичких врлина изостане,онда је све узалуд.Политички утопизам настаје где политичка плодоносност престаје.Нигде дело не краси конац као у политици.Неоваплоћени политички принципи сањарије су као што су голи политички резонери и контемплатори сањала.Али настаје питање:кад сва цветања политичких врлина замећу свој плод?Одговора на то нема.Свуда се делимице може поставити извесна прагматика дејстава,само не у политици.Макиавели је покушао да извесни буквар политичко-нормативне делатности.Но он, маколико виспрен дух,није отишао даље од политичке казуистике.Узрок неуспеха овог и другог сличног покушаја лежи у изузетности сваке политичке ситуације,која,због своје једампутности,искључује неки унапред одређени поступак.Зато прави политичар делује ван сваке типике.Његов инструментарион је бесконачан.Јер су ситуације у разноврсности својој бесконачне.У свакој прилици ударац мора бити и поуздан и на време.Преуранити или опознити за један временски микрон значи промашити.У политици су ти промашаји најчешћи,пошто нигде флуксација ситуација није хитрија.И најсудбоноснији,пошто ништа није важније у животу народа.

  Да споменемо још једну политичку врлину која и претходи и следи,свим осталим политичким врлинама,чији индекс овде не можемо исцрпети.То је политички етос.Политика је блистава и заводљива игра која све мускуле целокупног бића политичара баца, завитлава у покрет.Тешко оном политичару који изгуби равнотежу!Политички дилетанти,којих је досад и сада највише,не разумевајући вихор и магију политичког плеса,покушавали су и покушавају да се у њему одрже интригом,подвалом,триком,демагогијом,насиљем,обманом и многим другим проблематичним и опскурним сретствима.Брзи пад и срамота били су неизбежни.Често баш онда када су изгледи били најсјајнији.Политичка комедија бира висине одакле ће стрмекнути дрског незналицу.Играчи онда постају-пеливани.Зашто је то тако?Политичка игра има своју славу,своју власт,своју част.Зато она не трпи ничије славољубље,властољубље и частољубље.Она је на све то сурењива и осетљива.Зато је њен миљеник и фаворит само онај који јој приђе самозаборавно и чисте душе.Политика хоће да се за њу а не од ње живи.То је њен етос.Тај етос мора остати и етос правог политичара.Ко то не разуме само је рђав глумац,увек извиждан политичким збивањима.Ко овај етос нема,етос жртве,самоодрицања,самопрегора,он сигурно нема ни остале политичке врлине:мудрост,провиђење,знање и акцију.Јер све оне укупно почињу се и завршавају политичким етосом саможртве,који је  почетак и крај политичког генијалитета у великом и малом, на коме се као на контрапункту развија целокупна тематика свих других политичких диспозиција и врлина.Они који овај етос немају излажу се тешким опасностима политичке игре која је лепа,али и опасна.Као Салома.Њихова би мудрост још била да заводну и сјајну игру политичку напусте.Њихова мудрост и –величина.

                                                                            Др Димитрије Најдановић

 

Преузето из.Нова Искра,Септембар-Децембар,1999.Година VII,број 58.стр.9


Кемал Ататурк је тражио исељење косметских Албанаца

Генерална — Аутор svarog @ 19:21

Кемал Ататурк је тражио исељење косметских Албанаца 

 

Спремајући се за ослобођење јужних крајева (Старе Србије и Македоније), Српска краљевска влада је своју политику према локалном становништву новоослобођених крајева, прокламовала и спроводила тако да је у правом смислу речи био примењен принцип “Брат је мио (ма) које вере био”. Да то није била само сува парола, говоре безбројни примери коректног понашања српских трупа у новоослобођеним крајевима. Изричит пример за то је улазак престолонаследника Александра у Скопље 25. октобра 1912. године, у својству команданта Прве српске армије. Кад су га турски представници власти питали колико им дана дозвољава да се спакују и да напусте град, он им је одговорио да нико не мора да напушта град, да Срби воде рат за ослобођење од османлијског феудалног турског поретка, који је чинио многе злочине, а да се исправним грађанима, који нису чинили никакве злочине и преступе, неће чинити никакве сметње и да могу наставити да мирно живе и раде свој посао. А ко жели да иде у Турску, неће му бити забрањивано. Исто се десило и на КОСМЕТ-у приликом ослобођења појединих места, само је наређено да се преда оружје, које су Албанци (које су онда звали Арнаути) примили из турских војних магацина. Ово је урађено доста неорганизовано, јер од 63.000 модерних нових пушака, немачке производње, популарно званих “Мартинке”, прикупљена је далеко мања количина, углавном старијих типова “острагуша” и “кремењача”, док су Албанци задржавали нове и модерне пушке, што је откривено тек приликом прикупљања оружја 1956. године, када су органи безбедности из заробљених спискова турске војске сазнавали ко је све примио војно наоружање 1912. године, па су тако те пушке тек тада враћене, вероватно и због тога што су се Албанци за време Другог светског рата снабдели далеко модернијим наоружањем српског, немачког и италијанског порекла. 
Подсећања ради, треба рећи да је Први балкански рат завршен потписивањем мировног уговора у Лондону, маја 1913. године, којим се турски султан Мехмед Решад одрекао свих територија свога царства, западно од линије Енос-Мидија (око 50 км. западно од Цариграда), препуштајући своје европске поседе балканским коалиционим савезницима, који су у рату учествовали. Српска влада, доследна својој политици, није протеривала становништво муслиманске вероисповести (Турке, Албанце, Горанце и др.), а онима, који су изразили жељу да се преселе у Турску, сва имовина је коректно процењена и исплаћена, у шта су се увериле и међународне мисије које су биле присутне у новоослобођеним подручјима, а што се може констатовати и данас, јер су на тим територијама још увек присутни сви припадници наведених народа и етничких група. Престолонаследник Александар је посебно неговао пријатељске односе са првацима турске и албанске заједнице, о чему постоје бројни веродостојни подаци. Међу овима су били Иса Бољетинац (Бољетини), вођа косметских Албанаца, Гани бег Пуља из Ђаковице и многи други. 
Током Првог светског рата Турска је била на страни централних сила, њена војска је учествовала у борбама у Добруџи, против руских, румунских и српских трупа, а на Галипољу против Енглеских, које су овде страховито поражене. У овој бици учествовао је и један, до тада мало познат турски официр Мустафа Кемал-паша, доцније прозван Ататурк (отац Турске). По потписивању примирја, Турску су окупирале савезничке снаге Француске, Енглеске, Италије и Грчке. Била је заведена блокада и Турска није могла набављати храну и наоружање, тако да је стање било више него очајно, што су искористиле националне снаге, предвођене Кемал-пашом, у циљу протеривања савезничких снага. Енглези и Французи нису желели да директно учествују у ратним операцијама, али су зато добро наоружали грчку војску и гурнули је у рат против Турске. У почетку, Грци су имали успеха, брзо су напредовали и стигли до Сакарије (око 50 км. од Анкаре). Али, остављена без помоћи савезника и заморена дуготрајним борбама, грчка војска није могла да издржи офанзиву коју је предводио Кемал-паша, тако да су се његове трупе убрзо нашле на обалама Средоземног мора, Галипољу и у грчкој Тракији, чиме је практично тај Грчко-турски рат и завршен 1922. године, а Кемал-паша проглашен за националног хероја и творца модерне Турске. У овом рату дешавале су се веома парадоксалне ситуације, као, нпр., Енглези су увек помагали Турке, бојећи се да Руси не загосподаре Босфором и Дарданелима. Овога пута Кемал-паша је добијао помоћ једино од Руса, својих вековних непријатеља, јер је “друг Лењин” проценио да Кемал-паша води праведни и ослободилачки рат. Турска република је проглашена 1923. године, чиме је заувек укинута Отоманска империја. За око 20 милиона Турака, колико их је онда било на просторима данашње Турске, наступили су тешки дани. Простране области Анадолије остале су ненасељене после погрома над Јерменима, а и рат је учинио своје, куга и колера су немилосрдно односиле људске животе. Да би населио ове области, а и створио бољу заштиту од Курда, Ататурк је затражио од краља Александра да, по старим законима Отоманског калифата, пресели Албанце са Косова и из Метохије у ове области. Овим чином постигао би више циљева, а један од основних је био да Турска, уступајући земљу Албанцима у Анадолији, дође до новца и поправи своје тешко финансијско стање, новцем који би Србија (СХС) исплатила албанским породицама које напусте Космет. У том циљу био је потписан и споразум, који није реализован, захваљујући, у првом реду, Иси Бољетинцу, који је молио краља Александра да их не исељава, у ком циљу је неколико пута долазио у Београд и био примљен код Краља, тако да је, већ постигнути договор о пресељењу Албанаца у Анадолију, остао нереализован. 
И тако. Иса Бољетинац нема данас споменик на Космету, а има Скендербег, који и није био неки прави Албанац, био је српски деспот, православне вере, а рођени брат му је сахрањен у манастиру Хиландар на Светој Гори, јер је био високи црквени великодостојник. 
Остало је нејасно и историјски недовољно разјашњено одакле то велико поверење и пријатељство између краља Александра И Карађорђевића и Мустафе К(Ћ)емал паше-Ататурка. Из расположиве кореспонденције се види да га је Ататурк увек ословљавао са “Драги брате”, додајући још низ других позитивних епитета чиме, иначе, обилују источњачки документи. Да ли је Ататурк био захвалан за коректан однос према заробљеним турским официрима и војницима, или из захвалности што се Краљевина СХС није умешала у Грчко-Турски рат 1922. године, иако је била савезница Грчке, остаје на младим историчарима да се овим позабаве. 
За сада се можемо ослонити само на расположиву документацију, међу коју спада и књига о Ататурку г-ђе чије име сам, нажалост, заборавио. Кад је чуо за убиство у Марсеју 9. октобра 1934. године, господин Ататурк је прогласио седмодневни пост, а за сахрану понудио и један мали одред своје војске, ради одавања почасти убијеном краљу, тада већ проглашене Југославије. 

Радивој Л. Живановић

 


Виктор Иго-За Србију

Генерална — Аутор svarog @ 13:56

Виктор Иго,1876. - За Србију

Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. 

Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет.
А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу.
Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош,
 Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни. 

Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се. Претерује се, дабоме. Варош
 Балак (Алексинац) није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд. После, зашто је требало том народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?…итд. 

Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење.Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само већи. То је све. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила. Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети. Да ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку; јагамус деџтрас; иза Свете Столице диже се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити?
 

Када ће се свршити мучење тога малог јуначног народа? Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана свим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје “питања” Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини!
 

Страшне слуге.
 

Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа.
 

На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведоћи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед - паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште.
 

До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку тигрови!
 
Виктор Иго

Париз, 29.августа, 1876.

Преузето са сајта :www.pogledi.rs


Писмо Јездимира Дангића хрватима

Генерална — Аутор svarog @ 12:53

Писмо Јездимира Дангића хрватима:

О језивим злочинима над нашим народом написане су већ књиге и разаслате на све стране света. Знајте да се и сами Немци и Италијани згражавају над тим и многи хуманисти у њиховим земљама вапију за осветом и правдом. Поделили смо се свуда на борце за слободу, за најосновнија права човека да живи под сунцем и на крволоке и издајнике. Једном се човек рађа, живи и мре. Ми то врло добро знамо, али сте то требали и ви да знате, који се борите против нас и под чијом су командом људи које водите да изгубе животе, не знајући ни само зашто се боре.
 

Док у сваком нашем борцу пламти дух Карађорђа, код вас су ретки који се сећате борбе мученичког Матије Губца, а камоли да му следујете. Напали сте на обезоружани и преплашени српски народ, на нашу невину дечицу, мајке сестре наше, попалили сте домове наше и порушили светиње наше, ви који сте у последње време затрубили о некој хиљадугодишњој култури. Па да је и постојала, довољно је један дан истребљења и мучења српског народа да вас будући векови и нова покољења забележе у историји човечанства као највеће вандале и крволоке.
 

Болови су наши неизмерни. Јецај ситне дечице, вапај ојађених удовица и сиротица вапију до самог неба, а тим више се стежу наше песнице и јача жеља за праведном осветом. Описаћу Вам само оно што сам својим очима видео и што су забележили и фотографисали моји четници и њихове вође.
 

Убајали сте наш беспомоћни народ на најјезивије начине. Наишли смо на непокопана тела мученика и плакали. Ноге и руке су им пребијене, очи ископане ножем, језик, усне, нос и уши су одсечени, кроз главу су им пробијане гвоздене шипке, а у лубање забијани клини. Многи су живи огуљени до појаса, потковани коњским потковицама и тестерани живи или им је срце живима извађено. Посипани су кључалом водом да им лакше кожу огуле, браде и бркови су почупани, прсти на рукама одсечени да би све мученике натерали да сами пију из рана крв своју. Многоме је месо сечено на коцке, а да не говорим о безброј силованих жена и девојака, које су после распорили преко целог тела, пресецали им дојке и испод њих провлачили руке са одсеченим прстима. У једном селу нашли смо две главе српских жена остављене у посуду и испечене у пећи. Изложене су да их народ види и биће сачуване, као и безброј фотографија свих ових злочина да служе за доказ свега што је досада српски народ преживео. А да и не говоримо о броју наших домова запаљених са укућанима унутра.
 

Па зар после свега овога може бити говора о томе да верујемо онима што још воде хрватски народ? Па зар и сада да будемо наивни као и кроз цело време нашег заједничког живота у несрећној Југославији и да поверујемо да се крвници српског народа кажњавају? Не можемо, господо и небраћо који вас воде и наређују вам. Ми смо имали горких искустава и са хрватском војском. Један командант је плаћао 50 динара усташама за сваку запаљену српску кућу и за сваког Србина кога пред њим закоље иза врата. А код мене живе стотине заробљених хрватских војника као код својих кућа. Бог ми је сведок да се исти сада осећају слободни и као људи који су били слепи и прогледали. Ако желите послаћу вам и њихова имена и писма која можете послати њиховим породицама. Да се већ једном свуда зна да ми не кољемо заробљенике као што је рађено са нашим племенитим народом и цивилним становништвом и како ви и Турци радите са нашим погинулим и рањеним друговима.
 

Ми увиђамо да нам више заједничког живота нема. Једини је начин да и сами устанете у свету борбу против злочинаца који се у вашој средини налазе и који вам и дају наређења да то и учините, у циљу истребљења српског народа.
 

Ви, дојучерашњи углађени, васпитани и културни официри и прваци хрватског народа преко ноћи се удружисте са лепим друштво. Са Циганима-усташама том новом аријевском расом.
 

У својим новинама назвали сте ме Вођом комунистичке и разбојничке банде. Да нисам комуниста никада био то ми моја прошлост доказује, а да нисам вођа разбојника најбољи је доказ што се борим са мојим храбрим четницима против разбојника, злочинаца и крволока. Време ће казати свој суд о свакоме од нас, а уверен сам да се никада нећу застидети што се борим, док многи од вас неће смети изаћи ни на светло дана. Уколико још преживи своју човечанску и националну срамоту.
 

Од вас самих, војничких старешина и војника, зависи да ли ћете у последњем часу, почети да перете срамоту са хрватског народа, уколико се то још може учинити. Сасвим је опрати никада нећете ни ви, ни хиљаде будућих покољена, као ни језуитска и од Христа отпадничка класа. У покољу српског народа учествовало је најшареније друштво у свештеничким мантијама, усташкој униформи, феслијама и дроњавим циганским оделима. Удружише се криж и дин, поклоници Криста и Мухамеда и безверци да нас сатру и униште. На нашој је страни Бог, правда и истина, боримо се за најсветије идеале човечанства, па ћемо и победити.
 

мајор Јездимир С. Дангић (Оригинал у: VII, Војни архив, АНДХ, К. 61, рег. бр. 11/5–1)

 


МЛАДОСТ У СЛУЖБИ ОБНОВЕ СРБИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 17:18

                  МЛАДОСТ У СЛУЖБИ ОБНОВЕ

                                 СРБИЈЕ

 

  Добровољци су најбољи синови Србије који знају само за дужности које проистичу из дубоког осећања и пламеног залагања за добро заједнице,нашег Врховног домаћина и нашег народа.

  Такве врлине не постижу се касарском обуком,њих ствара и усавршава родитељски дом,школа и живот.А баш на томе је питању југословенска војска положила оружје.Нису знале масе за кога треба да се боре.Изгледа,да су са 1918 годином сахрањени сви идеали за које су гинула најсветлија поколења,јер је лични интерес,од тог времена био стављен изнад општих народних интереса.Зато се југословенска војска тако лако распрштала.

  Припадници српских добровољачких пукова нису деца оних грађана Југославије,који су заборавили да свој пород напајају са чистог и бистрог врела славне српске традиције;нису то деца,која су васпитавана у духу међународних организација;то су деца која су однегована у правом светосавском и домаћинском духу.Зато су и могла примити на себе величанствени подвиг спасавања народа и отаџбине.

  Такве омладине сећамо се из година које су претходиле ратовима за ослобођење и зато су добровољци ти који обнављају традицију наших хероја из ранијих ратова.

  Тешка времена која преживљујемо,збиља дана у чијим догађајима учествујемо,упућује нас да будемо више,него само војници.Мач је последња реч добровољца.Последице противнародног васпитања нанеле су страшне ране народној души.Треба лечити и душу и дух народни од трулежа и спречавати нове ране и када сва средства срца остану безуспешна.Као последње тек јавља се оружје.

  Добровољци су ти који ће пробудити и препородити успавани српски дух.

  Ништа не траже они од свог народа.Они све дају за добро отаџбине.Помажу сваком коме треба,збрињавају породице својих погинулих и онеспособљених другова,породице ратних заробљеника,помажу избјеглице и нејач.Свакодневно одваја сваки добровољац свој прилог у новцу за ту сврху.

  И делом помажу оне којима помоћ треба.На хладној валовитој Дрини многу горку српску сузу утрли су добровољци Четвртог батаљона када је несрећа хиљаде избеглица бацила у топли загрљај Србије.Делом помажу војници нове наше војске онима којима помоћ треба,-на њиви и на дому.Они се свагда труде да буду од користи,све дају од себе за свој народ.Они су пошли добровољно у борбу да и свој живот положе за своје ближње.

    Непоколебиви су добровољци на путу којим иду.Онакви какви су били на позну јесен,1941 године,такви су били 1942,1943,такви ће увек бити.Ко јасно гледа,тај не прави данас споразуме на све стране да би их сутра газио;тај увек иде правом браздом,увек право и увек напрес,јер не греши и јер зна свој пут.А добровољци имају јасне погледе на сва светска збивања.Зато им догађаји дају право и признање.

  Добровољци не знају за препреке и тешкоће.На њиховом величанственом путу служења свом народу нема опасности пред којима они стрепе.Све ситуације они савлађују снагом духа и добром вољом.И онда,када су ушли у борбу голи и боси,гладни и презирани,они се нису поколебали јер су знали свој пут и његову величину.

  Искрено служење српском народу највиши је идеал добровољца.То је циљ њиховог живота коме они подређују све.И онда када по удесу борбе падају,они јуначки гледају смрти у очи и умиру са заветном песмом:

,,завет смо свој ми Отаџбини дали

Да старе славе вратимо јој сјај

Па макар сви до последњег пали

Ми завет свет`испунићемо тај.``

 

                                                                                                            КОСТА МУШИЦКИ

 

Преузето из:Нова Искра,Београд,март-април,1999.година VII,број 55

 

                                                             

 

 

 

 

 

 

 


Говор Светог Петра Цетињског Пред Битке На Мартинићима И Крусима

Генерална — Аутор svarog @ 16:31

Говор Петра I Петровића јуна мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Мартинићима

 

Љубезни витези и мила браћо!

Наш заклети непријатељ не шћеде на моје молбе од предстојећег крвопролића одустати и да се прође наше невољне браће Брђана, но надање имам у свевишњега Бога, да ћете ви данас свирјепог врага стидно са своје међе проћерати. Он је окупио силну војску, али му је војска јадна и чемерна, а више свега нама ће сила божја бити у помоћи. Ево смо дошли, мили моји витези и честити јунаци, дошли смо да с непријатељем нашу крв пролијемо; дошли смо да освјетламо образ пред свијетом; дошли смо да покажемо непријатељу наше вјере, нашег имена и наше предраге слободе да смо Црногорци, да смо народ, народ вољан, народ, који драговољно за своју слободу бори се до посљедње капље крви и сами најмилији живот на међи својих бесмртних прађедова оставља: али проклетог врага христјанства преко себе жива не пушта у слободне нама драге горе, које су наши прађедови, наши дједи, наши отци и ми сами праведно крвцом облили!

Има ли који међу вама, дражајши синови и изабрани цвијету моје Богом спасајеме и сваком нама срећно слободне државе, који не би драговољно ово своје добро, ову своју славу, ово своје витештво миловао, љубио и на обштем свјетском видику крвљу и животом избавио?! Има ли који, дични витези, да се устеже на крвавом овом јуначком пољу, мегдан дијелити? Ја сам, мили синови и предрага браћо моја, увјерен да нема, јер ви сами страшивице не трпите, јер ви страшивице за посљедње људе држите, јер слободне горе не рађају страшивице, већ дичне витезове, који знаду цијену јунаштва, који знаду цијену народног поноса и славе, која је ваш и с вама рођени вијенац!

Ви сте, драги синови, слободан народ, ви немате друге награде за вашу свету борбу до обране своје вољности; али знате да је награда слободног јунака: обрана слободе и милог отечества, јер ко се за другу награду бори, оно није племенити јунак, већ најмјени роб, ког витештво нема цијене, који јуначкога поноса и своје слободе нема.

За то су се, мили синови и љубезна враћо моја, наши прађедови борили, за то се и ми боримо, за то ће се и наше потомство борити.

Зато на оружје и на крваво поље, мили витези - да покажемо непријатељу што су кадре јуначке горе! Да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу сваког душманина!

Архипастирскиј благослов предајем вама и препоручујем вас и себе премилостивом Богу, да нам буде у помоћи, који све види и праведно руководи!

Цетиње, јуна 1796.



Говор Петра I Петровића септембра мјесеца 1796. одржан Црногорцима прије поласака у бој против Махмуд-паше Бушатлије на Крусима

 

Благособрани војници и храбри витези,

Ево опет дође вријеме, да поновимо наше снажне мишице над крвожедним агарјанским родом! Ево, велим, опет дође вријеме, да покажемо освједочену славу и храброст и достојну обрану наше слободе, коју су нам наши блаженопочивши предци вјерно дохранили. Мене ваша освједочена храброст код Мартинића увјерава, да ћете још силнији и мужественији у овом другом сраженију бити. Ваше су мишице већ огрезле у текућој крвавој непријатељској ријеки. Вас су непријатељи као љуте рисове разјарили и у вама силни дух храбрости, дух витежтва дише. Устремите се на непријатеља наше вјере, нашег предрагог имена србског и наше дражајше вољности, учините, славни витези! да данашњим даном покажемо то што ће ви вјечни спомен међу родом и потомством оставити. Данас са радостним чувством очекује наш мили род ваше витежке подвиге вијенцем побједе увјенчане чути, а потом да ви достојне пјесме спјевају и вијенце славе плету. Не узтежите у жестокој битки ваше кријепке мишице, које су се навикле јуначки мегдан дијелити. Будите сложни сад више но игда против нашег обштег непријатеља и учините оно, што ви достојно вашем имену одговара.

Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а и сад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који нијесу вични своју постојбину остављати, а још мање црним образом на свој се дом повраћати.

Помолимо се милостноме Богу, који је своју благодат над нама не једном показао у крвавим сраженијама, пак ће исти великиј и праведни Бог опет своју милост над својим вјерним и њега љубећим синовима показати. Спомените Бога са мном заједно, који ви је вазда помагао, пак ће и сад.

9. септембар 1796.

 

Преузето са:Пројекат Растко-Цетиње 


Зашто Сталежи

Генерална — Аутор svarog @ 20:33

                                                          ЗАШТО СТАЛЕЖИ

 

  Народно представништво треба да буде представник интереса и тежњи свих грађана у држави,а ови интереси се не деле по територији већ по сталежима.Нису народне скупштине зато да представљају територије,срезове,реке,равнице или брда, него да представљају људе, а природна подела међу људима није територијално по срезовима или окрузима тако изразита као што је по сталежима.Зато су наше изборне јединице не територије,него сталежи.

  У једном срезу могу да живе људи који никада не долазе у додир,јер припадају различитим сталежима.У једном сталежу међутим људи раде исти посао,живе више или мање истим животом, имају исте или сличне бриге и невоље,и исте погледе на живот,државу и општи напредак.У своме сталежу људи се боље  и  познају.Зато ми хоћемо представништво сталежа а не представништво срезова или округа.Хоћемо представништво људи а не географских појмова.

  Привреда одавно зна за сталеже и на њих се врло снажно наслања кад год јој је потребно нечије поверење.Ако некоме затреба да сазна какав је на пример неки занатлија,као карактер или стручњак,он ће најбоље обавештење добити међу занатлијама његовог суседства,који са њим раде исти посао и боље разумеју услове под којима овај човек дела него што би то био случај за људе другог друштвеног сталежа.Људи се по срезовима или окрузима не познају тако добро као по сталежима.Зато је и сталеж она природна подела међу људима,која је по природи саме теђње,да народно представништво буде заиста народно представништво,одређен да буде изборна јединица.

  Данас,код територијалних изборних јединица,изађе кандидат пред народ,који у огромној већини и не припада његовом сталежу,и својом појавом тражи народно поверење.Он може имати све државничке способности,може бити и веома честит и карактеран човек,то му све неће помоћи ако његова појава буде неугледна и буде рђаво деловала на бираче.Довољно је да по несрећи има само крив нос или пискав,непријатан глас,па ће сва његова агитација бити узалудна.Њега ће победити на изборима кандидат који има лепу појаву и који уме народу да говори на начин хохштаплера.Зато и имамо толико хохштаплера у политици.Народ, кад већ не бира људе по сталежима у којима он људе и познаје,мора да их бира од ока.А то је баш згодна ситуација за хохштаплере.

  Међутим у организованим сталежима,у којима су окупљени људи истих интереса и истих потреба,и где људи имају много више могућности да се тачно обавесте о вредности кандидата,ако га баш лично не познају,а ово је редак случај,успех хохштаплера и шупљогаваца који од свег знања и све вештине имају само умешност лепога представљања и привременог задобијања људи који их не познају,већ је толико отежан да је врло мало вероватно да ће се и догодити.А ако се и догоди,није тешко,ако се заиста ради на општем напретку,предвидети законом и смењивање једног сталешког представника и замењивање другим,који ће сталеж боље умети да представља и који ће интересе свога сталежа,међу представницима свих сталежа умети достојно да заступаи доводи их у склад са интересима целине.

  Тек тако ће скупштине постати,не географске као сада,већ права народна представништва.

 

                                                                              Инж.Милосав Васиљевић

 

Преузето:Нова Искра,Септембар-Децембар,1999.година VII,број 58,стр.13


ОКЛЕВЕТАНИ РАТ

Генерална — Аутор svarog @ 15:06

                                         ОКЛЕВЕТАНИ РАТ         

 

  Бивши наши ратници, који су остварили један грандиозни план толиких генерација од Косова на овамо, данас су повучени,скромни, не знајући ни сами колико је огромна њихова заслуга за цео народ, за целу будућност.

  И данас,кад се спрема велика прослава двадесетогодишњице првих регрута из тада тек ослобођене Јужне Србије,морао је један књижевник да истакне величину те ратничке екстазе која је водила у крв и ров плаховите прве ратнике ослобођеног Југа.И они су,као и сви ратници,изостали од величања незаборавног полета.Један песник оживљује тај полет најживље и најстрасније,осећајући дубоки значај великих жртава.

  После страшног и,што је било теже,дугог рата,до недавна ми смо сви били под утиском једног огромног,на жалост као увек пролазног,таласа пацифизма.Сам по себи тај пацифизам,после таквог рата,не би био ништа новона свету,а био би врло схватљив.

  Оно што је у том пацифизму било криво то је била апсурдна пропаганда.У ствари један духовни и морални терор који није трпео поговора,а није имао ни обзира.Свет је био заглушен дреком најопаснијих илузиониста од памтивека,неизлечивих сањара који верују у долазак вечног мира.

  У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга,над непобитним подацима из прошлости,над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа,да верујемо да више никада неће бити рата.

  Да ће нека међународна институција,ускоро,гарантовати мир и правду слабијег против силе који за правду не пита.

  Сем тога да сви признамо да је рат грозота,већ и безумље,срамота,да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа,једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада.Па онда и то да је непотребна војска.

  У ствари кад се прегледа географска карта света,та пацифистичка пропаганда има своје нарочите теорије и црте.

  На страну јужно-американске државе и африччки континент,сасвим колонизоирано подручје,без утицаја,и на територије Кине,и на многим обалама океана,пацифистичке тираде,саме по себи,звуче као горка иронија.

  Ни за Сједињене Државе,међутим,не би се могло рећи да су у некој густој атмосфери пацифизма,пре би се могло тврдити да су заносу херојског доба милитаристичких,примењених идеја.

    Крај свих његових,многобројних,радничких слојева,н за Јапан се не би могло рећи да је укочен неком неком пацифистичком пропагандом,напротив.

  Пацифистичка пропаганда,у облику апсурда,била је европски специјалитет,као и ратна,и долазила је,тендециозно из побеђених држава,пре свега.

  Енглеска је,по нашем мишљењу,једина,где се пацифистичке мисли,без лажног патоса,систематски,спроводе  и у политичкој идеологији и по школама и у штампи.А не ради се то ни недостојно,ни претерано,ни заслепљено.

  Француској заиста нису били потребни они испади лажних пацифиста.Она је и сама потресена својим страшним и великим жртвама, да јој је и радост победе била загорчана.

  У њој,у судбини бивших ратника,(а то је цео француски народ) има много трагичног и тешког и ништа не показује ужас тих реалних пацифиста боље и њину болну сумњу у будућност него израз,лак и грозан,којим се идући рат просто назива:`` la prochaine derdiere``.

  То звучи истинито и јасно:рат је нешто што, кад дође,не да се избећи.

  Пацифизам после рата,није имао одлике размишљања,ивиђања,логичког расуђивања.Пропаганда за мир није била,или бар није успешна била,разложна,разборита,заснована на убеђивању економским разлозима,него је више била дефетистичка и фанатична,пролазна.Снагу је своју често црпила из клеветања рата и војника.

  Крај свих грозота ратова у прошлости,Европа је ипак,већ неколико пута,имала светле епохе дуготрајног мира,већих политичких и што је више духовних и културних заједница.Никада,међутим,она још није имала толику илузију клеветања рата.

  У побеђеним државама,разочарања,страх,очај једне инфамне позадине,за све недаће,и све беде своје,оклеветали су рат који је испрва пијано поздравила и узела је за жртву,пре свега,војника.

  Горе од свих забушаната и макроа дочекао је војник,у побеђеним државама да га светина презире и исмева.

  Рат је требало упрљати сасвим,војника унизити сасвим,јер уз пацифизам ишла је паралелно и нарочита прпаганда.

  Да би се после оргије у  рату,што брже изашло у рај пацифизма,рат је оглашен животињским,ниским,идиотским.Нарочито из Немачке расута је тада огромна прпаганда исмевања и прљања,не само против милитаристичких идеја и принципа,него и против саме војске,као такве.У великом делу немачке пацифистичке литературе,у роману:На западу ништа ново,изгледа као да су највиши моменти војничког живота у рату били,када су чучећи у круг војници вршили нужду.Једини тренутак непомућене радости.

  Они,међутим,који су били у рату,и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема  у вишег момента,никад га није ни било,у људском животу,од учешћа свесног у битки.

  Што је најстрашније,рат постаје све фантастичнији и ма како то грозно звучало,све лепши.Он ће опијати својом замамљивошћу људе, и на копну и на мору и у ваздуху,он ће им показати привиђења и слике које ће учинити да се забораве клевете о рату као да их никад није ни било.

  Доказ неизбежности моралне вредности,докази патриотизма, херојства,рату у опште нису ни потребни он се непрекидно обнавља из праха и пепела као феникс.Сфинкс је,чији осмех нико одгонетнути неће а којој човечанство иде одкад је света и века.

  Паралелно,међутим, са клеветањем рата ишла је пропаганда против милитаристичких принципа и војника.Није то била никаква идеологија пацифиста,била је то обична потреба класне борбе,дефетистичка пропаганда.

  Да би се могли спровести револуционарни програми,класни удари,требало је припремити распадање војске.Припремити пропагандом која је имала да разори милитаристички дух, да карикира војничке појмове и форме,да оклевета војника као таквог и да покаже као најгору кућу касарну.

  У ствари никаква државна организација,па ни партијска,не вреди ништа без војничких врлина.Социјална демократија,као што је познато,била је организована по војничким принципима,а и класна држава марксистичка почива на милитаристичким принципима.

  И данас је још лако реално доказати од колике је моралне вредности,да друге и не спомињем, у многим народима војска.Уз опште право гласа,нема сумње,иста је вредност и опште војне обавезе и ако се може дати карикатура касарне,исто таква карикатура онда је и школа.

  И најмодернијем човеку,ако је уопште приступачан разлозима,може се говорити са емфазом о војсци,па са њом у вези и о рату.Велики преображај света,велике епохе у историји појединих народа,сва побољшања у корист широких маса изведена су увек у духу милитаристичких принципа.Вредност тих принципа је непролазна.

  У нас, тај талас апсурдне пацифистичке пропаганде (наш народ,заиста,не треба учити шта је патња у рату)имао је своје нарочите црте.

  Марксистичку пропаганду која је кроз литературу спровођена врло вешто.

  Још више.међутим,клеветали су рат Србије зато да би добили партијске позиције.Нигде ``пацифистичка`` пропаганда није била луђа.

  Ратнички начин сједињења нашег народа био је једини пут којим смо могли ићи.Приче о свим другим начинима,културним,литерарним,интелектуалним,само су приче.

  Вековима у нашем народу ратнички елемент био је најбољи и он је и данас,на целој територији где су били Турци не само најздравији,најотпорнији,него и најморалнији и највише саблажњен.

  Пацифизам кад негира светлу страну рата,његов селективност,његов биолошки значај у развитку и ``напретку`` човечанства,морао би да нађе неке узвишене податке и високи приказ мира.

  Живот мирнодопски,иначе,сам по себи,пун гада,мизерије,очаја и нискости,не може,или бар није могао пре,да издржи поређење са узвишеним сенкама рата.

  У име чега је овај пацифизам викао против идеологије о дужности у ратз и болних жртава-у име скоро бесмислене пожуде за уживањем,за жвакањем,за читавим оним комплексом мирнодопских ``радости`` које пацифисти сматрају ``правом на живот`` човека.Нискост људи,разарају много више света,него што то чине ратови.Ако се за рат може рећи да човека поживотињи,за мир би се могло рећи много више.

  Ако је икоји сталеж заслужио мир,заслужило га је сељаштво.Његов живот у пољу,у непрекидном и прастаром раду,најбижији је вечној лепоти природног живота и има највише смисла.Тај и такав живот најлепши је симбол мира и потребе мира.

  Па ипак,то је једини сталеж који никад није ратоборан,кога ратна хука никад не хвата,а ипак,то је једини сталеж који мртве не клевета.Нема у њему подсмеха према војнику,јер су исто и у најдубљим тренутцима увек исто.У њему нема ни тог пацифистичког величања живота по сваку цену, а има једна озбиљна и суморна светиња рата.

  Клевета рата производ је варошког цинизма,варошког морала од вајкада који прати увек распадањње једног бившег света,али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада.

  Код нас су праве увреде тираде пацифизма,за наш народ,напаћен и гажен вековима,заиста се не може прикачити шлем хушкача.

  Па ипак,пре свега,пре него што је земљорадник и пастир,он је ратник и треба му говорити ратничким појмовима.

  Ако му узмете ратнички понос,ратничку прошлост,војнички образ,шта ћете му оставити место тога?

  Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату,ако упрљате ратове Србије,једини капитал у нас који још није проћердан,шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?

  Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата.

  На најнижем ступњу разборитости и политичког морала били смо онда,кад смо у интересу унутарњих,партијских проблема дрзнули се да ударамо у клеветање рата.У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана.

  Ако је икад војску,мртве и све сенке рата обасјала светлост,са недостижним висинама у миру,ако је икад открила се мизерија таквог ``пацифизма``,то је било тада.

  Рат који је био,са својим страхотама,са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ,ипак,изгледа као једна светла.вечна звезда у ноћи над нама.

                                                                                                   МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

 

 

(,,Време``XIV/4379,16.III 1934,стр.5)

  


Посланица О Комунизму

Генерална — Аутор svarog @ 11:35

Посланица о комунизму

 

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јефтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи! Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина. Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или отпадници нације, интернационалисти, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича мир Христов, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт. 19, 14): “Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину” (Мт. 18, 7).
Многи се и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу. “Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде” (1.Кор.11, 14-15).
Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова “наука” нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, “јер лаковерни свет гута лепе приче”. Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља.
Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

 

(Извод из последње божићне посланице патријарха Варнаве, 1937. године)

Патријарх Варнава Росић


Јадна Демократијо

Генерална — Аутор svarog @ 20:23

ЈАДНА ДЕМОКРАТИЈО

 

 

Данас се често чују повици са једне нарочите стране, да је само ова страна за демократију - а да су све остале политичке формације против демократије. Ова, тако хвалисава страна, обично оперише са следећим фразама: "Ми смо за пуну демократију, јер се народ осећа слободним, задовољним и срећним само у пуној демократији". "Онај који је против демократије тај је против народа". Да су ове фразе лажне и преварне, о томе нико паметан не сумња. Јер, пре свега, поставља се питање, шта је то демократија? Ако демократија значи слободу - онда је питање у чему треба да се састоји слобода. Да ли је то слобода да неко продаје хлебац по 5 динара а други да продаје по 2 динара? Да ли је то слобода, да се може свашта радити или је слобода у томе да треба радити само оно што је корисно и поштено? Но ако демократија значи владавину народа то јест да за све треба питати "народ" - онда треба објаснити: на који се народ мисли. Да ли на сељачки "народ", да ли на банкарски или на трговачки или на занатлијски "народ"? Јер знамо из живота, да се често пута не слаже воља трговачког "народа" са вољом сељачког народа. Често се не слаже воља чиновничког народа са вољом банкарског или занатлијског народа.

 Ипак, поред све ове истине, данас су сви политичари и шићарџије запели из свег грла да вичу, како они поштују народну вољу - само је несрећа да због тог поштовања и поштења, народ много трпи и оскудева, и то онај радни и сељачки народ, док адвокатски и банкарски народ већ незна шта ће од беса. Ако пак демократија значи поштено управљање и правилно награђивање свачијег рада, тада су све политичке формације – демократске. Демократске су и оне партије које су против демократије, јер и оне носе у својим програмима као свој циљ: поштено управљање.

 Из ових примера, које смо онако изнели, без велике муке и напрезања, види се, да сви они који лупетају о демократији, уопште и не знају шта је то. За њих је ова реч једна торба пуна обећања за њих је та реч (демократија) један велики сандук шарених слика и шарених лажи са којим они иду, као трговци, на вашар, и маме недоуки свет да му узму и последњу крајцару из џепа. Нарочито се истиче од ових вашарских и шареполажних политичара наш добро познати вођа удружене опозиције и његов трабант за Војводину. Нема дана а да се они не појаве на понеком вашарском збору на коме нуде свој чувени шаренолажни артикал: демократију. "Оди народе код нас – само се код нас налази демократија". Збиља, добар је тај наш народ када још може да слуша ове вашарџије!

 Међутим, ако се хоће истина, ако се хоће лек и оздрављење данашњој бољци у коју је наша држава упала, то се може постићи само озбиљним и тешким радом. Без рада не може ништа бити. Само се са радом може створити кућа, жито, памук, вуна, књига, школа, плуг, улица, пут, астал, столице и друге ствари од којих се живи. Демократијом се ништа не ствара, она једино ствара шарене лаже. Демократија је и довела до тога да су данас људи дошли у ћорсокак, исто као што онај човек, који није радио ништа него је ишао само у циркус - не налази више своје имање у реду. Све је отишло на циркус и све је постало циркус.

 Обично се демократе хвале да они раде за народ. Погледајмо америчку демократију. Она је тако радила за народ, да заиста, с једне стране ми видимо велики број народа да гладује, а с друге стране, ми видимо један мален број људи, да су мултимилионари те просто не знају куда ће са својим богатством. И због њих неколико, те због те њихове циркуске демократије, морала је цела силна и богата Америка да дође до просјачког штапа.

 Ајде народе у циркус. Уписуј се у демократију. Гледај и уживај у циркусу. Када се будеш после преставе освестио немој кривити никога, па ни циркуског газду. Он ти је нудио за пет минута уживања, па је право да после тога гладујеш. Ко хоће циркуса нека му га буде! Ко хоће рада и живота тај ће прићи к нама. На теби је народе да бираш. Знамо да ћеш изабрати циркус, али знамо и то, да ако си трезвен, да ћеш окренути леђа циркусу.

 

 Димитрије Љотић

”Наш пут” бр. 20, 5.јун 1938.


Привилегије За Србе Од Цара Леополда

Генерална — Аутор svarog @ 13:29

НВИТАТОРИЈА ЦАРА ЛЕОПОЛДА I И ПРИВИЛЕГИЈЕ СРПСКЕ

 

За своје многе, махом ратне, заслуге у борбама против заједничких непријатеља Срби у бившој Хабзбуршкој Монархији добијали су од аустриских и угарских владара од XIV до пред крај XVIII века разне привилетије или повластице, које су им олакшавале положај у земљи.

Као главне и основне привилегије српског народа у Монархији сматрају се оних пет привилегија које је аустриски цар и угарски краљ Леополд I дао Србима за стечене ратне заслуге у борби против Турака приликом и после Велике сеобе (1690) у угарске земље 1690, 1691 и 1695; као и потврде тих Леополдових привилегија Србима од стране Јосифа I, Карла VI (III) и Марије Терезије.

Историја постанка и значења тих привилегија и њихових потврда у нашој и немачко-мађарској историографији до танчина је обрађена и позната.

Као основне привилегије српског народа у Монархији опћенито се сматрају:

1) Позивни манифест Леополда I балканским хришћанима и земљама („Literae invitatoriae) од 6. априла 1690.: да се уз аустриску војску дигну против Турака не напуштајући своја огњишта и њиве, а он им зато обећава, поред ујемчене слободе и права вероисповести и права бирања војводе, још и друге разне повластице.

2) Привилегија Леополда I од 21. августа 1690., дата Србима после преговора с епископом Исаијем Ђаковићем, која чини основ српској црквено-народној самоуправи у Монархији.

3) Протекционална диплома Леополда I од 11. децембра 1690., издата преко Угарске дворске канцеларије.

4) Привилегија Леополда I од 20. августа 1691. којом се власт српског архиепископа поред црквених ствари продужује и на световне ствари српског народа, и

5) Привилегија Леополда I од 4. марта 1695. преко Угарске дворске канцеларије, којом је одобрена духовна организација српске цркве, потврђени епископи и зајемчена ранијим привилегијама дата права и повластице.

Ове Леополдове привилегије, које су сачињавале чврст правни основ положаја и права српског народа у бившој Монархији и темељ његове народно-црквене самоуправе, потврђивали су и каснији аустриски цареви и угарски краљеви новим привилегијама или конфирмацијама.

Од ових пет привилегија Србима сачувана су досад само три оригинала привилегија: од 21. аугуста 1690., 20. аугуста 1691. и 4. марта 1695., док су оригинали привилегије „Инвитаторије” од 6. априла 1690. и од 11. децембра 1690. изгубљени још 1732. г. за време администрације митрополијом темишварског епископа Николе Димитријевића.

Оригинал привилегије „Инвитаторије” од 6. априла 1690. је изгубљен, њезин концепт чува се у бечком Државном архиву.

Међутим су Срби у Угарској уживали донекле привилегован положај и пре ових Леополдових привилегија на основи већ раније добивених разних привилегија.

Поред поновних краљевских привилегија у засебним законским чланцима током XV и XVI века, којима се Срби и други православни у угарским земљама ослобађају плаћања десетка угарском свештенству, и које су све штампане у многобројним издањима ,,Согрш iuris hungarici”, овде ћемо споменути само као прве српске привилегије, којима се може наћи трага у бечким државним архивима т.зв. ,,Ковинске привилегије”, које су добили Срби из Ковина (на дунавском острву Чепељу испод Пеште) од краља Жигмунда 1405, 1412, 1428; и које су потврђиване од угарских краљева: Владислава Јагелонца 29. аугуста 1440., краља Ладислава 1455., краља Матије Корвина 1458. Затим привилегије које су добили Срби Вараждинског и Карловачког Генералата од аустриских сталежа на сабору у Бруку на Мури („Bruoker Libell”) 1578. и које је Фердинанд II проширио и потврдио преко Угарске дворске канцеларије 15. новембра 1627. Тако исто је Фердинанд II 5. октобра 1630. Србима у оба Генералата издао нарочиту уредбу (Statuta Valachorum”), или као што Бартенштајн каже, „формалан земаљски устав” за своју самоуправу у градским, судским и казненим пословима, са својим кнезовима, и велржим судијом. које сам народ бира. Те Статуте потврдио је Фердинанд III 22. аугуста 1642., Леополд I 21. фебруара 1659., Карло VI 16. априла 1717. г.

И после Леополдових привилегија Марија Терезија је привилегијом од 28. јуна 1751. створила Великобечејски крунски диштрикт из четрнаест села укинуте Поморишко-Потиске крајине. По узору тога Диштрикта царица је привилегијом од 12. новембра 1774. установила и Великокикиндски диштрикт који је и после утеловљења Баната Угарској (1779) задржао своју аутономну управу и судство.

Највише због тога да би се донекле стишало народно незадовољство Срба због законског чланка XLVI пожунског сабора 1741 — да на подручју Хрватске и Славоније само припадници римокатоличке вере могу имати непокретна имања; и због законског чланка XVIII: 1741, да се Потиска и Поморишка Граница имају развојачити, утеловити Угарској и подврћи жупаниској јурисдикцији, Марија Теразија је на писмену молбу патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте и на усмену молбу српске депутације (коју су сачињавали: Павле Ненадовић, епископ горњокарловачки и патријарашки генерални викар, Јован Георгијевић, архиђакон патријарашки, Арсеније Вујић, потпуковник Потиске Границе, и Андрија Андреј евип, управник поште у Петроварадину и администратор спахилука Уфелова) — потврдила Леополдове привилегије 24. априла 1743. преко Царске дворске канцеларије, 18. маја т. г. преко Угарске дворске канцеларије и прогласила их 4. јула т. г. преко Дворског ратног савета војним властима.

По одлуци царице преко Угарског намесничког већа наређено је свим жупанијама Краљевине Угарске да објаве царичину потврду српских привилегија.

На народном сабору у Карловцима на седници од 6. марта 1744. од стране царских комесара грофа Патачића и фелдмаршаллајтнанта Енглсхофена свечано је и усмено проглашена у међувремену већ и штампана потврда свих Леополдових привилегија и њихових потврда од Марије Терезије од 18. маја 1743. г.

Пошто се после свечаног усменог објављивања терезијанске потврде привилегија на сабору 1744. од стране царских комесара Патачића и Енглсхофена у народу јавила потреба штампаног издања привилегија и на народном језику, то је „илирическо-расијански обшчи зограф” и бакрорезац Христифор Џефаровић одлучио, да у издавачкој заједници с патријарашким писаром Павлом Ненадовићем у бакру изреже и штампа привилегије у славеносрпском преводу, који ће обавити Ненадовић.

Тако је дошло до Џефаровићева бакрорезног издања српских привилегија у Бечу 1745, уз благослов патријарха Арсенија IV. Ненадовић је привилегије с оригиналног латинског текста, који су царски комесари Патачић и Енглсхофен из Беча донели, на саборској седници од 5. марта 1744. прочитали и својим потписима потврдили, превео на „матерњи славеносрпски језик”, уствари више руско-словенски.

Превод Инвитаторије од 6   априла 1690.  г. по Ј. Ђорђевићу, Радња Благовештанског Сабора у Срем. Карловцима 1861.

Ми Леополд и.т.д.

СВИМА НАРОДИМА И ЗЕМЉАМА? КОЈЕ ОД НАШЕ НАСЛЕДНЕ КРАЉЕВИНЕ Угарске зависе, и свима другима, који ово читали или слушали буду, а поглавито народу албанском Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Нека  вам  буде  знано,  да  турски рат,  на  који  смо  нарушењем уговора  и   неправедно   изазвати,   по   Нашем   царском   и   краљевском званију, уздајући се у божију заштиту и у праведност Наше ствари, само на ту цел водимо, да народе, који су нам правно потчињени, и који правно зависе од Наше споменуте краљевине Угарске, и све друге хришћане, из грозног турског ропства отмемо, и пређашњој слободи, пређашњим повластицама и пређашњем савезу са телом, од којег зависе, повратимо, укинувши свако злоулотребљавање, и поправивши штету турским тиранством нанету, и повративши свакоме своје право. — Због тога све народе, који по свој Албанији, Србији, Мизији, Бугарској, Силистрији, Илирији, Мацедонији, Расији станују, и друге земље, које од предречене Наше краљевинз Угарске зависе, и све друге народе, који под јармом турским стењу, благо опомињемо, да побожној и отачаској Нашој жељи одговарајући, у овој тако повољној прилици, кад су турске снаге у толиким пошбијама победним Нашим оружјем сатрвене, за своје спасеније и ослобођење и закон хришћански, сви на Нашу страну пређу, протиз Турака на оружје устану, Нашој војсци по угодности и нужди, на заповест Наши војвода и генерала, који ће се наскоро са довољном и многобројном војском на бојишту појавити, првдруже се, и њој по могућству рану и што јој друго за издржавање устреба, дају, и у свакој прилици против општег непријатеља на помоћ готови буду, (а речене Наше војводе даваће им против нападаја од Турака сваку заштиту, и држаће свагде, као што смо озбиљно заповедили, точни војнички запт), — и да се Нашем законом господству својевољно поврате, ако хоће да искусе Нашу милост и благонаклоност. — Обећавамо Вама свима предреченим народима и земљама, које су Нама као краљу Угарске правно подчињене и које ће се законито подчинити, задржавши поглавито слободу, повластице и права своје вероисповести и избора војводе, да ћете изузети бити испод сваког јавног терета и данка, али изузевши стара и обична пре сваког упадаја турском постојавша права краљева и господе, и укинувши у овима свако злоупотребљење, турским господетцом уведено, осим у случају ратне нужде, где ћете за ваше сопствено спасеније и обрану, на начин добровољног данка, по могућству давати нужне прилоге, да се војске Наше одржати, земља бранити, и ратни терети сносити могу. А кад се турски јарам збаци, све ћемо у сталну срорму и надлежнм ред за будуће по жељи и на задовољство ваше довести, и повратити свакоме своје право и слободу вероисповести, повластица и слободе од терета, свима и свакоме поједином даваћемо правицу, и свима ћемо дати најобилижја сведочанства милости, благонаклоности, благости, и отачаске Наше заштите. Осим тога обећавамо, поклањамо и уступамо свима и појединим слободно притежавање добара, или покретни или непокретни, која год од Турака на својима границама одузели буду.

.. Радите дакле Бога ради, да повратите вероисповедање, спасеније, слободу, безбедност вашу, без страха пређите на Нашу страну, куће ваше и пољску радњу не остављајте, ваше другове позовите да вашим стопама следују, и прилику ову од Бога и од Нас вама дану, која се више никад повратити неће, употребите, ако ћете за себе, ако за синове ваше, ако најпосле за мило отачаство и спасеније да се састарате, у осталом вама свима и појединце јасно нудећи Нашу царску и краљевску милост.

Дано у Нашем граду Бечу, 6. дана месеца априла, године 1690, Нашега краљевања, римскога 32. угарскога 35, а чешкога 34. Леополд (М.М.) Т.А. Хенр. гроф. Стратман. На сопствену заповест пресвет. царског и краљевског величества: Стеф. Андр. пл. Верденбург.

(Превод Инвитаторије од 6. априла 1690. г. Ј. Ђорђевић, Радња Благовештенског Сабора у Срем. Карловцима 1861. године)

Писмо Леополда I патријарху Арсенију III Чарнојевићу од 6. априла 1690

Леополд, итд., итд. Часни, Одани, Љубезни! Више пута нам је достављено колико вам на срцу лежи безбедност и напредак ствари хришћанске; са задовољством смо разумели да сте о овоме изврсне доказе дали, идући на руку верноме, покојном генералу Пиколоминију, док се тамо бавио. То исто себи и унапредак од особите верности и ревности, а особито од богопоштовања вашег обричемо, не сумњајући да ћете ви по оном уважењу, које код тамошњих народа а особито Арбанаса и Србаља имате, прилежно настојавати, да овом тако удесном од Бога даном приликом турски јарам, под којим су досад на плачевни начин стењали, збаце, и придруживши се Нашем оружју сваким начином потпомогну, да се варварско отоманско тиранство понизи и угаси. Учиниће заиста дело и Богу врло мило, а и Наше царске и краљевске милости достојно, коју милост као што вама благонаклоно нудимо, тако исто нећемо пропустити, даном приликом и живим доказима је посведочити, Дано у Нашем граду Бечу, дана 6. месеца априла, године 1690., Нашег краљевања, римскога 32., угарскога 35., а чешкога 34. Леополд (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресветл. г. кр. величанства: Стеф. Андр. пл. Верденбург.

Привилегија Леополда I од 21. августа 1690.

Ми Леополд I итд., итд.

Часном, Оданом, Нама љубезном Арсенију Чарнојевићу, Србаља источне цркве грчкога обреда архиепископу, епископима, и свима другим црквеним и мирским сталежима, капетанима, поткапетанима, најпосле целом општинству истога грчког обреда и народа српског, по Грчкој, Бугарској, Русији, Херцеговини, Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим сајуженим местима и свима другима, који ово читали, видели или слушали буду, Нашу царску и краљевску милост и свако добро.

Не само из понизног писма које нам у име вас свију поднесе послани к Нама епископ Јенопољски Исаија Ђаковић, него још јасније из усменог његовог претстављања најмилостивије примисмо вашу понизну захвалност, што смо вас из чељусти варварског турског тиранства отели и пређашњој слободи повратили, као и вечиту обавезаност, којом исповедате да сте Нам ви и ваши потомци због толиког учињеног добра обвезни, истина по дужности вашој, али на Наше у толико веће задовољство што признавши Наше право, и себе у крило милости и благонаклоности Наше, као вашег господара и законитог краља одавајући, с похвалном духа крепошћу изјављујете, да вам отсада под сенком Наше заштите ваља и живети и мрети. Сматрајући не толико ово ваше Нама одвећ мило сведочанство и изјаву, примамо благонаклоно вас све скупа и поједине у Нашу царску и краљевску заштиту, колико да се тим изредна ова намера у вашим духовима утврди, и синовима непрестано улива, и у свим случајевима стварним доказима све већма и већма укрепи. Очински вас дакле позивамо да против најжешћег душманина хришћанског имена и вашег гонитеља под Нашом заштитом и под управом Наших војвода на оружје устанете, да одбијете неправде, невоље и беде, које су вам досад најнеправедније и најнемилостивије наношене бивале. А да бисте и ви узајамно благост и сласт Наше владе и господства већ на самом прагу осетили, ваше молбе с прирођеном Нам благошћу одобравајући, милостиво смо закључили: Да по обичају Србаља источне цркве грчкога обреда и по пропису старога календара слободно опстојати можете, и да вам како досада тако и унапред никоји црквени или световни сталежи никакве досаде чинити не могу; и нека вам слободно буде између себе, сопственом влашћу, из српског народа и језика постављати себи архиепископа, кога ће црквени и световни сталеж између себе бирати. И овај архиепископ нека има слободну власт располагати свима источним црквама грчког обреда, епископе посвећивати, свештенике по манастирима распоређивати, где буде нужно цркве сопственом влашћу зидати, по варошима и селима српске свештенике намештати: једном речи, како и досада да буде поглавар над црквама грчког обреда и над општинством исте вероисповести, и да има власт њима располагати, сопственом влашћу црквеном, по повластицама које вам дадоше претходници Наши, некадашњи блежене памети краљеви Угарске, по свој Грчкој, Расији, Бугарској, Далмацији, Босни, Јенопољу и Херцеговини, као и у Угарској и Хрватској, где их фактично има, и уколико и докле Нама сви скупа и појединце верни и привржени буду. Даље црквеним сталежима, као архиепископу и епископима, монасима и свакога реда свештеницима грчкога обреда у манастирима и црквама нека остане власт располагати, тако да нико у предреченим манастирима, црквама и резиденцијама вашим никаква насиља чинити не може; него од десетка, данка и квартира да буду ослобођени као и пре, нити да има ико од световњака, осим Нас, над црквеним сталежом власт, кога затворити или заробити, него да архиепископ може такве од њега зависне црквене људе, ако што скриве, по праву црквеном или канонском казнити. Прилажемо даље и потврђујемо да се грчког обреда цркве, манастири, и што к овима спада, као и добрз што архиепископу и епископима припадају, ма каква она била, као што су од претходника Наших приложена, притежавати могу; а које је цркве недријатељ хришћанскога имена Турчин од вас одузео, и те кад се освоје, заповедићемо да се у ваше руке предаду. Најпосле кад архиепископ, или епископи ваши, кад нужда захтева, манастире и цркве по варошима или селима обилазе, или парохе и општину поучавају, нећемо трпети да им ико, било од црквених људи било од световних, досаду какву чини.

Ми себи тврдо обећавамо да ћете ви ову Нашу најштедрију и Најмилостивију концесију свим трудом и силама заслужити, и вашу верност и приврженост непрестано неоскврњену чувати, и да је никакве буре порушити неће; уосталом вама свима и појединце потврђујемо најмилостивије Нашу царску и краљевску милост. Дано у Нашем граду Бечу, дана 21. августа године 1690., Нашега краљевања, римскога 33., угарскога 36., а чешкога 34. Леополд. (М. П.) Т. А. Хенр. гроф Стратман. На сопствену заповест пресв. царског и краљевског величанства: Андр.’ пл. Верденбург.

Привилегија Леополда I од 4. марта 1695.

Ми Леополд I итд., итд.

Нашима вернима свима скупа и појединце, господи прелатима, баронима и магнатима, наиме пак будућем архиепископу острогонске, калочке и бачке цркве, речене Наше краљевине Угарске кнезу палатину: тако и грофовима, судији Наше краљевске курије, као и врховном генералу горњих предела гореспоменуте Наше краљевине Угарске, и Наших краљеврша Далмације, Хрватске и Славоније бану итд. Нашим тајним саветницима: даље заменику Нашега личнога присуства у судовима и саветнику Нашем, као и Наших Комора угарских и сепешке префекту, администратору и осталим саветницима; осим тога жупанима и поджупанима, племићким суцима и јурасорима ма које жупаније горепоменутих Наших краљевина Угарске, Далмације, Хрватске и Славоније; к томе свију Наших градова заповедницима и подкапетанима; и осталим војничким официрима, како коњаничког тако и пешачког реда, садашњима и будућима, ако скупа али појединце с овим писмом потражени буду; поздрав и милост Нашу.

Најпонизније је претставио Величанству Нашем Арсеније Чарнојевић, Србаља грчког обреда архиепископ, како је он пре не много година, то јест откако се води овај садашњи рат, који против заклетога непријатеља хришћанском имену још и сад букти, — успехом победног оружја Нашег побуђен, и јасним примером божјег благослова, који је Наше снаге крепио, нагоњен, — заједно са српским (рацким) народима, који одавна стењаху у варварском ропству, предузео да стресе јарам отоманског тиранства, и у ту сврху изјавио, не само да су они и потомци њихови Нашем као законог краља права, милости и благонаклоности потчињени, него и то да су, — оставивим своје куће у Турској, и напустивши своје имање и сермију, из своје домовине прогнани и у пределе Наше краљевине Угарске премештени, да би се најгрознијему непријатељу и даље светили за.његову свирепост и њу поразили, — под сенком Наше заштите непрестано готови живети и мрети, и како је он овим особито врлим и племенитим делом, од Нашега Величанства добио милостиве отпусте и дипломе, особито године.. 1690. и 91. издате, и слободе и преимућства која ‘Се у њима садрже. По гласу ових писама обећано је да ће се не само старо уважење истога архиепископа и обред српскога народа неповређено одржати, него да ће им се и потпуна слобода духовне управе, штавише и у световним стварима ослобођење од свију терета и дажбина, наиме пак од десетка допустити. Покрај свега тога налазе се неки Наши верни становници обојега сталежа који, не обзирући се на милостиву вољу и на допуштење Наше, усуђују се претпоменутога архиепископа и народ српски у прастаром упражњавању њиховог обреда узнемиравати, или у духовној управи на пут им стајати, или; најпосле на давање десетка, који им не припада, принуђавати, које не бива без њихове грдне дагубе и штете, а с очевидном опасношћу Наше службе. Споменути архиепископ српски код Нашег Величанства у пристојној молби најпонизније моли да би Ми, за боље одушевљење њихове службе, њихова пређашња права милостиво одржати, достојанство архиепископа и његово уважење (ауторитет), да може постављати епиекопе свога обреда, потврдити, даље епископима од свакога сметања слободну управу пастирског звања допустити, најпосле целом народу слободно свуда исповедање његова обреда и уобичајено од десетка ослобођење поново допустити, и у овом обзиру у Нашу краљевску заштиту и обрану милостиво их примити благоизволели.

Којих понизна молба кад нам је најпонизније предложена била, и кад смо у милости во расуђење узели реченога народа српског верне услуге против општега хришћанству непријатеља племенито принесене и обилном племенитом .крвљу засведочене, и постојане њину приврженост и будуће милостиво Нам обећавајући (до Нашег даљег милостивог расположења и наредбе, коју ћемо по околностима времена издати), милостиво смо закључилио да и споменутом архиепископу старо достојанство, и власт епископе својега обреда постављати (будући му ово по праву и по обичају истога његовог обреда припада), неповређена остане, и епископи, које је он поставио, а имено часни: Исаија Ђаковић, темишварски, јенопољски и архимандрит манастира Крушедола; Стефан Метохијац, горњокарловачки и зринопољски; Јефтимије Дробњак, сегедински; Јефтимије Поповић, будимски и столнобеоградски; Јефтимије Тетовац, мохачки и сигетски; Спиридон Штибица, вршачки; и Јефрем Бањанин, великовардарски и јегарски (тј. које Ми силом овога писма налазимо да се могу примити и трпети), по одређеним окрулсјима. — у којима се, тојест, по вољи Нашета придворног војеног савета населило и сместило у довољном броју породица народа рацког или српског, који је, као што је споменуто, из јарма турског сужањства у Нашу приврженост примљен, — да могу своја духовна звања без препреке отправљати, кривце исправљати и за кривице казнити, столе и приходе црквене који га по обреду и старом обичају припадају примати, и  сбоју дужност (али без икакве пагубе Наших прелата и римокатоличке цркве) отправљати; најпосле и сав народ који по Нашим градовима, варошима, границама и пределима, тј. у местима која су му преко комисије поменутог Нашег придворног војеног савета уступљена, ма где станује да има слободно вршење обреда и вероисповести, без икаква страха, опасности и штете у телу или имању, и да може уживати пређашњу и још у старо доба, по гласу трећега члана петога декрета краља Матије, и последњега чланка другога декрета краља Владислава њима допуштену слободу од десетка, који десетак нека сам народ обраћа и употребљава на издржавање и приход епископа свога обреда, а да им се никакве противне препоне не чине од стране Наших прелата и коморских званичника. Зато, да би они у уживању предизложених слобода и ослобођења безбедније опстати, и од Нас дарованим благодејанијама боље се усрећити, а чрез то у мрзости и раздражености, коју против отоманског тиранства имају, већма се утврдити, и Нама припадајућу приврженост и похвалну вољу служења племенито и постојано одржати могли, нашли смо за нужно да њих све скупа, тј. архиепископа, епископе и српске народе, у новије доба из турског ропства отете, са свом породицом и добрима, и са свима стварима и свом сермијом њиховом у Нашу краљевску одбрану и особиту заштиту и покровитељство примимо, штавише, да их и вашој заштити, одбрани и особитом покровитељству поверимо. Због тога верностима вашим, којима и горе, свима скупа и свакоме појединце овим писмом тврдо налажемо, благонаклоно препоручујемо и заповедамо, да ма кад и колико год пута од претпоменутог архиепископа и њему потчињених епископа, о чему горе наведеном, сви заједно и појединце умољени будете, њих против свију незаконитости и насилних нападача, узнемиритеља и оштетитеља, док ствари онако као што је горе казано стојале буду, заштићивати, покровитељствовати и бранити, и у горе реченим допуштењима и концесијама Нашим чувати и дајући у овом обзиру Нашу краљевску важност, што иште и право и правда; друкчије да не поступате. Ово кад се прочита, да се има показатељу вратити. Дано у Нашем граду Бечу у Аустрији, дана 4 месеца марта, године 1695, нашега краљевања, римскога 37., угарскога и осталих 40., а чешкога 39. Леополд. (М. П.) Блазије Жаклин епископ њитрански. Павле Медњански.

Преузето са сајта: http://nastavnikdamir.wordpress.com


Срби Између Старих Раскола И Нових Подела

Генерална — Аутор svarog @ 11:30

СРБИ између старих раскола и нових подела

Пише:
Василије 
Крестић

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/images/pixel.gif

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Ако Срби не реше суштинска питања њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребан спољашњи непријатељ, већ ће сами себе завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће моћи да се испетљају у догледној будућности

Духовно јединство данас је једно од најзначајнијих питања српског народа. Да не би било забуне, истичем да под духовним јединством подразумевам свест о истој националној, верској, културној и цивилизацијској припадности, свест о истим тежњама, циљевима и интересима, без обзира на географске просторе на којима Срби живе и идеолошку и партијско-политичку припадност.

Сваки иоле објективнији и образованији посматрач национално-политичких кретања и збивања међу Србима, у неколико протеклих деценија, мораће да дође до закључка који неће бити прожети оптимизмом. У многим областима живота, и на разне начине, међу Србима су испољене разлике које ваља уочити, о којима треба добро размислити и пронаћи начине и средства којима би се разлике смањиле, размимоилажења зауставила, а свест о јединству ојачала.

Да би се могао пронаћи лек којим ће болест бити заустављена и излечена, морају се разоткрити чиниоци који су је изазвали. У најкраћим потезима покушаћу да укажем на неке од тих чинилаца, без претензија да будем свеобухватан, да кажем све што се о томе може и мора рећи. Уверен сам да је тренутак тако озбиљан да се о проблему духовног јединства мора говорити без увијања, емоција, страсти и лицемерства, отворено и објективно, са жељом да се сагледа истина како би се испра-вило и довело у ред оно што се да исправити. На истинама морамо уобличавати менталитет нашег народа, јер тај толико озбиљан и одговоран посао не може се препустити болесно амбициозним, славохлепним и себичним политичарима и њима сличним интелектуалцима.

Прекид државног континуитета

Испитивањем узорака који су утицали и који утичу на разбијање духовног јединства српског народа могу се уочити чиниоци који су неодвојиви део нашег националног бића и менталитета. Ти чиниоци су током историје у нас усађени па су постали део наше природе и нашег начина живљења. Уз то, постоје чиниоци који утичу на наше духовно јединство али делују споља, мимо нас, наше воље и жеље, чак и против наше воље.

Дезинтеграциони чиниоци, који су у нама, чине део наше природе и утичу на наше понашање, настали су као резултат специфичног историјског развоја. Једна од тих пецифичности је прекид нашег државног континуитета. После пропасти српских средњовековних др-жава Срби су се расули на широком и међусобно удаљеном географском простору. Они су доспели под турску, аустријску и млетачку власт, где су живели одвојено у разноликим, али непријатељским, међусобно супротстављеним, верским, цивилизацијским и културним срединама. Стотине година живљења под туђинском влашћу Турске, Аустрије и Млетачке није могло остати без последица на изграђивање менталитета, карактера и свести о духовном јединству нашег на-рода. Ако се и данас сусрећемо с разликама у понашању, поступцима, погледима, тежњама и циљевима, морамо бити свесни чињенице да је реч о историјски условље-ним појавама, које ће нестајати током времена, другачијим државно-правним оквирима, административно-политичким системима, подизањем нивоа нацио-налне свести, знања и образовања.

Друга, врло важна специфичност нашег историјског развоја, која је утицала и још увек утиче на наше духовно јединство јесте непостојање друштвеног континуитета. Срби спадају у ред оних малобројних нација Европе које нису имале услова да до краја иживе феудални систем, да прођу све фазе његовог развоја и очувају друштвени континуитет. Ми смо нација без друштвеног континуитета, а последице дисконтинуитета нису мале.


Сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну са ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо здраво национално и патриотско осећање. Нисмо имали мере у проценама шта је Српство, шта је српски патриотизам и српско родољубље, шта је српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако и недотупавно, примитивно и грубо одбацили и жигосали као српски национализам и шовинизам.


Губитак друштвене елите

Продором Турака и пропашћу српских средњове-ковних држава Срби су брзо и у потпуности изгубили оновремену друштвену елиту - великаше, носиоце власти, моћи, богатства, знања и угледа. Обезглављен још у средњем веку, српски народ до данас није успео да се опорави, да успостави равнотежу у сопственом друштву и да стекне истинску елиту.

Уместо домаће - српске - феудалне аристократије, која би својом влашћу, својим угледом, имањима и богатством, па и знањем, могла да улива поштовање, да утиче на изграђивање у феудалном друштву каракте-ристичних односа надређених и подређених, да буде регулатор вредносних критерија, Срби су за властодршце имали Турке, који не само да им нису импоновали него су с њима били у вишеструком и непрестаном сукобу, или су се налазили, не у кметској већ у рајетин-ској потчињености.

Због свега реченог, није случајно што је нас Србе снашла и што нас сналази, (како је запазио Слободан Драшковић) једна од најгорих невоља "која може снаћи један народ, а то је да нема вођства, нема одговорних, нема челних (...), нема једног човека или неколико људи који би Србе представљали (...)".

Баш зато што дуго нисмо имали, што и данас немамо, друштвену елиту чија би се реч слушала, немамо јединствена национална мерила каква постоје код западноевропских народа. Баш зато смо једним делом Срби, другим Југословени, трећим Црногорци, четвртим Муслимани, петим Македонци, потом смо интернационалисти и космополити, четници и партизани, комунисти и антикомунисти, републиканци и монархисти, аутономаши и антиаутономаши, теисти и атеисти и тако редом, у недоглед.

Имајући у виду овакво стање међу Србима, већ је уочено да код нас "свако има своју посебну филозофију, сопствена мерила, своје посебне рачуне". Другим речима, наша мерила најмање су српска, јер код нас "нико никог не слуша, нико не одређује, нико не наређује, нико не извршава".

Такви какви смо, нејединствени, разбијени и међусобно завађени, ми никоме не можемо бити и нисмо узор на који се ваља угледати. Због тога и немамо привлачне снаге, али ни отпорности. Зато смо лакше асимиловани но што смо били у стању да друге асимилујемо.

На тај начин смо лакше, брже и у већем броју постајали Хрвати, Албанци и Муслимани но што су они постајали Срби. Због тога и спадамо у групу народа, као што су, на пример, Јевреји и Јермени, који су подложни масов-ном уништавању.

Навикли да се боримо и гинемо за слободу, ми нисмо научили да ценимо живот онако како га цене други, културнији и цивилизованији народи. А кад сопствене жи-воте не ценимо ни сами, кад немамо довољно отпорне снаге, зашто би наше животе ценили они који нам не желе добро, којима сметамо самом чињеницом што посто-јимо и што настањујемо оне географске просторе с којих нас, због етничке и верске чистоте, желе протерати?

Гушење патриотског осећања

Кад говоримо о тешким последицама друштвеног дисконтинуитета по духовно јединство нашег народа, потребно је указати и на прекид друштвеног развоја до којег је дошло нападом Хитлерове Немачке на Југославију и победом комунизма. Тим догађајима и српско грађанско друштво, попут феудалног, сасечено је у тренутку кад је требало да доживи пун узлет. Насилно пресецање грађанског капиталистичког развоја друштва и суров обрачун с тим друштвом, посебно с његовим водећим слојем, нанели су српском народу тешке ударце од којих ће се, по свему судећи, морати опорављати током неколико генерација.

Творци новог, тзв. бескласног друштва, нису се задовољили само физичким истребљивањем водећег грађанског слоја. Револуционарно-класном бруталношћу они су наметнули потпуно нова мерила понашања, морала и вредности, трудећи се да у свему раскину везу с оним што је претходило и створе човека новог кова, који по схватањима неће личити на класно жигосаног грађанина или богатијег и угледнијег сељака проглашеног за кулака. Потпун раскид са старим вредностима - грађеним на историји, култури, религији, традицији и столетном животном искуству, покидао је све дотад постојеће интегративне споне српског народа и довео до његовог духовног расула. У великој мери изгубили смо национални идентитет. Изгубили смо вредносне критерије које мора да има свака зрела, за опстанак и напредак способна нација. Изгубили смо и ону слабашну друштвену елиту која би, можда, била способна да преузме кормило народа и државе. Изгубили смо патриотска осећања. Постали смо поводлјиви, снисходлјиви и поткупљиви. Стекли смо интелигенцију која никад није била бројнија, а мање креативна, која се знатним делом отуђила од народа дајући му мало, а желећи да му узме све. Духовно разбијени, ми данас не знамо шта хоћемо и шта можемо. Као после сваког невремена, нама је на површину избио талог који загушује ток матице.

Пред нашим очима догађа се нова сеча српске друштвене елите. Због околности у којима се нашла земља, на стотине хиљада најшколованијих и најкреативнијих становника напустило је домовину за сва времена, или на дуже рокове. Како је сасецање нашег друштва периодично, тешко је отети се уверењу да ти ритмови нису условљени и геополитичким положајем.

Да бисмо се ослободили талога, да бисмо знали који су наши путеви и циљеви, да не бисмо понављали грешке које су нас скупо стајале, као колектив морамо бити свесни најбитнијих историјских токова и чињеница који су нас учинили оваквима какви јесмо. Морамо себе добро упознати са свим врлинама, о којима овде намерно нећу ништа рећи, али и с бројним манама.

Срби постајали Југословени

Југословенска идеја, југословенска политика и Југославија као држава, како прва тако и друга, разорно су деловале на духовно јединство српског народа. Срби су прихватали југословенску идеју и залагали се за политику засновану на тој идеји, уверени да је то најбољи и најбезболнији пут, не само за њих већ и за остале југословенске народе, на основу које могу изградити државу у којој ће живети заједно. Због таквих намера Срби су се лако одрицали своје националне посебности, уверени да ће слично њима чинити и остали партнери у југословенској државној заједници. Обављена испитивања показују да су Срби, у свим крајевима бивше Југославије, највише, најбрже и у највећем броју постали Југословени, да остали југословенски партнери ни приближно Србима нису били спремни да се одрекну своје националне посебности за љубав југословенског имена, југословенске идеје и Југославије. Југословенска идеја и политика, и Југославија као држава, тако су постале подесан инструмент за расрбљавање, лако отпадање од српског корена и стабла, али и брзо утапање у неко друго национално ткиво, посебно хрватско и муслиманско.

Поред тога што је југословенство биолошки исцрпљивало и слабило Српство, оно је на нашу нацију деловало као моћан дезинтеграциони чинилац. За многе Србе, присталице југословенског опредељења, идеја југословенства била је примарна. Српска мисао за њих не само да је била, као неважна, одбацивана већ је и демонизована као опасна, непријатељска, она која прети и угрожава. Тако је југословенство само по себи за Србе постало разорно, јер су се они, такви какви су, искључиви и борбени, у опредељењима за и против њега, међусобно поцепали и сукобили.

Зараза комунистичким интернационализмом

Знатан допринос духовном разбијању српског народа дао је комунистички интернационализам. Попут југо-словенске идеје, и идеја интернационализма привукла је знатан део Срба на свим просторима бивше Југославије. Стога што је српска нација од Коминтерне и Комуни-стичке партије Југославије била проглашена за "угњетачку" и "хегемонистичку", српски комунисти су, за разлику од осталих комуниста, који су припадали тзв. угњетеним нацијама, најлакше, најбрже и најбезболније прихватали идеју интернационализма. То нису чинили само због истинске националне ширине, већ у првом реду зато што су желели да искажу своју партијско-политичку правоверност, што су осећали потребу да се од ње, као припадници жигосане нације, дистанцирају и побегну.

Бежањем од сопствених корена и ступањем под барјак интернационализма, српски комунисти су хте-ли да скину са себе "љагу", коју нису стекли неким својим чињењем или нечињењем, или неком својом кривицом, већ рођењем. У сваком случају, комунистички интернационализам у српској средини ширио се попут заразе.

 

Он је постао део једне снажне и опсењујуће идеоло-гије, а потом и владајуће идеологије, а потом и владају-ћег система. Постало је не само помодно већ и пожељно одрећи се сопствене нације и прогласити се интернационалистом. Зависно од става према идеји интернационализма, у доброј мери била је и оцена о томе да ли је неко "напредан" или назадан".

"Напреднима" је била обезбеђена каријера па је тако и својеврсном корупцијом јачала идеја интернационализма у српској средини на рачун Српства које је слабило. Привидно нижа свест, национална, замењена је једном привидно вишом свешћу, интернационалном. Национални идеал је поништен једним интернационалним идеалом.

Класна и партијска против националне припадности

Током XIX и почетком XX века улагали су више-струке напоре сви одговорни чиниоци државе и друштва да се превазиђу, смање и нестану историјом стечене разлике међу Србима расејаним по широком подручју Балкана, да се они што више међусобно приближе и духовно постану јединствени. У ратном периоду (1941-1945), а нарочито у послератном, до данас, процеси су ишли, и још увек иду, у обрнутом смеру. Чињено је све да се српски народ духовно разбије и разједини, да се биолошка веза обезвреди, а њој насупрот ојача веза по класној, идеолошкој и партијској припадности.

Већ сам рекао да су као дрога деловали разорно на духовно јединство Срба комунистички интернаци-онализам и од државе и владајуће партије форсирани југославизам. Тих опијума нисмо се још ослободили, а већ нам је стигла нова дрога оличена у мондијализму. Као што је комунистички интернационализам прогла-шаван за прогресивну и елитну мисао - тако се данас мондијалистичке идеје представљају као идеје буду-ћности најнапреднијег и најцивилизованијег дела човечанства.

Те идеје, погубне за духовно јединство Срба, имају моћну моралну и материјалну подршку иностранства, а слабу отпорну моћ унутар наше државе, тим слабију што се и присталице идеја комунистичког интернационализма и југославизма у много чему подударају са мондијалистима у ингорацији, небризи, па чак и у одиозности према српској нацији.

Нација као феномен прошлости

Донедавни председник француске владе, Едуар Баладир, у својој књизи Моде и убеђења, критички се осврнуо на мондијализам у срцу Европе. О томе је, између осталог, написао:

"Са људског становишта, а то ће рећи са становишта векова који долазе, нације ће остати битна чињеница интернационалног живота. Већ дуго времена покушавају да нас увере да је реч о феномену који припада прошлости. Да организација људског друштва не мора више почивати на нацији, која је примитивно оптужена као нешто декадентно, нешто што ће интернационализам, социјализам и региона-лизам у потпуности заменити..."

 

Ако Баладир може тако да мисли и оцењује значај нације, из Париза, са становишта развоја које је достигло француско друштво, онда се са пуно разлога може поставити питање зашто наши помодни интернационалисти, какви су мондијалисти, на степену развоја нашег друштва, које се не може мерити с француским, и са окружењем које ми имамо, желе да збришу српску нацију? Како то да се они, ако воде рачуна о народу и земљи чији су припадници и држављани, не запитају, зашто се и нама суседни народи не опредељују за, како га назива Баладир, помодни интернационализам? Ти нама суседни народи, напротив, као и сви водећи народи Европе, придају дужно поштовање и значај својим нацијама, а ми се спремно и раскалашно одричемо својих корена, иако је извесно да је то самоубилачки пут, пут који води затирању. Ако је то тако, а извесно је да јесте, онда се поставља питање коме служе мондијалисти? Можда не би било погрешно одговоре на ово питање потражити у установама из иностранства које финансиј-ски стоје иза свих акција духовног разбијања српског народа, нудећи му, попут бескрупулозних дилера, најопасније дроге, после чијег коришћења нема повратка здравом животу.

Патриотизам, национализам, шовинизам

У последњих неколико година, неодговорност и немар према духовном јединству српског народа показала је партија на власти. Од партије која је вербално, често и пренаглашено, своју политику градила на националним основама, она се, после повезивања с југословенском левицом, претворила у организацију с неодређеним и анемичним националним циљевима. Све то скупа, у ситуацији ратних пораза, губитака територија, масовног избеглиштва, широко распрострањене демонизације, економских санкција, општег осиромашења, лоповлука и криминала, делује депримирајуће и увелико дезоријентише шире слојеве народа, који у материјалној беди једва егзистирају.

Духовно разбијен, са пољуљаном и ослабљеном нацио-налном свешћу, а ојачалим регионалним и партикулар-ним осећањима, српски народ изгубио је отпорну моћ. Он је до те мере збуњен да не зна шта је патриотизам, шта национализам, а шта шовинизам. Нису ретки случајеви да се при самој националној идентификацији, при самом помену о српској припадности, људи одмах правдају да "јесу Срби ал' нису националисти".

Србима је једном перфидном и дубоко смишљеном антисрпском политиком утиснут жиг опаких нацио-налиста. Дуго времена, између два светска рата, циљ читавог образовног система био је да негује југословенски патриотизам, најпре на темељу нацио-налног, а потом и државног унитаризма. После Другог светског рата негован је социјалистички и самоупра-вни патриотизам.

Антисрпско васпитање

О сопственој нацији српски ђаци у основним и средњим школама сазнавали су више о "великосрпским тежњама", "Великој Србији" и "српском хегемонизму" него о светлим тренуцима борбе за ослобођење и уједињење свог народа. Због таквог, скроз погрешног, антисрпског васпитања, многе генерације ђака изашле су из клупа с трајно оштећеним осећањем националне припадности, с окрњеном свешћу о духовном јединству српског народа.

У образовном систему понешто се изменило, али не толико да би из наших школа излазили људи с јасним знањима, поносни што припадају једном малом, али поштовања достојном народу. Ако се жели ојачати национална свест и реафирмисати духовно јединство нашег народа, идеологизовани и политизовани образовни систем мора претрпети темељне измене.

Утапање у друге нације

Образовни систем није једини кривац за нашу ниску националну свест и пригушено осећање духовног јединства. За то главну кривицу сноси званична политика, како она за владе Јосипа Броза, тако и политике које су следиле после његовог одласка. Сасвим је природно да све што је претерано, жестоко, изазовно и нетрпељиво, не само да није добро већ је штетно и опасно. Према томе, сваки национализам који добија особине шовинизма, без обзира на то где се појави, морао би бити обуздаван и сузбијан. Међутим, ми Срби, због склоности да у свему претерујемо, у обрачуну с ексклузивизмом и шовинизмом, угушили смо и здраво национално и патриотско осећање.

Нисмо имали мере у оценама и проценама шта је Српство, шта је српски патриотизам и српско родо-љубље, шта је српска историја, традиција и култура. Све смо то, олако, недотупавно, примитивно и грубо одбацивали и жигосали као српски национализам и шовинизам.

Апсолутна предност свугде је давана класној свести, партијској припадности, идеолошко-социјалистичкој самоуправној опредељености, најновијој историји која се тицала народноослободилачког рата и Народно-ослободилачке борбе, тзв. братству и јединству, а потом заједништву с осталим народима и народностима бивше Југославије. Резултат тог претеривања и застрањивања, посматран са становишта српског патриотизма и духовног јединства, више је него поразан. За разлику од свих осталих народа бивше Југославије, Срби су, како сам већ рекао, најлакше и најбрже постајали Југо-словени. Они су били најмање отпорни, јер су се нај-лакше претапали и утапали у друге нације и најмасо-вније се трансформисали у новокомпоноване нације.

Петокрака и кокарда

Политички системи прожети ексклузивном левом идеологијом нанели су штету духовном јединству нашег народа. Победници у рату и револуцији обрачу-нали су се с припадницима поражене стране бруталним методама класно-револуционарне борбе. Тиме је прокопан дубок јаз између победника и поражених. Нација је не само располућена већ и тешко антагонизована. Било је наде да ће време и опасности које су запретиле Србима у тренуцима кризе и распада Југо-славије деловати лековито, да ће ублажити међусобне сукобе и смањити тензије, да ће разум надвладати страсти. Међутим, биле су то само жеље доброна-мерних, мржњом неоптерећених истинских патриота, којима није стало до ових или оних групних, већ глобалних националних интереса. Уместо духовног обједињавања, националног сабирања и окупљања, поново се зачуо борбени поклич: нема помирења и неће га бити ни за стотину, ни за хиљаду година. На тако кратковидо и плиткоумно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је нимало разборитим усликом: "Бандо црвена!" Тако су нам поново дошли на сцену партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да су ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постали предмети историјског изучавања, они су поново постали предмети националног раскола и могућег крвавог сукоба. Одговорност за враћање на старо, већ виђено, стање сносе обе стране, али више они који су на власти него они у опозицији. Очигледно је да добре воље и мудрости није било ни на једној страни.

Властодршци су по сваку цену и свим располо-живим средствима желели да сачувају власт и да се понашају као победници, који су непомирљиви и непорециви. То, у много чему бахато и примитивно понаша-ње, умишљање да је једном постигнута победа вечна, деловало је изазовно, па није случајно што је у овом тренутку духовно јединство само жељени циљ оних који увиђају сву трагедију несрећно сукобљених, а болесно амбициозних и закрвљених супарника.

За тему о којој расправљам није битно ко је први обновио сукоб, ко је више, а ко мање крив за тако нетрпељиво идеолошко, политичко и страначко конфронтирање. Историја ће о томе дати свој суд. Битно је да сукоб постоји, да се он не смирује, већ, напротив, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном.

 

Уместо превазилажења кобних подела у српском народу, поново се чуо поклич: нема помирења и неће га бити за наредних стотину, ни за хиљаду година. На тако кратковидо и плитко-умно размишљање, супротстављена страна, жељна реванша, узвратила је, нимало разборитим ускликом; "Бандо црвена!" тако су поново на сцену ступили партизани и четници, петокрака и кокарда, идеолошки симболи суровог грађанског обрачуна. Уместо да ти симболи и тај несрећни грађански обрачун постану предмет историјског изучавања, они су постали поново предмет националног раскола и могућег крвавог сукоба.

 

Поделе на верским основама

Духовно јединство српског народа веома је разорено дугогодишњим милитантним комунистичким атеизмом. Један део народа се, под притиском, из опортунизма или уверења, приклонио званичној атеистичкој политици, а други је остао привржен својој цркви и вери. Тако је и по верској основи напрсло национално јединство. Оно не би било толико болно да између једне и друге стране постоји више узајамног поштовања, а мање изазовног примитивизма и ригидности. Како то није случај, нација је, по основи атеизма и теизма, озбиљно поцепана. У своје време, нарочито током XIX века, Српска православна црква духовно је обједињавала нацију по верској - православној основи, јер Србе је идентификовала по верској припадности. Због тога су од српства отпадали припадници католичке и муслиманске вероисповести. Осим не тако ретких изузетака, каквих је било, Србе су, по правилу, чинили само припадници православне вероисповести. Ако су се Срби "спасли" деобе по верској основи, нису успели да се одупру деоби по основи атеизма и теизма. Та деоба, ако се не култивише, ако се не схвати и не прихвати основно људско право на слободу савести, може у одређеном тре-нутку постати камен спотицања унутар српског народа.

Република или монархија, Србија или Југославија

 

Озбиљно питање, које може да изазове непотребне националне потресе, је питање облика државног уређења. Један део народа је за републику, други за монархију. Тензије због тога расту, страсти се распаљују и ако се овако настави готово је сигурно да ћемо се ускоро делити на републиканце и монархисте, који ће, у складу с нашим несрећним адетима, укрстити копља. Раскол који је на помолу треба каналисати у мирне токове и омогућити народу да се, у погодном тренутку, референдумом изјасни да ли жели монархију или републику.

Неспоразуми унутар нашег народа постоје око тога да ли је после разбијања друге Југославије требало стварати трећу, или је, уместо ње, требало образовати српску државу. Са тим у вези несагласности постоје и око тога да ли наша држава треба да буде национална или грађанска, као да национална држава не може у исто време бити и грађанска.

Српски раскол на Дрини

http://www.srpsko-nasledje.co.rs/images/pixel.gif

Последњи несрећни рат са трагичним последицама, изнуђена блокада на Дрини, посебно идеолошко-политичка пропаганда вођена из Београда против Срба у Републици Српској и њеног руководства, деловали су погубно по духовно јединство нашег народа. Исто тако, разорно делује однос наше власти према избеглицама и избегличком питању. Истина је да већина народа живи у сиромаштву, али држава се није довољно, на одговарајући и паметан начин, побринула да се сиромаштво подели, да се бескућници не осећају као незвани гости, као грађани без елементарних грађанских права, као апатриди у сопственој домовини. Изгубишви огњишта, избеглице су, сасвим природно, потражиле уточиште у Србији, а Србија их није дочекала као мајка, већ као маћеха. Понела се према њима као према кривцима, а не као према унесрећеним жртвама. Тиме им је задала нове ране, тешко залечиве, иза којих остају неуклоњиви ожиљци. Тих ожиљака није било после несрећне бежаније 1941-1945. године, када се Србија налазила под окупацијом и у материјалним недаћама горим и тежим од ових које нас данас притискају.

Духовно јединство не може се градити политич-ким флоскулама, непромишљеним потезима и увред-љивим изјавама, ксенофобичним понашањем и тврдич-луком. Оно се гради добро осмишљеним културно-прос-ветним, друштвеним, економским и политичким пројектима и акцијама, као и несебичним материјалним улагањем. У случају са избеглицама, и кад је било добре воље, било је мало мудрости, а много импровизација, ружног политикантства и шарлатанства.

Сами себи највећи непријатељ

Овом тексту није задатак да било кога осуђује, нити да ослобађа одговорности. Њиме сам изнео своје виђење стања нашег духовног јединства са жељом да, неопте-рећен било каквим идеологијама или партијским припадностима, укажем на проблеме, како би они били уклоњени, или, бар, ублажени. Могуће је да нека питања нисам поставио како ваља, а да сам, извесна, занемарио и заобишао. У сваком случају, то нисам учинио свесно. Усудио сам се јавно да искажем оно што мислим о једном, по мом схватању, изузетно важном питању за нашу нацију и државу. Учинио сам то стога што сам уверен да нисмо толико бројни и јаки да бисмо имали право на сулудо растакање снага којима располажемо. Немам илузија да ћу овим писањем залечити стару српску бољку која се назива неслога и деоба, али њиме желим да подстакнем све добро-намерне и оне који умеју да мисле да се ангажују, и, коли-ко могу, допринесу што тешњем повезивању нашег народа, како би порасла његова отпорна снага према свим непријатељским налетима, долазили они споља или изнутра.

Ако Срби не реше суштинска питања која се тичу њиховог духовног јединства, са сигурношћу се може рећи да напретка неће бити, да им тада неће бити потребни спољашњи непријатељи, већ да ће они сами себе довољно завезати у неразмрсиво клупко, из којег неће успети да се испетљају у догледној будућности.

СРПСКО НАСЛЕЂЕ,БРОЈ.2,ФЕБРУАР 1998 

 


Владати Морају Најбољи

Генерална — Аутор svarog @ 14:05

Иван Иљин

ВЛАДАТИ МОРАЈУ НАЈБОЉИ

 

 

Прво што морамо учинити кад разматрамо уређење руске државе јесте да одбацимо хипнозу политичких формула и парола. Препустимо ''верујућим'' демократама да верују у неопходност и ''месијанску'' улогу таквог режима и ослободимо себе ради непристрасности праћења и дубљег истраживања. И још: препустимо људима који траже успех у маси да псују ''аристократе'' или да остану у равнодушној ћутњи према идеји аристократије као наводно ''реакционарне'', ''контрареволуционарне'', ''старорежимске'', итд. Када мислимо о будућој Русији, онда морамо остати слободни, потпуно ослобођени бојазни да некоме нећемо угодити и да нас неко не ''осуди'', били то западноевропејци или наши, домаћи десни или леви радикалисти. Ми одговарамо Богу и Русији – истином, а ако се она некоме не допада, тим горе по њих.

 Обично ''демократију'', као власт ''омиљених'' људи које је народ изабрао, и ''аристократију'', као владавину људи ''наследно привилегованих'' – супротстављају једну другој. То је грешка, коју ваља увидети и одбацити. Она је чедо политичких страсти, демагогије и озлојеђености. Владати државом морају најбољи људи земље, а народ често не бира најбоље, већ ласкавце који му угађају и несавесне демагоге који га подижу на бунт. Владати државом морају дословце најбољи, а они неретко произилазе из државних школа и из поколења образованих слојева народа. Демократија заслужује признање и подршку само уколико остварује истинску аристократију (то јест, издваја ка врху најбоље људе): а аристократија се не изрођује и не штети држави једино уколико у њен састав улазе истински најбоље силе народа.Уверимо се у то.

 'Аристос'' на грчком значи ''најбољи''. Не ''најбогатији'', не ''најстаријег порекла'', не ''најутицајнији'', не ''најспособнији и најпромућурнији'', не привилегован, не најстарији узрастом. Већ управо – најбољи: искрени патриота, државотворни мислилац, политички искусан човек, човек части и одговорности, пожртвован, паметан, одлучан, организационо даровит, далековид и образован. Овим својствима могла би се додати и друга, на пример храбар, предусретљив; али тешко је одбацити макар и једно од набројаних својстава, и међу најбоље сврстати човека похлепног, поткупљивог, интернационалисту, нечасног, лишеног државничког разума и искуства, безвољног глупана, организационог неспособњаковића или наивног незналицу. Управо најбољи морају владати у свим државама и при свим режимима. Сваки режим је рђав, ако владају лоши. Ружно је и противприродно рећи: ''потребна нам је демократија, па макар били бирани, долазили на власт и владали безвољни глупани, поткупљиви лопови, нечасне распикуће и томе сличан социјални олош''. Напротив, неопходно је и праведно одговорити: ''Демократија која не уме издвојити најбоље, не оправдава себе; она упропашћује народ и државу – и мора пропасти.'' Безумно је у земљи уводити демократију да би она упропастила државу и народ, како су у Русији учинили 1917. године. А чему води владавина истински најгорих људи, то Руси на себи осећају већ, ево, тридесет и другу годину... Сурова је то школа!

  Могуће би било назвати наш захтев политичким аксиомом (то јест очигледном истином): владати морају најбољи. У препознавању таквих људи може се начинити грешка, можемо се слагати или не при њиховој процени, али задатак њиховог препознавања је неспоран и темељан. Могуће га је изразити у виду лозинке: пут припада часним и умним патриотама! Тај пут им припада независно од тога из каквог слоја, класе или партије потичу! Важне човекове одлике су његова политичка вредност и његова политичка воља; неважни су његово порекло, његова професија, његова класна и партијска припадност. Важни су његови природни и умни ресурси, а не његови преци; важна је верност отаџбини, суштинско усмерење његове воље, а не његова партијска књижица. Странчарење (свако!) не задовољава све човекове захтеве, већ их само прикрива или подупире. А карактер човеков стоји пре свега и драгоценији од свега.

  Зато сви избори морају имати у виду јединствен, главни и неопходни циљ: издвајање најбољих синова народа и стављање политичких питања њима у задатак. Глупо је и слепо ласкати демагозима који, прикривени партијским књижицама, јаросно бране интересе некакве класе, слоја и националне мањине, територијалног округа или просто – свој лични!

  Као прво, државни послови траже јединствен, општи, свенародни интерес, а не појединачну похлепу. Демагог који распаљује страсти управо због приватног интереса отворено сведочи о својој политичкој неподобности; он је у политици фалсификатор; он је сличан Циги који хвали најгорег коња; према наивном и поверљивом народу он иступа у својству развратитеља деце, човека који згрће лично богатство путем подвале и лажи.

  Као друго, сама његова демагогија сведочи о његовој карактерној непостојаности: он распаљује страсти да би се истакао и упропастио државне послове, претварајући их, у најбољем случају, у ствар личне властољубивости, а у најгорем случају – у ствар свог богаћења. Русија се може спасити једино издвајањем најбољих људи који истрајавају не на партијском, и не на класном, већ на народном интересу. Са овим се морају сагласити сви, и сви се на то имају усредсредити. То треба разјаснити самом Руском народу пре свих.

  За то морају бити предузете све мере, на пример: ослобођење народа од безначајних партија; увођење гласања по окрузима са истицањем персоналних, лично свима познатих кандидата; и, основно, израда својеврсног конкурентског сарадништва државног центра са бирачима.

  Демократски избори су само условно целисходно средство за безусловно праведан циљ (избор најбољих). Ако такав циљ и таква средства почињу да се сукобљавају, онда условно средство мора уступити место безусловном циљу. Захтев да владају најбољи односи се на саму природу, на саму идеју државе; уређење при којем се на власт успињу најгори биће осуђено од стране живота и срушиће се пре или касније, са већом или мањом срамотом. Свака држава позвана је да буде аристократска у нашем смислу речи; и монархија, и диктатура, и демократија; могло би се са сигурношћу рећи: кад би историјски закони државе били на политичкој висини, они би издвајали истински најбоље људе из свих слојева становништва, и тада професионални револуционари не би имали шта да раде на свету.

  Зато је питање ''народних избора'' (по четворогодишњој формули – свеопште, једнако, директно и тајно бирачко право) питање средства, а не вишег необоривог циља или догме. То средство у једној држави и у једној епохи може да се покаже целисходним, а у другој земљи и епохи мањкавим. Дечје наивно је веровати у то средство као у политичку ''панакеју''. Ни изблиза сваки народ није увек способан да на власт упути најбоље, уз помоћ таквих избора. Питање треба поставити друкчије: какав народ, и када, у држави каквих размера, на ком нивоу религиозности, моралности, правне свести, образовања и богатства, уз какав изборни систем, у спокојном или бурном периоду живота – одиста може тај задатак успешно да реши?

 Запитајмо се, зато: какве темеље морају поседовати савремене емигрантске партије да би могле рачунати на то да ће Руски народ – после сверазорне, духовно опустошујуће и борбено противправне епохе комунизма, после зацарења у земљи апсолутног сиромаштва (не рачунајући обогаћене совјетске каријеристе!), после тридесетдвогодишњег ропства, после одвикавања од самосталног мишљења, после потпуне и укорењене неупознатости са питањима политике, привреде и дипломатије, после очврсле навике да се плаши, краде, цинкари, да спасава свој живот довијањем – умети да спроведе такве изборе? Ако поседују озбиљне темеље, онда их не треба одговарати; а ако их не поседују, већ оне који су засновани на нечему супротноме – онда чему неодговорне програмске пустоловине?

 Русији треба такав изборни систем који би јој отворио праву могућност да нађе и издвоји своје истински најбоље људе како би они дошли на власт. У тим изборима најбољих људи не могу и не морају учествовати чланови интернационалне партије, осведочени погромаши и џелати Руског народа, ''пали'' комунисти, префарбани издајници, итд. А то значи да ти избори не могу да буду ни општи, ни директни. Најбољим људима могу се сматрати само они који нису изгубили част и савест, они који су патили, а не они који су мучили страдалнике. Иначе ће Русија опет бити предата на милост и немилост политичком шљаму који ће се из црвене боје префарбати у црну, да би саздала нов тоталитаризам, нову тамницу и нови распад. Избави нас од тога, Господе!

 (Оглед написан 1949. године. Из Иљинове књиге изабраних есеја У потрази за праведношћу, Светигора, 2001, превод Владимира Јагличића.)

 

 Преузето:Српски Лист,О Соју,стр.12-15,Мај 2003 Београд

 


Дух Самоуништења

Генерална — Аутор svarog @ 13:49

                                    ДУХ САМОУНИШТЕЊА

 

  Много шта је у људском уму скривено.Нарочито ход историје.Више је ту тајни него игде.Уколико је људски дух у њих могао да продре,запазио је,између осталога,три основна закона.То су,закон смене,закон судбинеи закон самоуништења у животу једног народа.

  1)Сви велики умови запазили су да се целокупно биће заснива на супротностима.Врховни закон је света борба.Мало и велико,најмање и највеће,делић и целина као да постојањем својим понављају Хегелове речи:,,Ја сам борба``.У борби је вечност,у вечности борба.Супротна страна тражи и условљава другу:слобода-условљеност,мушки принцип-женски,пријатељство-непријатељство,добро-зло,целина-део,облик-садржину,унутрашње-спољње,итд.Његош је као нико овом васељенском врховном закону дао класични песнички облик.Тек супротности образују јединство и целину!Здање света снује-распра!Какво целокупно биће,такав и историјски живот народа;једна пређа супротности!Сваки народ без изузетка пролази кроз игру великих смена и прекретништва.Успону следи пад,паду успон.Ово универзално начело просто је изражено оним народским:један точак у блато,други из блата.Такав је историјски ритам.Такав,према томе,и закон историјске ритмичке смене супротности.Иначе је овај закон познат под именом дијалектике,по којој се супротности траже,условљују и допуњују.Као што рекосмо.

  2)Да постоји у историјском збивању само овај закон просте смене,закон ритмике кроз супротности,наш би народ имао разлога за оптимизам.Ослоњач на неминовност наизменичних обрта с једне прекретнице на другу,он би са пуно поуздања и мира преспавао своју ноћ до освита.Он би без бриге и напра сачекао да се историјски витао врати на полазиште.Али постоји, на жалост,и други закон:закон историјске судбине.У историји се никад ништа не понавља.У њој никад вода не тече куд је текла.Повесмо је историја као оца Хераклитова река,у коју непромењену и непромењени никад по други пут не улазимо.Страшније од овога је што је ово историјско сведочење баш судбина за народе који су у њега бачени.Ритам историјских супротности трагичан је.Трагичност је његова у наизменичном таласању живота и смрти.Шта то значи?То значи да се пад и успон једног народа као узајамни ланац не протеже у бесконачност.То значи да историјски ритам није,у односу на један народ,механично њихање клатна у бескрај.То значи,најзад,да један народ  може у валовима историјског тока да нађе своју смрт.Да не сачека смену.Гете је у упоредио живот свега,па и историјски живот народа,са дисањем:све је равномернији и закономернији след уздисаја и одисаја.Ако се остане при овој слици историјског дисања,онда би одисај значио за један народ-издисај.Историјска увала може бити и гроб народа.То је закон историјске судбине,који даје много разлога за наш песимизам.Онда народ испада,како би рекао Огист Конт,из ,,великог бића`` свечовечанског организма.Испада заувек!

  3) Уочен је најзад и трећи закон.Народи ишчезавају са историјске позорнице са разних узрока,на разне начине.Али постоји једна чудна и не тако изузетна смрт народа.Сваки народ ношен  је на историјској равни постојања вољом за живот.Од обима и снаге ове земље зависи претежно дугитрајност и врсност иисторијског егсистенцијала датог народа.Али сем воље за живот,постоји и воља за смрт.Такозвана модерна егзистенцијална философија и снажно и убедљиво проучила је ову појаву.Ниче,који је засновао своју философију на супротностима живота и смрти,назвао је овај свеопшти нагон за нестанком: ,,воља за ништа``.Пуну примену овај закон налази у историји народа.Према њему један народ,обично,захте сам собом,из дубине свог бића,да ишчезне из историје.Он свим бићем поткопава себе.У самим коренима свог  постојања копа пропаст.Изразито је тад наглашена воља за губљење државне самосталности.Не врше,дакле,само поједине личности самоубиство,већ и народи.Ову самоубилачку вољу назвао је Достојевски дух самоуништења.Према свим кобима,пороцима,недостацима народа историја је милостива.Према народима,у којима се зацари дух самоништења,она је немилосрдна.Ово је имао у виду Хегел кад је рекао:,,Историја света је страшни суд``.То је закон самоуништења једног народа.

  4)Све,изгледа,сведочи да је наш удес под овим знаком,под иглом трећег историјског закона.Дух самоуништења као да је продро у срж нашег народа.Неки су знаци поуздани весници те колективне воље за самонестанком још раније постојали.Ми смо их годинама проматрали,бележили, аналисали.Ево их укратко:Самоуништење на духовном плану као себе порицање:победа туђинске мисли (масонства,комунизма, ,,демократије``).

  Самоуништење на моралном плану:каменовање и бешчашење најбољих људи нације (,,плаћеници``, ,,најамници``, ,,издајници``),морално расуло на свим подручијима народног етоса, гозба неморала.

  Самоуништење на националном плану:општи дефетизам,напуштање и разарање свих националнох основа.

  Самоуништење на социјално-економском плану;туђински капиталистички пир,ђердање народне имовине,исцрпно осиромашење народа.

  Самоуништење на политичком плану:интегрално рушење народне државе.

  5)Пад једног народа може да пробуди уснуле снаге.Страдање је често услов спасења.Удар грома буди искру у камену.Дух невоље сатире дух самоуништења.Тако је досад било у историји нашој.Али пад може да појача и разбесни дух самоуништења.Може да буде страшан суд!Ми смо изгледа ми који све ово видимо-мартири тог страшног суда.А мартир значи истовремено:сведок и мученик.И ми смо ти који покушавамо да овај нагли и јаки прегиб народа у самоуништење спречимо.Да народ избегне-страшан суд.

 

                                                                                                       Др.Димитрије Најдановић

 


ГОВОР СВ.ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА НА ДАН ОБЈАВЕ РАТА 1912.ГОДИНЕ

Генерална — Аутор svarog @ 17:03

ГОВОР СВ.ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА НА ДАН ОБЈАВЕ РАТА 1912.ГОДИНЕ 


...Мир и грађански пороци цветају заједно.Све велике нације рођене су у рату и издахнуле у миру.Не плачите за миром у коме сте до јуче живели.Недостојан је суза мир који је све људе поравњао и чинио их подлацима.Не жалите мир над којим су царовали себичност и раздор.Зар се не сећате кога је тај мир убрајао у своје хероје?! Партијске сплеткароше,новинарске злоће,јунаке берзе и власнике мемљивих станова са Дорћола и Савамале,који 6 дана делају безбожна дела,а седми дан долазе у Цркву и пале дебеле свеће Богу.Тај дојучерашњи мир је у ствари значио рат,злобни,потајни,најгори од свих-необјављени рат против свих нас.
Боља је једна велика и бујна река,него безброј малих барица,које се при мразу брзо заледе а на Сунцу лако усмрде.

БОЉИ ЈЕ РАТ КОЈИ УЈЕДИЊАВА ЦЕЛУ НАЦИЈУ,НЕГО МИР КОЈИ ИМА ОНОЛИКО МАЛИХ ЦИЉЕВА КОЛИКО И ЉУДИ,КОЈИ РАЗЈЕДИЊАВА БРАТА ОД БРАТА,КОМШИЈУ ОД КОМШИЈЕ,ЧОВЕКА ОД ЧОВЕКА.

Будите мирни стари и нејаки.Младу Србију водиће Бог ка победи.Ко у то не верује,узалуд му сва вера његова.Сви Хришћански фарисеји овога Света помагали су Турцима Селџуцима.Нама Србима помагао је Христос и ми смо победили.Мирна вам савест браћо Срби,рат је средство у рукама Божијим као што је и мир.Боже који си нас вековима кажњавао због грехова наших предака,дај нам храбрости да покажемо своје пунолетство на делу Твоме.

НЕ РАТУЈЕМО МИ ЗАТО ШТО НЕ ПРИЗНАЈЕМО НАШЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ ЗА ЉУДЕ,НЕГО ШТО СУ СЕ ОНИ ОДВИКЛИ ПРИЗНАВАТИ НАС ЗА ЉУДЕ
 

Дај нам Боже онолико храбрости,колико наши непријатељи имају мржње према нама и дело ће Твоје ускоро бити свршено.Амин''

 Владика Николај Велимировић


Powered by blog.rs