Идеологија Србског Национализма

Биографија Проте Николе Беговића

Генерална — Аутор svarog @ 13:05

 

 

Прота Никола Беговић – српски полихистор

 
Аутор:Радован Пилиповић 
 
У културној историји српског народа, прота Никола Беговић (1821-1895) спада међу оне изузетно плодне писце из свештеничког сталежа, који су бирали занимљиву, увек актуелну тематику и при том неговали особени језички израз. У ширим круговима је познат као аутор класичног етнографског остварења Живот и обичаји Срба граничара, које је репринтовано у чувеној едицији Просвете „Баштина”.

 

Увек је важно истицати чињеницу да Никола Беговић није био само свештеник-етнограф, иако је свакако први у плејади писаца који су „из народа” писали „о народу”. Са развијањем српске етнографске науке у првој половини 20. века, након њега долазе и следећи свештеници-етнографи, али из „школе” Јована Цвијића, као што су: Саво Накићеновић (1882-1926), Петар Рађеновић (1885-1941) и Милан Карановић (1882-1955). Сви они су, захваљујући свом парохијском позиву, имали услове да се баве научним радом, ојачаним теренским истраживањима. 

Никола Беговић, као чедо епохе романтизма, „патио” је од страствене љубави према сопственом народу. Никако не можемо рећи да је био шовиниста, или да је икада позивао на националну и верску нетрпељивост. Исто тако, мора да се призна да је био опрезни публициста, увек на књижевну кавгу расположени апологета свога народа и своје вере у Војној Граници. 

БИОГРАФИЈА

Рођен је 1. децембра 1821. године на Банији, у месту Беговићи код Петриње, а умро 20. априла 1895. године у Карловцу. Школовао се у Костајници, Суњи и Плашком. У Плашком је завршио епископско-клирикално училиште, тадашњу средњу богословску школу која је, уз ону у Пакрацу, била расадник богословске просвете за западне српске крајеве. Након свршеног курса средњег образовања, Никола Беговић је 1842-1843. учитељ Српске основне школе у Костајници. Убрзо прима ђаконски чин, а од 1845. је парох, са службом у Петрињи. 

Као катихета се одлучује и приступа темељитом националном раду.
Његов највећи успех је истискивање немачког језика из верске наставе и његова разумна замена српским у петрињској школи. Од 1848. године интензивно проповеда и развија српска национална осећања. Због таквог „друштвено корисног” рада, од стране власти трпи прогоне. Иако је био припадник духовног сталежа, неколико пута је затваран, али је и даље остајао непоколебљив у својим убеђењима интегралног српства. Из варошице Петриње је премештен у руралнију Перну. Међутим, од 1862. године му се отвара широко поље рада, јер по потреби службе попује у самом Карловцу, административном и економском центру Горње Крајине. 

У старом, урбанистичко германски и војнички устројеном Карлштату, држи верску наставу српској и православној деци не само у тамошњој Основној школи, него и у Вишој девојачкој, затим Реалци, Гимназији, Кадетско-шегртској школи, Мушкој и Женској учитељској школи. Млади и одговорни свештенкик Никола Беговић посећује тамнице и болнице, дајући свима поуку и утеху. До његовог доласка, православна деца су ишла на римокатоличку верску наставу, а његов биограф је записао:

„Сав овај покор Беговић пресјече једним махом и окупи сву Српчад око себе у једну школу... Ту он њима начичка пуну школу слика и прилика из српске историје и обасу их бисерјем народних умотоврина и пјесама српских. Ту он с њима заједно пјеваше: Праг је ово милог Српства на коме стојимо!, Већ се српска застава свуда вије јавно!, Сабљо моја, димискијо!, Чуј Душане, тебе војска зове!”. 

Други занимљиви и значајни подаци из његове биографије говоре како је 1867. године походио свесловенску изложбу у Москви, на којој су се окупили представници националних елита из свих словенских крајева Аустро-Угарске, под покровитељством добротворних друштава Царске Русије и самог руског цара. Никола Беговић је од 1861. године народни заступник из Карловачког генералата у Земаљском сабору у Загребу, а од 1867 до 1881. је посланик Слуњског среза на свима српским црквено-народним саборима у Сремским Карловцима.

ДЕЛА

Први протини радови су били искључиво богословске проблематике. Урађени оригинално, али управо као пионирски, они немају ону дубину и нису засновани на фактографском хумусу потоњих деценија. Међутим, нису само понављачки, поводљиви, осносно радови писани у сенци других ауторитета. У његове ране радове спадају: Српске катихезе на основу синодалног катихизиса (Београд 1860). То катихетско дело наставља традицију личког катихизиса Стојана Шобата са почетка 19. века. Никола Беговић је, може бити, и оснивач српске библистике (библијске историје и археологије у модерном смислу), јер је аутор приручника: Библијска повјестница Старога и Новога Завјета и апостолска дјела са описанијем Палестине од Христа до наших времена (Загреб 1852). Ту се надаље, нижу: Српске бесједе које је саставио и говорио Никола Беговић (Београд 1870), омилитички зборник на недељне и празничне библијске и агиолошке теме, у којима има много места која антиципирају трагичну политичку судбину крајишких Срба. Његова Историја цркве србске, приљубљена младој Србадији (Нови Сад 1874; друго издање:1877) данас може бити занимљива само са музеолошке стране и аспекта развоја науке, генезе српске историографске мисли, јер су резултати које излаже и научно и педагошки превазиђени. Додуше, остаје пример композиционог склада и прагматично писане повеснице. Литургика за српске школе и народ (Биоград 1885) представља последње објављено богословско дело, компендијум најчешћих богослужбених текстова са тумачењима, који су сакупљени за полазнике светих богослужења.

Поред тога што се окушао као писац историјских радова, као црквени беседник, затим аутор уџбеника из разних богословских наука, преводилац и песник, Никола Беговић је на пољу фолклористике оставио трајан траг и праву незапрту бразду. Његове Српске народне пјесме, које су издате у Загребу 1885. године, сведоче о исконском прикупљачком дару. Он је трудбеник са напорних теренских истраживања и мајстор умешног записивања са казивачевих и певачевих усана. Етнографски рад Живот и обичаји Срба граничара (Загреб 1887) остао је уписан, по језгровитости и снази стила, у странице српске књижевне историје.

МИСИЈА

Његов беседнички дар је засијао и 15. октобра 1867. године, када је произведен за протојереја. Након одржане беседе, владика Лукијан Николајевић (1865-1872) му замери: „Било је и оштрих речи”, али је од проте добио одговор: „Без оштрих речи наша губа не спада!”.

Његова Збирка бесjеда на црквене празнике које је изговорио у саборној цркви у Карловцу (Београд 1870) изашла је уз помоћ угледних београдских трговаца из породице Барако. Беседе прате ритам црквених празника. Имају пригодан карактер и верско-дидактички садржај: позив на покајање, исправљање живота, потакнуће на човекољубље, практиковање врлина, али и јаку патриотску свест:

„Погледајмо још на наш народ и нашу цркву. Српска је повјестница у вртлогу свјетском омашћена са крви мученичком, и прошарана са клетим лицемерством на обадвије стране”. 

Сведочанство тадашњег друштвеног положаја српског народа остају речи:

„У Хрватској јест богме тако; јер што је гођ туда српскога навода са цијелим својим опсегом (црквенским), све је уковано тако, да му се ни за име не зна!”.

Једна светосавска беседа проте Николе Беговића прожета је следећим мислима: 

 „Толика, браћо, доброта и самосвјесност нашега народа лијепо вам се указује у човјечијој снаги, а оличена у нашем Растку Немањићу. Па како нас, богме, тешко болити мора душа на много којешта, што смо подпали најпосле под превласт трулежа: опет се можемо тјешити, да се је у Српству налазило свјестније мужева, који су за бједнијем народом помишљали и утјехе му давали, особито пак наглашујем срдачну благодарност нашој Цркви србској, што нам је поставила Св. Саву на углед и духовнога вођу. И доиста је то велики промисао Божији по Српство, да ми у црквеном колу гледамо на првом реду после Богојављења нашега народног просвјетитеља”.

Никола Беговић, Србин са Баније, срцем и душом привржен идеји свесрпског јединства, проповеда катихизис, науку хришћанску, али не само то. За њега „вјеронаук” није довољна школска дисциплина. Да би се ђак српског порекла етички и духовно изградио у развијену и самосвесну личност, и да би одолео асимилационим насртајима просветног система и прозелитске клерикалне пропаганде, прота Никола Беговић уводи „србоук”.

ПОЛЕМИКА

Текстови Николе Беговића објављени у „Хришћанском веснику”, листу ког је уређивао прота Алекса Илић, одликују се специфичном књижевном жаоком, политичком иронијом која не би прошла цензуру да се покушало да ти текстови буду објављени у неким од часописа на територији Аустро-Угарске. У њима се прота обрачунава са „јежовитима”, ударајући на све унионистичке покушаје, фабриковање митова и фалсификовање факата. Навешћемо само неке њихове наслове: Антихрист, Римска мајка, Глас у одбрану православља, Глас православног Србина на Окружницу бискупа Штросмајера... 

Никола Беговић се осведочио као мајстор јетке инвективе, реалистички заједљиве, али не пакосне полемике. Успех код читаоца никада није изостајао. Одговори из противничког табора, нпр. из листа „Обзор” морали би бити предмет специјалних библиографских истраживања. Биографију овог српског полихистора са краћом библиографијом написао је Сима Лукин Лазић, одмах по протиној смрти 1895, насловивши је Србин од Србина, јер она говори о човеку „који је живио као протопоп Недјељко, а умро као Краљевић Марко”.

 

Преузето са сајта: pravoslavlje.spc.rs 

 


Историјски идеализам Српског народа

Генерална — Аутор svarog @ 22:43

Владимир Велмар-Јанковић

ИСТОРИЈСКИ ИДЕАЛИЗАМ СРПСКОГ НАРОДА

(говор одржан на „Дан књиге“)

 


Мада је у своме ходу кроз векове доживео часове слабости и тешке поразе, и претрпео два велика општа слома најстрашније врсте, косовски и шестоаприлски, српски је народ историјски народ, то јест народ који је небројено пута пружио доказе о томе да хоће и може својом сопственом снагом да ствара своју историју и да помоћу свога духа даје обележје месту на коме живи. Ако би смо једног дана и нестали са земље, наш српски траг неизмерне човечје патње, праве мужевне борбе и лепог умирања остао би иза нас. Добили смо већ своје знамење у великој иначе општој пролазности.
И ми смо, као и други историјски народи, свој траг повукли својим упорним пристајањем уз извесне идеје-светитеље, идеје-водиље, идеје-акције, заједничке многим српским поколењима, а засноване на најдубљем поимању народа нашег о богу, човеку, народној заједници, слободи, дужностима, животу и смрти. Историја нашег народа и није ништа друго но жилаво и жртвено пристајање уз те идеје и уз њихове борбене акције, она и није ништа друго но прегарање у име тих идеја. Прави свој лик, онај који данас у тешким часовима страшне наше пометње, не успевамо, нажалост, да сагледамо, прави свој лик човештва у греху и величини, на трагичном путу унутрашњег и спољњег јунаштва и духовног уздизања, ми смо Срби извајали у тврдом камену своје историје. Длето нам се у два маха сломило. Од нас зависи да ли ћемо га опет узети у руке или не.
Шта нам је помогло да на том путу, успињући се, не изгубимо дах, повијајући сене сломимо кичму, крварећи не искрваримо? Шта нам је помогло и ко нам је помогао да се одржимо на нашем претешком историјском месту; ко нас је довео до великих наших остварења и забележио их делом или пером у спомен поколењима, шта нам је помогло да преболимо најбеднију беду својих слабости и да увек до сада ипак пронађемо често изгубљени и помрачени смисао живота народног и појединачног?
Да ли нам је помогло да се откупимо од зле судбине, богаство наших рудника злата, сребра, бакра? Да ли су нас извели на висине вешти мађионичари својим чаролијама, или смо мудрост живота нашли код искусних туђина, у науци њиховој, у установама које су нам они скројили па даровали, а од нас тражили да се, рецимо, само потурчимо или полатинимо? Не. Помогло нам је до сада увек што смо се свом чврстином народне снаге грчевито држали уз предања српска, уз наше старе животне облике, уз нашу праву духовну отаџбину, ону коју смо носили и на све невољне сеобе наше, ону коју смо изнели испод мрака робовања, ону коју смо, све до 1918, знали тако као што смо знали мајку своју. У тој отаџбини били су нам у свим вековима предводници светитељи, јунаци и просветитељи. Светитељи наши и њихови последници, који су нам обезбеђивали и осигурали духовну заједницу Срба, која су у одсутним часовима, и 1804, и 1912, и давно пре тога, сјајно показала као царство, јаче и од државне границе. Јунаци-вођи наши за то су царство умирали. Духовни вођи наши, просветитељи, књижевници, и сав њихов стваралачки род у уметности и науци, за то су царство, за ту отаџбину, живели. Три врсте људи: светитељи српски, вођи српски и просветитељи српски, три превасходно духовне категорије предводника, у Светом Сави уздигнут до највишег духовно-вођственог јединства – у Светом Сави, који је био и светитељ и вођ и књижевник – те три врсте људи показивале су нам у свима временима пут на ком ће Србин остати веран себи, свом историјском ходу и свом бољем лику. Кад год је своје светитеље напуштао, заменио јунаке са вођама из прикрајка, кад се оглушавао о реч својих духовних људи, неимара књиге, српски народ силазио је са главног друма своје савести, грешио душу и пропадао.

***



Да се подсетимо у неколико речи данас, кад су сви појмови замагљени, шта су књижевници своме народу? И која је улога књижевности у народној заједници?
Није књижевност само „главни орган просвете и духовнога живота“, ни књижевници само „извор идеја и правца у просветно-књижевном покрету“, како рече, у једној прилици, језиком XIX века, умни Стојан Новаковић. Много више од тога, књижевност је уз религију и рад можда највећа утеха људима у њиховој осамљености; књижевност је најубедљивија проноситељица широке човечје, а не догматске истине; она је најмање болан извор нашег животног сазнања; књижевност је један од најинтимнијих остваривача лепоте у нама; она је један од најпоузданијих пропагатора љубави у нама. А поврх свега тога, књижевници су најнесебичнији носиоци опште, народне свести, савести своје заједнице, њени најбољи истраживачи и најприроднији побуњеници у име те савести, у име бољег лика народног, у име дубљег смисла његових идеја-водиља.
Нема књижевника који то име иоле заслужује, а да није непрекидно у тајанственом дослуху са савешћу свога народа. Нека пише песме, приче, драме или науку, нека пише историју, типике, приповеди или филозофију, увек он мора, по закону свога стварања, свесно или подсвесно, ослушкивати ход свога народа, покрет заједнице за коју је везан. То је један од неопходних а најдубљих извора његовог сазнања, његовог стваралачког доживљавања, његових животних синтеза. Нема књижевности – сем ако није чист забављач. А тај и не заслужује то име – нема књижевника који није стално у куцавици сраме свога народа, нема књижевника који непрестано доживљава покрете и догађаје јавног живота свога народа, који не осећа неправду друштвену, законску, политичку, нема књижевника који најдубље што човек може, не осећа односе свога народа са светом око себе, и све побуде нагона самоодржања, борбу са непријатељем, и све друго што представља вољу за животом његовог народа. Истина, он све то не гледа толико под дневном светлошћу. Он у стварима дневног живота гледа њихову наддневну суштину, и речи које ће се родити из тога везивања свакодневног са суштинама, биће изречене у некој песми, драми или роману, кроз уста неког лица тако да ће се дневно по суштинско познати, и због тога дуго и дуго кроз дело остати. Зато је живот књижевника махом тежак, јер је тешка и дужност да остане веран доживљају своје савести и свога стваралаштва, а то је тако често у опреци са сујетом, грешном и прљавом површином јавног живота. Књижевник има дужност да мисли о прошлости, данашњици и сутрашњици уједно, и да свој суд и свој доживљај о животу, свој став, своје стваралаштво стално усклађује са духовним ликом свога народа, оним који народ носи кроз векове. Књижевник је у том смислу најодговорнији тип друштва. И баш зато што је такав, могу на делима књижевника поколења да се огледају, да се везују, да остану забележена, да остану жива, спасена од страшног заборава људског.

***



Стојимо данас пред књигом наше књижевности, старом 800 година, и листамо по њеним листовима, тражимо одговор на многа питања. Време је данас такво да од својих предводника морамо тражити савете, не радити по својој лудој глави. Дубоко у себе загњурени, брижно над повест своју нагнути, морамо да успоставимо изгубљену везу са нашим предводницима и од њих да затражимо реч окрепљења, правац пута и правило вере.
Шта ће нам рећи књижевници, просветитељи наши, чији спомен данас славимо, јер је, ето, у невољи нашој и њихов, иначе заборављени ред дошао? С правом тражимо да нам књижевност наша дâ ту реч утехе и правде, јер је то књижевност која се по старини и по квалитету појединих радова или представника њених може мерити са многима око нас, књижевност која по народној поезији чини део светске књижевности. И наћи ћемо у њој одговор на многа питања, па и на то зашто смо сада доживели слом, и зашто смо
 такав слом доживели. На све је одговор дат, треба само листати и умети читати. Одговори на основна, суштинска питања која наша књижевност даје, једнодушни су. Један пример ћу вам за то дати, један пример који спада у најважније одговоре наше данашње мучне оријентације.
Сви писци, сви научници српски, сви ствараоци лепоте и смисла, једнодушно ћу вам рећи кроз своја дела, са сигурношћу, поуздано: никад дело Србина није у историји било материјалистичко, ни у смислу згртања добара, ни у смислу материјалистичког схватања света. Никaда до сада. Никада његова борба до сада није изашла из материјалистичких побуда, никада смисао живота овога народа није био у материјалистичком схватању.
С чим су Срби после Косова пошли на своје драматичне северне сеобе? Јесу ли пошли са товарима хајдучког злата, драгог камења и свиле? Не. Нису дошли голоруки ни просјаци, али најважније што су понели са собом од ствари непролазних, били су животи њихових светитеља, национално срце њихових вођа и неколико њихових књига староставних. Понели су веру у бога, верност Православљу; испод мрака ропства изнели су ликове немањићке, лазаревићеске и многе друге, понели их са собом, не као златне идоле него као духовне ликове, кроз предање и кроз нашу народну песму. И када су се у новој домовини сукобили са непријатељством света, они су име тих
 духовних вредности давали свој отпор и с њиме се одржавали и одржали.
С чим су Срби изашли пред свој васкрсни XIX век, ако не с тим духовним оружјем? Србинова намучена глава помолила се 1804. године само зато што се у српском човеку сачувало духовно предање о мрком чојству и светлом јунаштву. Појавили смо се поново у Европи као људи који су били заборављени, али који су одржали везу са својом прошлошћу, зато јер је она имала своје за многа поколења јединствено духовно значење и духовни смисао. Материјално, ми смо били бескрајна сиротиња и према Европи и према Азији, и остали смо сиромашни по стању материјалног оруђа и оружја све до данас. Наша се повест није везала за старе величанствене градове, центре раскоши и моћи. Ми нисмо много познати у историји по сјајним пратњама својих владара, ни по њиховим империјалним походима. Наше су престонице биле вечито рушене, наше куле нису могле да се одрже ни у каквом затишју великог разарања, наши домови, у непредаху ратова и страдања, нису стигли да сачувају предмете за наше будуће музејско благо. Исувише често ми смо у својој историји морали са собом да носим
 све што имамо, а то је оно што се носи у срцу, у души, у схватањима, а не у ковчезима и ћемерима. То је духовно, и лик који се тако носи духовни је лик. Тај лик наш није никада на виделу историје сјајио сјајем материјалног живота.
А кад год је
 тај сјај покушао да позајми, лик наш и судбина наша од тога су потамнели. 
Зар није то би случај и последње две деценије живота нашег? Све нам из наше историје, и кроз писану и кроз усмену књижевност нашу, кроз све споменике и памјатнике, кроз дела свих наших писаца казује да смо се у животу одржали због тога што духовно оружје својих предака нисмо до сада никад испуштали из руку.
Да ли смо га данас испустили? Да ли је страшни час за нас дошао, час кад треба да дођемо у сукоб са читавом писаном и неписаном књигом наше историје и нашег живота?

***

Слушали смо, последње две деценије нарочито, да је оно што ствара националну историју Срба не само заблуда и застарела фраза, него и лаж. Поклоници материјалистичке демоније покушали су да се, прерушени у свакакво рухо, прикраду близу Србину, у једном часу његове слабости, кад је био опијен победама на своме месту на коме око мора бити соколово, кад је, искрвављен од страшне борбе, хтео да предахне на месту где предаха нема. И казали су му у име те нове науке, њему до сада непознате: доста си се борио, сад треба да се одмараш. Доста си био сиротиња раја, сад треба да пашујеш. Доста си се молио богу одрицања, помоли се богу раскоши и заборава. Остави се предрасуда породице и старешинства, прошло им је време. Човек је скуп ћелија, душа не постоји. Претешка је та српска повест, романтична је твоја верност Христу, Светог Саву измислили су калуђери да би своје манастире напунили златом. На Косову нису се борили Срби, него капиталистички феудалци, а Карађорђе се борио да смањи порез и да обезбеди своје овце и свиње, а не за Србију. Све то о отаџбини српској, све је то капиталистичка обмана, варка у циљу експлоатације, и ништа више. Отаџбина је застарело име, економски поредак је све, баш све. Не мисли увек на те твоје такозване српске циљеве, не брини бригу општу. Мисли мало на самога себе. На себе, чујеш ли, на себе!
Било је, нажалост, људи који су послушали сатанске гласове. Једни су почели да пашују и да грабе, други да заборављају и Светога Саву и Карађорђа, а једни и други мислили су на себе, а не на отаџбину. И када је дошла пропаст, слом унутрашњи, брзо је се под заставом преврата појавио представник нове науке на делу: звер-човек са камом у руци, да је забоде у леђа нацији и отаџбини, и улична девојка, да прљавим својим ноктима разграбе нашу породицу.
Да. Покушали су да нам докажу, и нарочито омладину да заразе тим доказивањем да смо 800 година живели у лажи, ми Срби, и да треба да пљунемо своју историју и на српски народни живот. И то нама, који имамо књижевност изаткану само из те историје, само из тог живота. Ми који немамо ни до данас ниједног књижевника ни научника који би се ма и са дна свога највећега огорчења тако бацио блато на отаџбину и на хиљаде, стотине хиљада, милионе наших српских мртваца, који се нису ваљда сви, од Немање до 1918. године, борили за лаж?
Нико од твојих предводника, омладино српска, није био за материјалистичку мисао. Нико од књижевника твојих није своје дело саздао на њој. Ма колико критиковали наш јавни живот и ма с коликом правом то чинили, наши су, књижевници увек живели, радили и умирали за српску отаџбину, за њен бољи лик, за духовни лик српства, за историјски ход свога народа.
Највећа слава наше књижевности је у том што су њени носиоци од Светог Саве до данас остали верни отаџбини својој. Ма који лист наше књижевности историје да отворите, наћи ћете ту слику непоколебљиве верности која озарава и очеличава поколења.
Да ли је дошло време да пођемо у раскорак са целом прошлости нашом? Опредељујемо ли се за смрт која нема смисла, место радног живота за отаџбину како нам саветују и уче нас сви вођи наши, светитељи, јунаци, књижевници?
Време је, последње време, да приступите олтару отаџбине и да одбаците демонију материјализма, те туђе и туђинске мисли, те несрпске мисли и пристанете уз радну Србију која својим трудом иде својој обнови.

(Просветни гласник, Београд, 1942, бр. 3-5, год. LVIII, стр. 101-106)



Честитамо!

Генерална — Аутор svarog @ 18:07
Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.

Powered by blog.rs