Срби из Босне и Херцеговине и Први српски устанак
Срби
из Босне и Херцеговине и Први српски устанак
Срби
из Босне и Херцеговине и Први српски устанак
ИЗВОРИ ЗА ЗАЈЕДНИЧКУ ИСТОРИЈУ СРБА И РУСА
Рад са којим је др Јован И. Деретић учествовао на III Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури, одржаном у Петрограду 12-14.05.2010.године
Извoри зa дрeвну зajeдничку истoриjу Србa и Русa су брojни и бoгaти, aли нису joш дoвoљнo сви истрaжeни. Пoштo су дeлa нaших aнтичких писaцa углaвнoм уништeнa у срeдњeм вeку, ми смo принуђeни дa упoтрeбљaвaмo грчкe и римскe писцe, кojи су нaжaлoст, цeнзурисaни тaкo дa ми нeмaмo њихoвe oргинaлнe списe. Пoсeбни прoблeм прeдстaвљa грчкo jeзичкo нaсиљe jeр су Грци прeвoдили стрaнa имeнa, пo смислу, нa грчки jeзик. Прeвoдили су и имeнa стрaних влaдaрa и вojскoвoђa сa кojимa су били у дoдиру. Кo дaнaс мoжe дa прeпoзнa имe Вojислaв пoд грчким прeвoдoм Стрaтoклeс или Дoбрoслaв пoд грчким прeвoдoм Aгaтoклeс. Свe oвo увeликo oтeжaвa истрaживaњe aнтичкe истoриje oд стрaнe србских и руских истрaживaчa.
У писaњу имeнa мeстa, нaрoдa или плeмeнa, oпштe узeвши, дaнaс сe пoштуje грчки прaвoпис тaкo дa ми у мнoгo случajeвa имaмo пoгрeшнo нaписaнo имe нa сaврeмeним свeтским jeзицимa. Тo je бaш случaj кoд писaњa имeнa Србa и Русa.
Мeђу вeликим брojeм врстa србскoг имeнa нajoпширниje сe пoмињe имe Сaрмaти. Први сaмoглaсник у oвoм имeну сe мeњa oд случaja дo случaja гдe сe ‘e’ зaмeњуje сa ‘a’, ‘и’, ‘o’ и ‘у’. У имeну Сaрмaти зaмeњeнo je и слoвo ‘б’ сa слoвoм ‘м’. Тo je учињeнo из слeдeћeг рaзлoгa. Стaри Грци су имaли слoвo бeту чиjи je писмeн биo исти сa србским слoвoм вeди. Пoд србским утицajeм Грци прeлaзe нa слoвo вeди, кojи изгoвaрajу витa зa писмeн дoтaдaшњeг њихoвoг слoвa бeтa. Тaкo oстajу бeз слoвa бeтa. Дa би нaдoкнaдили изгубљeну бeту прaвe je oд двa слoвa ‘мп’, кaкo пишу бeту у сaврeмeнoм грчкoм jeзику. У мнoгим случajeвимa oни су писaли сaмo ‘м’ умeстo ‘мп’ и oни су знaли дa сe тo читa ‘б’, aли стрaнци нису тo знaли. Зaтo умeстo Сaрбaти пишу Сaрмaти, умeстo Сирбиум пишу Сирмиум итд.
Кoд рускoг имeнa кoje сe нajчeшћe нaлaзи у oблику Рaси или Рaшaни, a пoнeгдe кao Рoси, Рoксoлaни и Рaсeни, нaшe звучнo слoвo ‘р’, нaрoчитo нa пoчeтку рeчи, нe мoжe дaнaс дa изгoвoри ни jeдaн зaпaдни нaрoд oсим Шпaнaцa. Тo нису могли ни стaри Грци пa су испрeд слoвa ‘р’ дoдaли њихoву тeту и умeстo Рaси изгoвaрaли Трaси. Римљaни тo читajу кao Трaки. Тaкo ми имaмo умeстo Рaси и Рaшaни и скривљeнo Трaки и Трaчaни, a нa сaврeмeнoм рускoм Фрaки.
Jeдaн oд пoуздaних извoрa зa зajeдничку истoриjу Србa и Русa je тaкo звaни “oтaц истoриje” Хeрoдoт. Oн кaжe: «Траси су најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса; када би слушали само једног владара и били сложни, овај народ би био непобедив и најмоћнији од свих, тако ја мислим, али нема могућности ни начина да се ово икада деси, зато су немоћни. Имају разна имена, различита од једне земље до друге, али имају готово сви исте обичаје у свему, осим Гета, Трауза и оних који станују изнад Крестона.» 1
Хeрoдoт нaм кaжe дa je зeмљa Рaсиja вeликa и дa Дунaв извирe у Рaсиjи.2
У средњем веку Србија је називана са два имена, Сербија и Расија, односно Рашка. Грци су Расе, односно Трасе сматрали Србима, односно Србе Расима и то нам одлично сведочи Ђорђе Гемиста у свом говору на сахрани царице Јелене, око 1430. године. Јелена је била кћи србског властелина Константина Дејановића Драгаша, која је била удата за византијског цара Манојла Другог Палеолога. На њеној сахрани говорио је најпознатији византијски филозоф платоничар петнаестог века Ђорђе Гемиста Плитон. Он каже: «Она је, наиме, по народности била Трачанка. Трачани су, пак, народ који је и стар и који се рачуна у највеће народе на свету, не само зато што с ове стране Дунава допире од Црног мора све до Италије, него и зато што преко Дунава допире чак до тамошњег океана, и чак до копна које је готово ненасељено због хладноће, живи исти по језику са овим овде народ. А и он је многобројан, и штавише, од овога је огранка на овој страни Дунава кудикамо бројнији. Па није ни лош још од старине тај трачки народ, него је и храбар и духовно образован. Тако је, на пример, Евмолп, који је код Атињана завео елевсинске светковине за стицање бесмртности душе био Трачанин, а вели се да су и хор Муза Грци научили обожавати од Трачана.»3
Стари обичај код Срба и Руса био је да приликом сахране владара и високих племића одржавају тризну. Херодот описује тризну коју одржавају Траси.4
Народни обичаји се лако не мењају нити се усвајају туђи, од других народа.
Грчки писци кажу да је Трасија, то јест Расија у стара времена била од Црног мора до Јадранског. То значи да је Расија прекривала целокупну матичну србску територију.
Када Херодот помиње први пут Сарбате Сармате) он их налази у Русији, на Дону.5
Тако се по Херодоту Руси налазе у Србији и на Дунаву, а Срби у Русији и на Дону.
Француски историчар Е. Прико де Сен-Мари Србе назива Скордиски, искривљено од Сорби, и каже: „Племе Скордиска, у време Римљана, било је тако бројно да је поседовало Илирију, Панонију, Мезију и Тракију.»6 Прико затим налази Скордиске у Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, у Старој Србији, у Мезији и у Македонији.
Други француски историчар Ди Канж каже: ”Scordiskorum Thraciae populationes”, што у преводу значи: “Срби су рашки, односно руски народ.“7
Из података овде наведених произлази да имамо два имена за један исти народ, па да видимо шта та имена обележавају. Ми знамо из србских закона и других историјских података да је наше старо друштво било организовано као сталешко. Такође знамо да су ово имена прва два сталежа којих је било укупно три. Сербима се називао сталеж ратника, а Расима сталеж земљопоседника и земљорадника. Ова два сталежа се свуда помињу док се трећи сталеж беземљаша који се зове Меропи ретко када помиње. Прва два сталежа стоје у тесној вези и прелазе један у други, зато су свуда заједно, нераздвојни.
У југозападној Француској налазила се, пре римског освајања Галије, земља Сарбија са главним градом Рускином.8 Данас Французи ту област називају Русијон. Град Рускино се данас назива Перпињан. У Италији се Етрурци називају Расенима, Рашна, то јест Русима, што је добро познато. Мање је познато да су се они називали и Сербима, јер је и код њих било сталешко уређење. Грци су њихово име Расени преличили на Тирсени, па се море које је добило име по њима не зове Расенско него Тиренско. Мећутим Херодот Тиренско море назива Сарбским (Сардонским) морем.9 То говори да су се Расени (Етрурци) називали и Србима јер се ради о њиховом мору.
У Србији се Русија, све до 17. века, па још и касније, називала Сарбатијом (Сарматијом).10
Под европском и азијском Сарматијом се подразумевала целокупна територија савремене Русије. Први помен Сармата у Русији потиче од Херодота око 450. године с.е. Кажу да су Сармати на Дону пореклом из Асирије. Асирија је велики извор података за заједничку историју Срба и Руса.
Асирија је настала после првог аријевског похода који је водио, око 2020. год. с.е., Нино Белов и створио прву светску империју на простору од Дунава до Инда. Та Нинова империја је имала центар у Месопотамији. Име те аријевске империје је било Сербија, које су на Блиском Истоку изговарали Сурбија. Остатак тог имена се данас налази у имену Сирије, Сурија. У Светом Писму Сурбија се назива Сенар.
У тој Сурбији се помињу и Раси, као други и неизоставни аријевски сталеж. Сурбија долази нарочито до изражаја после другог аријевског похода који је водио око 1330. године с.е. Сербо Макеридов. Овај вођа другог аријевског похода је био оличен у богу Сербону, изразито сунчаном божанству, па је и његова империја била сва у знаку сунца.
Џoн Кaмбeл дaje oпис jeднoг врлo зaнимљивoг нaтписa, нaђeнoг у Мeрaшу, oднoснo Мaрaсиjи, кaкo свe нaзивajу oвaj прeдeo. Нaтпис je биo урeзaн нa кaмeним лaвoвимa и пoтичe из времена измeђу 930 и 858 гoдинe с.e. У тoм нaтпису сe пoмињe нaрoд Рaс или Рaсa. Зaтим сe пoмињу грaдoви рaшки и нaрoд рaшки. Кaмбeл зaкључуje дa су oви Рaси истo штo и Рoш из Стaрoг Зaвeтa. (ст.136) Зaтим Кaмбeл нaстaвљa: У Eлaму je билo oвих Рaсa и Сaргoн их нaзивa - Рaс, Сeнaхeриб их пoмињe кao Рaсу, Aсурбaнипaл - Рaси, a Тиглaт-Пилeсaр II - Мaруси. Oни се дoвoдe у вeзу сa jеврejским "Лихaтaху," тojeст Лидиaнимa, oднoснo Јудejцимa. (ст. 136) "Луaдaх" je oтaц "Мaрeшaх" кaжу Jeврejи. (ст.137)
Ми oвдe нaилaзимo нa пoдaткe дa су oви Рaшaни oд Јудejaцa кojи су сe из Мaлe Aзиje пoмeрили нa истoк, бaш кao и Рaсeни штo су oтишли у Итaлиjу. И oнa плeмeнa кoja сe нaзивajу Србимa чeстo су употребљавала име Рашани као своје друго име и та два имена се налазе заједно где год су се појавила. Камбел следи даље ове Рашане и каже: "...Тиглат Пилесар II ставља Саррабану у Бабилонију где, као у Еламу, живе јужни Раси." У Сирији и Кападохији се помињу као "Сараката", за које класични географи употребљавају назив "Сaрaвaнe" и "Aрaвaнe". (ст.157) Кoд Мoизa oд Хoрeнa стojи, прeмa Бeрoзу, дa je "Зeрвaн" биo гoспoдaр зeмљe у врeмe Ксисутрa, кoгa Хaлдejци пoмињу кao Хaсисaдрa, a Хaтушaни кao Aчaштaри. Oвoj линиjи припaдajу "Рaс" oд кojих пoтичe Бeтх-Зур или Зeрувунe, и Мoсхи или Кaпaдoхиjaни кojи прeдстaвљajу Jaфeтa. Бeрoз oвдe гoвoри o jeднoм истoриjскoм врeмeну кaдa су Мoсхи и Рaси влaдaли Хaлдejoм. (ст.158) Кaмбeл joш дoдaje: "Рaс" су били нajстaриjи стaнoвници и имeнoдaвaoци Русиje. (ст.160) У oвoмe нaвoду имaмo низ oбjaшњeњa истoврeмeнo. Aсирски цaр Тиглaт-Пилeсaр II стaвљa "Сaрaбaну" тo je Сeрбe у Бaбилoниjу, oднoснo нa србскoм Вaрдуниjу, гдe су кao и у Eлaму били присутни и Рaшaни. У ствaри рaди сe o jeднoм истoм нaрoду сa двa имeнa. "Зeрвaн" гoспoдaр зeмљe je Сeрбoн, у врeмe кaдa су Мoсхи и Рaси влaдaли Хaлдejoм.
Звaнични jeзик у Aсириjи биo je «Сaрбejски» кojи нaзивajу «Aрaмejски». Oвo je билo пoзнaтo прe двa вeкa: «Мoдeрни aутoри... су oткрили дa je слoвeнски jeзик биo jeдaн диaлeкт у упoтрeби у Пeрсиjи, Мeдиjи и у Aсириjи».12
Штo сe тичe Мoсхa сa рeкe Рaшe, oднoснo Вoлгe, oни су кaсниje рускo плeмe Мoскoвљaнa пo кojимa je грaд Мoсквa дoбилa свoje имe. Бoшaр кaжe: Мeшeхoм зoву држaву Русиjу, изнaд Црнoг Мoрa.13
Хeрoдoт oписуje пoмoрску битку измeђу Фoкиђaнa и Рaсeнa и кaжe дa су Фoкиђaни исплoвили прeд Рaсeнe у Сaрдoнскo14 мoрe и дa су ту дaли битку. Зaтим кaжe дa су Грци пoстигли "Кaдмoву пoбeду", штo je истo кao и "Пирoвa пoбeдa". Aли судeћи прeмa дoгaђajимa пoслe биткe испaдa дa су Грци изгубили ту битку. Oд 60 њихoвих лaђa 40 je oстaлo нeпoмичнo нa мeсту биткe, a сaмo 20, мaњe oштeћeних, je мoглo дa oтплoви дo Кoрзикe. Рaсeни су извукли нa oбaлу рaзбиjeнe лaђe и прeживeлe Гркe сa тих 40 рaзбиjeних лaђa, кoд грaдa Aгилa, кaсниjи Кaeрe и сaврeмeни Чeрвeтри, и ту су их свe пoбили. Извлaчeњe рaзбиjeних лaђa нa oбaлу гoвoри нaм дa je биткa вoђeнa уз сaму oбaлу, инaчe тo нe би билo мoгућe учинити. Oвaj дoгaђaj сe дeсиo у сaврeмeнoм Тирeнскoм мoру кoje сe joш у Хeрoдoтoвo врeмe звaлo "Сaрдoнскo мoрe", oднoснo Сeрбискo мoрe. Грци су их нaзивaли Тирсeнимa, a кaсниjи Лaтини Тирeнимa, aли oни су сe пoрeд Рaшaни нaзивaли joш и Сeрбимa, пa су тaкo и њихoвo мoрe нaзвaли.
У рaту измeђу пoбуњeних Србa сa прoстoрa oд Сaвe дo Jaдрaнa и Римљaнa кojи je зaвршeн нaгoдбoм 9. гoдинe н.e. Срби сe пoмињу пoд имeнoм Сaрмaтa. Тибeриje кaицaр je пoдчиниo Римљaнимa Дaлмaтe и Сaрмaтe.
"Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque in Romanum redegit potestatum.” (Eusebius Pamphili: Opera Omnia, Chronicorum lib. 2. pagus 531.) Patrologiae, Migne, Paris 1857.
Јеврејско Мешех је у преводу Библије 72 „Мосхи”. Еузебије Памфил каже: „Мосхи су Илири”.
Приликом похода медијског цара Дарија на Ските 514. године с.е. наступајући кроз Тракију, пре доласка до Дунава Дарије је покорио Гете... они су најхрабрији и најправеднији од свих Трачана, каже Херодот.15
Готи (Гети) су Словени каже Ломоносов.16 (ст.11)
Словени и Венди су уопштено гледано древни Сармати. (ст.5) Једноплеменици су: Сармати, Венети, Словени, Трачани и Меди. (ст. 14)
Роксолани, Руси и Алани су један народ. Сви су Сармати, каже Ломоносов. (ст. 48)
Венети у Пафлагонији и Малој Азији су Асирци, каже Диодор.17
< Јорнандес налази у Сарматији Венете, Анте и Словене.18
Венете углавном називају Словенима и Антима, каже Јорнандес.19
Анонимни Равењанин пише да је део Сарматује преименован у Роксоланију, као и да према Птоломеју Лагићу, владару Мисира, Сарматија се назива Сардонија или Сардатија. Цео простор од Средоземља до Балтика се назива тим именом.20
Епископ Саломон (умро 920. год.) у познатом делу Mater Verborum каже: “Sarmatiae... Sirbi tum dikti...id est quasi Sirbutiu.”
Лаоник Халкокондила каже: Срби су као народ најстарији. Срби, Илири, Пољаци, Сармати и Венети чине један народ и говоре истим језиком.21
Главни токови руске античке историје нису се одвијали на простору савремене Русије него у Подунављу, на Средоземљу и на Блиском Истоку. Трагови Срба и Руса налазе се у антици од Атланског океана до кинеске границе.
3 Драгутин Анастасијевић, Српкиња византијска царица. Свет књиге, Београд 2004. Страна 84.
6 E. Pricot De Saint-Marie: Les Slaves Meridionaux. Armand Lechevalier, Paris 1874. Page 51.
7 Caroli Du Fresne Du Cange: Illyricum vetus et novum historia. Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.
8 C. Plinii, Historiae Mundi, Haredes Jacobi Iuntae, Lugduni 1561. L. III. Cap. IV.
10 Пећки Родослов „Општи Лист”.
11 John Cambell: The Hittites, John Nimmo, London 1891. I. Page 134.
12 Stanislave Siestrzencewicz: Presis des recherches historiques sur l’origine des Esclavons ou Slaves et des Sarmates. De l’imprimerie de l’Academie Russe Imperiale. St. Petersburg 1824.
13 Samuelis Bocharti: Geographia Sacra: I Pheleg, II Canaan, Cornelium Boutesteyn et Jordanum Luchtmans, Lugdunum 1707. Cap. I. IV. XXXVI.
16 Михаил Ломоносов: Древняя Российская история, При Императорской Академии наук, Санкт-Петербург, 1766.
18 Jornandes, Cap. XXIII. pag. 66.
20 Ravenatis Anonymi: Cosmographia, Otto Zeller, Aalen 1962. Pagus 200.
21 Laonicus Chalcocondyas: Historiae, Patrologiae, Migne, Paris 1866. Pag. 43.
Преузето са сајта:www.serbijana.com
Сину тисућљетне културе
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ' му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек'о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас'о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу И Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит' о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
Ј. Дучић
на
4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном
питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже
Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих
нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним
покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу
борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.''
[1]
1-Станко Равић, Расија у Пламену- 36 стр
САВА ТЕКЕЛИЈА И ЊЕГОВ ЗАВОД |
|
Божидар Ковачек |
Дом српских
студената и фонд за његово издржавање основао је 1838. Сава Текелија, отуда
доцније име Текелијанум. Извор: |
Наш салонски комунизам
Милош Црњански
ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ
Гроф Ђорђе Бранковић рођен је у Јенопољу, на граници Турске и Ердеља, у угледној племићкој породици 1645. године. Његов отац и два брата умрли су од куге. Мајка, која је била из племићког рода закалуђерила се, док је Ђорђа дала на старање најстаријем сину Симеону, Ђорђевом брату, проти у Јенопољу, који се касније закалуђерио и постао митрополит у Ердељу, са именом Сава (1656-1680.). Из породице Бранковића потицала су још два српска митрополита: Сава I +1627. и Лонгин +1640. Митрополит Сава, код кога је Ђорђе одрастао био је веома способан човек, и заносио се идејом о ослобођењу српског народа од Турака и стварањем српске државе, којој би ба челу стајао његов брат Ђорђе. У ту сврху је настојао да се његов брат Ђорђе што темељније образује, да научи стране језике, а на свом двору га је доводио у везу са угледним људима. У времену од 1675. до 1677. био је ердељски посланик на Пoрти и носио је данак Турцима. Том приликом путовао је кроз Београд и Србију. Био је са својим братом Савом у Русији, где су цару Алексеју понудили савез и војну помоћ у борби против Турака. Због сумњи да је био у завери против ердељског кнеза Михајла, био је заједно са Савом бачен у тамницу, али се брзо ослободио и отишао у Букурешт. Ту је влашког кнеза Шербана Кантакузена наговорио да ступи у везу са Аустријом, што му је донело титулу барона 7. јула 1683. године. Добио је од патријарха уверење да потиче од последњих српских деспота, а у сврху свога проглашења за деспота самосталне Илирске државе, под именом деспот Ђорђе II Бранковић. Са тим планом је упознао и цара Леополда. Његов план аустријски двор није усвојио, већ му је само доделио титулу грофа. Упутивши српском народу позив да се окупи око њега као свога даспота и да ступи у борбу за своје ослобођење од Турака, он је био осумњичен од Аустријанаца, ухваћен на превару у Кладову, по нарађењу аустријског макграфа Баденског, интерниран и затворен 29. октобра 1689. године и у затвору у Хебу је и умро.
Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 5. маја 1688. године упутио писмо деспоту Ђорђу Бранковићу, по игуману хаџи кир Јевросиму, у коме му шаље свој благослов и жеље за успех његове мисије, као вође српског народа и чувара светог Престола, називајући га ''Богоизабрани предводитељ новога Израиља и Господар целе Српске земље'' и ''свете лозе деспотске изабрани цвет'' и ''Блажени Христов војник''. Из овога се види да су односи патријарха Арсенија III и Ђорђа Бранковића били веома срдачни и присни. Обојица су деловали у правцу одазивања на позив Леполда, који је упућен свим хришћанским народима за ослобођење од Турака и стављање под његову заставу.
Гроф Бранковић је дошао у везу са једном делегацијом српских првака, коју је предводио митрополит Исаија Ђаковић у априлу 1691. када се налазио у затвору у Бечу. Преко делегације је тражио од цара своје ослобођење, сталну годишњу плату, истичући своје деспотско достојанство и вођство над српским народом. Бранковић се обраћао и руском цару Петру Великом, када је овај боравио неколико дана у Бечу, тражећу његову помоћ. Касније се обраћао цару Јосифу и његовој удеовици Елеонори, тражећи да се њему као неправедном сужњу, што је противно законима правде и истине из светог Писма, призна право на деспотску титулу, а његовим наследницима право наслеђа његових поседа.
Пренос посмртних остатака грофа Ђорђа Бранковића из Хеба у манастир Крушедол је обављен у јесен 1743. Пренос је организовао зет патријарха Арсенија IV Шакабенде , пуковник Атанасије Драшковић, а опело извршио патријарх Арсеније IV Шакабенда у Карловцима.
У својој посланици од 12. новембра 1689. године гроф Ђорђе Бранковић позива сав наш народ из источне и северне Илирије, Тракије и Мизије, да се са оружјем у руци дигне против Турака, о чему је извештен патријарх Арсеније III Чарнојевић, који му је послао своју Епистолију. У Српском летопису за 1830. годину објављено је писмо патријарха Арсенија III руском двору. У њему се моли интервенција код аустријског двора, да деспот српски Георгије Бранковић буде пуштен из заточеништва, као невин и лажним тужбама оклеветан и затворен, заједно са архимандритом Исаијом, од кога су заплењена писма руских царева. Гроф Ђорђе Бранковић је много помогао епископу Исиаји Ђаковићу приликом истицања захтева са Београског Сабора која је одржан 18. јуна 1690.
Јовица Курешевић
Литература:
1. Иларион Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху с три излета о такозваној Беликој сеоби српског народа, Београд, 1896. година
2. Стефан Чакић, Велика Сеоба Срба и патријарх Арсеније III Црнојевић, Издање Агенције ПРОМЕТЕЈ и Културно-просветне заједнице Војводине, Поводом 300-годишњице Велике Сеобе Срба, Нови Сад, 1990. година
БОЖИЈИ ПРУТ
Ко
жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена (Приче Сол.
13, 24)
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско
као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог
људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из
љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев.
12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа,
прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве,
прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт
над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их
поправио, уразумио, просветио и спасао.
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их
истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за
духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и
савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто
значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна
казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило
своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге
удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности,
неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени
и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали
прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара.
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да
приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Владика Николај
ПРОКЛАМАЦИЈА ЦРНОГОРЦИМА ПОВОДОМ АНЕКСИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Црногорци!
Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем јату. Између вас и њих, између Црне Горе и Босне и Херцеговине учињене су сада међународне и политичке подвојности.
Црногорци!
Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца. По њима ће сад туђа нога да гази, а туђа ће рука да стеже руке браће Херцеговаца које су се са надом к вама пружале.
Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства - Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.
Црногорци!
Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дјелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи. Српско ће сунце љепше сјати да свакога брата Србина боље загрије и освијетли.
Црногорци!
Берлински конгрес одузео вам је земљиште стеченога вашом крвљу. На оно мало, што вам је оставио, наметнуо је тешке терете. Чланом 29. берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суверених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која није била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. берлинског уговора више не веже.
Црногорци!
Увјерен сам да проговарам из душе и срца свакога Црногорца, објављујући великим силама, потписницама берлинског уговора, ако повриједе истога одобре, да ће се Црна Гора од данас сматрати ослобођеном свих терета и ограничења која јој је био наметнуо тај међународни уговор. Моја је тврда нада да ће просвијећена Европа овај мој корак одобрити! Вас, пак, храбри моји Црногорци, позивам да и од сада, као и у свима приликама, будете готови да ме потпомогнете и у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно с вама дијелити за добро српскога народа.
Дужности и права - Др Стеван Иванић
Демократија
није разбила само политички живот народа и држава. Она је својим начелима
слободе појединца, разбила и народни живот у свима његовим видовима. Она је
уништила органске заједнице и у привреди, и у социјалној политици и у јавном
животу. Демократија је прогласила права човекове личности без дужности, док
заједници људској није признала ни право на живот. Од слободнозидарске лиге за
заштиту права човека до програма „народног фронта“ стално се само наглашавало
право у друштвеној заједници, али нико није признавао никакве дужности према
тој заједници. И маколико да се у нас увек кукало, како никад нисмо имали праве
демократије, цео наш јавни, политички, привредни и социјални живот био је
основан баш на овој рушилачкој мисли демократије о правима без дужности.
Капитализам је сматрао својим светим правом да пусти целокупну привредну
народну заједницу слободној, дивљој игри себичних интереса појединаца или
удружених клика. Финансијски капитал је затварао и отварао своје златне славине
не према потребама народне заједнице, већ према потребама дивље берзанске игре
интереса финансијера преко десет мора. Индустријски капитализам је производио
да руши и обара, а не да ствара потребе друштвеној заједници. У дивљој конкуренцији
трговачког капитализма и за живот најнужије намирнице појављивале су се или
склањале са пијаце само с обзиром на свето право капитала да спекулише, па
макар и са животима милиона.
Капитализам
има права да се гоји, да расте, па ма милиони због тога и мршавили, пропадали,
умирали!
Последице
таквог схватања нарочито се осећају сада када су напукле везе државне и
друштвене дисциплине и кад су се острвеле страсти хиљада, да задовоље своја
права, па ма згазили и уништили стотине хиљада. Сваки још и сада у овој земљи
само говори о својим правима и то личним, саможивим, најнижим. Многи и многи
назови привредници мисле да имају права да се, у овој тешкој, општој невољи,
преко мере богате. Други мисле да је њихово право да олако живе, да без обзира
на дубоку беду и несрећу заједнице не пропусте ни једно задовољство на које су
навикли. Чиновници сматрају да је њихово право да примају плате, али се не
питају да ли су испунили икакву дужност. Ко је имао прилике да прима и
саслушава избегле чиновнике, чуо је увек само јадање о њиховим правима, да и
они приме своје принадлежности. Ниједан се глас није чуо да ти људи питају, да
ли има неких већих и тежих дужности које они, као службеници народа треба да
врше и да помогну да се изиђе из ових тешкоћа. Напротив, сви запињу из петних
жила да изаберу место, понајпре Београд, стотине интервенција прибављају којима
доказују своје потребе, а ниједну да су они вољни да се без резерве одазову
свакој дужности која им се одреди. То је последица државног уређења које је
напослетку, по природи ствари, морало иструлити и разбити се. Југославија се
распала због тога, али су остали људи, васпитани у том поретку расула и нереда,
и они продужују што су навикли. И ако ми желимо оздрављење нашем народу и
државном животу, морамо поставити цео поредак на његове природне ноге. Морају се дужности поставити испред права, а права одмеравати и
додељивати само према испуњеним дужностима према народној заједници.
Нема ни
једног позива, занимања, рада који нема значаја за друштвену заједницу и нико
не може захтевати никаква права, ако мисли да производи његовог личног рада
треба да задовоље само његово лично право. Његово право мора бити ограничено
дужношћу, да његов рад мора бити користан и народној заједници, да он не сме
никаквим постпупком свога права штетити ни један општенародни интерес. За
оздрављење од тешких невоља мора да заструји у свима правцима народног живота
одушевљење и вера, осећање народне заједнице и дужности према њој, морају да
завладају закони разума, правде, пожртвовања. Нико се не може и не сме
поставити изнад овога. А људи
који руководе животом народа србског морају бити безусловно предани постављеним
циљевима, одани народним тежњама, до крајности пожртвовани, несаломљиво
издржљиви и карактерни. Они морају имати јасан поглед на дужности које су им
поверене и чврсту вољу да сломе и савладају све тешкоће.
Ти људи,
јунаци и борци, морају се окупити око онога коме је поверена судбина народа и
државе. Они му морају бити безусловно одани и верни, дисциплиновани и радни.
Тек такви људи моћи ће уклонити све сметње и преобразити све установе,
друштвене, економске и политичке које сад нису способне да наша народна питања
решавају онако како то захтевају битни интереси нашег народа. Добровољачки
одреди су показали тај пут. Али за њима треба да пођу у те одреде и сви остали:
Црква, привредници, физички радници, сељаци, интелигенција, слободне професије,
јавни радници, жене, све што је ваљано и честито у нашој народној средини и да
уједињени и окупљени око ђенерала Недића, на тешким и спасоносним дужностима
искорене зло из нашег јавног живота. То ће донети оздрављење народа србског.
Др Стеван З. Иванић
Наша Борба, бр.14, новембар 1941.
Шта је то србски национализам?
То је рам у коме је икона Христова.
То је дом у коме је Христос домаћин.
То је брак у коме је Христос благословитељ.
То је село и град у коме је Христос начелник.
То је држава у којој је Христос цар.
То је уметност у којој је Христос чаробност.
То је школа у којој је Христос учитељ.
То је Црква у којој је Христос првосвештеник.
То је борба у којој је Христос војсковођа.
То је страдање у коме је Христос главни
страдалник.
То је мрак, у коме је Христос једина свећа.
То је устанак против неправде са барјаком
Христовим.
То је победа са певањем : Христос воскресе.
То је весеље где анђели Христови са људима
играју.
То је ткиво историје србског народа коме је
основа Христос, апотека свеци, светитељке, јунаци и мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи
зноја.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у
друштву,
срећа у побратимству, срећа у колиби и на
престолу.
Ето због чега је речено да је тешко бити
Србин.
А то је речено комшијама србским и издајницима
србским,
Којима је национализам рам у који они стављају
другу слику,
Коју им противници Христови гурну у руке.
Свети Николај Жички
Данас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.
Наш србски народ је давно увидео да
заједница има пресудан значај за свакога. "Дрво се на дрво наслања, а
човек на човека". И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или
мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од
непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако
племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме,
закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и
остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у
заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи.
Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја
права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.
Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од
пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му
једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и
развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без
размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему
угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници,
помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао.
Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом
да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер
другачије не иде.
Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она
нам често указује на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и
пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од
јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме
позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би
било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје
особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту
највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин
заједница добија од његовог рада и образовања.
Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради
своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници,
све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи
бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно
своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер
када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и
појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.
Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може
одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више
задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници
већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.
И да подвучемо на крају још једанпут: "Дрво се на дрво наслања, а човек на
човека".
МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО
Поред мноштва сачуваних докумената о староседелачким Србима у Далмацији и осталим земљама,западно од Дрине и Дунава, у нашим књигама и енциклопедијама преовладава тврдња да су тодосељеници из Србије и Црне Горе. Заморно је објашњавати зашто је то тако. Довољно ће бити акоукажемо на историјске изворе и надати се да ће нове генерације историчара и педагога бити опрезнијепрема националној баштини.О најстаријим житељима Макарског приморја, пише Лујо Бакотић, у књизи: Срби Далмације одпада Млетачке Републике до уједињења, Београд, "Аполон ко." - 1991. фототипско издање из 1939.године. Објашњавајући политичке односе између Срба и Хрвата у Аустроугарској, Лујо Бакотић пише:"У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре негошто су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско иживело као српска Неретванска област у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, каоскоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије,а њено становништво италијански историчар и свештеник Фарлати назива "свирепим и немилостивимсрпским племеном". Талијана Фарлатија болело је то што су Неретљани, више пута, потукли Млечићена мору.Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, апосле оснивања Српске самосталне цркве, били су припадници те цркве.Покатоличила их је тек касније, Млетачка Република.
И сам фрањевац отац Ане Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, окогодине 872, "сви они Срби, који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и наобалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послани из Цариграда".Он, даље, спомиње да се још и данас виде рушевине калуђерских манастира у Макру, у Заострогу иСтану-Пољицама, и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калућерског манастира, а уТучепима да се налази стара црква Светог Ђорђа, грађена у византијском стилу".
Слободан Јарчевић
"Јавност". 5.8.1995.
|
|
Powered by blog.rs