Срби из Босне и Херцеговине и Први српски устанак 

Избијањем самог устанка Срби из Босне и Херцеговине деле се у две групе: привредници-трговци, и ратници међу којима је је било и људи високог ранга у војној хијерархије устаничке Србије. Једни су, дакле, давали новце и политички помагали устанике, други су деловали на војном пољу... 

Пише: доц. Др Зоран Милошевић 

Према казивању сина Проте Матије Ненадовића, његов отац прота одлазио је поверљивим политичким пословима у Босну и Херцеговину још 1803. године, тачније у Сарајево. ''Тако је упамћено да је о Иландану те године прота Матија био у Сарајеву 'да се договори са знатнијим људима на који би се начин могла скрхати дахијска сила''. Сличним послом у Срајево је одлазио и Хаџи Рувим, архимандрит манастира Боговађе. Сматра се да су они посећивали ''знатније људе'', тј. Сарајевске трговце, познатим по својим пословним везама у читавом српском народу од Трста и Сплита до Београда, Ужица, Новог Пазара и Скопља. Тако се зна да је Хаџи-селак, чувени сарајевски трговац, и сам велики родољуб, помагао српске устанике у Србији. 

Доситеј Обрадовић истиче господара Хаџи Јована Вуковића ''от Сарајево'', а Вук Караџић да је постојао посебан обичај код Срба из БиХ да иду у Студеницу. То није било дело појединаца, него ходочасника и поклоничка пракса, а међу тим људима је било трговаца, господара и хаџија. Сви они су помагали материјално Први српски устанак. Избијањем самог устанка Срби из Босне и Херцеговине деле се у више група: привредници-трговци, и ратници међу којима је било и људи високок ранга у војној хијерархији устаничке Србије. Једни су, дакле, давали новце и политички помагали устанике, а други су деловали на војном пољу. Ова заслуга Срба из Босне и Херцеговине, из неких разлога, мало је позната јавности. 

Од привредника важно је споменути родитеље Симе Милутиновића, затим писара Симу Мојића, Хаџи-Николу Живковића, Павла николића, браћу Риста и Јована Михаиловић, затим Сафунџића (Сапунџића). 

Познато је да су на молбу Карађорђеву и Правитељствујушчег совјета (од 8. октобра 1806. године) босанско-херцеговачки трговци, Срби су радили са Трстом, сакупили 17.750 гроша и послали српској држави. У овој родољубљивој акцији учестовали су Срби (родом) из Сарајева, Требиња и Мостара: Јован Куртовић (са 1000 гроша), Стеван Ризнић (са 2000), Ђуро и Перо Теодоровић (са 4000), Драго Теодоровић (са 1500), Јован и Димитрије Ћирковић (са 4000), Јован Николић (са 500) и Филип Цветковић (са 300 гроша). Од Срба из Босне и Херцеговине који су трговали са Турском истичу се господар џаџи-Која, са 50 дуката по 90 грош, тј. укупно 450 гроша у готовом новцу и једном облигацијом – полицом од 100 дуката, односно 900 гроша учињене позајмнице Јакову Ненадовићу; затим Илија Мостарац са поклоном од 100 дуката односно 900 гроша. 

У овој акцији подршке устанку у Србији истиче се српско-православно свештенство на челу са сарајевским владиком Венедиктом Краљевићем и зворничким владиком Јоаникијем. Владика Венедиктје због тога, касније, и пребегао у Аустрију. 

Међу најпознатијим борцима био је Хаџи-Никола Мијајловић, родом из Срајева, Вељков бимбаша и управитељ шанца на Великом Острву (између Кладова и Прахова, у Крајини) У рангу буљубаше били су и браћа Никола и Јован који су са Јованом Селаком (селаковићем) ратовали код новопазарског војводе Кујунџића. Карађорђев топчибаша Тома Милиновић, Бокељ из Морина, у свом напеву о јунацима првог устанка написао је: 

''У јунаштву баш теби равнијем, 

и с јунаком Јованом Селаком, 

који у вас беше барјактаром, 

и великим турским зулумћаром, 

Сарајево њега родило, 

И јуначким млеком задојило. 

Још ти кажем и два Сарајевца, 

Милу браћу, али од два оца, 

Једном име Никола бијаше 

А други се Јефтан казиваше, 

С Миленком су храбро војевали, 

Војевали довојевали, 

Први беше на гласу Бимбаша, 

А други се зваше Буљубаша.'' 

Сима Милутиновић помиње да је и курир, дакле веома поверљива особа, Карађорђу био Сарајлија Христо Петровић: 

''...и куриру Христо Петровићу, 

Сарајевче, и Меркури српски, 

Поузданче и љубимче Вожда''. 

Сузбијана, барјактара кнежине Жупа, у Крушевачкој нахији. Такође се спомињу Христо Живковић и Марко Млади у војсци крајинске нахије. Зна се да је у устаничкој војсци Карађорђа било доста Срба, на пример, из Зворника, Фоче и других места Босне и Херцеговине. 

У знаменитој књизи, која је настала после једног заиста чудног сна аутора, Милана Ђ. Милићевића, ''Поменик знаменитих људи'', набраја се око двадесетак Срба из Босне и Херцеговине који су дали огроман допринос првом српском устанку. Да би неко ''ушао у књигу'' требало је да заиста заслужи. Нека нам буде дозвољено да прикажемо живот и дела неких од ових бесмртника, како би видели да Срби из Босне и Херцеговине имају чиме да се поносе, имају чиме изаћи пред васцело Српство. 

Ђакон Авакум 

Илија Бирчанин 

Авакум се родио у Босни, близу манастира Моштанице, од прилике, године 1749. године. Књигу је учио и зађаконио се у манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака. 

После неког времена, туркс сила и разне глобе додијају Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим Ђаконом Авакумом, остави Моштницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом пође и старица Авакумова мајка, која, сем тог сина, није имала никога од рода. 

Пешице су сви четворо прешли целу Босну и Рујно, па су се, најпосле, станили у Трнову, у манастиру Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада био остао у манастиру готово сам, те је њих једва чекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима.... 

Ускоро, по њиховом доласку, букне несрећна Хаџи-Проданова буна, те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана, и Ђакона Авакума, па их све оковане отераше у Београд, бацише у тамнице. 

Пајсија, с великим бројем других Срба, набише Турци на колац, затим је на реду био Ђенадија, па његов син Стојан, и на крају ђакон Авакум. 

Ђенадије, да би сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде. 

Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула-Салија, а син Реџеп (касније су оба пребегла у Аустрију и вратили се у православље. Умрли су у Градишкој) 

Ђакон Авакум је био младић неописане лепоте. Турци су због тога желели да га потурче. Када је дошло време за погубљење, дали су му да понесе колац, на који ће га набити, а он је, носећи га београдским улицама, из гласа певао: 

''Нема вере боље од Хришћанске! 

Срб је Христов, радује се смрти; 

Страшни Божји суд и Турке чека, 

Па ви чин'те што је вама драго! 

А скоро ће Турци долијати, 

Бог је сведок и његова правда!'' 

Авакумова мајка, у том тренутку почне га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од велике невоље. 

На такве речи, Авакум почне опет певати и песмом мајци одговарати: 

''Мајко моја! На млеку ти хвала! 

Ал' не хвала на науци таквој! 

Брзо ћеш се обрадовати сину, 

Док пред Божје изиђемо лице; 

Смрт избавља од свакијех беда; 

Цвет пролетњи тек за зимом иде. 

Благо томе ко раније умре; 

О мање је и муке и греха, 

Па што коме Бог и вера дадне; 

А још има браће на свијету!'' 

Када су Турци Авакума довели на место где ће га набити на колац, опет га позваше да се потурчи, да тако млад не умре пре времена. 

-А, збиља рећи ће младић, смешећи се: Умиру ли Турци кад год! 

-Е, па умиру, да Бог ме! 

-Онда је све једно, а пре, а после: што пре умрем, о мање ми је греха... 

-Видевши велику веру у Авакуму и одсуство страха од смрти, Турци се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва набију на колаци поставе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол-капије водио ка Теразијама! 

Демир Јован (Митровић) 

Демир се родио у Херцеговини, око године 1762., па се доселио у Србију и настанио у селу Драженовићи код Ужица. Чим је преселио одмах је отишао у српску војску, која се већ увелико тукла с Турцима (1804-1813). 

Пошто се у неколико бојева истакао, Демир је постао буљубаша у шанцу на Пониквама. 

Боравећи у шанцу, Демир, једном, чује да нека чета Турака Сарајлија иде у Србију. Дознавши то, спреми се да незване госте дочека. Узме своје поуздане другове па пређе у Босну, чак на Новакову Стену и ту их сачека и изненади. Турке разбије, а неколико и зароби које је, после, за велики откуп пустио да иду кући. 

Године 1811. добио је капетанску диплому, и у том чину застала га је несрећа године 1813. 

Кад су Турци овладали Србијом Демир се одметнуо у хајдуке, а кад је почео нови устанак 1815. године кнез Милош је међу првима позвао Демира на народни посао. 

Године 1836. Демир је од кнеза Милоша добио пензију од које је живео у свом селу Драженовићу. 

Умро је 1852. године. 

Остало је још и већих и мањих јунака који су војевали за слободу Србије и српског народа, или на неки други начин помагали ове циљеве: Илија Бирчанин, Зека Буљубаша, Сима Катић – Прекодринац, Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије... Срби из Босне и Херцеговине треба да буду поносни на ове своје претке, као и на најновије борце у последњем Отаџбинском рату који су ишли њиховим стопама. Очигледно, неке снове, неке људске потребе ништа не може да сузбије, па ни смрт.

 

ПРИМЕРИ НАЈВЕЋИХ ЗЛОЧИНА КОМУНИСТА НАД СРБИМА 

(Из специјалног издања "Погледа" бр. 1 "Злочини комуниста над Србима") 

1. ВАСО ГОРИЧАНАЦ (из Чечаве код Теслића), син Видов, рођен 1882. Он је посебна, јуначка, поносна али и веома тужна прича овога села из тога времена. Погинуо је, боље рећи после страшних мука издахнуо је, септембра 1943. године. Као старији човек, био је демобилисан још на почетку Другог светског рата. Ослобођен је, дакле, активне војне службе. Био је у устанку против окупатора у овом крају 1941. године, но као што рекосмо, због старости, врло брзо отпуштен, и живео је код своје куће као цивил. Пре рата Васо је био жандар, висок преко 2 метра, врло снажна и корпулентна личност, страх и трепет за сеоске ситне криминалце, крадљивце, кокошаре и мало превише несташне ђилкоше, лоле и "бекрије", каквих је било и овде. Једна од тих проблематичних по ред и закон особа био је и тај младић тадашњи Богдан Видовић, касније познати Кевчија. Због неких прекршаја (савременици тога доба који су још живи тврде, због ситних крађа кока, јаја и сл.) жандар Васо би га поштено избатинао, са жељом и намером да од њега изгради поштенога и карактернога човека, што је тренутно и делимично био успео (Богдан је био и у српским соколима, њихов члан; о томе постоје и фотографије). Но, заслужне батине, као поправну меру, никада није заборавио жандару Васи, иако му он није желео зло, него само да од њега направи поштена човека. Чекао је Богдан и дочекао дан Д, када је могао на веома бруталан начин да се освети овој кршној старини. Уосталом, какав му је био карактер видимо и из чињенице да је омогућио ликвидацију и свог рођенога брата Душана. 

Крајем лета 1943. Кевчија је ухватио код његове куће старца Васу Горичанца, свезао га и отерао најпре у 11. дивизију, предајући га тамошњем команданту. Не налазећи на њему кривицу, било какву, због које га је могао казнити, тај командант дивизије враћа га и предаје на располагање Б. Кевчији. (У даљем тексту изостављаћемо презиме Видовић, из поштовања према свим часним и добрим Видовићима из Чечаве и околине.) Богдан је то искористио да крајем септембра 1943. на њему искали сав свој бес. Лично је, уз малу помоћ сарадника, спровео над њим заиста нечувен масакр. (Обзиром да је тада већ било мразева, јер су те године познате по јаким и раним зимама - једно јутро га је натерао да пузи уз "бандеру", тј. гладак стуб, који је претходно ноћу полио водом, како би ујутру био што клизавији; а испод би поређао бајонете, како би мученик Васо на исте се набадао. Потом је заложио велику ватру, свезао старца Васу уз један стуб, као неки велики ражањ, и тако га пекао. Претходно му је чак ложио ватру на прсима. Пекао га је тако уз ватру док му нису очи искочиле, тј. исцуриле од велике температуре. Када је већ пао у тоталну кому, пререзали су му гркљан и испалили један метак у њега.) Тако је завршио овоземаљски живот мученика Васе, учесника Првог светског рата и старога жандармеријскога наредника Краљевине Југославије. Ту где је мученички скончао, одмах су га ту и закопали у земљу. То је било на месту зв. Црквине у Чечави, удаљеном од светог храма око један километар, северно. 

На овом месту његове кости су боравиле све до 20.02.1996. године, када су наши домаћини, добри и честити Срби православни овога места, са надлежним свештеником ископали кости страдалничке Васине и на достојан начин са спроводом сахранили их у Планско гробље у Чечави, где то и припада а по православном обреду, како и приличи хришћанима православне вере. Приликом ископавања ових костију пронађен је и ланац и катанац на костима руку којима је био везан, као и велики коноп од падобрана, којим му је било везано тело и којим је он био привезан за поменуто дрво-стуб на коме су га пекли уз ватру. Овај ланац, катанац и конопац се и данас чувају код наше цркве, које све заинтересоване и све нас подсећа на та страшна и ружна времена проклетога братоубиства и страдања, за што можемо само рећи: споменуло се не повратило се. 

2-3. БОШКО ИЛИЋ (из Продановића код Теслића), син Луке, рођен 1907. године, отишао у устанак 1941, четнички првоборац. Заробљен крајем јуна 1943. од партизана у пределу села Укринице и исте године јула месеца на свиреп начин убијен. Заједно са њим је заробљен и ликвидиран и један млади четник пореклом Рус АЛЕКСА НОЖИЛОВ. Обадвојицу су поубијали у непосредној близини светог храма у Чечави у једном потоку, где су и закопани у тзв. "пасију гробницу". Њихови сродници су стављали обележје, дрвени крст, на њихове гробове, који су "нестајали", или пак иструлели, те последњих година нису били видљиви. Пре него што су погубљена ова два јунака, над њима је обављено веома тешко садистичко иживљавање (живе су их резали ножем и тестером, живе их пекли по деловима тела нагонећи да једу сопствено месо, клештима чупали бркове и браду, телефонском жицом везивали руке, пребијали и ноге и руке и ниједној кости скоро нису поштедели целовитост, а потом заклали и бацили у један прокоп од воде ископан после кише. Ту су их само мало затрпали неким лишћем и грањем, те су пси врло брзо почели да их извлаче, разносе и једу, да би потом мало боље били загрнути земљом. Ово недело учинише партизанске јединице тзв. 2. крајишке бригаде. 

(Године Господње 1996, у суботу 26. октобра, кости ових мученика су извађене и на достојан начин пренете и сахрањене на Станојевића и Продановића гробљу. Ово Богоугодно дело на иницијативу надлежног свештеника, протонамесника Милорада Симића - попа Миће, учини породица пок. Бошка. Да би се ово реализовало, много су помогле све јавне институције МЗ Чечава, као и све општинске институције, где посебно истичемо МО и ОО СДС, Секцију Српског Сокола и др. Исто тако су они поступили и у каснијим сличним подухватима у овом месту.) 

4-5. РАДЕ КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1921. год. и ДРАГУТИН КОВАЧЕВИЋ, рођ. 1923. год. синови Миле, рођена браћа, из Речана код Теслића, били су обични цивили, боловали од тифуса. Тога дана и датума кроз ово село је наишла партизанска бригада под командом Богдана Кевчије, и са њима је био злогласни већ помињани Љубо Карача, коме је главни ратни реквизит био нож. Обадва ова рођена брата изнели су на постељи из куће и поред саме реке Укрине а наочиглед старих родитеља Љубо Карача их је обојицу заклао, и потом облизао крвави нож. Само пар дана после тога, а од тешких мука и жалости за закланим синовима, обадвоје њихових родитеља су поумирали. 

Одмах после овога трагичног догађаја, старији брат МИРКО КОВАЧЕВИЋ, се до зуба наоружао и кренуо да освети своју болесну, трагично настрадалу браћу. Ко је год имао било какве везе са партизанима, или само мирисао на њих, он би га убио. Тако је чинио све до дана своје јуначке погибије 1946. у борби са партизанима - ОЗН-ом, када је наишао на њихову заседу у селу Ранковић код Теслића. 

6. САВО ГАЧИЋ, син Тоше, брат Бошов, из Речана код Теслића, као цивил убијен је од припадника партизанских јединица под командом Б. Кевчије 1943. год. Обзиром да су се познавали од детињства, њега је Богдан лично позвао као свога комшију да дође код њега, што је овај и учинио и понео са собом "половку" тј. пола литра ракије, да ето на неки начин домаћински почасти (команданта) Богдана. И заиста Богдан је узео то поштење и наздравио за своје здравље а за покој душе Савине (тога који му је донео ракију), потом га довео у свој штаб, свезао га, мрцварио га убадајући га ножем у леђа, а потом га ликвидирао. 

7. ЂОРЂО ГОЈКОВИЋ, из Речана код Теслића, погинуо као цивил 1943. Пошао је ћерки у госте и идући преко једне стране сеоским путељком, партизани га угледали и почели се такмичити који ће га пре погодити. Дакле, служио им као жива мета и тако га убију. 

(Подаци Ивка Јовановића из Пожеге): 

8. Навешћу и случај када је отац комуниста убио свог сина јединца. Кратко о оцу: Петко Тановић, абаџија из Пожеге, био је стари Вуковарац и комуниста, имао је жену Милицу, сина Радојицу, Ћака пред завршетком велике матуре, једног од најбољих спортиста региона. Бранио је за пожешку "Глорију", а да није било рата прешао би у БАСК. Имао је и ћерку Јулу, која је била ученица Учитељске Школе у Ужицу, а сада као пензионер живи у шапцу или околини. Петко је био поверљива личност. Заједно са Слободаном Пенезићем, Виданом Мићићем, Боровићем и Вуколом Дабићем, из села Мушвете код :ајетине довео је Живојина Павловића, Шпанског борца, члана КП Француске и КПЈ, пред Јосипа Броза, током чУжичке републикеч 1941. године. Броз му је рекао: "Слушај, Ждребе, не стигох те у СССР-у, ни у Шпанији, ни у Француској, стигох те овде у твом родном крају". После тога је настало мучење. Павловић је дотучен и бачен у јаму у Крчагову, где су комунисти тада сахрањивали и остале жртве терора. У мучењу су првачили Броз, Ранковић, Ђилас, Петар Стамболић, чак и Владимир Дедијер. 

Пошто је Петко био озлоглашен као убица, породица му је била под ударом освете, а првенствено син му Радојица. Школски другови су му саветовали да се склања кад они нису ту. Када му је то досадило, потражио ме је преко моје сестре коју је познавао. Са њом је дошао у мој крај да нам се јави. Код нас је остао и био је омиљен омладинац у омладинској чети. Када су омладинци слати у школу резервних официра, замолио сам мајора Милоша Марковића, команданта Пожешког корпуса, да га укључи у списак. Мајор је био паметан човек па је то урадио и без мене, показавши ми да га је ставио под број један, иако је по азбуци био на крају. Мајор ме је похвалио што сам се тако поставио према свом другу. Омладинци су завршили школу резервних официра, а међу првима у рангу нашао се Радојица Тановић. У то време постојале су две такве школе, једна у Источној Србији, негде испод Хомоља, а у Западној Србији у Брајићима. Ови који су били у Брајићима, међусобно су направили велико другарство и међуповерење. 

За одмазду што се Радојица прикључио својим друговима, дошла је одмазда оца да казни свог сина "издајника" и "народног" непријатеља зато Што је постао резервни официр и прихватио идеолоШке смернице Равногорског покрета. Приликом заробљавања многих припадника Равногорског покрета по повратку из Босне, равногорци су и даље били под оружјем. Хватани су, па је тако ухваћен и Радојица Тановић. Стрпани су у двориште неке школе крај Дрине, а податке је узимао мајор Озне за Подриње Минић зв. Шпанац. Давши своје име и презиме Радојица Тановић, мајор га је питао: "шта ти је Петко Тановић", Радојица је одговорио: "Рођени отац". Мајор је рекао да ће проверити да ли је то истина, што је и учинио. Све су извели на стрељање и њега последњег. Мајор је питао свог колегу Петка телефоном шта да ради са његовим сином, а Петко му је рекао: 

"Јеси ли побио остале у духу Титовог циркуларног наређења, да све заробљене припаднике Равногорског покрета, без обзира на године и пол треба стрељати, јер ће их народ у свом месту бранити..." 

Изузетак су чинили официри команданти и функционери Централног комитета, који су спровођени у места где су деловали да им се тамо суди. 

Кад му је мајор рекао да је стрељао све заробљене, Петко му је рекао да стреља и његовог сина. Чедина, сестра Драгана Кувељића, првоборца, која је била секретарица код Петка, осумњичена да је она предлагала да се Радојица стреља, изјавила је да она у то није умешана, а да је то била одлука Петкова. Петко је ову ствар крио од супруге и кћерке, али су то оне сазнале од Шпанца. Касније је Петко ментално пореметио, ноћу је устајао и ишао у вашариште - игралиште где је његов син некада играо фудбал, зовући: "Сине, Радојица, опрости". Радио је то дуже времена и најзад умро, остављајући иза себе супругу Милицу и кћерку Јулу. Јула и данас живи као пензионисана учитељица у Шапцу или околини. 

Подаци Милете Симића из Малог Пожаревца: 

9-13. Радић Никола, Новка (Николина жена), Живодраг (Николин син), Милева (Живодрагова жена) и Милорад (Николин син), сви из Малог Пожаревца; жртве су мучене и масакриране, 4. фебруара 1944, од стране партизана под командом Марка Никезића. Имовина им је опљачкана, а кућа и штала спаљени. Масакр је извршен под оптужбом да је Никола Радић пријавио жандармима Љубивоја Гајића, водећег комунисту на Космају. Поред Љубивоја Гајића, у кући Николе Радића жандарми су тада убили и Вучка Милићевића из Дражња и Витоку Живановић, њихову пратиљу. Међутим, према сведочењу ћерке Љубивоја Гајића, ову комунистичку тројку није издао Никола Радић, већ Гајићев конкурент и кум Драгослав Дража Марковић. 

14-15. Љубомир и Даринка Живковић, из Малог Пожаревца, муж и жена, убијени 20. септембра 1944. испред своје куће од стране комшија партизана, зато што су их псовали (Љубомир је имао 79, а Даринка 55 година). 

16-17. Војислав Милосављевић и Љубомир Бранковић. Ујесен 1943. Војислав је женио сина Бору са Љубомировом ћерком Радмилом. У вечерњим сатима дошла је партизанска тројка коју је предводио учитељ из Дражња Добривоје Милићевић звани Вучко. Тројка је вечерала на свадби а затим повела младожењиног и младиног оца са образложењем "да им покажу пут". Убијени су недалеко од куће јер су били газде и антикомунисти. Војислав и Љубомир су знали да ће бити убијени, али су пристали да пођу са убицама плашећи се за животе своје деце. 

18-22. Учитељице Крстина Стојановић из околине Крагујевца и Милица из Велике Иванче, сеоски кмет Станоје Јовановић Жмурић, трговац Стеван Којић и четник Радомир Бабић. Око Светог Николе 1943. године партизани Космајског одреда Љубомир Ивковић "Шуца", Божидарка Дамњановић "Кика", Добривоје Милићевић "Вучко", учитељ из Дражња, и други, спровели су жртве у кућу Богдана Ранковића, која се налазила на крају Мале Иванче, поред гробља. После мучења, сви су стрељани на гробљу, а њихови гробови до данас нису обележени. Пре сахране, тела учитељица била су изложена у сали сеоске општине. Крстинин муж Воја налазио се у немачком заробљеништву. Имали су две мале девојчице, о којима су се потом старали мештани. О њима данас нико ништа не зна. 

23. Душан Миладина Степановић из села Дучина код Сопота, рођен 1925, јединац. Са Школовања у Београду дође на игранку 7. јануара 1946. На игранци је критиковао нову власт. Кад је пошао кући, сеоки комунисти пођу за њим. Одведу га поред гробља ка Неменикућама и убију. Закопају га у колиби за овце, под јаслама. Његово тело вероватно и сада лежи тамо. Колиба се налазила на имању Јеремије Милошевића у Неменикућама, крај Мелнице. Ово је испричао један од убица, пред смрт. 

24-25. Златија Арсенијевић из Малог Поповића код Сопота и инжењер Костић. Костић је радио у Раљи, не зна се одакле је. Када је био код Златије, дошли су партизани Чолић и Милићевић из Дрежња. Рекли су да их воде у партизане. На крају села су их опљачкали и масакрирали, тако да су их сутрадан сељаци једва препознали. 

26-46. Стрељање 21 сељака из Љубомира код Требиња 27. фебруара 1942. године, према подацима др Саве Скока: За време масакра тих недужних Љубомираца, понашање Саве Ковачевића, Петра Драпшина, Димитрија Булајића и Драгице Правице било је ужасно сурово. Према казивањима Мирослава Зотовића и Риста Кијца, који су као омладинци морали да присуствују том стрељању, Сава Ковачевић је тражио добровољце из Љубомирског батаљона да изврше пресуду, али се нико није јавио. Ни на поновљени захтев, саопштен застрашујућим тоном, нико од Љубомираца није изашао из строја сем Стојана Кијца, командира Домашевске партизанске чете, који је замолио Саву Ковачевића да ослободи најмлађег осуђеника - Јанка Ковача. Одговорено му је: "Хоћу, осободићу га уколико ти станеш на његово место." Пошто нико од Љубомираца није пристао да братском и комшијском крвљу упрља руке, стрељање су извршили највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића. Када је, након првог плотуна, један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо: "Живела Русија!", пришао му је Сава Ковачевић с пиштољем у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних.

ИЗВОРИ ЗА                  ЗАЈЕДНИЧКУ ИСТОРИЈУ                                       СРБА  И  РУСА

 

Рад са којим је др Јован И. Деретић учествовао на III Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури, одржаном у Петрограду 12-14.05.2010.године

            Извoри зa дрeвну зajeдничку истoриjу Србa и Русa су брojни и бoгaти, aли нису joш дoвoљнo сви истрaжeни. Пoштo су дeлa нaших aнтичких писaцa углaвнoм уништeнa у срeдњeм вeку, ми смo принуђeни дa упoтрeбљaвaмo грчкe и римскe писцe, кojи су нaжaлoст, цeнзурисaни тaкo дa ми нeмaмo њихoвe oргинaлнe списe. Пoсeбни прoблeм прeдстaвљa грчкo jeзичкo нaсиљe jeр су Грци прeвoдили стрaнa имeнa, пo смислу, нa грчки jeзик. Прeвoдили су и имeнa стрaних влaдaрa и вojскoвoђa сa кojимa су били у дoдиру. Кo дaнaс мoжe дa прeпoзнa имe Вojислaв пoд грчким прeвoдoм Стрaтoклeс или Дoбрoслaв пoд грчким прeвoдoм Aгaтoклeс. Свe oвo увeликo oтeжaвa истрaживaњe aнтичкe истoриje oд стрaнe србских и руских истрaживaчa.

            У писaњу имeнa мeстa, нaрoдa или плeмeнa, oпштe узeвши, дaнaс сe пoштуje грчки прaвoпис тaкo дa ми у мнoгo случajeвa имaмo пoгрeшнo нaписaнo имe нa сaврeмeним свeтским jeзицимa. Тo je бaш случaj кoд писaњa имeнa Србa и Русa.

            Мeђу вeликим брojeм врстa србскoг имeнa нajoпширниje сe пoмињe имe Сaрмaти. Први сaмoглaсник у oвoм имeну сe мeњa oд случaja дo случaja гдe сe ‘e’ зaмeњуje сa ‘a’, ‘и’, ‘o’ и ‘у’. У имeну Сaрмaти зaмeњeнo je и слoвo ‘б’ сa слoвoм ‘м’. Тo je учињeнo из слeдeћeг рaзлoгa. Стaри Грци су имaли слoвo бeту чиjи je писмeн биo исти сa србским слoвoм вeди. Пoд србским утицajeм Грци прeлaзe нa слoвo вeди, кojи изгoвaрajу витa зa писмeн дoтaдaшњeг њихoвoг слoвa бeтa. Тaкo oстajу бeз слoвa бeтa. Дa би нaдoкнaдили изгубљeну бeту прaвe je oд двa слoвa ‘мп’, кaкo пишу бeту у сaврeмeнoм грчкoм jeзику. У мнoгим случajeвимa oни су писaли сaмo ‘м’ умeстo ‘мп’ и oни су знaли дa сe тo читa ‘б’, aли стрaнци нису тo знaли. Зaтo умeстo Сaрбaти пишу Сaрмaти, умeстo Сирбиум пишу Сирмиум итд.

            Кoд рускoг имeнa кoje сe нajчeшћe нaлaзи у oблику Рaси или Рaшaни, a пoнeгдe кao Рoси, Рoксoлaни и Рaсeни, нaшe звучнo слoвo ‘р’, нaрoчитo нa пoчeтку рeчи, нe мoжe дaнaс дa изгoвoри ни jeдaн зaпaдни нaрoд oсим Шпaнaцa. Тo нису могли ни стaри Грци пa су испрeд слoвa ‘р’ дoдaли њихoву тeту и умeстo Рaси изгoвaрaли Трaси. Римљaни тo читajу кao Трaки. Тaкo ми имaмo умeстo Рaси и Рaшaни и скривљeнo Трaки и Трaчaни, a нa сaврeмeнoм рускoм Фрaки.

            Jeдaн oд пoуздaних извoрa зa зajeдничку истoриjу Србa и Русa je тaкo звaни “oтaц истoриje” Хeрoдoт. Oн кaжe: «Траси су најбројнији народ на свету, у најмању руку долазе одмах после Индуса; када би слушали само једног владара и били сложни, овај народ би био непобедив и најмоћнији од свих, тако ја мислим, али нема могућности ни начина да се ово икада деси, зато су немоћни. Имају разна имена, различита од једне земље до друге, али имају готово сви исте обичаје у свему, осим Гета, Трауза и оних који станују изнад Крестона.» 1

            Хeрoдoт нaм кaжe дa je зeмљa Рaсиja вeликa и дa Дунaв извирe у Рaсиjи.2

            У средњем веку Србија је називана са два имена, Сербија и Расија, односно Рашка. Грци су Расе, односно Трасе сматрали Србима, односно Србе Расима и то нам одлично сведочи Ђорђе Гемиста у свом говору на сахрани царице Јелене, око 1430. године. Јелена је била кћи србског властелина Константина Дејановића Драгаша, која је била удата за византијског цара Манојла Другог Палеолога. На њеној сахрани говорио је најпознатији византијски филозоф платоничар петнаестог века Ђорђе Гемиста Плитон. Он каже: «Она је, наиме, по народности била Трачанка. Трачани су, пак, народ који је и стар и који се рачуна у највеће народе на свету, не само зато што с ове стране Дунава допире од Црног мора све до Италије, него и зато што преко Дунава допире чак до тамошњег океана, и чак до копна које је готово ненасељено због хладноће, живи исти по језику са овим овде народ. А и он је многобројан, и штавише, од овога је огранка на овој страни Дунава кудикамо бројнији. Па није ни лош још од старине тај трачки народ, него је и храбар и духовно образован. Тако је, на пример, Евмолп, који је код Атињана завео елевсинске светковине за стицање бесмртности душе био Трачанин, а вели се да су и хор Муза Грци научили обожавати од Трачана.»3

            Стари обичај код Срба и Руса био је да приликом сахране владара и високих племића одржавају тризну. Херодот описује тризну коју одржавају Траси.4

            Народни обичаји се лако не мењају нити се усвајају туђи, од других народа.

            Грчки писци кажу да је Трасија, то јест Расија у стара времена била од Црног мора до Јадранског. То значи да је Расија прекривала целокупну матичну србску територију.

Када Херодот помиње први пут Сарбате Сармате) он их налази у Русији, на Дону.5

      Тако се по Херодоту Руси налазе у Србији и на Дунаву, а Срби у Русији и на Дону.

            Француски историчар Е. Прико де Сен-Мари Србе назива Скордиски, искривљено од Сорби, и каже: „Племе Скордиска, у време Римљана, било је тако бројно да је поседовало Илирију, Панонију, Мезију и Тракију.»6 Прико затим налази Скордиске у Херцеговини, у Црној Гори, у Босни, у Старој Србији, у Мезији и у Македонији.

            Други француски историчар Ди Канж каже: ”Scordiskorum Thraciae populationes”, што у преводу значи: “Срби су рашки, односно руски народ.“7

            Из података овде наведених произлази да имамо два имена за један исти народ, па да видимо шта та имена обележавају. Ми знамо из србских закона и других историјских података да је наше старо друштво било организовано као сталешко. Такође знамо да су ово имена прва два сталежа којих је било укупно три. Сербима се називао сталеж ратника, а Расима сталеж земљопоседника и земљорадника. Ова два сталежа се свуда помињу док се трећи сталеж беземљаша који се зове Меропи ретко када помиње. Прва два сталежа стоје у тесној вези и прелазе један у други, зато су свуда заједно, нераздвојни.

            У југозападној Француској налазила се, пре римског освајања Галије, земља Сарбија са главним градом Рускином.8 Данас Французи ту област називају Русијон. Град Рускино се данас назива Перпињан. У Италији се Етрурци називају Расенима, Рашна, то јест Русима, што је добро познато. Мање је познато да су се они називали и Сербима, јер је и код њих било сталешко уређење. Грци су њихово име Расени преличили на Тирсени, па се море које је добило име по њима не зове Расенско него Тиренско. Мећутим Херодот Тиренско море назива Сарбским (Сардонским) морем.9 То говори да су се Расени (Етрурци) називали и Србима јер се ради о њиховом мору.

            У Србији се Русија, све до 17. века, па још и касније, називала Сарбатијом (Сарматијом).10

            Под европском и азијском Сарматијом се подразумевала целокупна територија савремене Русије. Први помен Сармата у Русији потиче од Херодота око 450. године с.е. Кажу да су Сармати на Дону пореклом из Асирије. Асирија је велики извор података за заједничку историју Срба и Руса.

            Асирија је настала после првог аријевског похода који је водио, око 2020. год. с.е., Нино Белов и створио прву светску империју на простору од Дунава до Инда. Та Нинова империја је имала центар у Месопотамији. Име те аријевске империје је било Сербија, које су на Блиском Истоку изговарали Сурбија. Остатак тог имена се данас налази у имену Сирије, Сурија. У Светом Писму Сурбија се назива Сенар.

            У тој Сурбији се помињу и Раси, као други и неизоставни аријевски сталеж. Сурбија долази нарочито до изражаја после другог аријевског похода који је водио око 1330. године с.е. Сербо Макеридов. Овај вођа другог аријевског похода је био оличен у богу Сербону, изразито сунчаном божанству, па је и његова империја била сва у знаку сунца.

            Џoн Кaмбeл дaje oпис jeднoг врлo зaнимљивoг нaтписa, нaђeнoг у Мeрaшу, oднoснo Мaрaсиjи, кaкo свe нaзивajу oвaj прeдeo. Нaтпис je биo урeзaн нa кaмeним лaвoвимa и пoтичe из времена измeђу 930 и 858 гoдинe с.e. У тoм нaтпису сe пoмињe нaрoд Рaс или Рaсa. Зaтим сe пoмињу грaдoви рaшки и нaрoд рaшки. Кaмбeл зaкључуje дa су oви Рaси истo штo и Рoш из Стaрoг Зaвeтa. (ст.136) Зaтим Кaмбeл нaстaвљa: У Eлaму je билo oвих Рaсa и Сaргoн их нaзивa - Рaс, Сeнaхeриб их пoмињe кao Рaсу, Aсурбaнипaл - Рaси, a Тиглaт-Пилeсaр II - Мaруси. Oни се дoвoдe у вeзу сa jеврejским "Лихaтaху," тojeст Лидиaнимa, oднoснo Јудejцимa. (ст. 136) "Луaдaх" je oтaц "Мaрeшaх" кaжу Jeврejи. (ст.137)

            Ми oвдe нaилaзимo нa пoдaткe дa су oви Рaшaни oд Јудejaцa кojи су сe из Мaлe Aзиje пoмeрили нa истoк, бaш кao и Рaсeни штo су oтишли у Итaлиjу. И oнa плeмeнa кoja сe нaзивajу Србимa чeстo су употребљавала име Рашани као своје друго име и та два имена се налазе заједно где год су се појавила. Камбел следи даље ове Рашане и каже: "...Тиглат Пилесар II ставља Саррабану у Бабилонију где, као у Еламу, живе јужни Раси." У Сирији и Кападохији се помињу као "Сараката", за које класични географи употребљавају назив "Сaрaвaнe" и "Aрaвaнe". (ст.157) Кoд Мoизa oд Хoрeнa стojи, прeмa Бeрoзу, дa je "Зeрвaн" биo гoспoдaр зeмљe у врeмe Ксисутрa, кoгa Хaлдejци пoмињу кao Хaсисaдрa, a Хaтушaни кao Aчaштaри. Oвoj линиjи припaдajу "Рaс" oд кojих пoтичe Бeтх-Зур или Зeрувунe, и Мoсхи или Кaпaдoхиjaни кojи прeдстaвљajу Jaфeтa. Бeрoз oвдe гoвoри o jeднoм истoриjскoм врeмeну кaдa су Мoсхи и Рaси влaдaли Хaлдejoм. (ст.158) Кaмбeл joш дoдaje: "Рaс" су били нajстaриjи стaнoвници и имeнoдaвaoци Русиje. (ст.160) У oвoмe нaвoду имaмo низ oбjaшњeњa истoврeмeнo. Aсирски цaр Тиглaт-Пилeсaр II стaвљa "Сaрaбaну" тo je Сeрбe у Бaбилoниjу, oднoснo нa србскoм Вaрдуниjу, гдe су кao и у Eлaму били присутни и Рaшaни. У ствaри рaди сe o jeднoм истoм нaрoду сa двa имeнa. "Зeрвaн" гoспoдaр зeмљe je Сeрбoн, у врeмe кaдa су Мoсхи и Рaси влaдaли Хaлдejoм.

            Звaнични jeзик у Aсириjи биo je «Сaрбejски» кojи нaзивajу «Aрaмejски». Oвo je билo пoзнaтo прe двa вeкa: «Мoдeрни aутoри... су oткрили дa je слoвeнски jeзик биo jeдaн диaлeкт у упoтрeби у Пeрсиjи, Мeдиjи и у Aсириjи».12

            Штo сe тичe Мoсхa сa рeкe Рaшe, oднoснo Вoлгe, oни су кaсниje рускo плeмe Мoскoвљaнa пo кojимa je грaд Мoсквa дoбилa свoje имe. Бoшaр кaжe: Мeшeхoм зoву држaву Русиjу, изнaд Црнoг Мoрa.13

            Хeрoдoт oписуje пoмoрску битку измeђу Фoкиђaнa и Рaсeнa и кaжe дa су Фoкиђaни исплoвили прeд Рaсeнe у Сaрдoнскo14 мoрe и дa су ту дaли битку. Зaтим кaжe дa су Грци пoстигли "Кaдмoву пoбeду", штo je истo кao и "Пирoвa пoбeдa". Aли судeћи прeмa дoгaђajимa пoслe биткe испaдa дa су Грци изгубили ту битку. Oд 60 њихoвих лaђa 40 je oстaлo нeпoмичнo нa мeсту биткe, a сaмo 20, мaњe oштeћeних, je мoглo дa oтплoви дo Кoрзикe. Рaсeни су извукли нa oбaлу рaзбиjeнe лaђe и прeживeлe Гркe сa тих 40 рaзбиjeних лaђa, кoд грaдa Aгилa, кaсниjи Кaeрe и сaврeмeни Чeрвeтри, и ту су их свe пoбили. Извлaчeњe рaзбиjeних лaђa нa oбaлу гoвoри нaм дa je биткa вoђeнa уз сaму oбaлу, инaчe тo нe би билo мoгућe учинити. Oвaj дoгaђaj сe дeсиo у сaврeмeнoм Тирeнскoм мoру кoje сe joш у Хeрoдoтoвo врeмe звaлo "Сaрдoнскo мoрe", oднoснo Сeрбискo мoрe. Грци су их нaзивaли Тирсeнимa, a кaсниjи Лaтини Тирeнимa, aли oни су сe пoрeд Рaшaни нaзивaли joш и Сeрбимa, пa су тaкo и њихoвo мoрe нaзвaли.

            У рaту измeђу пoбуњeних Србa сa прoстoрa oд Сaвe дo Jaдрaнa и Римљaнa кojи je зaвршeн нaгoдбoм 9. гoдинe н.e. Срби сe пoмињу пoд имeнoм Сaрмaтa. Тибeриje кaицaр je пoдчиниo Римљaнимa Дaлмaтe и Сaрмaтe.

            "Tiberius Caesar Dalmatas Sarmatasque in Romanum redegit potestatum.” (Eusebius Pamphili: Opera Omnia, Chronicorum lib. 2. pagus 531.) Patrologiae, Migne, Paris 1857.

            Јеврејско Мешех је у преводу Библије 72 „Мосхи”. Еузебије Памфил каже: „Мосхи су Илири”.

            Приликом похода медијског цара Дарија на Ските 514. године с.е. наступајући кроз Тракију, пре доласка до Дунава Дарије је покорио Гете... они су најхрабрији и најправеднији од свих Трачана, каже Херодот.15

            Готи (Гети) су Словени каже Ломоносов.16 (ст.11)

            Словени и Венди су уопштено гледано древни Сармати. (ст.5) Једноплеменици су: Сармати, Венети, Словени, Трачани и Меди. (ст. 14)

            Роксолани, Руси и Алани су један народ. Сви су Сармати, каже Ломоносов. (ст. 48)

            Венети у Пафлагонији и Малој Азији су Асирци, каже Диодор.17

<             Јорнандес налази у Сарматији Венете, Анте и Словене.18

            Венете углавном називају Словенима и Антима, каже Јорнандес.19

            Анонимни Равењанин пише да је део Сарматује преименован у Роксоланију, као и да према Птоломеју Лагићу, владару Мисира, Сарматија се назива Сардонија или Сардатија. Цео простор од Средоземља до Балтика се назива тим именом.20

            Епископ Саломон (умро 920. год.) у познатом делу Mater Verborum каже: “Sarmatiae... Sirbi tum dikti...id est quasi Sirbutiu.”

            Лаоник Халкокондила каже: Срби су као народ најстарији. Срби, Илири, Пољаци, Сармати и Венети чине један народ и говоре истим језиком.21

            Главни токови руске античке историје нису се одвијали на простору савремене Русије него у Подунављу, на Средоземљу и на Блиском Истоку. Трагови Срба и Руса налазе се у антици од Атланског океана до кинеске границе.

¹ Herodote,V.3.

² Herodote, IV.99.

³ Драгутин Анастасијевић, Српкиња византијска царица. Свет књиге, Београд 2004. Страна 84.

⁴ Herodote, V. 8.

⁵ Herodote, IV. 119.

⁶ E. Pricot De Saint-Marie: Les Slaves Meridionaux. Armand Lechevalier, Paris 1874. Page 51.

⁷ Caroli Du Fresne Du Cange: Illyricum vetus et novum historia. Haeredum Royerianorum, Posonii 1746.

⁸ C. Plinii, Historiae Mundi, Haredes Jacobi Iuntae, Lugduni 1561. L. III. Cap. IV.

⁹ Herodote, I. 166.

¹⁰ Пећки Родослов „Општи Лист”.

¹¹ John Cambell: The Hittites, John Nimmo, London 1891. I. Page 134.

¹² Stanislave Siestrzencewicz: Presis des recherches historiques sur l’origine des Esclavons ou Slaves et des Sarmates. De l’imprimerie de l’Academie Russe Imperiale. St. Petersburg 1824.

¹³ Samuelis Bocharti: Geographia Sacra: I Pheleg, II Canaan, Cornelium Boutesteyn et Jordanum Luchtmans, Lugdunum 1707. Cap. I. IV. XXXVI.

¹⁴ Herodote, I. 166.

¹⁵ Herodote, IV. 93.

¹⁶ Михаил Ломоносов: Древняя Российская история, При Императорской Академии наук, Санкт-Петербург, 1766.

¹⁷ Diodore, II. Cap. 3.

¹⁸ Jornandes, Cap. XXIII. pag. 66.

¹⁹ Jornandes, Cap. V. Serbar.

²⁰ Ravenatis Anonymi: Cosmographia, Otto Zeller, Aalen 1962. Pagus 200.

²¹ Laonicus Chalcocondyas: Historiae, Patrologiae, Migne, Paris 1866. Pag. 43.

Преузето са сајта:www.serbijana.com 

Сину тисућљетне културе

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ' му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек'о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас'о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу И Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит' о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.


Ј. Дучић

 

на 4. конгресу КПЈ у Дрездену, 1928. године, донета је резолуција о националном питању у Југославији, и између осталог је речено да комунисти треба да подрже Косовски комитет на Косову и Метохији:
''Партија зато изјављује солидарност револуционарних радника и сељака осталих нација Југославије, а пре свега Србије с албанским национално-револуционарним покретом у лицу Косовског комитета и позива радничку класу да свестрано помажу борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију.'' [1]

1-Станко Равић, Расија у Пламену- 36 стр

Наш салонски комунизам


Милош Црњански

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Имали то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, мећутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка. 

Нација, и праве националисте, никад се немогу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толко понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада. 

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа - (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“. 

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија. 

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима - који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима - са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига. 

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, комитерна.

У сваком случају ми који називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „хаут волее“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

 

Преузето Из Часописа Двери Српске,Прећутани Црњански,стр.19-20

 

ГРОФ ЂОРЂЕ БРАНКОВИЋ

 

 

Гроф Ђорђе Бранковић рођен је у Јенопољу, на граници Турске и Ердеља, у угледној племићкој породици 1645. године. Његов отац и два брата умрли су од куге. Мајка, која је била из племићког рода закалуђерила се, док је Ђорђа дала на старање најстаријем сину Симеону, Ђорђевом брату, проти у Јенопољу, који се касније закалуђерио и постао митрополит у Ердељу, са именом Сава (1656-1680.). Из породице Бранковића потицала су још два српска митрополита: Сава I +1627. и Лонгин +1640. Митрополит Сава, код кога је Ђорђе одрастао био је веома способан човек, и заносио се идејом о ослобођењу српског народа од Турака и стварањем српске државе, којој би ба челу стајао његов брат Ђорђе. У ту сврху је настојао да се његов брат Ђорђе што темељније образује, да научи стране језике, а на свом двору га је доводио у везу са угледним људима. У времену од 1675. до 1677. био је ердељски посланик на Пoрти и носио је данак Турцима. Том приликом путовао је кроз Београд и Србију. Био је са својим братом Савом у Русији, где су цару Алексеју понудили савез и војну помоћ у борби против Турака. Због сумњи да је био у завери против ердељског кнеза Михајла, био је заједно са Савом бачен у тамницу, али се брзо ослободио и отишао у Букурешт. Ту је влашког кнеза Шербана Кантакузена наговорио да ступи у везу са Аустријом, што му је донело титулу барона 7. јула 1683. године. Добио је од патријарха уверење да потиче од последњих српских деспота, а у сврху свога проглашења за деспота самосталне Илирске државе, под именом деспот Ђорђе II Бранковић. Са тим планом је упознао и цара Леополда. Његов план аустријски двор није усвојио, већ му је само доделио титулу грофа. Упутивши српском народу позив да се окупи око њега као свога даспота и да ступи у борбу за своје ослобођење од Турака, он је био осумњичен од Аустријанаца, ухваћен на превару у Кладову, по нарађењу аустријског макграфа Баденског, интерниран и затворен 29. октобра 1689. године и у затвору у Хебу је и умро.

 

Патријарх Арсеније III Чарнојевић је 5. маја 1688. године упутио писмо деспоту Ђорђу Бранковићу, по игуману хаџи кир Јевросиму, у коме му шаље свој благослов и жеље за успех његове мисије, као вође српског народа и чувара светог Престола, називајући га ''Богоизабрани предводитељ новога Израиља и Господар целе Српске земље'' и ''свете лозе деспотске изабрани цвет'' и ''Блажени Христов војник''. Из овога се види да су односи патријарха Арсенија III и Ђорђа Бранковића били веома срдачни и присни. Обојица су деловали у правцу одазивања на позив Леполда, који је упућен свим хришћанским народима за ослобођење од Турака и стављање под његову заставу.

 

Гроф Бранковић је дошао у везу са једном делегацијом српских првака, коју је предводио митрополит Исаија Ђаковић у априлу 1691. када се налазио у затвору у Бечу. Преко делегације је тражио од цара своје ослобођење, сталну годишњу плату, истичући своје деспотско достојанство и вођство над српским народом. Бранковић се обраћао и руском цару Петру Великом, када је овај боравио неколико дана у Бечу, тражећу његову помоћ. Касније се обраћао цару Јосифу и његовој удеовици Елеонори, тражећи да се њему као неправедном сужњу, што је противно законима правде и истине из светог Писма, призна право на деспотску титулу, а његовим наследницима право наслеђа његових поседа.

 

Пренос посмртних остатака грофа Ђорђа Бранковића из Хеба у манастир Крушедол је обављен у јесен 1743. Пренос је организовао зет патријарха Арсенија IV Шакабенде , пуковник Атанасије Драшковић, а опело извршио патријарх Арсеније IV Шакабенда у Карловцима.

 

У својој посланици од 12. новембра 1689. године гроф Ђорђе Бранковић позива сав наш народ из источне и северне Илирије, Тракије и Мизије, да се са оружјем у руци дигне против Турака, о чему је извештен патријарх Арсеније III Чарнојевић, који му је послао своју Епистолију. У Српском летопису за 1830. годину објављено је писмо патријарха Арсенија III руском двору. У њему се моли интервенција код аустријског двора, да деспот српски Георгије Бранковић буде пуштен из заточеништва, као невин и лажним тужбама оклеветан и затворен, заједно са архимандритом Исаијом, од кога су заплењена писма руских царева. Гроф Ђорђе Бранковић је много помогао епископу Исиаји Ђаковићу приликом истицања захтева са Београског Сабора која је одржан 18. јуна 1690.

 

Јовица Курешевић     

 

 

Литература:

 

1. Иларион Руварац, Одломци о грофу Ђорђу Бранковићу и Арсенију Црнојевићу патријарху с три излета о такозваној Беликој сеоби српског народа, Београд, 1896. година

2. Стефан Чакић, Велика Сеоба Срба и патријарх Арсеније III Црнојевић, Издање Агенције ПРОМЕТЕЈ и Културно-просветне заједнице Војводине, Поводом 300-годишњице Велике Сеобе Срба, Нови Сад, 1990. година

БОЖИЈИ ПРУТ
 
                              
Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена (Приче Сол. 13, 24)
  
Човекољубље Божје превазилази човекољубље људско као што небо превазилази земљу, па ипак човекољубиви Бог бије људе. Бије Бог људе не да их убије него да их поправи и спасе. О благословеног бијења из љубави! Кога Господ љуби, онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јев. 12, 6). Чиме бије Бог? Прутом. Каквим прутом? Прутом болести, прутом недаћа, прутом губитка, прутом глади, прутом неродице, прутом суше, прутом поплаве, прутом смрти сродника и пријатеља, прутом злих демона, када овима попусти власт над човеком. То су прутови Божји, којима Бог шиба децу Своју, да би их поправио, уразумио, просветио и спасао. 
Зашто родитељ да не бије децу своју, ако их истински воли? Прут је оруђе велике љубави и бриге. Ако је дете неосетљиво за духовна карања, осетљиво је за прут. И што је неко дете неосетљивије духом и савешћу, осетљивије је телом. Тело и није дато човеку да само собом нешто значи, него да буде слуга духа, да помогне духу, да користи духу. Ако телесна казна пробуди дух у човеку, и са духом савест, онда је тело савршено испунило своју дужност према духу, господару своме. Ако господар спава, онда се на слуге удара, да би га пробудили. Пробуде ли слуге господара свога у часу опасности, неће жалити ударце, које су примиле, јер су спасле господара свога. А пробуђени и спасени господар умеће се одужити слугама својим. Отуда ваистину, ко жали прут, мрзи на сина својега. Ко штеди слугу, издаје господара. 
О Господе Премудри, отвори срце родитељима, да приме ову свету поуку Твоју. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Владика Николај 

ПРОКЛАМАЦИЈА ЦРНОГОРЦИМА ПОВОДОМ АНЕКСИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Црногорци!

Ваше тужне двије сестре, Босну и Херцеговину, које прије тридесет година за тренутак озарише зраци слободе, данас сасвим истргнуше из српскога загрљаја. Аустро-Угарска монархија замијени посједнуће тих двију покрајина коначним присаједињењем. Без њихове воље и пристанка одвукоше их туђем јату. Између вас и њих, између Црне Горе и Босне и Херцеговине учињене су сада међународне и политичке подвојности.

Црногорци!

Најдрагоцјенију крв ви сте лили за слободу тих земаља. У Херцеговини остало је на хиљаде гробова, у којима су се већ у прах распале кости ваше витешке браће Црногораца. По њима ће сад туђа нога да гази, а туђа ће рука да стеже руке браће Херцеговаца које су се са надом к вама пружале.

Пред таквим злим удесом српскога племена стегните ваша јуначка срца, уз која горко плаче и моје за срцем Српства - Босном и Херцеговином. Обиљежје црно-жуте боје низ српско земљиште неће бити граница која ће вас у духу и мисли одвајати од ваше браће. Напротив, та ће обиљежја бити видни знак неправде; она ће учинити још чвршћом везе и залогу трајнога уздања у побједу Правде.

Црногорци!

Не очајавајте! Као стијене наше будите чврсти у нади. Пролазно је данашње неодређено стање слободних дјелова српскога народа. Иза тешких дана доћи ће бољи. Српско ће сунце љепше сјати да свакога брата Србина боље загрије и освијетли.

Црногорци!

Берлински конгрес одузео вам је земљиште стеченога вашом крвљу. На оно мало, што вам је оставио, наметнуо је тешке терете. Чланом 29. берлинског уговора, који се односи на морске обале наше отаџбине, оптерећена је употреба наших суверених права у дивноме Приморју Црне Горе. Данас, пошто су одредбе берлинског конгреса на више страна повријеђене, нарочито утјеловљењем Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, само по себи отпада и она његова одредба која није била наметнута у погледу нашега Приморја. Нас та одредба чл. 29. берлинског уговора више не веже.

Црногорци!

Увјерен сам да проговарам из душе и срца свакога Црногорца, објављујући великим силама, потписницама берлинског уговора, ако повриједе истога одобре, да ће се Црна Гора од данас сматрати ослобођеном свих терета и ограничења која јој је био наметнуо тај међународни уговор. Моја је тврда нада да ће просвијећена Европа овај мој корак одобрити! Вас, пак, храбри моји Црногорци, позивам да и од сада, као и у свима приликама, будете готови да ме потпомогнете и у највећим мукама које сам приправан до краја живота заједно с вама дијелити за добро српскога народа. 

Дужности и права - Др Стеван Иванић

 

 

Демократија није разбила само политички живот народа и држава. Она је својим начелима слободе појединца, разбила и народни живот у свима његовим видовима. Она је уништила органске заједнице и у привреди, и у социјалној политици и у јавном животу. Демократија је прогласила права човекове личности без дужности, док заједници људској није признала ни право на живот. Од слободнозидарске лиге за заштиту права човека до програма „народног фронта“ стално се само наглашавало право у друштвеној заједници, али нико није признавао никакве дужности према тој заједници. И маколико да се у нас увек кукало, како никад нисмо имали праве демократије, цео наш јавни, политички, привредни и социјални живот био је основан баш на овој рушилачкој мисли демократије о правима без дужности. Капитализам је сматрао својим светим правом да пусти целокупну привредну народну заједницу слободној, дивљој игри себичних интереса појединаца или удружених клика. Финансијски капитал је затварао и отварао своје златне славине не према потребама народне заједнице, већ према потребама дивље берзанске игре интереса финансијера преко десет мора. Индустријски капитализам је производио да руши и обара, а не да ствара потребе друштвеној заједници. У дивљој конкуренцији трговачког капитализма и за живот најнужије намирнице појављивале су се или склањале са пијаце само с обзиром на свето право капитала да спекулише, па макар и са животима милиона.
Капитализам има права да се гоји, да расте, па ма милиони због тога и мршавили, пропадали, умирали! 
Последице таквог схватања нарочито се осећају сада када су напукле везе државне и друштвене дисциплине и кад су се острвеле страсти хиљада, да задовоље своја права, па ма згазили и уништили стотине хиљада. Сваки још и сада у овој земљи само говори о својим правима и то личним, саможивим, најнижим. Многи и многи назови привредници мисле да имају права да се, у овој тешкој, општој невољи, преко мере богате. Други мисле да је њихово право да олако живе, да без обзира на дубоку беду и несрећу заједнице не пропусте ни једно задовољство на које су навикли. Чиновници сматрају да је њихово право да примају плате, али се не питају да ли су испунили икакву дужност. Ко је имао прилике да прима и саслушава избегле чиновнике, чуо је увек само јадање о њиховим правима, да и они приме своје принадлежности. Ниједан се глас није чуо да ти људи питају, да ли има неких већих и тежих дужности које они, као службеници народа треба да врше и да помогну да се изиђе из ових тешкоћа. Напротив, сви запињу из петних жила да изаберу место, понајпре Београд, стотине интервенција прибављају којима доказују своје потребе, а ниједну да су они вољни да се без резерве одазову свакој дужности која им се одреди. То је последица државног уређења које је напослетку, по природи ствари, морало иструлити и разбити се. Југославија се распала због тога, али су остали људи, васпитани у том поретку расула и нереда, и они продужују што су навикли. И ако ми желимо оздрављење нашем народу и државном животу, морамо поставити цео поредак на његове природне ноге. Морају се дужности поставити испред права, а права одмеравати и додељивати само према испуњеним дужностима према народној заједници. 
Нема ни једног позива, занимања, рада који нема значаја за друштвену заједницу и нико не може захтевати никаква права, ако мисли да производи његовог личног рада треба да задовоље само његово лично право. Његово право мора бити ограничено дужношћу, да његов рад мора бити користан и народној заједници, да он не сме никаквим постпупком свога права штетити ни један општенародни интерес. За оздрављење од тешких невоља мора да заструји у свима правцима народног живота одушевљење и вера, осећање народне заједнице и дужности према њој, морају да завладају закони разума, правде, пожртвовања. Нико се не може и не сме поставити изнад овога. А људи који руководе животом народа србског морају бити безусловно предани постављеним циљевима, одани народним тежњама, до крајности пожртвовани, несаломљиво издржљиви и карактерни. Они морају имати јасан поглед на дужности које су им поверене и чврсту вољу да сломе и савладају све тешкоће.
Ти људи, јунаци и борци, морају се окупити око онога коме је поверена судбина народа и државе. Они му морају бити безусловно одани и верни, дисциплиновани и радни. Тек такви људи моћи ће уклонити све сметње и преобразити све установе, друштвене, економске и политичке које сад нису способне да наша народна питања решавају онако како то захтевају битни интереси нашег народа. Добровољачки одреди су показали тај пут. Али за њима треба да пођу у те одреде и сви остали: Црква, привредници, физички радници, сељаци, интелигенција, слободне професије, јавни радници, жене, све што је ваљано и честито у нашој народној средини и да уједињени и окупљени око ђенерала Недића, на тешким и спасоносним дужностима искорене зло из нашег јавног живота. То ће донети оздрављење народа србског.

 

Др Стеван З. Иванић

 

Наша Борба, бр.14, новембар 1941.

Шта је то србски национализам? 

То је рам у коме је икона Христова. 
То је дом у коме је Христос домаћин. 
То је брак у коме је Христос благословитељ. 
То је село и град у коме је Христос начелник. 
То је држава у којој је Христос цар. 
То је уметност у којој је Христос чаробност. 
То је школа у којој је Христос учитељ. 
То је Црква у којој је Христос првосвештеник. 
То је борба у којој је Христос војсковођа. 
То је страдање у коме је Христос главни страдалник. 
То је мрак, у коме је Христос једина свећа. 
То је устанак против неправде са барјаком Христовим. 
То је победа са певањем : Христос воскресе. 
То је весеље где анђели Христови са људима играју. 
То је ткиво историје србског народа коме је основа Христос, апотека свеци, светитељке, јунаци и мученици Христови. 
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја. 
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, 
срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу. 
Ето због чега је речено да је тешко бити Србин. 
А то је речено комшијама србским и издајницима србским, 
Којима је национализам рам у који они стављају другу слику, 
Коју им противници Христови гурну у руке. 

Свети Николај Жички

Појединац и заједница - Љ.Малеш

 

Данас више није спорно да телесне, интелектуалне и моралне особине прелазе са родитеља на децу, да се рођењем на свет доносе. У једном човеку су сакупљене склоности и особине, способности и мане његових предака, и то често врло далеких. Све те наслеђене особине леже негде у појединцу и чекају или да дођу до изражаја или да целог живота остану притајене, прикривене. Од средине у којој се појединац развија и живи, као и од васпитања које му се да, зависи које ће све и у коликој мери од наслеђених особина испољити и развити. Средина их својим примером каналише и чини да својства једне друштвене јединке дођу до изражаја. Васпитање не може ништа да створи у човеку, чега у њему већ нема, али је зато исто тако сасвим поуздано да наслеђене склоности, нагони и способности слабе и закржљавају, ако се занемаре и да се васпитањем могу ојачати и развити до извесног ступња. Дакле, да нема заједнице у којој свако од нас ствара и у којој се непрестано развија, човек би био онакав какав се рађа.

Наш србски народ је давно увидео да заједница има пресудан значај за свакога. "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека". И сасвим је тако. Сва бића живе груписана у већим или мањим групама. Заједнички живе, заједно набављају храну, заједно се бране од непријатеља, заједно се рађају, заједно умиру. Сваки чопор, свако крдо, свако племе има зато свој закон, а над свима влада заједнички закон, закон шуме, закон природе. А онај који се усуди да не послуша закон бива тешко кажњен и остављен да лови, живи и умире сам, напуштен од свог рода. И сам човек живи у заједници, али су људске заједнице много веће од осталих заједница у природи. Човек, коме је Господ дао разум, мора много боље и озбиљније да схвати своја права и своје дужности према заједници у којој живи, својој народној заједници.
Не само да народна заједница обезбеђује појединцу опстанак, не само што је од пресудног значаја и за развој, може се рећи, и самог његовог карактера, већ му једино она може пружити могућност да се испољи, да своје особине усаврши и развије до највећих могућности. Али је зато свако дужан да одмах и без размишљања испуњава све оно што му заједница налаже, па изгледало то њему угодно или не. Свако треба да се сети да помажући својој народној заједници, помаже и самога себе, јер да ње нема, не би ни он такав какав је постојао. Једино у заједници може појединац да се истакне, једино у њој може својим радом да користи себи, али зато користи у исто време и њој, и мора јој користити, јер другачије не иде.
Заједница се стара о нама док се развијамо, док изграђујемо своје особине. Она нам често указује на пут којим би требало да пођемо да би успели у животу и пребродили борбу која свакога у животу очекује. Али, зато једном, када од јучерашњих младића и девојака постану људи спремни, одлично спремни у своме позиву, свако од нас треба да се сећа, да без заједнице од свега тога не би било ништа, па чак ни нас самих. Појединац треба да изграђује себе и своје особине и то до највеће могућности. Тиме неоспорно користи на првоме месту највише себи самоме, али ништа мања није корист и добит коју на тај начин заједница добија од његовог рада и образовања.
Ако сваки појединац изврши своју дужност како треба, ако свако довољно изгради своју личност, сећајући се увек својих права и својих дужности према заједници, све ће бити исправно и на своме месту, и народна заједница ће свакако онда поћи бољим путевима. На тај начин, изграђујући себе и вршећи на време и исправно своје дужности, рекли смо већ, појединац користи и себи и својој заједници, јер када је заједница сређенија, чвршћа и прилике у њој повољне, сигурно је да ће и појединцу живот у њој бити бољи и обезбеђенији.
Свако у заједници има своје дужности и своја права. Права му нико не може одузети све док он исправно испуњава своје задатке. Што појединац има више задатака и што их ревносније и боље извршава, тим су његова права у заједници већа и чвршћа. То је јасно, то је закон.
И да подвучемо на крају још једанпут: "Дрво се на дрво наслања, а човек на човека".

МАКАРСКО ПРИМОРЈЕ - СРПСКО

 

Поред мноштва сачуваних докумената о староседелачким Србима у Далмацији и осталим земљама,западно од Дрине и Дунава, у нашим књигама и енциклопедијама преовладава тврдња да су тодосељеници из Србије и Црне Горе. Заморно је објашњавати зашто је то тако. Довољно ће бити акоукажемо на историјске изворе и надати се да ће нове генерације историчара и педагога бити опрезнијепрема националној баштини.О најстаријим житељима Макарског приморја, пише Лујо Бакотић, у књизи: Срби Далмације одпада Млетачке Републике до уједињења, Београд, "Аполон ко." - 1991. фототипско издање из 1939.године. Објашњавајући политичке односе између Срба и Хрвата у Аустроугарској, Лујо Бакотић пише:"У чисто народном погледу, ми смо водили рачуна о чињеници да су Срби били Срби и још пре негошто су примили хришћанство. Истицали смо, између осталог, да је Макарско приморје било српско иживело као српска Неретванска област у склопу немањићке државе. Неретванска област, која је, каоскоро самостална држава, ратовала против Млетачке Републике, била је позната под именом Паганије,а њено становништво италијански историчар и свештеник Фарлати назива "свирепим и немилостивимсрпским племеном". Талијана Фарлатија болело је то што су Неретљани, више пута, потукли Млечићена мору.Кад су Неретљани примили хришћанство, примили су га од Истока и постали су православни, апосле оснивања Српске самосталне цркве, били су припадници те цркве.Покатоличила их је тек касније, Млетачка Република.

 

И сам фрањевац отац Ане Лулић из Макарске, у свом делу о Макарском приморју, пише да су, окогодине 872, "сви они Срби, који су настањени у Макарском приморју и у његовим варошима, па и наобалама Неретве, примили хришћанство и да су их крстили калуђери послани из Цариграда".Он, даље, спомиње да се још и данас виде рушевине калуђерских манастира у Макру, у Заострогу иСтану-Пољицама, и да се у Дрвенику налази гроб са натписом игумана калућерског манастира, а уТучепима да се налази стара црква Светог Ђорђа, грађена у византијском стилу".

Слободан Јарчевић

"Јавност". 5.8.1995.

 

Шиптарска политика Крви и Тла

Владислав Б. Сотировић оснивач и уредник магазина „serbian patriotic front“ пише како је Албанологија постављена у функцији шиптарске политике „крви и тла“

Шиптарска политика „крви и тла“

Свако ко се озбиљно бави балканистиком, илити балканолошким студијама, добро зна да су се Шиптари/Шћипетари на КосМет населили након Великог Бечког рата 1683. г. – 1699. г.

На основу свих расположивих веродостојних докумената, тј. стручно речено „архивске грађе“, јасно је да Шиптара (у Европи знани као Албанци) до почетка 18. столећа на простору КосМета није било више од неколико процената (на основу отоманске пописне књиге „Дефтера“ из године 1455. за Област Вука Бранковића произилази да је Шиптара било само 2%) и то углавном у области око Ђаковице, дакле непосредно уз границу са данашњом Албанијом. Шиптаре као класичне горштаке је са простора северне Албаније (дакле Геги) на КосМет довела отоманска администрација након 1699. г. како би пореским обвезницима попунила полупразан простор настао услед масовног исељавања српских мештана (око 100.000) под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем/Црнојевићем (патријарх од 1674. г. до 1706. г.).

Шиптарске северноалбанске брђане су наравно одвајкада привлачила веома плодна косовско-метохијска поља која су била насељавана од стране Шиптара заједно са стоком (углавном овцама) у таласима а била свакако далеко питомија од читаве горштачке Албаније. Пристизале су читаве породице али и читава племена (фисови) па чак и савези племена по крвном сродству. Да напоменемо само она најважнија, тј. најбројнија: Гаши, Краснићи, Битићи, Шаља ... Након доласка шиптарских фисова на КосМет етничка слика ове регије се постепено мењала услед асимилације месних Срба (Јован Цвијић је тврдио да су већина тзв. Албанаца са КосМета у ствари албанизирани Срби) али и услед српског исељавања са ових простора под притисцима и отвореним терором (само се у току последње две деценије 19. столећа са КосМета иселило око 250.000 Срба).

Шиптари су последњи балкански народ који је постао нација и то тек од године 1878. када су по први пут формулисали јасан државно-национални програм (Прва Призренска лига) за време периода тзв. „Рилиндије“ тј. националног „Препорода“. Дакле, за разлику од Срба, који су свој први државно-национални програм након губитка своје средњовековне државности јасно формулисали 1688. г. од стране грофа Ђурађа Бранковића, Шиптари су то успели да ураде тек 190 година касније. Међутим, у борби за КосМет и околне земље око Албаније Шиптари су за разлику од Срба имали два огромна недостатка:

· Нису могли да се позивају на државно-повјесно право јер до тада фактички није постојала никада национална држава Шиптара на Балкану; и нису могли да докажу да су старији етнос од Срба на овим просторима а камоли да у то убеде европску научну јавност. Ипак, први проблем су покушали да „реше“ (боље речено да „закрпе“) двојако.

· Прво су присвојили у националном смислу (тј. „национализовали“) „Албанско краљевство“ (“Regnum Albanai”) основано од стране Карла I Напуљског (1227. г. – 1285. г.) а које је трајало до године 1286. простиравши се од реке Дрима на северу до нешто испод реке Војуше на југу са главним градом Драчом. Дакле, ова држава није била национална албанска (тј. шиптарска) држава обзиром да су њени оснивачи и владари били странци без обзира што су Шиптари чинили већину становника у њој. По оваквој шиптарској логици, би вероватно и Наполеоново „Илирско краљевство“ (1809. г. – 1814. г.) требало да се третира у науци као прва југословенска (можда чак и као јужнословенска) национална држава обзиром да су у њој живели Југословени као већина са нешто мало Италијана и Немаца (ова Наполеонова квази-држава је обухватала централну и северну Далмацију, Војну Крајину, Истру, цивилну Хрватску до Загреба, Крањску до испред Цеља и Корушку са Филахом).

· Као друго, оснивача прве праве самосталне државе (1448. г. – 1468. г.) на подручју данашње Албаније – Ђурђа Кастриотића Скендербега (1405. г. – 1468. г.) су једноставно албанизовали и присвојили као свога националног вођу и чак шта више и као „Оца албанске нације“. Познато је да је Ђурађева мајка Војислава била српска принцеза пореклом из Македоније. Скендербегова браћа су се звала Станиша и Репош, дакле обојица су била Словени-Срби а не етнички Шиптари. Коначно, Кастриотићи воде порекло од српског управника Јањине Бранила који је био убијен 1368. г. а фамилија Кастриотићи су добили име по оближњој Касторији. Дакле, са обе родитељске стране Скендербег је био Србин и као такав страни владар над својим поданицима. Његову династичку заставу и грб су Шиптари 1912. г. такође присвојили као своју националну и државну заставу јер другу нису ни имали (слично су урадили и Аустријанци након распада Аустро-Угарске па су за грб и заставу Републике Аустрије након Првог светског рата узели династичка знамења Хабзбурговаца али за разлику од шиптарског случаја династија Хабзбурговаца је Немцима из Аустрије била национална). Дакле, ни ова Скендербегова држава није била албанска обзиром да је владар био странац. Можемо закључити да Шиптари до почетка 20.-ог столећа нису имали своје националне државе а и сама Скендербегова „држава“ је више личила на класично средњевековно феудално лено него на праву државу.

Што се тиче решавања другог проблема оно је било знатно теже и компликованије јер је требало некако „доказати“ да Шиптари на КосМету (тј., фактички, на читавом Балкану) постоје као народ, а самим тим касније и као нација, још пре словенске трајне миграције на Балкан око 580. г. до 626. г. На овом месту је за нас од секундарног значаја да ли је у научним круговима верификована теорија о Србима као балканским староседеоцима који су се прво иселили па затим вратили назад на Балкан (тзв. „прва“ и „друга“ миграција) већ нам је битно да се читава светска научна јавност слаже у једном да Срби као трајни балкански етнички елемент датирају сигурно од око 600.-те године. У овом контексту, албанологији је било битно само једно: да „докаже“ да Шиптари као посебна етничка група под тим етнонимом датирају на Балкану и КосМету пре Срба. На тај начин би се показало да Шиптари имају јаче повјесно право на КосМет од Срба.

Међутим, као и у првом случају у вези са питањем шиптарске средњевековне државности, и у овом другом случају су се шиптарски и не-шиптарски албанолози суочили са једном битном и фактички непремостивом препреком. Наиме, из нама до сада преживеле средњовековне историографије, односно историјске грађе и литературе засноване на истој, не постоји ни један једини (и још једанпут ни један једини) документ који експлицитно казује да етноним „Албанац“, као колективни назив за један народ, датира пре појаве етнонима „Србин“ на просторима Југоисточне Европе! Ево и неколико илустративних чињеница:

Европа 814 године, и постојбина Албанаца који су се досели у планине данашње Албаније

· Најстарији извори који говоре о „Албанцима“ су они византијски, и то из X (десетог) столећа, али за словенске насељенике у околини града Драча. Шиптари воде порекло са Кавказа, тачније са простора кавкаске Албаније – државе и народа који су ту постојали у Старом веку. Византијски историчар Михаило Аталијат седамдесетих година тог столећа пише како су, „Арванити“ (Албанци) на Балкан дошли са Сицилије (а на Сицилију преко Блиског Истока са Кавказа) 1043 године водећи са собом читаве породице. На Балкан су се искрцали у Драчу и који су насељени у планинским областима данашње централне Албаније, као сточарска племена.

· „Албански језик“ („lingua albanesesca“) се први пут спомиње у једном дубровачком рукопису тек из године 1285.-те. Дакле, неоспорно је да је бар на основу релевантних преживелих повјесних извора апсолутно недоказиво да је албанско име старије од српског на Балкану па самим тим и на КосМету.

· У прилог овој тврдњи иду и сви КосМетски топоними који су словенско-српског порекла а не албанског, укључујући и назив саме области. Другим речима, Шиптари немају чак ни свој национални назив за област на коју историјски претендују да је одвајкада њихова!

· Оно што су Шиптари радили у последња два столећа а раде још увек је само превођење топонима са српског језика на шиптарски или пак преименовање топонима према сопственом нахођењу у духу шиптарског језика.

Ипак, круцијални моменат у формирању савремене теорије о шиптарској етногенези долази у другој половини XIX столећа и то са простора аустријске и немачке науке којима је из политичких разлога било неопходно да покушају да „докажу“ нешто што је супротно од преживелих повјесних извора и тако помогну шиптарску борбу против српских етно-повјесних права на КосМет. Тако је немачки лингвиста Франц Боп био први који је 1854. г. тврдио да је албански језик посебан индоевропски језик, што ће рећи да су Шиптари одвојена етнолингвистичка индоевропска група. Међутим, Боп је такође био први еуропејски знанственик који је на основу лингвистичких критеријума лансирао хипотезу да Шиптари воде порекло директно од староседелаца Балкана – Илира (дакле од народа који је живео на Балкану пре досељавања Словена и самим тим и Срба према учењу званичне славистике у протеклих двеста година).

Мора се истаћи да је „Илирска“ теорија о етногенези Шиптара старија од Бопа с обзиром да ју је прокламовао још 1774. г. немачки историчар Ј. Тунман али на веома климавим знанственим ногама. У сваком случају, Бопа је крајем истог столећа следио његов језички и знанствени колега аустријски филолог Густав Мејер који је, да будемо прецизнији, тврдио (али само тврдио и никада доказао у форми научне теорије) да је савремени језик Шиптара у ствари дијалект староилирског језика. Ипак, то је касније било сасвим довољно шиптарским „знанственицима“ како из Италије, Тиране тако и из Приштине да напишу томове књига и чланака о Шиптарима као балканским староседеоцима. 

Са простора КосМета, др. Скендер Ризај, повесничар из Приштине, је био један од пионира који је ову Мејерову хипотезу прихватио оберучке и фактички покушао да је претвори у доказану научну теорију тврдећи да су одвајкада Шиптари били већинско становништво на овим просторима. На тај начин почиње знанствена разрада шиптарске идеологије „крви и тла“ која постаје нарочито актуелна након покушаја шиптарских сепаратиста 1981. г. да издејствују статус државности за КосМет слично садашњим настојањима војвођанских сепаратиста да то исто учине за Војводину. Своју климаву хипотезу је овај приштински повесничар заснивао на недоказаном тврђењу да су и на КосМету живели древни Илири као праоци данашњих Шиптара. Да су древни Илири живели на простору читавог централног и западног Балканског полуострва у доба старих Грка и Римљана је изнад свега неоспорна знанствена чињеница, али да данашњи Шиптари воде порекло баш од тих древних Илира је апсолутно недоказива хипотеза узимајући у обзир фактор повјесних извора. А без повјесних извора нема ни повести као знанствене дисциплине, али се од ње може исконструисати дневнополитичка пропаганда.

Неоспорно је и то да су и археолози са своје стране открили илирска гробна места – тзв. тумуле, свуда где су и живела илирска племена па тако и на самом КосМету али су косметски шиптарски историчари од овог факта од почетка 1970.-их година направили читаву знанствену фешту узимајући то каоcorpus delicti за постојање шиптарске нације још од времена ране Антике. Њима су се придружили и политичари Енвера Хоџе из саме Албаније па су тако и једни и други у илирским тумулусима са КосМета видели (али само видели и никада доказали) дефинитивну потврду своје климаве хипотезе да је све илирско на Балкану на просторима на којима живе данашњи Шиптари у ствари шиптарско од искона. Независно шиптарско Косово од 1974. г. па све до 1989. г. је смишљено, плански и идеолошки преко комплетног независног едукативног система од основне школе до универзитета усађивало у главе младим Шиптарима да су они потомци древног илирског племена Дарданаца и да је стога КосМет управо њихов а не српски. По илирском дарданском племену које је живело у овим областима у Антици именовани су по КосМету и називи улица, кафана, хотела, итд. У исто то време Шиптари су смишљено прикривали, заташкавали и уништавали археолошка открића словенских некропола како на КосМету тако и у северној Албанији како би њихова идеологија „крви и тла“ добила потпуну знанствену и политичку верификацију.

Међутим, оно што исполитизована албанологија није ипак успела да уради је да потуче необориве доказе о стварном пореклу балканских Албанаца илити како себе називају – Шиптара. А историјски извори јасно говоре да балкански Шиптари воде порекло са Кавказа, тачније са простора кавкаске Албаније – државе и народа који су ту постојали у Старом веку. Није ни чудо да прве вести о постојању некаквих Албанаца на Балкану потичу тек из XI столећа јер их раније није ни било. Круцијални повесни извор који као кост у грлу стоји свим шиптарским идеолозима идеологије „крви и тла“ је византијски историчар Михаило Аталијат који је писао седамдесетих година тог столећа. Према овом извору, „Арванити“ (Албанци) су на Балкан дошли са Сицилије (а на Сицилију преко Блиског Истока са Кавказа) године 1043. учествујући у војном походу (водећи са собом читаве породице) сицилијанског намесника и узурпатора на царски престо Георгија Манијакиса. На Балкан су се искрцали у Драчу са намером да крену на Солун и даље на Цариград али су били потучени до ногу од стране византијског солунског управника који их је на основу њиховог тражења населио након битке у планинским областима данашње централне Албаније, где су се бавили сточарством.

Ипак, и на овом месту „Илирска теорија“ о етногенези Албанаца има „адекватан одговор“ тврдећи да данашњи Албанци воде порекло од илирског племена Албанои које је стварно и живело на подручју данашње централне Албаније и које се неоспорно спомиње у старовековним повесним источницима и да је епизода са Манијакисовим Арванитима пука коинциденција. Међутим, да се и овде ради о чистој исполитизованој конструкцији и да „Илирску теорију“ треба коначно одбацити као незнанствену јасно нам говори чињеница да албански језик припада лингвистичкој групи САТЕМ док је језик старих Илира припадао лингвистичкој групи ЦЕНТУМ. У овом језичком контексту, била би веродостојнија хипотеза да Албанци воде порекло од старих балканских Трачана обзиром да је језик древних Трачана био управо центумски. Ипак, на жалост шиптарских теоретичара идеологије „крви и тла“ опште је познато да у доба Антике Трачани нису живели на просторима на којима живе данашњи Шиптари већ само на источном делу Балканског полуострва где Шиптара ни данас нема. 

Владислав Б. Сотировић оснивач и уредник магазина SERBIAN PATRIOTIC FRONT