Идеологија Србског Национализма

Последњи Србски Деспот

Генерална — Аутор svarog @ 23:15

 

Четиристогодишњица последњег

српског деспота Павла Бакића

Историја српских деспота има два периода. У првом периоду, од 1402. до 1459. године 

 

српски деспоти су били владари деспотовине (regni Rasciae), а у другом, од 1471. до 1537. 

године, српски деспоти су били магнати краљевине Угарске и претенденти на престо 

негдашње деспотовине, која се у то доба налазила под турском влашћу. Последњи титуларни 

српски деспот Павле Бакић рођењем и смрћу везао је Србију са Славонијом: родио се у срцу 

Шумадије, а погинуо усред Славоније, борећи се за њено ослобођење од Турака. 

Српска деспотовина је пала под Турке 1459. године и чим се то догодило осетише 

Мађари, што су Срби већ одавно знали како је непријатно бити у непосредном суседству са 

Турцима. Турске чете су прелазиле из покорене деспотовине у Угарску па су пљачкале и 

водиле у ропство мађарско погранично становништво. Један део становништва је пострадао 

од Турака, а други део се повукао у унутрашњост земље те је набрзо државна граница 

Угарске била према Турској тако рећи пуста. Мађарски државници знајући да су Срби 

огорчени на Турке, угњетаче њихове слободе и познавајући Србе као одличне ратнике, 

позивали су српске поглавице из подјармљене деспотовине, да пређу у Угарску, да поведу 

собом што више својих сународника и да се населе с њима у опустелим пограничним 

угарским пределима. 

Да би што лакше постигли свој циљ успоставили су мађарски краљеви историјско 

достојанство српског деспота, поклонили су српском деспоту и другим угледним Србима 

многе пограничне градове, вароши и имања и ослободили су досељене Србе од порезе и 

намета, а досељеници су преузели на себе дужност, да штите државну границу од турских 

нападаја. 

Од Срба, који се на краљев позив доселише у Угарску, нарочито се је истакао и оставио 

светло име у новој отаџбини српски деспот Павле Бакић. Значај Павла Бакића за српску 

националну историју први је уочио велики историчар Константин Јиречек, који је целу другу 

књигу своје чувене „Историје Срба“ посветио борби Срба и Турака и приказ те борбе је 

започео битком на Марици, а завршио ју је смрћу деспота Павла Бакића, последњег носиоца 

српске средњевековне владарске титуле. Битка на Марици је, по Јиречеку, отворила борбу 

српских држава против Турака, а смрћу деспота Павла угашен је и последњи одблесак 

српског средњевековног државног живота. 

У Шумадији, на планини Венчацу, између шуме Ломнице и потока Јасенице, недалеко 

од села Ливаде, подизали су се дворови властелина Павла Бакића. Његово имање у Шумадији 

обухватало је 50 разних добара и села, која су носила име „Бакићева земља“. Није нам 

познато, кад је рођен Павле, али је у другој деценији шеснаестог века важио већ као 

најугледнији човек међу Србима. У то доба Бранковића више није било, изумрла је и лоза 

Белмужевића, а потомци Стевана и Дмитра Јакшића нису имали способности својих предака. 

У толико је више скретао на себе пажњу Павле, најстарији од петоро браће Бакића. Осим 

четири рођена брата: Манојла, Комнена, Димитрија и Михаила имао је Павле и једног брата 

од стрица, Петра Бакића. Цела ова породица истицала се јунаштвом, честитошћу и 

богатством те су и Турци уважавали и прибојавали се Павла и његове браће. До пада 

Београда и Мачве у турске руке држали су Бакићи са Угарском, али кад Турци заузеше 

Београд и Мачву, признао је Павле са својима султанову власт.

У први мах носили су Бранковићи, унуци деспота Ђурђа Смедеревца, и на угарском 

земљишту деспотско достојанство, али када је последњи деспот из лозе Бранковића, деспот 

Јован, умро 1502. без мушких потомака и кад се његова удова Јелена преудала за славонског 

властелина Иваниша Берислава, пренео је угарски краљ на Иваниша деспотску титулу и 

поверио је новоме деспоту одбрану границе од Турака. У време пада Београда под Турке била 

 

је Јелена по други пут удовица, а њен син деспот Стеван био је још младић те угарски краљ 

Лајош II повери калочком надбискупу Павлу Томорију старање око одбране границе од 

Турака. Убрзо је Томори уз помоћ српског јунака Радича Божића и његових српских војника 

извојевао две победе над Турцима: 1522. победио их је код Петроварадина, а 1523. код 

Манђелоса у Срему. 

Вечито ратовање проредило је српске досељенике на угарској граници те Томори 

одлучи, да новим досељавањем Срба попуни и оснажи погранично становништво. Почетком 

1525. ступи у везу са Павлом Бакићем и позове га у краљево име да се пресели у Угарску. 

Павле пристане да се досели и да се у друштву са Мађарима бори против заједничког 

непријатеља, али је као услов тражио, да му краљ поклони имање слично његовим добрима у 

Турској. Краљ пристане да Бакићу даде имање те се Павле крене са својом браћом, са 

супругом Теодором и кћерком Маријом. Између осталог покретног иметка понео је троја кола 

у врх натоварена златним стварима и драгоценостима те праћен од 50 лаких коњаника пређе 

у децембру 1525. у Угарску. 

Бакић је Мађарима донео вест, да Турци припремају нападај на мађарску престоницу 

Будим. Док је Бакић живео у Турској није знао право стање у Угарској, а кад се доселио и 

упознао прилике, почео је да очајава. Прву реч у земљи су водили обесни великаши, који су 

штитили само своје личне интересе, а о државним потребама нису водили рачуна. Краљ је 

био лакомислен и неискусан, а његова околина је била слична њему, те док су се Турци 

припремали за војни поход против Угарске, краљ и његови саветници проводили су време у 

забавама. 

Турска војска на челу са султаном Сулејманом, кренула је крајем априла 1526. из 

Цариграда и средином августа је прешла код Осека Драву и упутила се долином Дунава 

према Будиму. Блиска опасност тргла је краља Лајоша и његове великаше из нерада те и они 

прикупише око 30. 000 војника и пођоше на сусрет десет пута јачем непријатељу. Павле 

Бакић и Радич Божић су саветовали краљу да се заклоне за кола и да у заклону дочекају 

страшног непријатеља, али краљ не послуша њихове савете него одлучи да у отвореном пољу 

прихвати борбу. На Мухачком пољу, 29. августа 1526. око пет сати после подне започе бој, 

који се око седам сати заврши уништењем угарске војске. Око 2. 400 војника, међу њима два 

надбискупа и пет бискупа и цвет мађарског племства нађоше смрт на бојишту. 

Краљ је побегао испред непријатеља али се у бегању удавио у једном набујалом потоку. 

И од Срба погибоше многи, међу осталима и Павлов брат Манојло Бакић.

 

После победе на Мухачу заузеше Турци без отпора и борбе град Будим и пошто су га 

опљачкали и спалили, вратише се преко Бачке и Срема натраг у Турску. Краљ Лајош није 

оставио наследника те је његова смрт поделила државу у два противничка табора: једни су 

изабрали за новог краља ердељског војводу Запољу, а други Фердинанда Хабзбуршког, 

аустријског надвојводу. Бакић је у први мах пристајао уз Запољу и са 200 српских коњаника 

држао је у својој власти град Стони Београд, у коме је обављен избор и крунисање Запоље за 

угарског краља. Средином 1527. разбуктала се борба између краља Фердинанда и краља 

Запоље. Кад се је Павле уверио да је Запоља неспособан за владара у оваквим тешким 

временима, он се одазове учестаним позивима Фердинада и пређе на његову страну те се са 

својим војницима борио од сада против Запоље и његових присталица. У тој борби погибе 

1528. и други брат Павлов, Комнен Бакић. 

Запоља буде поражен и истеран из Угарске, те се склони у Пољску. Одавде пошаље 

посланике султану Сулејману и склопи с њиме савез.Султан се крене по други пут с војском 

у Угарску, да врати на престо свога савезника Запољу. У јесен 1529. дође султан преко 

Угарске у Аустрију и опседне Беч. Испред Турака се и Павле повукао у Беч те њему и 

његовим српским војницима поверише да чувају мостове на Дунаву. Обављајући са успехом 

овај задатак Павле се упуштао у борбу и наносио осетних губитака Ибрахим паши, који је

логоровао на подножју Каленберга. Скоро месец дана су Турци јуришали на Беч, али је сав 

њихов напор био узаман те султан 16. октобра прекине опсаду и врати се у Турску. 

У затишју, које је настало после овог турског неуспеха, наградио је краљ Фердинанд 

велике услуге Павла Бакића. Поклонио му је читав низ градова, вароши и села у западној 

Угарској. Осим других добара добио је Бакић градове Ђур, Лак, Сомбатхељ, Папу, Јаношхазу 

и Хедервар те је важио као један од најбогатијих и најмоћнијих властелина у Угарској. 

Са Србима у Турској стајао је Павле у сталном контакту. Њему су сваки час долазили 

из Турске његови сународници, у групама и појединце. Неки су долазили као гости, а други 

да их прими у службу. Сачувана су многобројна Павлова писма, којима препоручује краљу 

Фердинанду нове српске досељенике и подноси му пројекте и планове о покретању војне за 

ослобођење српског народа од Турака. 

Средином 1532. дошао је султан Сулејман по трећи пут са великом војском у Угарску. 

Намеравао је да нападне на Беч, али је Никола Јуришић храбром одбраном града Кисека 

недељама задржао султанову војску те се султан не усуди, да у позну јесен иде на Беч него се 

врати у Турску. 

Једно одељење турске војске опколило је град Панонхалму, у који се био затворио 

Павле Бакић. Све јурише Турака одбије Павле и примора их да дигну опсаду. За султановом 

војском, која се враћала преко Штајерске, похиташе Кацијанер и Бакић са 2. 200 војника и 

нанесоше велике губитке послењим турским одељењима. Бакић је гонио Турке све до 

Љубљане, а затим се врати у Беч. У повратку између Бадена и Трајскирхена сукоби се 18. 

септембра 1532. Бакић са војском Османа бега, која је робила Доњу Аустрију. Павле спази 

међу Турцима Осман бега у сјајном оделу и са блиставим оружјем, појури према њему, обори 

га копљем с коња и одруби му главу. Османова смрт збуни Турке те их Срби до ноге потуку. О 

овој победи штампана је те године 1532. књижица на немачком језику, чији наслов у српском 

преводу гласи: “Јуначко дело Павла Бакића код Бадена“. 

Али ове велике услуге, које је Павле са својим српским војницима чинио хришћанској 

ствари, нису свуда наилазиле на признање него су му створиле и много непријатеља, који су 

га мрзели због српске народности и због православне вере, а завидели му због јунаштва и 

богатства. 

Године 1535. нападне босански везир Хузрев бег на српског деспота Стевана Берислава, 

који се налазио у свом граду Славонском Броду. Хузрев бег освоји Брод и убије деспота, 

затим удари 1536. на заосталу Славонију и освоји је све до Вировитице и Костајнице. На вест

о овоме заповеди краљ Фердинанд да се прикупи из свих аустријских круновина војска, која 

ће предузети офанзиву против Турака и отети натраг Славонију.

Средином 1537. прикупила се у Копривници аустријска војска. На челу Хрвата налазио 

се Људевит Пекри, Чехе је водио гроф Шлик, Аустријанце гроф Хардек, на челу моравске 

војске је био гроф Лодрон, а 2. 000 Срба коњаника је предводио Павле Бакић. Врховно 

заповедништво војске, која је бројала 10. 000 пешака и 8. 000 коњаника, било је у рукама 

Словенца Ивана Кацијанера. Пошто је деспотско достојанство смрћу деспота Стевана 

Берислава било упражњено, објави краљ 20. септембра 1537. повељу, којом даје 

најугледнијем Србину тог времена Павлу Бакићу титулу српског деспота и позива сав српски 

народ, да се окупи око свог новог поглавице. 

До овог времена прелазило је упражњено деспотско достојанство на најближег рођака. 

У први мах је на угарском земљишту ово достојанство давано члановима династије 

Бранковића, а кад њих је нестало, пренесено је преудајом Јелене, удовице последњег деспота 

Бранковића, на њеног новог мужа Берислава. Павле није био ни у каквој родбинској вези са 

дотадањим деспотима. Њему је дата ова титула као способном, заслужном и популарном 

српском старешини, достојном да буде на челу свих Срба. 

Из Копривнице се кренула хришћанска војска уз обалу Драве према Осеку. Турски 

славонски заповедник Мехмед бег затворио се са 15.000 војника и 60 топова у Осеку и ту је 

очекивао војску, која му је хитала у помоћ из свих крајева Турске. Хришћани опколе Осек, 

али га не могаше заузети те Кацијанер напусти опсаду и нареди повлачење кроз средину 

Славоније. Учестале јесенске кише отежале су пут, а непријатељ је пристизао и узастопце 

гонио хришћанску армију. Кад је невоља достигла врхунац, умакоше војни заповедници, а 

војска њихова, препуштена сама себи, расула се на све стране. Први побеже врховни 

заповедник Кацијанер, а затим Пекри и Шлик. Сада су сви погледи били управљени на 

деспота Павла Бакића и његове Србе. Павле није спадао у ред оних, који беже, него поведе 9. 

октобра српске коњанике код Горјана, недалеко од Ђакова против надмоћног непријатеља. 

Јаничари навалише са свих страна на српског деспота и после дуге и крваве борбе ранише га 

смртно и оборише с коња. Сад се развије огорчена борба између српских и турских коњаника 

о мртво тело деспотово. Несравњено надмоћнији Турци потиснуше Србе и одсекоше главу 

Бакићеву. Турски заповедник Мехмед бег даде деспотову главу своме сину Орослан-бегу, да 

је однесе у Цариград на поклон султану Сулејману. 

Смрт деспота Павла Бакића значила је за српски народ праву катастрофу. За његова 

живота је српско питање било у Бечу стално на дневном реду, али су његови планови о 

регулисању положаја досељених Срба према угарској држави и о подузимању војне за 

ослобођење српских земаља од Турака сахрањени заједно с њиме. Српском народу, који је 

тонуо у ропство, Павле је био последња нада.

 

 

 

 

 

А. Ивић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Книнска Крајина

Генерална — Аутор svarog @ 13:03

Др Ђорђе Јанковић

Книнска Крајина у средњем вијеку - археолошка свједочанства материјалне културе

Извор: часопис Книнска Крајина, издавачи: Завичајни клуб "Книнска Крајина" - Српско културно друштво "Зора" - Удружење Срба из Хрватске, Книн-Београд, 2002, стр. 50-56.

Археологија, чији је предмет изучавања материјална култура кроз вријеме и простор, данас може у главним цртама да омеђи тло на коме су Срби живјели у прошлости. Срби су ратничко словенско племе, савезник Византије. Давали су предност сточарству, подизали су надземне куће са огњиштима, за спремање хране често су користили сач. За разлику од већине Словена, имали су веома рано занате као што су грнчарство или вјештина подизања утврђених градова.

Поштовали су претке, којима су подизали громиле за вршење погребних обреда - славе. Дуго смо у гробове остављали остатке тризне - посмртне гозбе, као свједочанство одржаних обреда покојнику. Срби су својеврсни чувари традиција и предања, почев од оних индоевропских до апостолских. Зато није случајно што имамо два Косова на два краја развођа Јадрана и Дунава, а на оба краја постоје град и трг Книн у средњем веку.

Најстарији помен српског имена у Крајини је име жупе и града Срба, из незнаних доба пре српске сеобе услед турског надирања. Научници сматрају да се кнез Људевит склонио код ту настањених Срба 818. године. Али, латински извори по правилу називају нас Словенима до XII столећа, затим Рашанима и Босанцима. Од XIV стољећа зову

Морлацима односно Моровласима и Власима: овај други назив потиче од статусног назива за лако покретљиво слободно ратничко становништво. Касније се влашким именом називају крајишке кнежевине које установљују Турци. На италијанском плану Београд из 1638, једини православни храм обиљежен је као црква Шизматика, Морлака, Влаха и Грка. У XVIII стољећу то потврђује Алберто Фортис, који за Морлаке пише да се зову Власи, то јест племенити и моћни (заправо од власт, властелин).

Када је апостол Павле путовао кроз римску провинцију Далмацију, затекао је колонизоване Римљане у приморским и посавско - подунавским градовима, а у селима унуке домородаца, десеткованих у Панонском устанку 9. године. Његова проповијед Јеванђеља не само што је већину домородаца окренула Христу, већ је оставила дубок траг у предању нашег народа. До ових дана Крајишници су показивали у близини Кистања куда је апостол Павле пролазио, а римокатолички познаваоци Далмације су од XVII стољећа биљежили да православни манастир Крка чува то предање. Ово предање потврђује папа Јован X по коме су Словени Далмације, дакле Срби, од почетка сабрани у апостолску Цркву: "Quis enim ambigit Slavinorum regna in primitie, apostolice et universalis eccelesie esse comumerata..."(Нistoria Salonitana Maior). Тако је успостављен наш континуитет у Далмацији. Свети Сава је био архиепископ Далмације и Дакије, по схватању Православне цркве, како биљежи његов биограф Теодосије.

Најстарија археолошка свједочанства о Србима, досељеним у Далмацију, потичу из Ресановаца код Грахова, гдје је откривена громила из послиједње четвртине IV стољећа, непосредно уз римски пут. Појаву те и других громила, одатле и из Црљивице, које могу бити млађе, објашњавају писани подаци. Наиме, из дјела цара Константина VII Порфирогенита (913-959) познато је да Срби воде поријекло из земље Бојки (данашње развође Тисе, Дњестра и Сана, у Галицији). А Приск, члан делегације која је преговарала са Хунима биљежи да 434. Боиски, и са њима други, прилазе Византији, а Хуни траже да их Византија одбије. Очигледно су Боиски-Бојки, односно неки Срби, пред Хунима који 375. проваљују у Европу, кренули у сеобу на Дунаву и потом се населили на тлу Далмације, као римски савезници.

Да је дошло до замашних промјена културе римског доба у Далмацији током V стољећа, показује прије свега појава нових облика посуђа, раширених у VI стољећу. Међу њима су неке посуде прилагођене за другачији начин спремања хране, на огњишту. Са друге стране, Источни Готи, који су између 486. и 535. владали важним дијеловима Далмације, оставили су за собом само појединачне гробне налазе, на правцу од Кашића до Сремске Митровице. На Гребљу у Книну истражено је 218 гробова из VI стољећа, које Зденко Вински приписује старосједеоцима, уз незнатно присуство предмета германског поријекла. И ово гробље одаје регионалне одлике, особене за Далмацију VI стољећа; да ли су то сахрањивани Срби, могла би да открије антрополошка анализа. У области Книна до сада нису остављене громиле уз цркве рановизантиског доба (Тепљух, Сучевић и Чукер у Мокром Пољу), као у Цимешама код Петровца.

По досељавању Авара у Панонију и исељавања Лангобарда у Италију, стижу нова српска племена, која се насељавају не само у Далмацији, већ и на Дунаву као византијски Крајишници. Они са собом доносе препознатљиво грнчарство и обнављају обичај спаљивања покојника са коњем. Негдје у то вријеме стиже још једно словенско племе (Дуљеби?) и насељава се у приморју Далмације, између Сплита и Трста. Усљедила је и аварска најезда на Далмацију, вјероватно између 597. и 615. године, у којој је нарочито страдало градско становништво, претежно латинског језика. Због промјене становништва у унутрашњости, дошло је до подјеле између Латина настањених у приморским градовима и Словена. То се завршило словенским освајањем главног града Далмације Салоне (Солин код Сплита), око 615, изазваног претходним нападом Латина из Триља на Словене, вјероватно Србе настањене са друге стране Цетине. Тако настало непријатељство између Срба и Латина, примирило се 641, када су солинским избјеглицама у Диоклецијановој палати, потоњем Сплиту, на захтјев византијских царева, Срби омогућили да ископају мошти мученика из Салоне и пренесу их у Сплит.

Као савезници Византије, Срби су били непријатељи Лангобарда у Италији, који су за савезнике нашли Бугаре. Вјероватно се са нападом Бугара може повезати скривање оставе бронзаних матрица за израду украса, нађене на мјесту Плисково код Бискупије. Бугари су потом отишли за Италију, гдје су их Лангобарди населили у Беневенту, односно у залеђу Сипонта гдје су Срби пробали да се населе и тако угрозе лангобардску власт на југу Италије. Словени настањени у Истри и приморју такође су ступили у пријатељске односе са Византијом. Других археолошких података о раном средњем вијеку за сада нема. Чини се да су цркве рановизантијског доба, попут оне у Цимешама код Петровца, а вјероватно у Сучевићима - Мокром Пољу и Тепљуху, наставиле да живе. У Уздољу у близини откривене цркве, установљена је изградња зида око веће громиле, гдје је одржаван култ претка, најкасније од VII стољећа, вјероватно оснивача тамошњег насеља.

До судбоносних промјена долази са ширењем Франака и жељом цара Карла Великог и римског папе да Далмацију укључи у границе замишљеног обновљеног Западноримског царства. Франци су испровоцирали рат и напали 802. византијску Далмацију (приморске градове) и Србију под кнезом Вишеславом. Отпор нападу надмоћнијег непријатеља пружен је у колико се сада зна, тврђавама Брибир, Книн, Чукер код Мокрог Поља, и даље низ Уну. Рат је завршен закључивањем мира између Византије и Франачке 812. у Ахену; Византија је задржала острва између Истре и Трогира и приморске градове Задар, Трогир и Сплит, а остала је без приморја од Истре до Нина, гдје су насељени Хрвати под гудушчанским кнезом Људемислом. Србија је остала без данашње Лике, гдје су насељени Гудушчани под кнезом Борном, без простора југозападно од Динаре са Цетином гдје су насељени исти Хрвати са сјеверозапада Паноније, и без Захумља гдје су се населили Лицики са Висле.

У Бискупији је успостављен манастир са црквом франачке архитектуре, гдје су се сахрањивали франачки барони који су из Книна владали насељеним Хрватима. Друго франачко гробље образовано је у Врлици.

Хрвати су донијели нове навике са подручја преовлађујуће хуно-бугарске културе, као што је сахрањивање покојника са прилозима у храни. Када се Франачка подијелила средином IX стољећа, Хрватска је успјела да се осамостали. Током X стољећа је толико ојачала, да је изнудила данак византијским приморским градовима. У вријеме када су Бугари нападали кнежевину Србију са истока и 924. чак успјели да је највећим дијелом заузму, Хрватска је заузела Лику и Пливу. У Шипову је откривено српско гробље, са стављањем тризне у гроб, у коме долази до привременог прекида сахрањивања у X стољећу, управо у вријеме када је Хрватска искористила прилику да заузме и тај дио Србије. С друге стране, српске избјеглице у Хрватској, које биљежи цар Константин Порфирогенит, посвједочене су накитом из Бискупије, налик оном из Матичана и Чечана на Косову. О хрватској власти над Книнском крајином свједоче нађени натписи са поменима владара.

Током XI стољећа долази до опадања Хрватске. У вријеме краљева Михаила и Бодина, Книнска крајина, ако не и цијела Хрватска, повремено бивају укључени у границе Србије. Археолошки то најбоље показује глагољско - ћирилични натпис из цркве на Капитулу код Книна који свједочи о примјени од папе забрањене словенске службе у цркви. Рим је у то вријеме, крајем XI стољећа, водио борбу да свуда сведе литургију на једну латинску, и брисао је све разлике; зато су и подржали Мађаре да освоје Далмацију и онемогуће уједињење западних предјела Србије са матицом. О Бодиновој власти свједочи изградња цркви са попречним травејима у Уздољу, Мокром Пољу и другдје.

Под мађарском окупацијом био је настављен повратак српских претежно сточарских родова. Мађарска XI-XII стољећа била је земља углавном словенске културе, где православни дуго нису били прогањани. Жена краља Беле II била је Српкиња Јелена, а њен брат Белош био је намјесник њеном малољетном сину Гези II (1141-1162) и бан Хрватске. На брду Спас у Книну истраживано је гробље XI-XII коришћено вјероватно до татарске најезде 1242, које Душан Јеловина погрешно датује у IX-XI стољеће. Нађени накит у највећој мјери одговара оном откривеном у последње вријеме у Подгорици, Чачку и код Крушевца.

Да је Православна црква за сво вријеме живјела у Далмацији, свједоче манастири Крка, Драговић, Рмањ, бројне испоснице. Калуђери из Крупе на Врбасу оснивају Крупу на Зрмањи, што значи да су се склонили код својих. Под краљем Твртком Книн је опет био у српској држави. Свједочанство српског православног становништва, су мраморови (стећци), познати из Бискупије, Уздоља, уз Свети Спас на Цетини и широм Крајине. Уколико имају натпис, он је ћирилични, тако да нема никакве сумње чији су то надгробни споменици. У истраживаним гробовима забиљежена је тризна. Ту је и препознатљива српска грнчарија, позната из Мокрог Поља, Цетине и Брибира.

 


Одабир Вође У Привреди

Генерална — Аутор svarog @ 10:57

Инж. Милосав Васиљевић

 

Одабирање вођа у привреди

 

 

           

            Ми смо навикнути да групу радника или једину ма какву људску радну заједницу ценимо као збир појединаца. То може да буде тачно, али већином то није случај. Да ли ће једна група да ради као збир појединаца или као организована целина, зависи од унутрашњег уређења групе. У заједници где су способни потчињени неспособнима, радна способност је врло мала. У истој заједници где су мање способни потчињени најспособнијима, радна способност је, напротив, велика. Са истим људима има се дакле способна или неспособна радна дружина, према унутрашњем уређењу заједнице.

            Адам Смит наводи пример где радник, кад сам израђује игле, може да изради само 10 игала дневно. Ако се рад подели на 10 радника, производња се пење до 48.000 игала за исто време. Ако би дакле 10 радника радили одвојено сваки за себе њихова укупна производња равна је збиру појединачних учинака. Ако се пак група организује да ради као организована целина, производња се пење на 48.000 игала што чини 480 пута збир. Код организованог рада, збир појединачних учинака је дакле занемарљива количина према организацијом постигнутом учинку.

            Одабирање старешина је свакако један од најглавнијих елемената организације друштвеног рада. Појединце треба управљати да би рад био ефикасан. Ово је дужност старешина који међу собом стоје у хијерархијском односу. Старешина мора да буде човек веће интелектуалне способности од својих потчињених. Примитивни народи зато за старешине узимају старце као оличење искуства. Платон напомиње да управљачи нарочито морају бити морално чисти људи. Научна организација рада долази до истих закључака.

            Француски инжињер Анри Фајол запазио је да у чисто стручним предузећима старешине не врше стручне функције. Ово је нарочито важно код великих установа. Овде је административна функција претежнија од стручне. Лекар, управник велике болнице, не прегледа болеснике; инжењер, шеф великог техничког предузећа, не пројектује; епископ у епархији управља свештенством као и сваки други шеф. Функција старешине је дакле највећим делом административне, а не стручне природе. Зато је погрешно за велике ресоре тражити само стручњака јер је то недовољно. Ту вреди само човек који је и стручњак и добар администратор. Управник или вођа великог предузећа мора да буде човек са великим способностима како стручним тако и моралним.

            Старешина не сме велики проблем да посматра као низ одвојених чињеница, већ као везану целину. Он мора лако да разликује узрок од последица, главно од споредног. Он мора да буде човек који пред собом има увек јасан циљ.

            Едисон је извршио хиљаде неуспелих покушаја да би са једним успео и човечанство је добило сијалицу. Ват је 15 година конструисао парне машине које нису хтеле да раде, док је израдио једну која је радила. Христифор Колумбо ишао је тврдоглаво са својим бродом и ако су његови морнари молили и претили побуном да даље неће да иду. Без истајности нема успеха. Вођа мора брзо да одлучује. Добра одлука доцкан донета, гора је од мало и погрешне одлуке ако је донета благовремено. Старешина дакле мора да брзо доноси одлуке, а да увек добро о свему и размисли. Али прави старешина не мисли никад дуго. Он не сме да се у мислима изгуби као Роденов Мислилац. Прави старешина носи своју одговорност одлучно и ведро. Утврђивање одговорности на старешинским положајима јесте и главни елеменат старешинског одабирања у научно организованим предузећима.

            Утврђено је, наиме, да је тешко наћи старешину за места где се одговорност брзо и лако утврђује. Напротив, на местима где је питање утврђивање одговорности неуређено, тискање званих и незваних веома је велико. Само ефикасно уређено питање одговорности може да стане на пут овој навали.

            Велика предузећа тако и раде. Код Форда и Бате статистика обрачунава радницима и старешинама добит, а само старешинама штету предузећа или поједине радионице. Последица овога је да се неспособни људи и не смеју да се приме положаја старешине, пошто им књиговодство обрачунава више штете него користи. Њима се исплати да остану на нижем положају. Способнима пак исплати се напредовање.

            Моралне особине су нарочито важне код старешине. Ако какав истакнути старешина и не зна неку стручну ствар, он се може послужити знањем свога стручног референта. Међутим, то већ не може са моралним недостатцима. Карактер и моралне особине он мора да има сам.

 

Предавање одржано на Коларчевом Народном универзитету.

Правда, Београд, 1935.

 


Врлине Правог Националисте

Генерална — Аутор svarog @ 02:18

      Врлине правог националисте - Славко Д. Контић

 

Од 1935. до нашег државног слома тешко је и мучно било националистом бити. Бити националиста (не привидни, ни кабинетски, а још мање официјелни) значило је бити објекат насртаја и клевете, мржње и тортуре, тј. бити херој и мученик о чија су се прса и отпорну снагу одбијали сви насртаји који су долазили од јудеокомунистичке бастије са једне, и државне власти са друге стране. И власт, која је од врха до дна била проткана духом јеврејштине, била је азил и заветрина свакојаких субверзивних и јеврејском мишљењу осењених људи. На њеном кормилу седели су и у држави жарили и палили којекакви политички лилипутани, претече потпуног расула типа Керенски.

Наш национализам један је и једини наш морални и социјални национализам, јер је темељ његове зграде Светосавље. Да су на власти били људи жељезне воље и чврстог карактера они би га подгрејавали и у дело спроводили. Нажалост, били су то већи паразити и од имеле и својим вампиризмом сисали су и експлоатисали народ. Достојанство власти и њена правца жудели су за људима од чојства и јунаштва. Али, они су по казаматима чамили и трунули. Били су прогањани истине ради протагонисти национализма, неонационализма, животворног и неугасивог. Гонила их је комунистичка фурија заједно са људима који су представљали карикатуру власти, а никако истинољубиву и правдољубиву власт.

Под игом гоњења и шиканирања сваке врсте националности су пре нашег слома морали да живе. Вера у победу правде, вера у дубокоумност, далековидост и стваралачку снагу нашег путоказитеља и путоводитеља храбрила их је, стрпљивим и самопожртвованим чинила. Под тим условима националисти су се очеличили и постали поседници врлина чојства и јунаштва, у највишем смислу национал-револуционарства, ревности и трпљења, врлине које морају бити алфа и омега правог национализма, а једини иметак правог националисте. Основа његове борбе је била свест да се бори против највећег непријатеља свију људи и народа: комунизма и против његових слугу .

Праве националисте веже и чини неразлучивом целином другарска љубав и солидарност. Заједничари су у патњи и радости, у страдању и тријумфу. Све лично пада пред општим. Слабићима и кукавицама нема места у фаланги националиста. Затим врлине: дисциплина и самодисциплина, критика и самокритика, иницијатива и самоиницијатива, јесу '' вјерују'' искреног и страсног националисте. Врлина је његова највећа награда. Он се не бори за свој живот, него за опстенак, живот и спас народа српског. Он не труби о ономе што је учинио за народ и државу, већ ћути и ради даноноћно, неуморно. Огњем и мачем наши крсташи данас гоне и убијају комунистичку неман, да би бар овде уништили и са лица земље протерали шестокраку и петокраку звезду.

То су ударници наши, мртва стража србског огњишта, браник и бедем од налета комунистичког. Ореол национализма, делотворног и плодотворног носе они. Они су војска смене, авангарда наша, њихова се жртва не мери, јер се борба против комунизма води до истребљења: '' Нема вере боље од хришћанске-Срб је Христов, радује се смрти. Јер је земан дош'о ваља војевати за крст часни и крвцу прољевати''.

Наш национализам је национализам протеста и национализам реформе. То није надничарски национализам и он се не есконтује. Он је безкомпромисан по Христовим речима: ''Ко није самном, тај је против мене, ко самном не сабира, просипа''. Он је револуционаран: ''Секира код корена дрвету стоји, свако дрво које не ређа добра рода, сече се и у огањ баца''. Тај национализам је противтежа сатрапском комунизму. Он је извор народног самоодржања. Зато националисти врлинама својим стоје као гранитна стена против најезде комунизма. Они знају да је он једна и једина бусола народа. А ''највећа је опасност за лађу једну (народ), када јој униште бусолу... Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свог живота...''. ''Сваки народ који изгуби духовне основе свог живота постаје одмах роб лукавог Израиља'' (Д. В. Љотић: Драма савременог човечанства). Националисти имају душу способну за три ствари: заволети живот, поднети живот и жртвовати живот будућности србског народа. Њихов национализам није само фанатизам младости, него право и једино руководно начело. Он је у потпунаом значењу: ''Пут, Истина и Живот''.

 

Наша Борба, бр. 24

15. фебруар 1942.

 


Бугарска Зверства 1

Генерална — Аутор svarog @ 16:11

Јован Хаџи-Васиљевић

БУГАРСКА ЗВЕРСТВА У ВРАЊУ И ОКОЛИНИ 1915-1918

 

 

У погледу бугарских зверстава у Врању и околини, Сурдулица држи прво место. По томе је она је доведена у везу са удаљеним српским областима. У њој су Бугари убијали Србе из целога Српства. (То ће се видети из овога краткога помена знаних жртава у Сурдулици. А највише су Бугари побили у Сурдулици Срба из Врањскога, Топличкога, Кумановскога, Нишкога, Пиротскога и Приштинскога округа. (Dосит. I, 92–94; извештај William-a А.Drayton-a Dосит. I, 191.) Сурдулица је постала права кланица српскога народа. Ово су место Бугари сами прозвали српском костурницом. И начинили су Бугари од овога најлепшега предела у целој Србији старих граница праву српску костурницу. Какви ту нису побивени први људи из народа: старци, инвалиди, ратни заробљеници, болесници, официри, свештеници, професори, адвокати, жене, девојке и малолетна деца. Дубока долина, Калифер, Занкова ливада, Влашка дол, Радичева њива, Романовачки паток, Дубрава, Јелашица, Корбевачка река, и др. места. (У Корбевачкој реци нађени су неки свештенички лешеви. (Извештај бугарског среског начелника од 16. фебруара 1916. г. № 199 – Dосит. I, 78.) Кад су породице побивених, после ослобођења, претраживале телесне остатке својих покојннка, и у црквеној ливади у Сурдулици нађена су два свештеничка леша. Осим тога, нађен је на истом месту један свештенички леш у одјејанијама и остаци каквога детета од 10-12 г. У тој групи лешева нађена је и објава за Димитрија Јовановића поднаредника 3. чете 3. батаљано I пука I позива. Држи се да је та објава сина Љубе Јовановића, адвоката нз Београда. Идентичност његову утврђивала је његова мајка Зорка. Како су Бугари ове жртве само припрећивали, то их је и киша почела брзо избациватн и откривати. Још док су Бугари били у Сурдулици, показале се многе лубање и други делови костура.) У непосредној и даљој околини Сурдулице она су засејана били, за првих шест месеци окупације, лешевима и костурима српским. (Album etc. с. 33 – 42.)

 

За главну кланицу српскога народа изабрали су Бугари Сурдулицу због тога што им је била територијално згодна између врањских и косовских предела и Софије, с којом су се Бугари изговарали. Туда су Бугари спроводили српске интернирце за Софију; ту су и убијали оне за којим им је, ма по чему, око запало.

 

Као у сваком центру, и у Сурдулици су Бугари образовали тајни одбор за убијање Срба. У Сурдулици су кантоновале 2. и 5. рота 42. пука. Доцније је дошла у Сурдулицу 10. рота и настао је страшан терор. Командант места био је резервни поручник Нестор Симеунов одом из Трнова). Поред њега у Извршном Одбору био је и Стојан Јуруков резервни потпоручник (старином, како је казивао једнима из Битоља, а другима из Костура, мада име његова братства потсећа на његово право порекло, који је својом руком заклао много невиних и ненаоружаних Срба, и чији су војници, после сваког клања Срба, прали нож од крви), па Др. Пејев лекар из Софије, Тодор Витанов, резервни поручник (родом из Трнске околине; у војсци је био наредник са овлашћењем да одређује ко ће од доведених Срба на који начин бити уморен), Минчев, поручник (имао је јак уплив међу Бугарима у Сурдулици и био, кажу, велики крволок који је у више махова јавно говорио, да би, да може, једним потезом сабље све Србе поморио), и Кирчов (још већи крвник српски, који је, не зна се по чему, у Извршном одбору имао два гласа). Због тога што је био извршни, и по важности Сурдулице за ове планове, сурдулички одбор био је најмеродавнији међу свим у Врањској области.

 

Као готово свуда, у Сурдулици у почетку су убијства извршивали војници последње одбране стараца. Неки од тих војника становали су у кући Алексе Пешића, онога што је ранио онога бугарског коњаника у Врању 3. октобра. С тим војницима становао је у тој кући и ордонанс команданта места, Тодор. Чим би први мрак настао, настајало је спремање војника: да поведу невине људе, који су тога дана спроведени у Сурдулицу, куда у околину и да их побију. А нису то увек ни крили бугарски војници. На против, у прво време су се и хвалили како су имали доб'р мрс, добро се наплатили: накупивши се новаца, сатова, одела и другог од побивених Срба – ако их дотле други, и раније, нису опљачкали. А ордонанс онај, Тодор, радовао се пред сваки свој полазак на убијање „на Србите". Скакао је овај звер увек и радовао се као дете, што ће добити пљачку. Као и Арнаути, и Бугари су скидали готово све жртве и продавали ствари. (Хаџи Алеџик, хоџа у Длугојници близу Сурдулице, купио је један врзкапут од једног бугарског војника, који је припадао једном од дан раније убивених Срба. Познала је жена погинулога овај врзкапут и хоџа јој га уступио без накнаде; на његовим леђима било је 16 рупа од куршума. По томе што су војници, који су вршили убиства, продавали сељацима и Циганима у Сурдулици фине горње кошуље и фино рубље, види се да су Бугари многе жртве и скидали.)

 

Убијстава је било толико, да је и оном воду стараца, што их је вршио, брзо додијала ова свакодневна крвава служба. Неки од оних што су становали код А. П. почели се отворено жалити његовој жени Санди: да већ после убијства не могу хлеб слатко јести, и да им те жртве излазе пред очи и вапај им њихов стално зуји у ушима. У овом смислу, жалили су се ти старци и другим својим „познаницима” у Сурдулици. А некакав војник Ајдутов казивао је све што се кад догодило у погледу мучења и убијања невиних ових жртава. Други војник, Лапча, такође је казивао све што је видео и што су Бугари чинили од ових Срба. Он је све свакога дана казивао Илији Станојковићу, а овај је препричавао својим поверљивим пријатељима, те се у Сурдулици све одмах знало. А ни члан одбора, Кирчов, није крио осуду наших људи које су побили. Старци су такође причали, да је Јуруков сам својом руком многе Србе побио. Лапча је отворено говорио о расположењу својих другова: ако их не смене, да ће побећи у гору. С овим војницима био је и некакав Маринко из села Клисуре. Овај је, просто, туговао после свакога убијања Срба. И он је све причао. Између осталога казивао је, да је за његова времена у Сурдулици, за прва три месеца окупације, само у околини, убивено око 2000 Срба разнога пола и узраста (И Сурдуличани држе, да је само у околини места побивено на 2000 душа.)

 

Старце су Бугари сменили, и на њихово место довели војнике, а кад су и војници почели негодовати, довели су четнике.

 

У почетку су и у Сурдулици убијали Бугари Србе из пушака, по том хладним оружјем, па онда кундацима и другим тешким оруђима.

 

И ако нису никога из места убили на овај начин, у Сурдулици је овладала права пустош. Завели су Бугари највећу строгост. Од првога  мрака, нико није смео никуда ван куће да се креће. Ноћу,  забрањено је било кретати се и по самом кућњем  дворишту. Ни из једне куће није смела светлост продирати напоље и осветљавати улице или дворишта; да се никакав жагор и глас из које куће не сме да чује итд. Таква несносна строгост држала је у Сурдулици до пролећа 1916. г.  Дотле су и држала убијства у Сурдулици en masse. Међутим, као што би било свуда, и ту се свет довијао и олакшавао себи ту претерану строгост. Под  утицајем страха од онако свирепе бугарске управе, Сурдуличанима су остале непознате прве групе српских убијених грађана. Доцније, пак, они су већ били у стању да прате, ма из далека, те мученике и да сазнају о начинима на које су уморени. Многи Сурдуличани пратили су кретање Бугара са својих тавана, кровова, и осталих простора у кућама. Било је и слободнијих, који су све то чинили и напољу. Данас се зна, да су сваку већу групу водили Бугари на клање повезаних или по двоје или по десет уједно. Обично су их брзо гонили на место где ће их убити, и нису им допуштали да говоре ма шта гласно. Многи од поведених на кланицу, као противећи се, питали су војнике: куда их онуда терају, и ови су стереотипно и фигуративно одговарали, да онуда води пут за Софију и да их тамо воде да их интернирају: „Тук, тук, по џадето" говорили су војници и журили оне испред себе „та в' Софија", и ако је то „џаде" ишло по путањама преко њива и ливада!

 

Прва већа група, која је била стражарно доведена и побивена у околини Сурдулице била су 43 младића; толико су их избројали сељаци из околних села, који су били доведени пред житорађску механу, за кулук. Ова 43 младића у Сурдулици зову „40 мученика". То је било 14. октобра 1915. г. Ове младиће допратили су Бугари из Владичиног Хана и нису их ни уводили у град. Они су били осуђени на смрт негде ван Сурдулице. И ако их је већина била обучена у сељачко одело, они су показивали једнообразност по доби старости и по белим торбицама преко рамена. Свакако да су били из последње одбране, која није ни стигла била у свој строј, и да су били „ратни заробљеници”. Торбице беле могли су добити где год где је био при одступању обивен какав српски државни магацин.

 

Ове  младиће одвели су  Бугари у  место Калифер над Сурдулицом и тамо их, још у првом мраку, побили из пушака.

 

Срби Сурдуличани већ сутра дан су увидели, да су ови младићи побивени још те вечери, и по плотунима који се чули синоћ баш од Калифера и по алузијама које су правили бугарски војници по граду, довикујући један другоме: А бе баја Н., јеси ли се синоћ накупио јагњећих кожа, или: има ли бе још јагњећих кожа на продају. После неколико дана, бугарски војници су и отворено говорили да су ове младиће побили оне вечери, и да су били из грађанских редова, који су се борили противу бугарске војске. (Провидна бугарска алузија на младиће из провизорне одбране Врања 3. октобра 1915. Међутим, за 16 њих из те одбране није се, доцније, ништа знало у Врању.  Родитељи им држали су да су они одступили са српском војском и да се налазе на Солунском фронту. Тек по ослобођењу Србије увидело се, да су и тих 16 младића убили, негде, или Бугари или њихови савезници Арнаути.)

 

Октобра 22. оне године интерниране су из села Топлога Дола у Сурдулицу Аница жена Цветка Јанковића, тежака, стара 36, и Звезда, жена Ивана Јанковића теж. стара 50 година. У Сурдулици су их држали у командантству целог тог дана и увече их извели на ливаду Крсте Марковића, сеоског кмета, заклали, и оставили несарањене. Сутра дан нашли су их мештани и саранили.

 

Истога дана у вече, убили су Бугари у Сурдулици: Симу Момчиловића, бившег чувара шуме, родом из села Власике, старог 32 годике, Михајла Ст. Калонџића, ранијег члана суда Општине Врањске, рођеног у Врању 1892. г, где је и свршио четири разреда гимназије. (По ослобођењу Куманова, покојни отац му Стојан Калонџа је био деловођа Кумановске општине, а Михајло се примио за деловођу Младонагоричке. На том положају је и затекла младога Михајла бугарска окупација, и мада је био у сваком погледу врло добар младић, Бугари су га убили само због тога што се усудио да буде деловођа у „бугарској" Маћедонији. (в. Dосит. I, 93). Тада су убили и Жику, сина Ранђела Павловића. Симу Момчиловића ставили су Бугари, пре убијства, на велике муке. Бугарски војници су сами причали ла су му најпре пребили обе руке, па га око поноћи онако убили. Мучили су Бугари и Михајла Ст. Калонџића и Жику Р. Павловића, који им је био крив што је до одступања  српске војске био српски четник. Сурдуличанима су сами бугарски војници причали да су Жику убијали читав сат.

 

Сутра дан по овоме, дотерали су Бугари у Сурдулицу једнога српскога пуковника, два свештеника, два нижа официра, једно дете од 14-15 г. и сина Јована Шупељкара из Врања. (С овим Врањанцем навршава се 62 знане жртве само из града Врања. Сва ова лица држали су пред командантством цело после подне. Жене су гледале како је командант места два пута шамарао пуковника што не устаје кад пролазе бугарски војници, пошто је постојала наредба свуда у Србији да свако поздравља бугарске војнике устајањем и скидањем капе. Било је самих бугарских војника који су се стидели ове наредбе и говорили о томе. Сурдулички Цигани, који су још у то време укопавали побивене Србе, причали су по граду да су све ове људе побили бугарски војници још исте вечери. Побивени су били у Романовском потоку. У то време Цигани су казивали на ком су баш месту побивени и покопани ови људи. При раскопавању  костура, на том  је месту нађено 23 леша.

 

Прва за овима група, која је позната у Сурдулици, била је група лесковачких свештеника. То је била група проте Стеве Комненовића. То је било 18. новембра 1915. (Прота Стева Комненовић рођен је у Дубровнику 2. фебруара 1862. г. По свршетку ниже класичне гимназије у Дубровнику, архимандрит Нићифор Дучић довео га је у Србију, где је Комненовић свршио Београдску Богословију и био рукоположен, 1890, за свештеника. Потом је све своје године, даље, провео у Лесковцу. Брзо је био постављен за протског намесника и добио протски чин. Својом спремом и даровитошћу, уживао је у Лесковцу велико и опште уважење. За време Балканскога рата био је у штабу прослављене Моравске дивизије 2. позива која је оперисала од Мрдара до Елбасана. На целом том ослобођеном простору, Комненовић се прочуо својим лепим патриотским и језгровитим говорима. Својом правом свештеничком тихошћу и саветима, учинио је велике услуге отаџбини и био зато одликован Белим Орлом. Комненовић је, у  истој дивизији, потом узео учешће и у Европском рату, али, нежнога здравља, једва је издржао ратне штрапаце до краја 1914. г. При уласку Бугара у Лесковац 1915., у цркви је држао врло дирљив говор и поздравио нашу словенску  браћу Бугаре, не  знајући, да је у тој браћи већ узаврела татарска и монголска крв, и како су се сами доцније поносили, оживео староб'лгарски атавизам). Са Стевом Комненовићем доведени су били четири свештеника, један учитељ и један полицијски чиновник. То су били: Трандафило Т. Коцић (рођен је у Лесковцу 20. окт. 1871. г, свршио полугимназију у Лесковцу, учитељску  школу у Нишу и Београдску Богословију), који је дуго година био у Лесковцу ђакон и учитељ. Рукоположен је за свештеника брзо пред смрт, Коцић је својом савесном службом и целокупним радом у Лесковцу био опште омиљен, а Бугарима је запао за очи и по својој импозантној спољашности. Затим, Јосиф Поповић, рођен у Лесковцу 1872. г, свршио Семинарију у Кијеву и важио за образованог свештеника и одличног грађанина, кога је окупација затекла као пароха села Гркиња, па Михајло Игњатовић, рођен у Пироту 1878. г, свршио лесковачку полугимназију и Београдску Богословију с одличним успехом и такође био врло много цењен и као свештеник и по својим грађанским врлинама, и Светолик Антонијевић, парох црнољевачки (Ср. Динић, Бугарска зверства и т. д. I, 13.), те Марко Јоковић, рођен у Црној Гори 1870. г па школован у Србији, где је био учитељ у више места и важио за најбољег учитеља у Лесковцу (Ср. Динић Бугарска зверства и т. д. I, 12), и Миливоје С. Хаџић, рођен у Чачку марта 1866. г, где је служио у полицијској струци, а за Европскога рата вршио дужност комесара војне болнице у Паланци. (Одступао је с војском и пошто се предао Бугарима, довели  су га у Лесковац и одатле одвели у  Сурдулицу.)

 

Дотле највећу свирепост показали су Бугари према овој групи. На Сурдуличане је то држање Бугара учинило страшан утисак. И ако су они објавили да су ови Срби доведени ради интернирања, свако је слутио шта ће с њима бити. Сем полицијских  чиновника, мештани су их све познавали. То је била прва партија знаних мученика у Сурдулици. Не само што су пешке дотерани, него су на путу од Лесковца до Сурдулице толико злостављани, да су били безмало полумртви. Људи из Прибоја и Владичиног Хана причали су доцније у Сурдулици, да су бугарски војници, преко свих река и потока, јахали ове јаднике и тукли их кундацима да журе. С тога што су били готово полумртви, оставили су их да ноће у Горњој механи, да их сутра тобоже терају за Софију. Па ипак су опасали Бугари Горњу механу јаком стражом. Мученици ови осећали су да им је ту крај  живота. Кад је продрла до њих Ђурђа, жена Тодора Симоновића из Сурдулице, да им донесе понуду, прота Комненовић јој је рекао само: „Све је доцкан, снајо".

 

Група Стеве Комненовића је и завршила свој живот сутра дан у зору, и то на мученички начин. Ваљада због тога што је дивном беседом поздравио Бугаре, при уласку у Лесковац, као словенску браћу, Бугари су њему и још једном од свештеника, пре убијства, живима језике ишчупали, па масакрирали и побили. Ово су видели, и доцније причали у Сурдулици Цигани, који су и саранили ове свештенике у зору истога дана. По ономе како су Цигани укопавали, један од те двојице био је прота Стева Комненовић, а за другога се не може знати. Ако се не односи на убијство какве друге групе свештеника, јер их је било доста које су у Сурдулици биле непознате, о убијству Стеве Комненовића постоји и оригинални извештај бугарске власти (Dосит. II, 323 и даље).

 

(...) И ако су, за познавање Бугара и њихових  зверстава врло поучне мере свирепости, које су Бугари спровели и над Сурдуличанима, према простору овога Поменика не можемо их овде изнети. Али не можемо, а да не споменемо како су Бугари за један сат, „побугарили" све наше Сурдуличане. Поред онога страшнога терора у граду, и посред онолике проливене српске крви у околини града, Бугари су, на Св. Саву 1917. г, сазвали грађане у школску зграду и изнудили им потписе да су Бугари. Као свуда, и увек, и овде су то вршили манифестацијом и на начин оријенталске театралности. На читав месец пред Св. Саву оне године, почели су да пуштају глас по месту како ће се на Св. Саву догодити у Сурдулици нешто врло важно, што може бити и врло страшно за град; може доћи до тога, да Сурдулице и нестане. Сведоци оноликог покоља Срба у њиховој околини, многи су Сурдуличани држали, да су они дошли на ред, да их воде на кланицу. Уочи Св. Саве дошао је у град начелник Округа Врањског, Захариев, дошли су и сви официри из околних села. Још ујутру на Св. Саву, постројили су Бугари пред школом сву посаду што су имали у месту; довели су све жандарме и четнике пред школу. По улицама крстариле су коњичке и пешачке патроле, а пред школом су трубили од времена на време. У одређено време, дошли су мештани у школу. Изузетно, Бугари су их лепо дочекали и сви су били необично расположени и љубазни, а у Срба се ледила крв. Кад се Бугарима учинило да је доста света дошло, почео је свој говор окружни начелник. Као сви Бугари, и овај је говорио о томе како су Сурдуличани од старине Бугари, како их је Србија 40 година држала у ропству; како су сада ослобођени; опомињао их је да се не угледају на бунтовнике (Врањанце), обећавао златна брда и претио им ако пођу другим путем... „Зло се трпи од страха горега," па су писмени Сурдуличани потписали поздрав Цару Фердинанду и постали: „Бугари”! Тако су Бугари „побугарили" наше Сурдуличане.

 

 

 

(Др Јован Хаџи-Васиљевић, Бугарска зверства у Врању и околини 1915–1918, Застава, Нови Сад, 1922)


Сребреница 1 део

Генерална — Аутор svarog @ 00:40

Сребреница – истине и заблуде
Чињенице са којима свако треба да буде упознат и питања која захтевају одговоре

1.    Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. који је осуђен од стране Хашког трибунала јесте Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле. Склопио је договор са тужилаштвом и осуђен је на минималну казну, на основу сопственог признања, чији је садржај неколико пута мењао. Кључна тачка договора са тужилаштвом била је да мора сведочити против српских оптуженика. Зашто српска држава треба да преузме одговорност за злочине босанског Хрвата Ердемовића, и то на основу његовог контрадикторног и непоузданог сведочења?

2.    Ердемовић је наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинационалној јединици састављеној од Срба, Хрвата, Словенаца и муслимана. Он је именовао још седам наводних саучесника у стрељањима – од којих су се неки борили у Африци као плаћеници западних војски. До дан-данас, ни Хашки трибунал, ни Србија, ни БиХ, ни било која друга држава нису подигли оптужнице против тих људи, иако су им доступни. Шта се жели сакрити?

3.    На Меморијалу у Сребреници стоји број „8372…“ – али тај број укључује и оне који се још воде као „нестали“, а три тачке после овог броја значе да није коначан. Како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција, нити се зна да ли су уопште мртви?

4.    Према последњим форензичким анализама, укупан број тела ископаних из масовних гробница је испод 2000, од којих се за 442 може са сигурношћу тврдити да су жртве стрељања, јер су имала везане руке. То је скоро 8.000 мање од броја који се јавно доводи у везу са „геноцидом“ у Сребреници.

5.    Највиши цивилни представник УН на терену у јулу 1995, Американац Филип Корвин, већ годинама тврди да је тада у Сребреници убијено „око 700“ босанских муслимана – и да је разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира – политичка. Није ли Сребреница, кроз лицитирање бројевима, очигледно исполитизована?

6.    Комисија Владе Републике Српске никад није признала „геноцид“, већ је ту реч употребила само као цитат пресуде генералу ВРС Радиславу Крстићу. Комисија није усвојила ни број од „8.000 стрељаних“, иако је била подвргнута огромним западним притисцима; нити је изјавила да су сви на списку несталих убијени и мртви, већ да ту има и живих и оних који су страдали у борбама и пре 1995, као и оних који су касније умрли природном смрћу, док је за неке утврђено да су променили идентитет и да живе на другим местима, а за друге да су издржавали казну за кривична дела.

7.    Према пресуди Међународног суда правде, Србија не сноси одговорност за „геноцид“, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници“.

8.    Ако Србија преузме одговорност за дешавања у Сребреници, она може бити изложена тужбама за баснословне одштете. Да ли је то рачун који можемо да платимо и да ли је то наслеђе које треба да оставимо потомству?

9.    Усвајање ове резолуције мотивисано је и резолуцијом коју је у јануару 2009. изгласао Европски парламент. Унутрашња противуречност те резолуције огледа се у ставу „Е“, где јасно стоји да „упркос огромним напорима… досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице“, што апсолутно искључује самоуверено доношење коначних закључака о том сложеном догађају, а посебно олако коришћење најтежих правних квалификација у односу на државу Србију и њене грађане. Ако права истина о Сребреници, која ће кад-тад бити установљена, буде демантовала садржај евентуалне резолуције Народне скупштине – како ће се народни посланици који буду гласали за њу искупити пред историјом и пред својим потомцима?

Александар Павић*
Стефан Каргановић**

 


МИСИЈА СРБИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 11:40

                             Мисија Србије - Мирослав Спалајковић

Једино у органском национализму, а никако у анархичном интернационализму, појединац налази све природне и здраве погодбе за свој слободан развој. У својој суштини сваки је национализам, а понаособ србски, већ по својој органској конструктивности супротан и индивидуализму и колективизму како у унутарњем социјалном, тако и у спољашњем интернационалном смислу, јер у оба случаја и један и други подједнако подривају националне целине као саставне делове и природне органе човечанства. Ниједан се национализам не може замислити без извесног идеализма, то јест без сопственог националног идеала. Србски национализам почива на вековним традицијама очишћеним од отровних клица филозофског материјализма. У њему је, и са историјског и са етичког гледишта, уобличен србски расни спиритуализам. То је једна психолошка и историјска чињеница. Стога и мисија Србије није дело маште ни политичка утопија, него реални програм њене моралне личности, њен национални и историјски позив. Сваки националиста и хришћанин разумеће одмах о чему се говори кад се говори о мисији и позиву...

 


Порекло Шиптара И Срба

Генерална — Аутор svarog @ 20:03

Излагање др Јована И.  Деретића на научном скупу МЕТОДОЛОШКИ ПРОБЛЕМ ИСТРАЖИВАЊА ПОРЕКЛА АЛБАНАЦА  одржаном 21. јуна 2007.год у Србској Академији Наука

 



 

 

 III ПОРЕКЛО  АРБАНАСА

 

Пре доласка у Србију, Арбанаси су променили три боравишта. Пореклом су са Кавказа из кавкаске Албаније. Овој земљи, из које они потичу, странци су дали име Албанија, по имену града Албане на Касписком језеру, у чијем залеђу се она простирала. То је била планинска земља која се протезала делом у данашњем Азербејџану, а делом у Дагестану. У тој брдовитој и планинској земљи на источним падинама Кавказа живело је 26 племена која су говорила 12 наречја или језика. То доказује да је у земљи, коју су називали Албанијом, живело више различитих народа, а не само албанска племена. Главни град те земље звао се Ардебиљ.

У осмом веку вођени су велики ратови између Хазара и Арапа на пределу Албаније. Арапи су били носиоци Ислама, а Хазари турско племе, које је било примило Мојсијеву веру, па је њихов сукоб имао и верски карактер. Арапи су показали више благонаклоности и поштеде према домаћем становништву, па је један део народа примио ислам. Када је хазарски принц Барyил ушао у Албанију 730. године, наредио је својим ратницима да побију сво становништво које је примило ислам. У Ардебиљу су побијени сви муслимани и град је опустошен, (3).  Један део Албанаца муслимана је успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице сврстали у две скупине, и једну послали у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сјединили су се са тамошњим становништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сточарима. Не зна се тачно колико су се ту задржали док нису били пресељени на Сицилију. Сицилија је тада била подељена између Арапа и Византије па су пресељени тамо да појачају муслимански живаљ, а и земља им је више одговарала.

Атанасије Урошевић је испитивао 1929. године арбанашка племена на Косову и Метохији у вези њиховог порекла, према предању које код њих живи. Сви Арбанаси, без разлике, испричали су му исту причу, као и њихове хоџе такође. Предање које су му изнели било је следеће: “Најчешће се оно састоји само у томе што за стару постојбину свих Арбанаса узима се Арабија. Понекад је то изражено и у пригодним причама.” Сви су знали да их је из Арабије довео човек који се звао Азрети Имер, (4).

Код Арабљана постоји памћење да су Арбанаси живели у Арабији близу Црвеног мора. Једно такво сведочење наводи и познати албанолог Јохан Георг фон Хан, који је био пропагатор међу аустријским и немачким писцима Тунманове тезе да су Арбанаси пореклом Илири. Хан у свом делу “Кроз поречину Дрима и Вардара”, превод Михаила Илића, на страни 21. наводи једно такво арапско сведочење. Арапи кажу да су Арбанаси живели поред Црвеног мора и да су се одатле иселили. На страни 20. поменутог дела, Хан наводи Лапинског, који каже да Абази, черкеско племе са Кавказа, држе да су са Арбанасима један исти народ, а и Арбанаси држе да су браћа са Абазима, (5).

Џемс Бекер, британски истраживач Арбанаса, каже: “Тамо је друга Албанија (савремени Дагестан) на Кавказу и неки писци сматрају да су њени становници исти народ као и њихови истоимењаци у Турској. Извесно је да постоји велика сличност између Тоска из Албаније и Черкеза са Кавказа”, (6).

На Средоземном мору вођене су честе борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византије), као представника хришћанства. Арапи, који су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, да би ојачали исламско становништво у тим земљама, преселили су тамо избеглице са Кавказа. Борбе између Ромеја и Арапа на Сицилији трајале су дуго времена и у периоуду од 827. до 878. године Сицилија је била подељена на два дела, па отуда и назив Две Сицилије. Ромеји су успели 980. године да освоје део арапске Сицилије и на том делу нашли су Арбанасе. За пола века власти над њима један део тог народа превели су у хришћанство.

 

IV СРБИЈА ПРЕ ДОЛАСКА АРБАНАСА

 

Предео који се назива Нови Епир, према административној подели Римског царства, Срби су обично називали Епиром, све до 16. века, обухватајући стари и нови Епир заједно. Али, на том простору имали смо и ужа обележја као што су: Доња Зета и Поморје, или Березитија и Вајонитија, по именима два највећа племена са тих простора. Ово су имена преузета из страних докумената, на србском су се звале Брзитија и Војонитија. Доњом Зетом се обична називало Задримље и љешко приморје, а Поморјем област Драча и Валоне па до Јонског мора. Под Березитијом се подразумевао предео између река Шкумбе и Маће, а под Вајонитијом од Шкумбе до Јонског мора. Главни град Вајонитије био је Белиград под Томором, данас Берат.

Становнике Епира Грци су у античком времену сматрали Илирима, то јест Србима.

Теопомп каже да у Епиру живе Хаони, Теспорти и Молоси, и да ни једно од ових племена не припада Јелинима. У античком Епиру имамо три топонима са србским именом: Сербиани, Сербиана и Сербиане. Таквих и сличних топонима имамо још десет на територији класичне Грчке, (7). Шире, на простору римске Илирије имамо важне градове са србским именом, као што су Србица, Сердика, Сардика или Сарбика - данашња Софија, Сербинон на грчком или Сербитиум на латинском - данашњи Загреб, (8). Сарба, Сарда, Сорда или Скодра – данашњи Скадар, Сардона или Скардона – данашњи Скрадин, Сарба, Арба – данашњи Раб, Сербион, Сермион, Сирмиум – данашња Сремска Митровица, Сарабантиа итд. Сви топоними на пределу савремене Албаније су србског порекла. Арбанаси су настојали да те топониме измене, али то је само шминка која се лако брише. Ком народу припадају топоними, том народу припада и територија. Да бисмо то и доказали, да се прошетамо мало кроз векове.

III век с.е. Државу Илирију краља Агрона (правилније Аргона) Зо нара назива Србском империјом, (9). 

Француски историчар Прико д’ Сент-Мари краља Агрона нази ва краљем Срба, (10).

Андрија Качић-Миошић Агронову Илирију назива “словинском земљом”, (57).

После Теуте Илиријом влада Сербилида (код неких писаца – Сербила, Сердила и Сердилида), кога Качић-Миошић назива “краљ словински”, (57).

II век с.е. Апиан из Александрије нам каже, да је римски војсковођа Фулвиус Флакус водио борбу 135. године с.е. са Србима у долини Неретве, које називају Илирима или Далматима, (11).

I век с.е. Страбон помиње Србе као народ Илирије од Јадранског мора до Паноније. Динару планину назива Србском планином, (12).

I век н.е. Крунски доказ тачности свих ових навода даје римски научник Плиније Старији у приказу регрутског списка србских, односно илирских племена из 12. године после Христа. На списку се налази 27 србских племена, од којих више од половине и данас постоји, (13). Међу њима су и моји претци Деретићи. То су: Мезеји, Дитиони, Десниати, Неретвљани, Сартири, Сарбеати, Глиндићи, Дукљани, Диндари, Дермастије, Церани, Деврње, Мелчумани, Сикулоте, Варди, Даверци, Деретићи, Ликини, Стулпини, Бурнице, Олбљани, Лабеати, Сенади, Денде, Сашељи, Рудињани и Грабљани. Грабљани нису били племе, него је то била једна варошица на Зупцима и њих називају једноставно Илирима. Сарбеати такође нису били племе, него савез од неколико мањих племена па их зато називају једноставно Србима. Од Ликина који су живели у Поповом пољу испод Требиња пореклом је император Ликиниус, чији су потомци Немањићи.

Апиан каже да су  у првом веку н.е. “најславнија илирска племена Срби (Сордиски) и Трибали”, (14). За Трибале знамо да су такође Срби.

II век н.е. Дион Касиус, писац римске историје из другог века, помиње Србе на пределу Илирије, (15). Дион је био римски управник Илирије.

IV век. Еузебије Памфил у својој Хроници каже да је Тиберије победио 9. године н.е. “Србске Далмате”, (16).

VII век. Јордан, историчар Гета, каже да су од Сармата, то јест Срба, потекли Венети, Анти и Словени, (21).

VII век. Космограф из Равене поистовећује Илирију са Србијом од Јадранског мора до Дунава, (17).

IX век. Велика србска империја на Хелмском полуострву цара Крепимира Оштривојевића, приказана на мапи, за коју Леополд Ранке каже: “..цела територија је била србска од Дунава до Јадрана и до Архипелага”, (18).

X век. Познати чешки зборник Матер Верборум каже: “Сармати и Серби су два имена истог значења за исти народ”.То исто каже и немачки епископ Салмон. Све ово сведочи који народ је ратовао са Римљанима у Илирији. Као што Еузебије 4. век каже: “Тиберије је победио 9. године н.е. Сарматске Далмате”. (19), а тако каже и Хреман Контракт 11. век. (20)

XI век. Нестор часни Кијевски у свом Летопису објашњава порекло Словена из Илирије и набраја која су племена пред римским освајањима отишла на север и исток Европе. (22)

Црквени сабор у Сплиту 1059. године забранио је употребу “Илирске литургије” у црквама и дозволио само грчку и латинску литургију. (23)

XII век. Византијски историчар Јован Кинамос каже да су Срби, који су као народ  Далмати, изградили тврђаву Рас. (24)

XIII век. Француски историчар Луј Леже преноси чешку Далемилову хронику из 13. века, у којој се каже да су се Серби населили после потопа на границама грчких земаља и дуж мора и да су се раширили све до Рима. На истом месту преноси и пољску хронику из 14. века у којој се каже да је Илирија колевка словенских народа. (25)

XIV век. Византијски историчар Халкокондилас каже за цара Душана, да је хтео да успостави “европску империју народа Илирског”. (26)

XV век. Краљ Срба, босанска лоза Јаблановића, Стефан Томашевић, титулише се 1446. године овако: “Stephanus Thomas Dei gratia Rasciae, Serviae, Bosniensium sive Illyricum Rex” (27)

XVI век. Далматинац Винко Прибојевић, професор теологије, 16. век, међу Словене убраја: “Трачане, Мезе, Гете, Дачане, Македонце, Илире, Роксолане, Моске, Фрижане и Вандале.” (28)

Наш савременик, Рус Павел Тулајев, наводи руску Степску књигу из 16. века и каже: “У том избору из црквених и светских хроника, словенска прапостојбина смештена је у Илирији, што би било у складу са библијским изворником и Несторовим Летописом.” (29)

После турског освајања Далмације 1540. године, осим градова, велики број становника континенталне Далмације, који су говорили србским језиком, се склонио у градове. Тада је у градове “… уведен илирски језик, у којима се до тада говорио италијански.” (30)

XVII век. Мавро Орбини, 16/17. век, под појмом Словена укључује поред Венета, Венда, и Русе-Вандале, Гете, Илире, Готе, Алане, Сармате и друге. (31)

Општи Лист, односно Пећки родослов, почиње излагање са “опис родословља светих царева србских или ти илирских.” (51)

XVIII век. Високи чиновник на бечком Двору, Јохан Христифор барон Бартенштајн објавио је 1761. године један преглед тадашњег стања србског народа, под насловом “Кратак извештај о стању расејаног многобројног илирског народа”. (32)

Велики француски историчар и ерудита Ди Канж каже: Србију су Сарматијом звали…Срби Далмације су Далмати и само вулгарно их називају Словенима. (33)

XIX век. Први речник србско-немачког језика, издат у Бечу 1853. године, посвећен кнезу Михаилу Обреновићу, носи наслов Ilirischen und deutschen Sprache. (34)

Отац немачке филологије и германистике Јакоб Грим пише 1815. године: “Србима називамо правилније оно што се иначе Илирима назива, словенску народну грану.”

Аустро-немачки писац Александер Хекш казао је у свом путопису о Подунављу:  “Укупност свих словенских Илира пење се на око шест милиона душа. Ниједан словенски народ није у ново и најновије време скренуо на себе пажњу у толикој мери као Илири.” (54)

Јернеј Копитар у приказу Вуковог Рјечника из 1818. године каже да је то језик “бројног, тако величанствено надареног, јуначког народа Срба (Илира) ...” (55)

Немачки теолог и правник Јохан Фердинанд Наигебаур каже: “Питао сам једног ученог францисканског монаха из републике Пољица за мишљење о разлици између Илира и Хрвата. Одговорио је: Ја бих рађе био Турчин него Хрват”. Један други католички свештеник је изјавио: “Срби или Илири су образованији него Хрвати; њихова књижевност је старија”. (56) Овде заиста имамо врло прецизну одредницу ко су Илири.

XX век. Име Илири било је синоним за Србе све до двадесетог века. На бечком Двору, Србска канцеларија, све до Првог светског рата, званично је називана Илирском.

За време од 23 века Срби и странци су знали да су Илири Срби, а онда “учени” нордисти нам рекоше да то није тако, него да су Илири – Шћипетари.

Едсон каже за старе Епирце: “Грчки писци су их сматрали пелашке расе, домороцима тих предела.” (35)

Сер Гордон Латам, водећи британски филолог 19. века, каже да су Пелазги и Трачани Словени. (36)

То непобитно доказује и савремени руски научник Грињевич, који је прочитао, односно дешифровао, све критске и друге пелашке написе. Потом је изјавио: “Народ који се у историји помиње под именом Пелазга био је словенски, јер то језик доказује.” (53)

Посебну важност има црквена организација на подручју Епира. Главну улогу је имала Драчка митрополија, која је у седмом веку имала 15 епископија. (37) Временом је Драч губио на важности, и крајем деветог века Драчка митрополија има само 4 епископије. Како је Драч губио на значају у црквеној организацији тако је Белиград под Томором добивао. Почетком XI века Белиград је имао главну улогу у црквеној организацији у Епиру. Ален Дуселије каже да се Белиград и Главница помињу као главни црквени центри у Епиру око 1020. године. (38)

 


Церска Битка

Генерална — Аутор svarog @ 19:49

РЕКЛИ СУ О ЦЕРСКОЈ БИТЦИ:

Војвода Радомир Путник:

 


„... Наше трупе су 17, 18. и 19. августа пристигле и предузеле снажну офанзиву јачом снагом преко Цера. Већ 18. августа предвече, према великим непријатељевим губицима и према сјајним успесима појединих наших јединица, осетило се да непријатељ малаксава и да се његови изгледи на успех све више смањују.Победа је извојевана 19. августа. Непријатељ је био разбијен и повлачио се на целом фронту. Ово повлачење се код појединих колона претворило у право бекство.Наше су трупе 20. и 21. августа гониле непријатеља који се непрестано повлачио у нереду, остављајући за собом топове, муницију, пољске болнице, слагалишта хране...Непријатељ је имао огромне губитке; читави су му пукови уништени... Огранци Цера и Иверка прекривени су његовим лешевима. Број заробљеника, који се још једнако прикупља, такође је велики.У свом повлачењу непријатељ нам је оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и хаубица, 86 муницијских кола, 3 пољске болнице, 1 санитетску колону, доста телеграфског материјала, пионирског алата, велики број коња и коморских кола, 6 вагона хране, 7 пољских кухиња итд.“

 

 


Војвода Степа Степановић:

 

 


„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, а крвљу његовом заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...Највећи терет битке понела је Комбинована дивизија, а највећу славу добили су они њени горостасни јунаци који 3. (16) овог месеца — првог дана битке пред зору — онако силно ударише на Церу непријатеља по челу и тим га ударцем толико збунише, да унеше страх и трепет у његове редове...Битка је почела 3. (16.) овог месеца (и трајала четири дана) на свето Преображење — онога дана, када су аустријски ђенерали по свом обећању, требали предати бечком ћесару Ваљево — победа је коначно добијена 7, 8 и 9. (20, 21. и 22) августа, када су победоносне трупе ове армије гониле побеђеног и посрамљеног непријатеља и косиле његове редове где год су стигле, заробљавајући га и пленећи му оружје и спрему. Данас 9. (22) августа то је гоњење завршено пребацивањем и последњих непријатељских остатака преко Дрине...У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје заставе славом која ће сијати док српства траје.Позивам јунаке Друге армије да сви заједно узвикнемо: Слава церским и иверачким јунацима!“.

 

 


Маршал Француске Жазеф Жофр, врховни командант снага Антанте:

 

 


„... Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени са сигурним просуђивањем, са слободом духа и снагом који испољавају мајсторство српског командовања — заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама.“

 

 


Непријатељи о војничким врлинама српских ратника са Цера

 

 


„... Ја сам сматрао и сматрам их (Србе) још као војнички најјаче од наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно покретљиви, врло добро вођени, распаљени за борбу мржњом и одушевљењем, они на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана“.

 

 


Аустроугарски генерал Алфред Краус, командант корпуса у церској и колубарској битци, у своме делу „Узроци нашег пораза“

 

 


„... Том нашем надирању убрзо је непријатељ — Шумадијска дивизија препречила пут. Људи те дивизије, која нам се одупре, били су прави узорни и неупоредиви војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од наших многобројних непријатеља...“

 

 


Фелдмаршал-лајтант Шен

 

 


„... Борба са способним и безобзирним непријатељем на изузетно тешком и за одбрану погодном земљишту захтевала је од аустроугарских трупа максимално физичко и духовно напрезање... Много данка у крви морало је бити плаћено. Претрпљена је масовна паника и друге сродне појаве психичке природе, у борби са противником који је био ненадмашан у тактици герилског ратовања...“

 

 


Аутори Лецтер-Крига — едиције аустроугарског генералштаба

 

 


Средњи Век Косова И Метохије

Генерална — Аутор svarog @ 19:50

Др Ђорђе Јанковић,
доцент Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду
шеф Катедре за средњевековну археологију

Средњи век Косова и Метохије - Археолошка истраживања

Београд, 1999

Једно од оправдања за агресију западних земаља на Југославију, проналази се у одбрани наводно историјских права Албанаца, такозваних Косовара, на Косово и Метохију. Тврди се да су они домороци које су окупирали Срби 1912, мада их је населила Турска да би насиљем зауставили ослобађање тих предела Србије. Вешто осмишљена научна пропаганда, покушала је да преко Коман-Крује културе VII-IX столећа докаже везе Албанаца са предримским Илирима. У новије време тврди се да Албанци потичу са подручја Косова и Метохије, што је сажео Noel Malcolm у својој књизи "Kosovo - A Short History", McMillan Publishing Co. London 1998. Такви ставови немају потврде у расположивим археолошким подацима из Југославије и Албаније. Иако је у време Јосипа Броза успостављен режим неистраживања средњевековне културе и становништва, прикупљена су бројна археолошка сведочанства, дакле материјална и лако проверљива.

Средином X столећа византијски цар Константин VII Порфирогенит пише даје цар Ираклије (610-641) доделио Србима за насељавање провинцију Далмацију (Constantine Porphyrogenitus De administrando imperio, Ed Gy. Moravcsik, English translation by R. J. H. Jenkins, Budapest 1949, cap. 32). Раније су научници сматрали да је Метохија била крајња источна област римске Далмације, а да је Косово поље било у провинцији Мезији. У XI-XII столећу сматрало се у Цариграду да Далмација почиње са Косовом, где живе Далмати, односно Срби (Anne Comnene, Alexiade - Regne de l'Empereur Alexis I Comnene 1081-1118; texte etabli et traduit par B. Leib, Paris 1937-1945,11, 147-148, 157, 166, 184).

Припадност Косова поља српској држави у IX-X столећу археолошки најочигледније доказује најстарије српско и словенско административно-правно сведочанство из утврђења Чечан код Вучитрна. То је уломак крчага којим је плаћан порез у вину, на коме је означена запремина од шест мерних јединица, бројем и глагољским словима (G. Tomovic, Inscription glagolitique de Cecan, Revue historique, XXXVII, Institut d'histoire, Belgrade 1990, pp 19). Чечан је вероватно освојио цар Самуило у рату против Србије око 988. године када је заробљен српски кнез Јован Владимир, светитељ чије мошти данас чува православна црква у Елбасану, у Албанији.

На многим археолошким примерима види се континуитет српског становништва Косова и Метохије још од рановизантијског доба, односно од VI столећа. Најстарији неспорно српски налази су громиле на планини Острвици југоисточно од Призрена, погребни споменици из времена када су Срби спаљивали покојнике. (Dj. Jankovic: Ravna Gora between Prizren and Strpce - The Oldest Known Serbian Agcheological Find at the South of Serbia, Antiques of Kosovo and Metohija, Book X, Provincial Institute for Preservation of the Cultural Monuments, Pristina, 1977, pp 36). На њих се надовезују гробља IX-XI столећа, у којима је нађен накит уобичајен за Словене од Моравске до Македоније, са особинама српског етничког простора: Чечан код Вучитрна, Матичане, Бадовац и Грачаница код Приштине (A. Backalov: The Early Middle Ages, The Archaeological Treasures of Kosovo and Metohija from the Neolithyc to the Early Middle Ages, Galery of Serbian Academy of Sciencies and Arts, 90, Beograd, 1998, pp 372-391, 678-728). Посебно су значајна гробља у Врбници код Призрена, Прчево код Клине и Влаштици код Гњилана, јер се датују у XI-XIII столеће, па показују да није било дисконтинуитета сахрањивања (и становништва) пре и после ослобађања од византијске власти пред крај XII столећа. Континуитет српских гробаља може се и касније успешно пратити, преко камених надгробних споменика, почев од XIV-XV столећа. Посебно су значајни надгробни споменици клесарске школе из околине манастира Студенице, XVII-XIX столећа (M. Ivanovic: Tombstones and Inscriptions at Old Serbian Cemeteries and Church Sites in the Villages of Metohia Podgor and Hvosno, Recueil de Kosovo et Metohija I, Academie Serbe des Sciences et des Arts, Beograd 1990, pp 122).

Колико је познато, Косово и Метохија, уз Црну Гору и Херцеговину, међу српским областима имају најбројније цркве које служе у континуитету од преко хиљаду година. Храмови основани у VI-VII или IX-XI столећу, као што су цркве у Липљану, Грачаници, Богородица Љевишка у Призрену, и друге, још стоје; од турских и аустријских разарања у XVI и XVII столећу налазе се у рушевинама Бањска код Косовске Митровице, Студеница Хвостанска код Пећи, Арханђели Призренски, итд. Меду бројним црквама подигнутим под турском окупацијом, посебно су значајне оне којима се одржава континуитет. У Неродимљу код Урошевца, у цркви Светих Арханђела, насликан је портрет цара Уроша (1355-1371) у XVI столећу, а обнављање манастира Светог Уроша крајем XIX столећа, на црквишту из VI-XIV столећа, брутално је спречено убиством ктитора.

Континуитет се види и у римско/византијским утврђењима обновљеним у време бугарских напада на Србију у IX-X столећу, као што су Чечан, Звечан, Призрен и Велетин. У Призрену је 1072. године српски кнежевић Константин Бодин проглашен за бугарског цара (Georgius Cedrenus loannis Scylitzae ope ab L Bekkero suppletus et emendatus 11, Bonnae, 1839, pp 714-719). Утврђења овог времена лако се распознају по карактеристичној српској грнчарији. Међутим, Велетин је погрешно датован - налази несумњиво из IX-XI столећа опредељени су као гвозденодобни или римски, а они из XV датовани су пре XIII-XIV столећа (E. Shukriu, Veletin, Multistrata Settlement, Archaeological Reports 1988, Ljubljana 1990, pp 104-106). Континуитет грнчарије прављене у занатским радионицама градова на Косову и Метохији, као и у другим крајевима Србије, може се успешно пратити до 1690. године. После тога се традиционално грнчарство одржава пре свега у сеоским срединама.

Средиште српске државе у IX-X столећу било је у Метохији. То произилази из историјских и археолошких података. Наиме, сматра се да је у Метохији био град Дестиник у IX-X столећу, први меду градовима које у Србији наводи цар Константин VII Порфирогенит. Аналогно Хрватској, где је првонаведени град Нин уједно и седиште епископа за Хрватску (DAI, cap. 31; Н. Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975, 232-239) и Дестиник је био престоница и седиште епископа Србије. Местимична ископавања предузета у Пећкој патријаршији 1931-1932, открила су у темељима много већу стару цркву, можда тробродну базилику, којој припадају бочни зидови средишне цркве Светих Апостола (M. Canak-Medic; L'architecture de la premiere moitie de XIIIeme siecle, II, Institut pour la protection des monuments historique de la Republique de Serbie, Beograd 1995, pp 16-29). Једино се значајем овог старог храма, вероватно старог епископског седишта, може објаснити његов избор за престо српских архиепископа у XIII столећу, а не у неком монументалнијем храму, каква су безмало сва епископска седишта тог времена, такође подигнута на старијим светилиштима.

Дубоки значај Косова Поља као матичног простора за српски народ, показује и распоред двораца Немањића, најславније српске династије (1166-1371). Њихова концентрација највећа је на југу Косова поља, око данашњег Урошевца, где се некада налазило Сврчинско језеро (S. Cirkovic; Palais princiers autour de l'ancien lac de Kossovo, Recherches sur Vart, 20, Matica Srpska, Novi Sad 1989, pp 83). Ту је средишње разводе Балканског полуострва. Из некадашњег језера, данас из речице Неродимке, воде отичу истовремено и у Црно и у Егејско море. Ту су била смештена четири дворца: Неродимља (где је била палата и у VI столећу), Пауни (место се спомиње у XI столећу), Сврчин и Штимље. Западно од Штимља је разводе према Јадранском мом. Избор овог положаја за најчешће боравиште српских владара не може бити случајан.

Насупрот многобројним примерима материјалне културе Срба у Средњем веку, Албанци не могу да покажу ни један археолошки траг свог присуства ни на Косову ни у Метохији. Таквих сведочанстава нема познатих ни из XVIII столећа, када они почињу да се шире у тим пределима. Најстарији примери албанске материјалне културе, преузете од Турске, потичу из XIX столећа. То су куле, мала породична утврђења раширена нарочито у Метохији, као и џамије, подизане по спроведеној исламизацији и албанизацији

Светозар Милетић

Генерална — Аутор svarog @ 19:21

 

Српска политичка мисао Светозара Милетића
Академик Чедомир Попов


 

 

Случајност је, разуме се, да су најзнаменитија српска 
национална институција – Матица српска, и најзначајнија политичка личност 
српског народа северно од Саве и Дунава – Светозар Милетић, угледали света 
истог месеца и исте године: фебруара 1826. Матица је основана 16, а Милетић је 
рођен на „трапаву среду“ 22. тога месеца. Није, међутим, случајност 
што су се они јавили баш у историјској епохи у којој је српски народ у 
Хабсбуршкој монархији осетио насушну потребу за једном јаком културном 
институцијом и једним снажним вођом око којих ће се окупљати и који ће га 
предводити у његовој борби за природна и легитимна национална и политичка права. 
Матица и Милетић били су одговор историје на ове изазове времена, дар већ 
национално конституисаним и пробуђеним Србима да би сигурније и с више поуздања 
изразили своје тежње и захтеве. А те тежње биле су усмерене, пре свега, ка 
превазилажењу трагичне и, на први поглед, безнадежне расцепканости и подељености 
овог народа широм балканских и панонских пространстава, у границама двеју 
империја и оквирима много различитих конфесионалних, економских, социјалних и 
правно-политичких система и заједница. Одговор историје на ове српске тежње био 
је доиста беспрекоран и далекосежан, а подударност циљева и задатака Матице 
српске и Светозара Милетића неће се завршити овом игром „случаја 
комедијанта“, већ ће се показати кроз деценије њихове плодоносне 
делатности од непроцењивог историјског значаја за српски народ.

 

 

      1. Живот под геслом: „Борити се, а не молити!“   Као једно од седморо деце скромног чизмара Симеона и жене му Тоде (девојачко Рајић из Баваништа, а у Банату), Светозар Милетић је рођен у шајкашком граничарском селу Мошорину. На крштењу је добио име по деди Авраму, учитељу у Локу и Вилову, састављачу рукописних песмарица и културном посленику. Дедино име никад неће понети, заменивши га модернијим Светозар, а потписујући се у ђачким и студентским данима и као Свеслав.           Сиромашан, а даровит, Светозар је у родном селу лако завршио часловац и псалтир, а у командном месту Шајкашког батаљона Тителу три разреда „немачке школе“. Потом је, добротом већ прослављеног Јована Хаџића (Милоша Светића), затим адвоката Арона Малетина, те тадашњег вршачког владике и потоњег српског патријарха Јосифа Рајачића, похађао, да би 1844. и завршио Велику српску парвославну гимназију у Новом Саду. Захваљујући својим добротворима упознао је новосадско грађанско друштво и ушао у дом Политових као подучавалац младог Михаила Полита-Десанчића, свог будућег најистакнутијег блиског пријатеља и сарадника. По завршетку шесторазредне гимназије у Новом Саду, школовање наставља у Пожуну, где у кругу слободоумне, панславистички (штуровски) усмерене „учеће се младежи“, стиче либерална политичка схватања и са Павлом Поповићем-Шапчанином покреће знаменити алманах Славјанку. У то време у њему се зачиње и набујава бунтовни и трибунски дух политичког вође и агитатора, па кад га у априлу 1848. у својој кући сусретне и чује часна новосадска госпођа Хаџићка, запрепашћено ће саопштити своме мужу: „Та он је бунтовник и разбојник“.           У револуцији 1848-49. Милетић је активно учествовао. Почетком априла 1848. с групом борбених српских омладинаца (Јованом Живковићем, Богобојем Атанацковићем, Ђорђем Радаком) приспео је у „доње крајеве“ да агитује у прилог револуције. Већ 12. априла у Чуругу читав сат говори окупљеним граничарима, позивајући их да не иду у Италију да гуше револуцију, већ да остану да бране свој народ и да се придруже српском покрету који је започињао. Слично је истог дана говорио и у Надаљу. Једва после тога умакавши мађарским и аустријским прогонима, почетком маја приспео је у Сремске Карловце да би учествовао на славној Мајској скупштини која је прогласила аутономну Војводину Српску. Са само 22 године живота укључен је у Главни одбор Војводине Српске. У том својству извршио је неколико значајних војних и политичких задатака у Земуну, Београду и у Банату, а борио се и у неким знатнијим ратним операцијама. Учешће у револуцији окончао је неуспелом политичко-дипломатском мисијом у Загребу, куда га је, заједно с Јованом Суботићем, марта 1848. упутио Главни одбор. Циљ им је био да задобију подршку Бановине Хрватске за признавање Војводини статуса крунске земље Хабсбуршке монархије. Без икаквог резултата мисија се после два месеца вратила у Војводину, а Милетић, разочаран тим исходом и укупним током српског покрета, повлачи се из догађаја и крај револуције дочекује у родитељској кући у Мошорину.           Дубоко свестан стварног исхода револуције и истинске безначајности Војводства Србије и Тамишког Баната којим је Хабсбуршки двор 1849. Србима дао „за награду исто оно што Мађарима за каштигу“ (апсолутистички запт и крути централизам). Милетић се почетком 50-их година, и уз помоћ кнеза Михаила Обреновића, посвећује завршавању правничких студија у Бечу, не пропуштајући прилику да се пожали на незахвалност Аустрије према српском народу. Од 1854. успешно тече судско-чиновничку каријеру у банатским варошицама Лугошу и Оравици, где га, уз несносну политичку климу, гуши и провинцијска чамотиња. Вазда сумњив властима због свог либерализма и због „симпатија за Русију“, после доста мука и мољакања успева, ипак да, почетком 1857. испослује дозволу за отварање адвокатске канцеларије у Новом Саду. Ту се наредне године оженио Аном, ћерком имућног трговца Димитрија Милутиновића. У браку ће имати кћер Милицу и сина Славка. На политичку сцену Светозар Милетић се вратио на велика врата 1860. после царске Октобарске дипломе, укидања апсолутизма и увођења уставности у Аустрији. Било је то и време кад су у монархији сви политички и национални проблеми букнули елементарном снагом и кад је, као једна од првих жртава децембра 1860. пала и она убога српска „аутономија“ Војводство Србија и Тамишки Банат. У таквој атмосфери општег врења и узнемирености, гласом „чистокрвног либерала“ огласио се Светозар Милетић својим фамозним Туцинданским чланком у „Српском дневнику“ уочи Божића 1861. У њему је кратко и лапидарно, формулисан нови програм српске националне политике у Хабсбуршкој монархији: Срби су свој рачун са Бечом завршили. Они решење свог статуса и гаранцију свог националног положаја морају тражити на другој страни: у споразуму са мађарским либералним политичким снагама, које се такође боре против аустријског централизма и германизације.           Ову идеју, Милетић и представници млађег, либералног нараштаја српског грађанства, бранили су и на Благовештенском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима априла 1861, последњем од три политичка сабора српског народа у Аустрији. Иако је добила и дискретну подршку из Кнежевине Србије, Милетићева концепција на Сабору није прошла. Патријарх Рајачић, клерикални круг око њега, представници конзервативног грађанства и граничарских официра, који су били већина на Сабору, остали су верни Двору. Милиетићеви погледи – национални и политички – сажети у Туцинданском чланку и на Благовештенском сабору, оставили су, међутим, силан утисак на српску јавност у Угарској, али и много шире – у читавом српству. Неуморна, смела и енергична активност коју ће после тога развити на разним пољима националне и локалне политике и културе створиће од Милетића незамењивог народног вођу и трибуна, са харизмом коју историја неће умањити, већ чувати и увећавати. Он ће постати прва личност најважнијег српског политичког гласила – Српског дневника (до 1864) и оснивач знамените Заставе (1866); најутицајнији члан, неко време и председник Српске читаонице у Новом Саду, један од најистакнутијих оснивача Српског народног позоришта (1861), иницијатор реформи у Матици српској, сејач новог либералног духа у Новосадској гимназији, предводник и прва личност Уједињене омладине српске у њеној борби за културно и политичко јединство српског народа (1866-1872), оснивач, писац програма и ауторитативни вођ Српске народне слободоумне странке (1869), у неколико мандата посланик у Угарском парламенту и на српским народно-црквеним саборима.           Оно што Милетићу неће поћи за руком то је да верски дух Карловачке митрополије и Народно-црквеног сабора надахне новим духом политичког либерализма и борбеног национализма, али ће га баш при таквом настојању на Илинденском сабору 1864. погодити осуда царског комесара Јосипа Филиповића као „тића“ који српским народом пролеће и трује га антидинастичким расположењем. Та осуда ће, међутим, Милетића у песму унети и подарити му у српском народу неслућени углед и популарност.           Популарност и омиљеност у народу довеле га је два пута на положај градоначелника Новог Сада (1861-62. и 1867-68) са којег су га рушиле државне власти – први пут аустријске, други угарске. Ове последње ће му 1876. одузети и посланички имунитет да би могао бити осуђен „за велеиздају“.           Са истом упорношћу и неустрашивошћу с којом је до 1867. водио борбу за аутономију и национална права Срба пртоив аустријског централизма, водио је после Нагодбе и завођења дуализма против мађарске хегемоније и негирања националне посебности Срба у Угарској. У тој борби ометали су га и нападали они исти српски противници, који су се од оданих приврженика Бечу, после 1867. претворили у лојалне заступнике пештанске политике.           Борца за национална права свога и других немађарских народа, толике снаге и утицаја какве је имао Милетић угарске власти нису могле мирно гледати и толерисати. И он и његова странка изложени су разноврсним нападима, притисцима и прогонима. Милетић је 1870. био први пут осуђен на једногодишњу лакшу робију због „пресне кривице“ коју је одлежао у Вацу. А кад је у Херцеговини и Босни 1875. избио „трећи српски устанак“, којим је отворена нова велика источна криза, када су Србија и Црна Гора 1876. ушле у рат против Турске и кад су се у све то материјалном и политичком подршком укључили Милетић и Народна странка, краљевска угарска влада је одлучила да га дефинитвно сломи и елиминише са јавне сцене. Ухапшен је у јулу 1876, држан бескрајно у истражном затвору циничног имена „Фортуна“ у Будиму, тек 1878. је, на монтираном процесу осуђен „за велеиздају“ на пет година тешке тамнице. Физички и духовно оронуо, помилован је и ослобођен крајем 1879. да би у Новом Саду био дочекан Змајевим покличем: „Диж`те децу из колевки/ Да запамте његов лик“.           После опоравка, Милетић се 1880-92. вратио политичком животу. Пред собом је имао два циља: очување нарушеног јединства Народне странке и настављање публицистичке и парламентарне борбе за заштиту интереса српског народа. Доследно развија и разрађује раније формулисане главне идеје своје политичке филозофије. Али, нити је Народна странка више била она иста која је 1869. усвојила Бечкеречки програм, нити су Милетићеве идеје наилазиле на онако одушевљен одјек у српству као деценију или деценију и по раније. У Народној странци маха су узели људи и кругови који су тражили признавање Нагодбе, помирљив однос према угарским властима и опортунистичку политику. Били су то тзв. Нотабилитети. Заменивши Милетићево гесло „Борити се а не молити“, егоистичном паролом „Богатити се, а не борити“, копали су јаз у самој странци. У таквим условима, скрхан болешћу, Милетић је дефинитивно сишао са политичке сцене 1882. Његова странка ће се коначно распасти 1884. а он ће стар и немоћан поживети у кући сина Славка у Вршцу до 4. фебруара 1901. Политичка мисао која је иза њега остала носила је, међутим, трајне историјске вредности које нису ни данас изгубиле актуелност.   1.      Мисаона баштина и национална идеологија Светозара Милетића   Најсажетије речено Милетићеву политичку мисао, а нарочито оне њене садржаје који се односе на историјску судбину српског народа, могуће је  систематизовати у неколико кључних тачака. Овако систематизоване и, наравно, неизбежно поједностављене, није погрешно сматрати историјским завештањем Светозара Милетића како својој тако и будућим генерацијама, све до наших дана. За своје идеје сам Милетић је жртвовао све: своје материјално благостање, своје лично и породично спокојство, своју слободу и своје физичко и ментално здравље. Шта нам је то важно и непролазно поручио Милетић, што смо ми Срби тако често умели да заборављамо и да га се сећамо само у временима великих националних криза кроз које смо пролазили и кроз које пролазимо и данас? Прва је порука: „Ми смо и Срби и грађани“. То значи да смо ми народ јаке националне и родољубиве, али и демократске свести. Знамо да нема националне слободе без грађанских права и демократије, али још пре и више, да нема грађанских права и демократије без националне слободе и равноправности. Не мерећи шта је важније, Милетић је ипак опомињао: изгубљена грађанска права могу се у повољном стицају политичких прилика и вратити; изгубљена национална индивидуалност и свест „никад, ни довека“. Друга је прука: „И један Србин док постоји и он је народ“. Она изражава највишу самосвест Срба и спремност да јој остану одани и у најтежим околностима, упркос свим настојањима да буде угушена и затрвена. Трећа је порука: Српски народ мора бити и духовно (културно) и политички јединствен. Ми не желимо јединство Срба само северно од Саве и Дунава. Јединство Срба – макар само духовно – мора обухватити све припаднике српског народа јер без тога није јединство. Оно мора припремити и њихово политичко уједињење. Јер: „Срби морају имати своју јединствену и независну државу“. Тек када је створе и учврсте могу размишљати о образовању ширих државних веза – федерација или конфедерација са другим балканским народима. Пре тога, није разумно. Четврта порука: Срби северно од Саве и Дунава морају имати своје војводство, своју „Војводовину“ са најширом културном и политичком аутономијом. Али какву и с којим циљем? Аутономија у којој ће Срби бранити и унапређиваи своју националну свест, своја права и свој духовни живот, прирпремајући се за историјски тренутак у којем ће настати услови за остваривање сна о јединственој и слободној српској држави. У тој „Војводовини“, у тој Српској Војводини, биће места, права и равноправности за све њене грађане, ма који језик говорили, ма коју веру исповедали, ма којој нацији припадали. Пета порука: Културна еманципација и афирмација предуслов је свега другог – политичког и друштвеног – напретка српског народа. „Народ један онолико важи колико на мерилу образованости људске претеже... Сва заведења народа нашег чине један организам народног живота“ - прокламовао је Милетић и у скалду с тим водио креативну и истрајну културну акцију на разним пољима српског живота. Светозар Милетић није био ни утописта, ни усијана глава која мисли да се све лепе жеље и намере у историји остварују. Он је добро знао са коликим отпорима и мржњама и у својој средини и у ближем и даљем окружењу Срби морају рачунати у напору да остваре своје најважније и најоправданије тежње и циљеве. Откуд толика мржња која се сручује на српски народ? Отуда – одговара – што „Српски народ уопште представља и заступа по историји својој, по духу своме, по тежњи и опредељењу своме оно начело међу народима, које је још неприпознато, а још мање у живот народа уведено... То је начело нераздвојне политичко народне слободе“. Срби су, дакле, слободарски народ. А мало ко, нарочито међу моћнима, воли слободаре. Имају ли Срби у таквој ситуацији могућности и оправдања да се боре за тако велике историјске циљеве? Имају и у својој тешкој ситуацији не треба да очајавају. Наша снага и наша будућностт јесте у моралној чврстини и снази уверења, каже Милетић. „Ако морално у јавном животу јачали будемо, а то ће рећи, ако будемо јасни политички и народни начела имали“ - опстаћемо и као слободан народ се мерити са другим слободним народима. Борећи се током читавог свог активног живота, од ђачких дана 40-их, па до здравственог слома почетком 80-их година, Милетић их је саопштавао на јавним скуповима, са парламентарних и саборских говорница, али далеко највише на новинским страницама: од свог Дневника 1860/64, и неких других листова, до своје знамените Заставе од 1866. до 1882, с прекидом од 1876. до 1879. Милетић се српској јавности, и свога доба и потоњој, обраћао пре свега и највећма као публициста широког дијапазона интересовања. Какав је уситину публициста био Милетић?   2.      Светозар Милетић као публициста   Кад је пре више од шест деценија (1939), у издању новосадске просветне задруге „Змај“, објављена обимом невелика књига Изабраних чланака Свеозара Милетића, коју је, с предговором и уз помоћ Васе Стајића, приредио и „на свет изнео“ Мирослав Јерков, Вељко Петровић је, поздрављајући је, искористио прилику да скрене пажњу на високу вредност Милетићевог публицистичког рада. Ту вредност до тада није нико довољно истакао, чак ни ћудљиви Стајић, несумњиво најбољи познавалац Светозара Милетића и писац двеју непревазиђених монографија (1926. и 1938) о његовом животу и делу. О Милетићевом публицистичком опусу Стајић је у поменутом предговору саопштио овај шкрти суд: „Његови чланци… немају самосталне своје књижевне вредности. Писани под утицајем дневних, мање или више историјских догађаја, објављени у новинама, тако да је често тешко утврдити тачан текст, Милетићеви чланци имају само вредност докумената из времена кад су се Срби борили за националну и грађанску слободу. Они су документи времена, а још више документи о водилачкој личности Светозара Милетића“.           Оцене Вељка Петровића о Милетићу као публицисти не само што су много повољније и афирмативније, већ су, рекао бих, и луцидније и тачније. Припремајући, у сарадњи са мр Дејаном Микавицом, вишетомно издање Милетићевих Сабраних списа и идентификујући  при том око 500 његових написа, учинило ми са да је Вељко Петровић, упркос неким пренаглашавањима Милетићевих списатељских врлина, боље уочио њихов домашај него велики учењак Васа Стајић.           Петровић вероватно није у праву кад Милетићеве литерарне квалитете пореди с Доситејевим и Његошевим, али јесте у праву кад тврди: „Милетић је и као писац био добар“. Исто тако је у праву кад истиче једно ретко и недовољно примећено и афирмисано умеће његовог писаног изражавања: Светозар Милетић је писао као да беседи. „Тешко је одвојити његову публицистику од његовог говорништва“, констатовао је Вељко Петровић. Његови чланци су „уствари говори“. Из неке њихове фразе понекад избије патетика, али је она „природни излив дисциплиноване и дискретне херојске нарави“.           Публицистичка делатност Светозара Милетића трајала је три и по деценије – од написа у Србском листу, Напретку и Славенском југу, током револуције 1848-49, преко текстова у београдским Србским Новинама (1850-51) и темишварској Јужној Пчели браће Медаковић (1851), до неких врхунских написа у Србском Дневнику Јована Ђорђевића (1860-1864), понеког чланка у Србобрану (1865) и, разуме се, најмногобројнијих у његовој славној Застави од 1886. до 1882. с прекидом за време тамновања 1876-79.           У стотинама по овим листом разбацаних чланака, студија, коментара и полемика, као и његовим беседама и говорима, дошле су до изражаја све најбоље особине и вредности Милетића политичара, трибуна, парламентарца и велике личности. Човек од акције, он је поседовао, све врлине политичког вође и лидера, али и мислиоца и идеолога, творца програма и историјских визија. Био је човек јаког темпрамента, али и дубоко промишљен, одговоран и енергичан руководилац; храбар и пожртвован, али и разложан као писац, убедљив и одмерен као говорник, пријатан и духовит као саговорник. У читавом свом неуморном ангажману, трибунском као и парламентарном, беседничком, као и агитаторском, организаторском, као и публицистичком, Милетић је испољавао једну особину, не баш честу у политици: био је моралан и поштен, непорочан и искрен, човек „чист као крин“ - како је једном о њему рекао Змај.           Као политичар далеке визије, јасне мисли и чврстог програма одликовао се политичком еластичношћу, али и изузетном доследношћу у неким основним начелним опредељењима. Имао је неколико кључних, упоришних идеја и непоколебљивих замисли, на којима је градио целокупну своју политичку и личну биографију и читаво своје политичко дело. Његова „заветна мисао“ била је ослобођење и уједињење Српства. Тој замисли посветио је сву своју вољу и енергију и као говорник и као политички писац и као творац и вођа Српске народне слободоумне странке.           Оштре, пронициљиве и јасне интелигенције, своју беседничку и списатељску вештину и даровитост заснивао је на класичном и рационалистичком образовању, које је обухватило темељна знања правних, научних дисциплина, солидно познавање историје и изразите склоности како према лепој књижевности, тако и према природним наукама. Та широка знања и обавештеност омогућавали су му да у својим пребогатим и пречестим јавним иступањима, било говорничким, било публицистичким, упркос романтичарском идеализму и понеком заносу, који су обележавали дух његове епохе у српској историји (оне епохе од 1848. до 1878), очува високу меру разборитости, реализма и логичности у процењивању људи и ситуација. Ако је, као и велика већина јаком националном свешћу надахутих његових савременика, умео да прецењује снагу и могућности српског народа, било је то чешће резултат стављања историјске визије и перспективе испред конкретне историјске стварности, него неспособности да се разумеју историјски токови политичке реалности.           Све ове особине и карактеристике Милетића, као јавне личности долазиле су до изражаја у готово сваком раду његове богате, разноврсне и трудољубиве публицистичке делатности. Писао је и објављивао дуго, много и вредно. Тематска лепеза била му је широка. Он помно прати и коментарише кључне проблеме и збивања европске политичке сцене; студиозно анализира сложено Источно питање у целини али и све његове развојне фазе 60-их и 70-их година XIX века; расправља с највећом брижљивошћу све садржаје српског питања и могућности еманципације и окупљања српског народа – изграђујући читав српски национални програм, близак до подударности с Гарашаниновим „Начертанијем“ и Поитовим концепцијама; неуморно тражи путеве и решења за опстанак и очување националног идентитета Срба у Угарској и Хрватској, борећи се неустрашиво за њихову равноправност и аутономни статус; води упорне, исцрпљујуће битке за демократска, законска и уставна права грађана, како у Мађарској, тако и у Кнежевини Србији; брине о верском, просветном и културном животу српског народа, жустро расправљајући и полемишући о његовим црквама и школама, о Матици српској, Српском народном позоришту, Српској читаоници и многим другим питањима.           Све ове теме Милетић излаже одлучно и озбиљно. Још од својих првих публицистичких редова, написаних 1847. у знаменитој Славјанки, он је показао како добро разуме значај, одговорност, па и ризик писане речи у комуникацији с политичком и широм јавношћу, чију наклоност тражи и очекује. Младалачки полетно, па и патетично, али далековидо и истинито, он је тада истакао да је, лаћајући се пера и публицистичког рада, „сам живот својевољно и сведомо на коцку метнуо“. А то је, вели, увек случај кад човек не делује само „своје ползе ради“, већ и за неке више и племенитије циљеве. Залажући целог себе за такве циљеве он је доиста испољавао необичну кураж и пожртвовање. Да ли се без тих одлика могла 1871, и то из вацког затвора у којем је чамио управо због „преске“ (новинарске) кривице, смела написати и у Застави објавити његова знаменита порука сународницима широм Хабсбуршке монархије: Нису Срби и не треба да буду „штуле кљакаве Аустрије“!           Било о чему да је писао, Светозар Милетић је имао на уму своја основна политичка начела и руководеће мисли, формулисане у његовим сигурно најзначајнијим иступима: Туцинданском чланку (из 1861), и на Благовештенском сабору (1861), те у студији Источно питање. Тих начела држао се крајње доследно свих година јавног деловања. Која су то начела видели смо у претходним редовима.

 

 





 

 


Говор Кнеза Николе

Генерална — Аутор svarog @ 20:32

 

ГОВОР ЦРНОГОРСКИМ ТРУПАМА НА ГРАХОВУ ПРИЛИКОМ МАРША У ХЕРЦЕГОВИНУ

Црногорци,

Ја вас нећу храбрити, јер је јунаштво ствар која се не може никоме вјештачки улити, већ се у колијевци усисава са мајчиним млијеком. Видим да вам пламте очи соколове и да вам се јуначке груди надимају од борбености. Овога пута се Косово мора осветити! Ја полазим у овај свети рат против Турака а да вас и не позивам, јер сам увјерен да вас не бих могао задржати и ако бих то хтио. Ви имате као и ја само једну жељу - уништење смртног непријатеља.

А сад напријед, соколови словенских брда! Под Муратом I срушено је српско царство, а под Муратом V оно мора опет ускрснути. То је жеља моја и свих нас, као и воља свемогућег бога, кога моја кућа вјековима тако жарко моли и поштује. 


Цетиње, 3/15. VII 1876

 

 


Свештенство И Партије

Генерална — Аутор svarog @ 19:25

Архимандрит Др Јустин Поповић

СВЕТОСАВСКО СВЕШТЕНСТВО
И ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ

 

 

1.

У нашој хаотичној данашњици, овај проблем представља скоро неразмрсив комплекс заблуда, предрасуда и пометњи. Нарочито пометњи, изазваних друштвеним и међународним потресима и преображајима. Уместо да као огњени стуб стрчи и стоји у сред свих савремених бура и олуја, наше се свештенство претворило у мајушног свица, на кога са свих страна нагрћу мркле ноћи и језиве поноћи подивљале Европе. И ко ће са збуњеним свицем ићи као за вођом? А у редовима нашег свештенства је велика идејна пометеност, и као последица тога - трагична неактивност. Стога на свако право српско срце наваљује бескрајна туга.

Свештеник! Првосвештеник! - Сам назив означава и позив и дужност: да буде свештен, свет човек. Свештеник је, пре свега и изнад свега, свети човек. А испред њега - првосвештеник. Он је првосвештен, првосвет. Ако то није свештеник, ако то није првосвештеник, шта је онда један а шта други? И један и други су издајице и свога позива и своје дужности и сврстали су се у ред многобројних Јуда, који безобзирно издају све вечне вредности еванђелске.

Као свој врховни идеал и највећу историјску вредност, наш народ, је истакао - светог свештеника, светог првосвештеника: светога Саву. И тиме казао себе, своје чежње и своје идеале: свети човек их има, он их чува, он нас у њих уводи и учи, примером учи како се живи и умире за њих. А живот за њих, ослобађа човека од свега ниског, прљавог, нешистог, нееванђелског.

Програм и план наше народне историје дали су наши свети цареви и краљеви, на челу са светим Савом. У том програму и плану - све је свето и честито, све бесмртно и еванђелско. тиме је за навек предодређен и тип народног свештеника и првосвештеника: сав је изграђен од светосавског духа и светости, од светосавског идеализма и практичности. У свему и свачему свети Сава је наш углед и наш идеал. Идеал се остварује угледањем на њега. А на светитеље се човек може угледати само ако живи свето. Јеси ли српски, светосавски свештеник и првосвештеник, ти то јеси само светосавским животом и духом. Немаш ли тога, зар си светосавски свештеник? Зар - светосавски првосвештеник? Немаш ли ти тога, не чуди се онда што је твоја улога у народном животу спала на улогу духовног комарца.

Необична је наша историја и изузетна, и по своме идеалу, и по његовим остварењима у нашем народном животу. Свети Сава је пронашао и дао нашем народу све оно ради чега он треба да живи и постоји; све вечне вредности и бесмртности светиње. Разгрните их: у њима је све и сва Христос са Својим Еванђељем. Отуда, у свим одлучним тренуцима наше народне историје - "све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно".

По своме светосавском позиву, свештеници су увек били носиоци и чувари вечних народних вредности. А то значи: носиоци и чувари свега светог и праведног, свега божанског и еванђелског, и кад су на светосавском путу малаксавали многи свештеници и првосвештеници, увек се нашао понеки ђакон Авакум, који је орловски кликтао кроз све народне поноре и тмине:

Нема лепше вере од хришћанске!

Срб је Христов - радује се смрти!

Загледајте у нашу историју: дужност светосавског свештенства увек је била и заувек остала: кроз временско водити народ бесмртном и вечном; народну душу и народне идеале прилагођавати не духу времена, већ духу светосавске вечности и бесмртности; не повијати се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати за народне светосавске идеале и светиње. Ко су им учитељи? - Све сами бесмртници.

Како се чува оно што је свето? - Само светошћу. А оно што је поштено? - Само поштењем. А оно што је честито? - Само честитошћу. А оно што је праведно? - Само праведношћу. А све то значи: носиоци и чувари светога и честитога, бесмртнога и вечнога, самим тим су апостоли, и пророци, и проповедници вечних вредности и бесмртних идеала. Али и страдалници и мученици ради њих. У све што је народно они су увек унослили квасац вечнога, квасац бесмртнога, квасац божанскога, квасац еванђелскога, квасац светога.

Све то диже светосавског свештеника изнад свих долинских магли и понорских тмина у сунчане сфере еванђелских висина. А са тих висина види се оно што је велико, и вечно, и бесмртно, и свето, и божанско у народној души. И светосавски свештеник у сваком човеку увек тражи, негује и подиже оно што је свето, бесмртно и вечно. Стога су за њега подједнако важни, и мили, и драги сви људи, припадали ма коме слоју, позиву, партији. Што је неко већи грешник, свештеник му поклања већу братољубиву бригу и пажњу. Јер је његов позив и дужност: наћи и спасти оно што је изгубљено. То значи: светосавски свештеник никога не сматра за непријатеља, стога и нема непријатеља. За њега сви људи представљају духовну њиву, духовни расадник. Он иште и подиже човека: и у раднику, и у сељаку, и у чиновнику, и у државнику, и у сиромаху, и у богаташу. У свакоме тражи човека, и у човеку оно што је свето, бесмртно и вечно. А тога има и у највећем грешнику.

У томе је Свевидећи Вођ и непогрешиви учитељ Господ Христос. Он је тражио човека испод свих друштвених форми и униформи, звања и позива: тражио човека у свештенику и у првосвештенику, и у цару и у робу, и у судији и у војнику, и у грешнику и у разбојнику. Христовски је: не судити о човеку по звању или положају, по партији или режиму. Човек је вечна вредност, а не његово звање, или положај, или чин. То је мерило апостолско, то и светосавско. Свети Сава је први Христовим оком погледао на нашег човека и на народ. Мерећи све Христовом мером, и судећи о свему Христовим судом, он је први спровео народно јединство Црквом и у Цркви: изједначио је себра и великаша, сиромаха и богата, цара и поданика, зато је бесмртни првосвештеник нашега народа - љубављу, светошћу, праведношћу, Еванђељем.

2.

Свети Сава је у широким историјским размерама спровео еванђелски принцип владања над народом, принцип изражен речима које је Господ Христос упутио својим ученицима: "Знате да владари народни господаре над народима, и великаши чине им насиље. Али међу вама, небуде тако! Него, који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга. Као што ни Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да душу своју да у откуп за многе" (Мат.20,25-28). А у нашем народу то је практично спровео и занавек одомаћио Свети Сава. Он као да говори својим наследницима, свештеницима и првосвештеницима: владајте над народом љубављу! Владајте над њим служећи му! Владајте над њим жртвујући душу своју за њега!

Политичке партије, ћутке или отворено и у начелу препоручују или санкционишу примену силе и насиља, нарочито када су на власти. Светосавски свештеник баш са начелног еванђелског разлога не треба да припада ни једној политичкој партији. Јер ако свештеник хоће да буде светосавски свештеник; и ако првосвештеник хоће да буде светосавски првосвештеник, мора владати над народом - љубављу, служећи му и жртвујући се за њега.

Иако живе у овом свету, светосавски свештеник и светосавски првосвештеник, нису од овога света. Јер у овом свету, они живе оним светом, и по законима оног света. Чувајући вечне народне вредности и светиње они будно страже на мртвој стражи наше народне судбине и стално мисле вечну народну мисао. Они јасно знају каквога су духа: светосавског и свенародног. А припадају ли ма којој политичкој партији, не знају каквог су духа. Једно је сигурно: светосавског и свенародног нису.

Природни и души Православља и Светосавља сасвим је туђ сваки клерикализам. Јер Православље нема нити може имати жељу за световном влашћу. Световна власт, у начелу, прикривеније или отвореније, санкционише силу и насиље. А то се по свему противи Христовом Еванђељу. Свештеник или првосвештеник, који то санкционише, претвара се у инквизитора. А такво хришћанство у - инквизиторство. Само људи који не раѕумију дух Православља у Светосавља, могу говорити о неком "православном клерикализму" код нас. И још: само из неразумевања духа Православља могу извесни свештеници и првосвештеници припадати партијама и исповедати њихова "начела".

Отворено и јавно питам: ако је православном првосвештенику и свештенику у начелу допуштено припадати политичким партијама, зашто онда не основати православну клерикалну партију? Али то питање неминовно се извија у ово: да ли би свети Сава, или свети апостол Павле, могли припадати иједној политичкој партији? - Одговор је јасан: сигурно да не би. А када они не би, како онда наши свештеници могу припадати политичким партијама, а да самим тим не изгубе оно што их чини еванђелским, светосавским свештеницима и првосвештеницима?

По моме дубоком осећању и јасном сазнању: партизанство свештеника граничи издајством Светосавља и Православља. Светосавски је, православно је: свештеник, првосвештеник је духовни вођ народа, и као такав припада целом народу; стога и изнад сваке партије, изнад сваког режима на висинама вечних народних светиња и идеала. Живети ради тих светиња и идеала, њих исповедати, њих проповедати, њих чувати под свим режимима и околностима, - дужност је и позив светосавског свештеника и светосавског првосвештеника. И још: страдати за њих и умирати за њих, попут многобројних светосавских страдалника и мученика за народне светиње и идеале, и још ово: деси ли се да политички дилетанти и моралне партизанске наказе доведу у питање опстанак народних светиња и самог народа, онда је императивна дужност светосавског свештеника: да иступи као спасилац народа у улози једног новог проте Матије Ненадовића, или једног новог проте Атанисија Буковичког, или једног новог Хаџи Ђере и Хаџи Рувима.

Деси ли се да народ, у саблажњивим тренуцима своје историје, напусти своје светосавске светиње и идеале - светосавско свештенство се не сме повести за ниским нагонима народним, него високо држати заставу светосавског идеализма. Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, - и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он - вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим - сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас.

(Према: "Светигора" бр.30-31, август-септембар 1994.г.)


Срби у Русији

Генерална — Аутор svarog @ 13:28

Срби у свету

 

ТРАГ СРБА У РУСКОМ ЦАРСТВУ КОЈИХ ВИШЕ НЕМА

 

Прилог разматрању губљења етничког идентитета

 

Обележавање 250. годишњице сеобе Срба у Руско царство половином 18. века, у организацији Филозофског факултета у Новом Саду и Музеја Војводине, веома је значајан културно--историјски догађај. Омогућава да се већ позната сазнања о овим кретањима прикажу у новој светлости и допуне новим чињеницама о збивањима која су била тесно повезана са многим догађањима тога времена на ширим европским просторима. Циљ овог осврта је да, у оквиру тог процеса, скрене пажњу на неке узроке сеобе Срба у Руско царство, укаже на њихов начин живота у новој постојбини и позабави се узроцима и последицама губљења српског етничког идентитета на ондашњим руским просторима. О узроцима сеобе Срба и Црногораца у Руско царство током 18. века постоји релативно обимна литература. У новије време њу допуњавају два значајна дела. Реч је о свеобухватној синтези проф. др Љубомира Церовића Срби у Украјини (Нови Сад, 2002) и импозантном подухвату проф. др Душана Мартиновића Генерали из Црне Горе у руској војсци (Подгорица, 2002).1

 

У постојећој литератури се сеобе Срба у Руско царство углавном проматрају као део једног ширег етничког померања Срба и Црногораца које непрекидно тече од продора Турака у XИВ веку на Балканско полуострво и у континуитету, са мање или више интензитета, на ширем плану траје и до наших дана. Организовано усељавање Срба у Руско царство отпочело је у првом деценијама 18. века као последица историјских догађаја у Панонији и на Балканском полуострву. Још за време Петра Великог, као што се зна, у Русији је основано насеље Срба који су дошли из ондашње Аустрије. Од тих Срба, касније (1727), у време царице Ане организован је српски хусарски (коњички) пук. Али, своју кулминацију српска усељавања у Руско царство, добијају тек оснивањем српских војничких заједница Нове Сербије под руководством Јована Хорвата (1751) и Славјаносербие (1752) под руководством Јована Шевића и Рај­ка Пре­ра­до­ви­ћа, ју­жно од Ки­је­ва, у да­на­шњој Ки­ро­во­град­ској обла­сти.2 Се­о­бе Ср­ба, не­ка­да­шњих Гра­ни­ча­ра из Вој­во­ди­не, у Ру­ско цар­ство, од­но­сно на да­на­шње укра­јин­ске про­сто­ре, ко­је су усле­ди­ле сре­ди­ном 18. ве­ка, по ма­сов­но­сти и по­сле­ди­ца­ма, пред­ста­вља­ју нај­ве­ће ми­гра­ци­о­но по­ме­ре­ње срп­ског ста­нов­ни­штва по­сле Ве­ли­ке се­о­бе Ср­ба 1690. го­ди­не.3 Се­о­бе о ко­ји­ма је ов­де реч би­ле су про­у­зро­ко­ва­не не­за­до­вољ­ством Ср­ба Гра­ни­ча­ра због уки­да­ња (1741) По­мо­ри­шке и По­ти­шке вој­не кра­ји­не, ко­је је беч­ки двор до­де­лио угар­ском плем­ству и ство­рио про­стор за на­се­ља­ва­ње ма­ђар­ског ста­нов­ни­штва у овим пре­де­ли­ма. Ср­бе Гра­ни­ча­ре из Аустри­је и Угар­ске Ру­си­ја је при­ми­ла, као што се у гра­мо­ти ца­ри­це Је­ли­са­ве­те ви­ди због то­га што су пле­ми­ћи, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1954. Ј. Н. То­мић, Ср­би у ве­ли­кој се­о­би, Про­све­та-Ба­шти­на, Бе­о­град, 1990. Сл. Га­ври­ло­вић, Из исто­ри­је Ср­ба у Хр­ват­ској, Сла­во­ни­ји и Угар­ској (15–19. век), Фи­лип Ви­шњић, Бе­о­град, 1993. М. Цр­њан­ски, Се­о­бе и Дру­га књи­га се­о­ба, Бе­о­град, 1990. М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји: Но­ва Ср­би­ја и Сла­ве­но­ср­би­ја, Срп­ски ет­но­граф­ски збор­ник, књ. 26, На­се­ља..., књ. 14, Бе­о­град, 1923. Ђ. Пе­јо­вић, Исе­ља­ва­ње Цр­но­го­ра­ца у 19. ви­је­ку, Ти­то­град, 1962. М. Бар­јак­та­ро­вић, О Ср­би­ма од­се­ље­ним у Ру­си­ју, Но­во­па­зар­ски збор­ник, бр. 26, Но­ви Па­зар, 2002. М. Бар­јак­та­ро­вић, Суд­би­на од­се­ље­них Ср­ба у Укра­ји­ну, Збор­ник ра­до­ва Ет­но­граф­ског ин­сти­ту­та СА­НУ, књ. 5, Бе­о­град, 1971. Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002. Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у ру­ској вој­сци, ЦИД, Под­го­ри­ца, 2002. В. Д. Ђа­чен­ко, Ан­тро­по­ло­ги­че­скиј склад укра­ин­ско­го на­ро­ду, Ки­ив, 1962. В. И. На­ул­ко, Ге­о­гра­фи­че­ские раз­ме­шче­ние на­ро­дов в УС­СР, Ки­ив, 1965. они Ру­си­ју до­жи­вља­ва­ли као сво­ју зе­мљу, што је тај пра­во­слав­ни срп­ски на­род с Ру­си­ма јед­не ве­ре и што пре­ма Ру­си­ма осе­ћа на­ро­чи­ту љу­бав и што су од Ма­ри­је Те­ре­зи­је до­би­ли раз­ре­ше­ње од ње­ног по­дан­ства.4 Ово­ме се при­дру­жу­је и са­зна­ње да су Ср­би Гра­ни­ча­ри ис­ку­сни рат­ни­ци и за­кле­ти не­при­ја­те­љи Ту­ра­ка ко­ји су им за­по­се­ли до­мо­ви­ну.

Са­зна­ња о ко­ји­ма је на­пред реч ути­ца­ла су да ру­ске вла­сти Ср­бе Гра­ни­ча­ре на­се­ле по ју­жним пре­де­ли­ма Ру­ског цар­ства ко­је су угро­жа­ва­ли осман­ски Тур­ци и крим­ски Та­та­ри. У тим про­сто­ри­ма ко­ји ра­ни­је ни­су би­ли на­ста­ње­ни Ср­би су из­гра­ди­ли вој­не објек­те и ци­вил­на на­се­ља ко­ја су ме­ђу­соб­но по­ве­за­ли са­о­бра­ћај­ни­ца­ма, ор­га­ни­зо­ва­ли у њи­ма при­вре­ду, тр­го­ви­ну, за­нат­ство, кул­ти­ви­са­ли зе­мљу и раз­ви­ли по­љо­при­вре­ду и сто­чар­ство. По­ста­ви­ли су те­мељ за раз­вој овог де­ла Ма­ло­ру­си­је, од­но­сно да­на­шње Укра­ји­не, у чи­јем су да­љем про­спе­ри­те­ту уче­ство­ва­ли и њи­хо­ви по­том­ци.5 При­ви­ле­ги­је ко­је су Но­ва Ср­би­ја и Сла­ве­но­сер­би­ја има­ле у по­чет­ку као гра­ни­чар­ске обла­сти ни­су се мо­гле ду­го одр­жа­ти. Ни­ве­ла­ци­ја са око­ли­ном от­по­че­ла је пре­ко ко­му­ни­ка­ци­ја са др­жав­ном упра­вом. Уз из­град­њу на­се­ља, по­ред шан­че­ва, гра­ђе­не су у њи­ма и цр­кве у ко­ји­ма су слу­жи­ли са­мо ру­ски све­ште­ни­ци. Омла­ди­ну су по шко­ла­ма вас­пи­та­ва­ли ру­ски учи­те­љи. Ру­ски је­зик је све ви­ше био у упо­тре­би. От­по­че­ло је по­сте­пе­но усе­ља­ва­ње Ру­са и Ма­ло­ру­са (Укра­ји­на­ца). По­сле по­сто­ја­ња не­што ви­ше од јед­не де­це­ни­је уки­ну­те су ад­ми­ни­стра­тив­но (1764) Но­ва Сер­би­ја и Сла­ве­но­сер­биа. Гу­бље­ње ет­нич­ког иден­ти­те­та Ср­ба Гра­ни­ча­ра от­по­че­ло је, ско­ро спон­та­но, као по­сле­ди­ца при­ла­го­ђа­ва­ња но­вој сре­ди­ни. Гу­би­ла се по­сте­пе­но срп­ска ет­нич­ка хо­мо­ге­ност и раз­вод­ња­ва­ла се у све број­ни­јој ру­ско укра­јин­ској сре­ди­ни. От­по­чео је про­цес не­на­мет­ну­те спон­та­не, ти­хе, аси­ми­ла­ци­је. Уз гу­бље­ње на­род­не но­шње, као спољ­ног обе­леж­ја, про­цес аси­ми­ла­ци­је је до­пу­ња­вао за­јед­нич­ки сло­вен­ски је­зик, при­пад­ност пра­во­слав­ној ре­ли­ги­ји у ко­јој је уте­ме­ље­ње у срп­ском све­то­са­вљу усту­пи­ло ме­сто ру­ском пра­во­слав­ном ко­дек­су. На­ста­ву у шко­ла­ма, од основ­ног до ви­со­ко­школ­ског обра­зо­ва­ња, во­ди­ли су Ру­си па је и то до­при­но­си­ло про­це­су ет­нич­ке хо­мо­ге­ни­за­ци­је јер ен­кла­ве ни­су осве­жа­ва­не но­вим до­се­ље­ни­ци­ма ни­ти је би­ло мо­гућ­но­сти за по­у­ча­ва­ње на срп­ском је­зи­ку у зва­нич­ним уста­но­ва­ма. Жи­вот у ме­шо­ви­тим бра­ко­ви­ма кроз же­нид­бу и удад­бу до­при­но­сио је та­ко­ђе про­це­су ет­нич­ке хо­мо­ге­ни­за­ци­је. Хо­мо­ге­ни­за­ци­ја је ти­хо и нео­сет­но вр­ше­на и уз укљу­чи­ва­ње у по­је­ди­не при­вред­не де­лат­но­сти (за­на­ти, тр­го­ви­на и дру­го). Ет­нич­кој хо­мо­ге­ни­за­ци­ји умно­го­ме је до­при­не­ла сје­ди­ња­ва­ње срп­ских и ру­ских вој­них је­ди­ни­ца по­сле уки­да­ња Но­ве Сер­бие и Сла­ве­но­сер­бие 1764. го­ди­не. Гу­бље­њу ет­нич­ког иден­ти­те­та умно­го­ме су до­при­но­си­ли и срп­ски офи­ци­ри ко­ји су, по пра­ви­лу као ис­ку­сни вој­ни­ци, за­у­зи­ма­ли ви­со­ке по­ло­жа­је у ру­ској вој­сци и за то до­би­ја­ли ви­со­ка дру­штве­на и др­жав­на при­зна­ња. По пре­стан­ку вој­не слу­жбе офи­ци­ри срп­ског по­ре­кла су се по­вла­чи­ли на сво­ја до­бра ко­ја су, уз пле­мић­ке ти­ту­ле, до­би­ја­ли за рат­не за­слу­ге и на­се­ља­ва­ли се углав­ном на про­сто­ри­ма Ју­жне Ру­си­је где су, ими­ти­ра­ју­ћи жи­вот ру­ских пле­ми­ћа, на ру­ски на­чин рас­ко­шно жи­ве­ли па се већ њи­хо­ва пр­ва ге­не­ра­ци­ја по­то­ма­ка осе­ћа­ла Ру­си­ма и ла­га­но за­бо­ра­вља­ла на сво­је срп­ско по­ре­кло.6 Слич­но је би­ло и са дру­гим офи­ци­ри­ма срп­ског по­ре­кла, обич­ним вој­ни­ци­ма, ци­вил­ним до­се­ље­ни­ци­ма и њи­хо­вим по­ро­ди­ца­ма, ко­је су већ у пр­вој ге­не­ра­ци­ји, за­јед­но са за­бо­ра­вља­њем срп­ског је­зи­ка, оби­ча­ја сла­ве и све­то­са­вља, не­ста­ја­ле без тра­га у ши­ро­ком ру­ском и ма­ло­ру­ском ет­нич­ком мо­ру или су се пре­та­па­ли и у дру­ге ет­нич­ке за­јед­ни­це, Мол­дав­це, на при­мер.7 Ет­нич­ка исто­ри­ја мно­гих на­ро­да, па и срп­ског, по­твр­ђу­је да ста­нов­ни­штво ни­ка­да не иш­че­за­ва са од­ре­ђе­не те­ри­то­ри­је а да на не­ки на­чин у на­ро­ду у ко­ји се ута­па не оста­ви део сво­је кул­ту­ре по ко­јој оста­је трај­но пре­по­зна­тљив. Та­ко је и са Ср­би­ма ко­ји су се сре­ди­ном 18. ве­ка до­се­ли­ли у Ру­ско цар­ство. Ако ни­шта дру­го, упр­кос све­му, одр­жа­ла су се ет­нич­ка име­на8 као и име­на не­ких на­се­ља ко­ја су Ср­би Гра­ни­ча­ри сво­је­вре­ме­но би­ли осно­ва­ли.На­уч­не чи­ње­ни­це о ко­ји­ма је на­пред реч сли­ко­ви­то је чи­та­о­цу при­бли­жио Ми­лош Цр­њан­ски у по­зна­том де­лу Се­о­бе... ре­чи­ма: „Сви они ко­ји су се исе­ли­ли, да из­бег­ну иго па­ор­ства у Аустри­ји, ги­ну­ли су и уми­ра­ли, и са­хра­њи­ва­ни, без­и­ме­ни у ру­ску зе­мљу, из­ме­ђу оста­лог по­ми­ње „по пре­зи­ме­ни­ма“ на­се­ља: Ву­ко­ти­ће­во, Ду­ша­но­ви­ће­во, Ла­за­ре­ви­ће­во, Љу­бо­ви­ће­во, Во­ји­но­ви­ће­во, Те­ке­ли­но, Ра­шко­ви­ће­во; по „лич­ним име­ни­ма“: Ва­си­но, То­до­ро­во, Авра­мо­во, Ада­мо­во; „по кра­је­ви­ма“: Ер­де­ље­во, Тре­бињ­ско и дру­га. ко­ју је убр­зо пре­пла­вио опет ру­ски на­род. Они су по­сле ра­то­ва ри­ли зе­мљу на Ин­гу­лу, на До­не­цу да би ис­хра­ни­ли сво­ју де­цу и ис­пу­ни­ли во­љу, Бож­ју, да се жи­вот на­ста­ви“. „Ти па­о­ри, ка­же Цр­њан­ски да­ље, ме­ђу­тим, ко­ји су сво­је ко­сти по­се­ја­ли у зе­мљу ко­ју су Но­вом Сер­ви­јом на­зва­ли, за­пи­са­ли су име­на сво­јих се­ла, ко­ја су у ср­цу но­си­ли. На ге­о­граф­ској кар­ти Ру­си­је, и Евро­пе за веч­ност! Ме­ђу њи­ма су: Сом­бор, Мо­шо­рин, Ча­над, Над­лак, Печ­ка, Гло­го­вац, Па­влиш, Сен­то­маш, Сен­та, Ка­њи­жа, Мар­то­нош, Бе­чеј, Су­бо­ти­ца, Пан­че­во, Зе­мун, Чон­град, Ву­ко­вар, Вр­шац, Слан­ка­мен, Ко­вин. То пи­ше на ро­сиј­ским кар­та­ма до 19. ве­ка! Али, по­сле то­га и та име­на ме­ста ла­га­но не­ста­ју и са­мо по­не­ко од њих пр­ко­си вре­ме­ну и све­до­чи да су их Ср­би сво­је­вре­ме­но осно­ва­ли и у њи­ма жи­ве­ли“.9 Оста­ла су, да­кле, не­ка име­на ко­ја су Ср­би да­ли шан­че­ви­ма и обе­ле­жи­ли сто­ти­нак на­се­ља у ко­ји­ма је сво­је­вре­ме­но жи­ве­ло пре­ко 50.000 Ср­ба.10

 

Ет­нич­ко ра­сло­ја­ва­ње Ср­ба ко­ји су се до­се­ли­ли сре­ди­ном 18. ве­ка у Ру­ско цар­ство от­по­че­ло је од­мах по усе­ља­ва­њу и би­ло је углав­ном за­вр­ше­но до по­чет­ка 19. ве­ка. Оста­ла су не­ка по­ро­дич­на име­на, на­зи­ви не­ких на­се­ља и ре­ла­тив­но оскуд­ни исто­риј­ски до­ку­мен­ти, је­ди­ни све­до­ци ко­ји под­се­ћа­ју да су ов­де не­ка­да жи­ве­ли Ср­би ко­јих од по­чет­ка 19. ве­ка на овим про­сто­ри­ма ви­ше не­ма.

 

Пе­тар Вла­хо­вић

 

 

1 С. Пи­шче­вић, Ме­мо­а­ри, пре­вео Све­то­зар Ма­тић, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град, 1963; Д. Ј. По­по­вић, Ве­ли­ка се­о­ба Ср­ба 1690, Ср­би се­ља­ци и

2 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 6 и 18; Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у

ру­ској вој­сци..., стр. 17.

3 Д. Ј. По­по­вић, Ве­ли­ка се­о­ба Ср­ба 1690., СКЗ, Бе­о­град, 1954.

4 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 57.

5 Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002, стр. 329.

6 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 130.

7 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 130; Д. Мар­ти­но­вић, Ге­не­ра­ли из Цр­не Го­ре у ру

ској вој­сци, стр. 18; М. Бар­јак­та­ро­вић, О Ср­би­ма од­се­ље­ним у Ру­си­ју..., стр. 165.

8 Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, Но­ви Сад, 2002, стр. 378,

9 М. Цр­њан­ски, Се­о­бе и Дру­га књи­га се­о­ба, стр. 793.

10 М. Ко­стић, Срп­ска на­се­ља у Ру­си­ји..., стр. 135; Љ. Це­ро­вић, Ср­би у Укра­ји­ни, стр. 377

378.

 


Антун Радић о Хрватима

Генерална — Аутор svarog @ 13:23

 

Антун Радић "Како су од Словенаца и Срба нaстали Хрвати”

 

 

"У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита до мора, у цијелој тој земљи НИЈЕ БИЛО НИ ЈЕДНОГ ХРВАТА: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загрба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А ДАНАС СУ ТУ ХРВАТИ! А ГДЈЕ СУ СЛОВЕНЦИ? ЈЕСУ ЛИ СЛОВЕНЦИ ПРОПАЛИ? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И ТАКО СУ СЕ СЛОВЕНЦИ СВЕ ПО МАЛО ПРОЗВАЛИ ХРВАТИМА - изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 3.12.1903.


"Лако вам је данас говорит мој господине! Али да сте ви још прије двадесет година дошли тамо даље у Хрватску, нпр. у Винковце, па да сте рекли да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати - ви бисте сретни били кад би вам се сав свијет смијао, јер бисте лако били добили и батина. Али није тако било само међу господом, него још више међу сељацима: и то су били "Раци" и "Шокци"- А ХРВАТИМА КАКОВИМ НИ ТРАГА. А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? ТКО ЈЕ ТЕ ХРВАТЕ ТАКО РЕКУЋ СТВОРИО? То је учинила Странка права. Наука Анте Старчевића она је од несвјесне масе створила Хрвате! Тако је то мој господине, а лако вама данас говорити!"

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 10.11.1904.


"На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста "Србаља католика". Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи."

АНТУН РАДИЋ, "Дом" од 31.3.1904.

 

 

 


Powered by blog.rs