Бошњачка нација?

Веровали или не - Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина

Бошњачка нација?

***

Милан Недић

                          ДУХ ТУЂИНШТИНЕ

  Питање туђинских,инородних, на наш и духовно-културни и дриштвено политички живот врло је компликовано.Ту скоро написано је у једном нашем часопису,да је целокупни словенски живаљ на Балкану, па и ми, од свог доласка на њ разграђен и духовно и социјално и политички.Туђинске стихије,разједињавајући инородни дух,ухватили су нас у своју матицу и иситнили нас.Још више:ми смо као мисионари тог туђинског духа међусобно војштили и сатирали се.Оно најлепше у сцим областима нашег староотачког живљења уништено је организованим налетом туђинштине.

  То је било у почецима наше балканске историје.После се наставио исти процес само у другим облицима и срединама.Резултат је:никад у историји нисмо рекли своју сопствену реч.своју мисао, ни на свој сопствени начин  културно се изразили.Увек смо били потрошачи и имитатори туђих културних тековина;асимилатори,а никада творци.Наша раса,вели није учинила ниједан велики културни замах,ни један оригиналан крупни прилог човечанству.

  Нама се,међутим, то питање туђинских утицаја поставља на сасвим другом плану.Ми смо свесни тог утицаја и често пута,осећамо га дубоко трагично.Али,ипак,знам за једну основну ствар:нема потпуно аутохтоних култура.Ниједан народ није своју културу изградио потпуно самостално,нити се,као усамљен бор у некој безгорици,без веза са другим културама.Има нешто,понекада скривено,али у суштини заједничко свим културама.То је идеја прогреса,тежња за превазилажењем стварности и за уздизањем ка већем и савршенијем.Та идеја као унутарња битност сваког човека јесте у ствари логосна основа у човку; то је божански елеменат у човеку,оно што је Јустин философ називао logos spermatikos.Том логосном духовно се и споразумевају људи,том логосном суштином утичу позитивни елементи култура један на други.У њој се корени идеја свечовечности,најдубља мисао човечанства.

  Зато културни,позитивно културни,не морају бити означени као погубно развиће нашег културног духа и његов лични изражај.

  Ево како треба поставити  то цело питање:колико су инородне културе  својим позитивним елементом  утицале на нашу, а колико оним што је у њима негативно?Зато када говорим о духу туђинштине,о ономе што разноструко спутава и  наше духовно стваралаштво и економско напредовање,ми постављамо питање овако:због чега су,када и у коликој мери,ти негативни садржаји страних култура код нас били примљени,уњедрени и афирмирани као позитивни?И онда још:колико одговарају туђински културни идеали нашем народном,колективно саграђеном, идеалу-идеалу личности,заједнице,мисли итд?

  Ми смо имали тешку судбину,да смо рано постали духовна колонија економска.Наш модернизам је почетак однарођавања.На свим линијама и културног и економског стварања модернизам је по једном систему,срачунатом и одређеном,потискивао све наше народне вредности,као ниже.И особеност нашег културног става,и дух који је израдио идеал наших духовних стремљења,и особеност наших друштвених односа,и све-све је то било оспорено.Оно туђинско,унето са стране,дизато је на висину идеала коме треба тежити.Природни процес нашег културног узрастања,израза,пресечен је и упућен другим правцем,дијаметрално супротним ономе што наше народно сазнање носи у себи као идеал.Туђа семена посејали су на наше тло,туђе идеале метнули су место наших.Туђинско у свему томе јесте дух који одрођава,који крајњи идеал меће на сасвим друге основе.То је изокренут идеал потпуног,истинског,човека.Нови напредни човек кога су огласили за идеал за чије остварење треба уложити све творачке напоре,проткан је духом отпадништва од логосне суштине бића и ствари.Он је отпадништво од космичког творачког процеса.То је рехабилитација и афирмација сатанског у човеку;издизање онога што је најниже у човеку за највишу вредност. 

  На томе духу,који није био наш,изградио се нарочит тип човека,однарођеног,човека који нема никакве унутарње везе са духом наше историје,са нашим моралним стремљенима.То је тип човека који је похлепан на пару, на удобан живот и лепу жену.То је профитер,а не стваралац;то је човек који лако и површно мисли,који у себи не носи смисао ни за што што није везано за његов интерес,коме он служи не бирајући средства.Наше модерно културно уздизање вршено је у том правцу.Наша грађанска класа уводила је и даље у живот спроводила све то.Она се модернизовала одбацујући све народне обичаје и светиње.У нашој историји они нису налазили ништа за подражавање.Они су своје идеале тражили на страни,у туђим величинама које,често пута,по своме садржају нису ни близу наших.Живело се и мислило по шаблону:све што је било страно,од начина одевања и храњења па до духовних разонода примано је без самосвесног критицизма.Тако се ствприо тип градског човека и градске културе која је однарођавала.

  Наш град је и данас.ако не потпуно етнички оно духовно ненародни.И по начину којим живи,мисли идела,и по ономе што има као свој крајњи идеал наш град не учествује у изграђивању народне културе.Он је отупавио за духовно,изгубио способност за народне духовне синтезе.Он живи другом идеологијом идругим ритмом од оне којом живи народ.Народ је стваралац,град  је исходиште рушилаштва и анархије.Народ раскрива своју духовну суштину,испреда,као на повесму,из својих несагледљивих дубина велике идеале и карактере:он мисли и ствара логиком и ритмом вечности.Град пројављује своју суштину у тежњи за профитом.Он не ствара за историју,него за себе.У однос у према народу,код нас, град је експлататор.Он нема самобитне суштине ни дубине.Он је више посредник,културтрегер,него стваралац.

  Наш град унео је у нашу нашу културу негативне елементе западне културе.Преко њега је оно што ми укупно означавамо туђинштином продирало у народ.Није случај,него правило,факат, да села која се налазе око града најпре морално атрофирају.Град је изњедрио из себе тип безобзирног профитера.

  Таква је,свестрано посматрана,наша стварност.Ми је не примамо такву,нити се миримо са њом.Јер примити је такву и не борити се против њене рогобатности значи погасити савест и угушити у себи љубав према свом народу и његовом напретку.         

                               ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

Лужички Срби

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!


Хандриј Зејлер, Лужички Србин 1843. год 

          СИМБОЛ ВЕРЕ

          СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ

1.

Верујем да су несавесност у животу и неиспуњење дужности,лична разрачунавања,завидљивост и мржња гробари моје отаџбине.

2.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски,после тога на Голготу,ускрснути.

3.

Верујем да од нас,нових поколења,зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати,или ћемо се сурвати у провалију.Зато морам вредети не на речи,него на делу.

4.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру,да је права љубав у самозабораву,те морам све лично и ситно истиснути из свог видокруга.Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени,појединцу мое бити добро само ако је народу мом и отаџбини  мојој добро.

5.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања;не смем непризнавати рад других,истичући самохвално себе.Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу,а над његовом патњом нека се испуни болом.Да не мрзим старије и да им не ласкам,да не потцењујем млађе и да их не мазим.

6.

Верујем да само радом,стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

7.

Верујем да без садржајног нема осећања народности;без потпуног знања српског језика,историје и књижевности,без одржавања вере и обичаја,без своје песме у болу и радости,моје србовање било би празна орахова љуска.Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе,а народне умотворине,нарочито песме,биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног.Он ће ми показивати пут моралу,философији,естетици.Откривањем добра и зла,идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

8.

Верујем да као појединац пред туђином претстављам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу.Углед народа мога зависи од моје спремности,мога карактера и мојих поступака.

9.

Верујем са кнезом Лазаром-свесно,не из слабости-да је небеско царство увек и довека,и одабирам живот по правди,витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу,него огрешити душу.

10.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања,да жуљеви на сељачким радничким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника.Знам да смо сви потребни животу,зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети,као ни Творац што се не стиди свога дела.Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

11.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост,али је у њеним рукама зрело класје жетве,мир и тиха радост спокојства.

12.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања,

поштења и рада,од етике светосавске,косовске,народне вере и песме.Заклињем се да ћу их се сећати,поштовати их,држати их се увек и довека,амин.

Српски Народ,3.јул 1942.година I,бр.5.

                               СТАРИ И НОВИ ПОРЕДАК

    У либералистичко-капиталистичком поретку нација представља збир појединаца,који имају слободу да се у животној утакмици боре један против другог.У ту сврху они имају право да се удружују.На тај начин су настали трустови,картели,синдикати,професионална удружења,па и политичке организације,које омогућавају овај рат сваког против свих,тако да је марксистичка класна борба само логична последица ове опште зараћености у оквиру нације и државе,Од свега наравно нација и држава највише трпе.

   Нација је разједињена,без какве више идеје-водиље, а држава слаба,услед удараца који јој се час с једне,час с друге стране наносе.Сукоб између рада и капитала само још више појачава класне разлике и утврђује материалистичко схватање света и живота.Лично богаћење постаје највиши идеал, а грабеж и отимачина, заједно са тлачењем слабијега,бивају тако рећи законски признати.Све се то врши тобож у име принципа селекције, при чему често побеђује аморални тип гангстера, политичког ђилкоша, пословног шпекуланта и бирократског афераша.

  Благодети оваквог поретка ми смо сви осетили у нашој бившој држави.Таква, она је морала пропасти.Чињеница пак што српски народ  не жали за њеном прошлошћу доказ је његовог моралног здравља и његове државотворности.Непомућеним политичким инстиктом српски народ осећа да се нова држава има да изгради на чвршћим и трајнијим темељима.

   Та нова српска држава је у стварању,иако под нечувено тешким  околностима.Није можда ни важно уколико ће се она у овом ратном времену моћи остварити.Али оно што је врло важно јесте чињеница да се у српском народу све више учвршћује уверење да његова нова држава мора бити национална и социална.Народ у њој мора бити сложан, повезан честитошћу и вером у вечну правду.Држава као власт,мора бити регулатор свих односа и вршити врховни надзор, неумитна према свакоме ко ради против општих интереса.

   Рад мора бити опште право и општа дужност, а награда се има додељивати према његовој општој корисности и према томе како се врши.Себичњаци, забушанти и паразити морају бити сузбивени.Класне разлике морају нестати.Читав српски народ мора бити уједињен у духу старе српске задружности, по којој се сваком зна његово место, али сви раде по начелу: сви за једног и један за све.Такав, српски народ ће себи изградити трајнију и праведнију државу.

                                                                                                              ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

Преузето из:Српски Народ,бр.28.год.II.стр.3

ЗАКОНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ 
  
 

ЗАКОНСКА СТЕГА

Во имја пресвјатија јединосушчнија и јединославнија приснопоклањаемија и нераздјелнија втријех ипостасјех животворјашчија Троици, отца и сина и св. духа - Амин.

Ми главари и старјешине и вес збор Црногорскога обшчества, будући днес собрани на једино мисто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатељи собирајут војску и чине све војничке приправе радећи ден и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тиранство подложили и дјецу нашу у вјечну невољу и робство затворили и под жестоки јарам порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже сего изговара:

Прво

Призивајући пресвјатое имја Господа Бога вседржитеља у помоћ и нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо да се издати и преварити међу собом нећемо.

Друго

Рекосмо и заклетвом утврдисмо да ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на нашу браћу Брђане ударио да хоћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчиу всесиланго втроицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.

Треће

От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и 
издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.

Четврто

Таквога издајника увијек от сабора и обшчества нашега отлучисмо да чести и пошчења нема него он и род његов да останет во вјек у срамоту и безчест, како издајник вјере и закона и хулитељ имена Божија и крвник свега нашега народа, и ако би Бог у наше вријеме уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, али послије нас у вријеме наше дјеце и насљедника; то ми таквому господину и дјеци нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријиме и во вјек ови издајник и његов род да немају чести ни пошчења ни остале милости никакве, него да будет како род клетвопреступни и пријеварни, у ненавист свакому и мерзост.

Пето

Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјетое Евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

Шесто

И свака нахија да прими и узме поједно писмо, које хоће држати у своје руке, да се находи от рода у род, а у Митрополији једно остависмо, које има бит сахрањено међу Грамате и хрисовуље царске и свакому царско.му, краљевскому али принцискому двору и посланику приказано.

Јоан Радоњић, црногорски губернатор, сердар Јово Петровић, кнез Вуко Богдановић и остали сви главари од све Црнегоре. 
  
  

ЗАКОНИК ОПШЧИ ЦРНОГОРСКИ И БРДСКИ

Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа, Амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брда на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798 года, октомвра 18 дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народах от свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

Первое

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, потврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест на дан Преображенија Христова 1797 года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако и истоме писму свакога издајника проклеству и анатеми предасмо и от сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога обшченароднога крвника и вас његов дом између нас искоренимо и да от њега никога не оставимо.

Друго

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чоека не би кастига било, тога ради рекосмо и зароку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца ол Брђанина, или Брђанин Црногорца, без иједне кривице и нужде, него од силе и опачине, да се такови убојица не може никаквим благом одкупити, но ако се ухвати да буде објешен, ол камењем побјен, али огњем из пушаках разнесен.

Треће

Ако тога убивалиа не би могли ухватити. него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће да се има све, од мала па до велика, процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло чинио, а другу половину за глобу земаљску узети.

Четврто

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио и код себе држао, или га оратио и бранио, или таио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таквога једнако 
ћерати и кастигати како и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имати бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Пето

Ови рукоставник и убојица ако би се икад у које му драго мјесто ухватити или убити могао, да га најкрањи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

Шесто

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу, када се инадом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разабере све по реду који је започео инад и свађу, за коју ли ствар и нужду и који је зачео први бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такове ствари и више и кадаје забрањено да се не чини бој и самовољна освета, тако даклен познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристајало буде.

Седмо

Који Црногорац оружјем или дрвом, или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине - да се јунак назове, ђе прилике и потребе одјунаштва није, на гаквога да се рана и глоба двоструко суди.

Осмо

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за овај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа, који у крађу погине.

Девето

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нектећи чојка рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити, колико се може боље учинити.

Десето

Ако који убије чојка напастника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се от њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити као и оно нехотице учињено.

Једанаесто

Који чоек узме туђу жену иза жива мужа или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема, по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати како беззаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће да се процијени и раздијели, како и онога, који самосилно чојка убије.

Дванаесто

Који поп вјенча чоека с женом иза жива мужа, али с ђевојком грабљеном на силу, или с другом, коју закон не допуштаје вјенчати, такови да будет лишен свештенства и прогнан из нашега обшчества безчастно како беззаконик и проклети хулитељ закона Божија и како губитељ душ христијанских.

Тринаесто

Ако лупеж погине, али се рани идући у крађу, да за њега поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га ова земља бије једнако како и Рукоставника.

Четрнаесто

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796 на Преображеније Августа 6 дан утврђено, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да будет 
извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпошчине учињена изговара; тојест за говедо мало оли велико осудбине цекинах дванаест, а глобе земаљске цекинах десет. За једно улишче челах равним начином, како и заједно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подмирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће, оли из обора и остале различите лупешчине, разбирајућиједно поједно редом и цијенећи колико која ствар асприх ваља, пак на прама цијене поставити приличну глобу и осудбину, на примјер речи која стварједан грош ваља, на то нека буде осудбине грошах пет, а глобе грошах десет.

Ово се размије за сваку покрађу из куће и изван куће украдену и понешену, не спомињући дјете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, али друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Петнаесто

Који чоек хоће по данас продавати кућу или баштину или виноград или метех и дубраву, или остало своје надвижно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, пак ако не би кћела близика купити нека понуди мергинаша, то јест раздијоника од баштине; не би ли он ктио купити, тада слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојка или сједока, како је близику и мергинаше нудио и како они нијесу хотели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер годиште и дан од мјесеца да се чисто знаде и кадаје књига писана и на које мјесто, пред коима именом и презименом сједоцима, од којега су племена били сједоци и како су ови подписали, или не умјејући писати крсте учинили за више вјерованије, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено, а ионако куповица не може бити.

Ово се говори по данас за оне који хоће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали.

Шеснаесто

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам или плиен, или коју штету и похару, или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде помирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужио буде.

Будући све ово више писано договором саборним учинили, и опет на данашњи августа 17 дан, а 1790 года всеобштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујушчег правила:

Седамнаесто

Знајући да највише зла и крвопролиће у нашој земљи с лупежах бива, и да су томе највише родитељи криви, који испочетка не хоћеју своју дјецу с добрим дјелом васпитати, и ни у страху Божијему содержавати, него их још њекоји уче и силују да туђе имање грабе и краду, и да свако зло и беззаконије чине, како што су и ови чинили, тога ради рекосмо и с овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде вола или коња у које му драго мјесто у Црнојгори и у Брдима, или у Приморју нашој браћи пријатељима, који се находе у цесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупеж има проћерати једнако како и убиваоц који самосилно без сваке кривице человјека убије, будући када украде туђега вола или коња, он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш, која другог коња ни вола нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду башчину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ичега за прибавит животиње без којега живјет немогут; ако ли лупеж по данас украде брава, или коју другу ствар, која ваља као један брав, то је за први пут да има платити како у четрнаестом правилу говори; ако ли се пак и други пут у таковој крађи нађе, да се има судит и кастигат, као и они, који самовољно убиство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити немогу; даклен нека сваки у будушче знаде, шчо га допанут хоће ако се у лупештину обрати; а родитељи нека своју дјецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе; такођер и сваки домаћин от куће, нека своју браћу и чељад на добри начин наставља и учи да зло не чине и туђе не краду, јер и онако биће им жалост, када који за злочинство буде от суда кастигат.

Осамнаесто

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране взаимну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Примораца искати, то нека иште по путу суда, јер иначе биће подложен кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу чинио или зло у Црнугору и Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји како и њиове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме да сваки судом одговори, и да плати колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевица и самовољнс освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести: а Правитељство, које има от свијех нас постављено бити, да управља обшченародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правитељства не чини.

Деветнаесто

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живјети не може; али и то нека сваки знаде да они имају бити мирни и слободни без икакве мутње и кавге, на исти начин како и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству нити једно нити друго пази него највише инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чине, от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалстно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који беззаконо уједном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилисмо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару онад и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљскоме предат.

Двадесето

Ни један народ не може бити честит ни срећан, у којему законитога суда и доброг правитељства нема и ни једно правитељство без помоћи стојати неможе: зато дакле сви народи свијета на свако годиште дају у обшчу мирију порјез, колико је којему мјесту и держеви речено; а то не дају за друго,него за самиех себе, да се на оне новце држи правитељство и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од сваког злога и опакога чоека, да они могу мирно и без свакога страха своје после оправљати, и спокојно и мирноћи живити. А го је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити динарах шестдесет. Будући наш Преосвјашчеии Господин Митрополит и Кавалер Петар Петровић најпрво дао цијели доход од свијех земаљах цетињскога Манастира, које се находи у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима от своје кнежине сваке године сабрати и на ден рождества пресвјатија Богородици у Манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правитељства писмо узети, које он може у своју кнежину приказати, нека сваки знаде какоје и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

Двадесет прво

Находи се међу нама људих, који често за малу ствар позову другога на мејдан, али неће да дјеле сами јунаштво, него један и други кликују и купи војску, све што више може, па ето мејдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се њиова дјеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини ни приступа ђе може погинут.

Тога ради нека сваки знаде ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом от суда земаљског и от свијех нас ћеран како злочинац и возмутитељ народа.

Двадесет друго

Када судци сједу на своје мјесто судити ствари по њиховоме разуму и разсужденију подносење.

Прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце и управитеље постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу да им даде просвјешченије разума, силу мудрости за познати штоје праведно, свето и богоугодно.

Треће: пазити своје објешченије и заклетву да не преступе или по хајтеру суде, него по правици малому како и великому, јербо суд Божијест.

Четврто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другому у ријечи улазе и прекида говорење, него када први изговори, нека други почне говорити и нека обоица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њиове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио или да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обје стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могут све по реду чисто разабрати и сентенцију праведно по начину учинити, која ће се даваж ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији правитељства у записану књигу остављати.

Двадесет треће

Ако који судац зачне кога у суду судећи бранити, немоћи доказати разлоге и правице зачетаја брани и неразбирају мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји а не другога, који правије мисли имаде и ко бољи разлог о правици доноси, такви отвара себе и каже да је хајтерија, митник и возмутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложен жестокому кастигу, такођер и они, који би за мито или за пријатељски хајтер или по својему неразумију икакове тајне открио и казао што управитељство за обшченародну корист 
чини или говори потајно и сакривено; јер ни једно дјело не може напредовати желаеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун находи.

Двадесет четврто

Ако се нађе да који судац заиште или узме от икога мито навластито за оправдати кривца и окривити правога чоека, такови да се има из суда безчестно прогнат.

Двадесет пето

Кои чоек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље, него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супрот онога, с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин 
недјељу данах, а то мито, који буде дао или обећао, да пође у опшчу мирију и да се обећа и даде соку, који би насочио унапријед судца митника из оних главарах, што су по договору земаљскому за суднике и управитеље земаљске постављени или осталога чојка, који би икаквому судцу дао или обећао мито.

Двадесет шесто

Сваки мали и велики Царногорац и Брђанин остаје у дужности поштене и добре судце, који смо добровољно изабрали и по согласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити, сваку чест свијема наносити. Аколи се који нађе да речене судце обезчасти и осрамоти, то ће свијех нас, који смо их поставили, осрамотити и ми ћемо таквог искат да свијема за безчест и срамоту одговори.

Двадесет седмо

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, негоједни овако, а други онако расуждавали, у такву згоду ђе буде виши број судаца остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мити и хајтера својим разумом познају даје праведно како говоре.

Двадесет осмо

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смутњу међу дружином, таквога не трпјет, него одма послати дома, а искат от онога племена којег другог на мјесто његово добродјетељна и у дружину погодна чоека, такођер отправит и непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

Двадесет девето

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије, на обшченародни трошак постављени да не пазе ни работају друго него земаљске после и по начину да испуњају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ни један не може бити слободан ходити за своима послима дома или на своје путеве и трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску вјерно, како су на то и постављени.

Тридесето

Када се која мала или голема штета от похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или које му драго ствари у које племе неотице учињена то догоди, осгаје кнезу и главарима од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без свакога даљњега одмицања плати; ако би силом и задарицом навластито похарао, таквога суду земаљскоме објавити да буде кастигат како злочинац супротивник тишине земаљске.

Тридесет прво

Свако којему би напастни чоек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабитељством, нека прикаже суду земаљскоме а нека се сам своје воље не свети.

Тридесет друго

Како свешченици у свешчене дневи у црквама, такођер кнезови и старешине од племенајесу дужни свакога домаћина од куће научити и свакому говорити да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чипити престану и да се спомену и разумјеју ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже да се чувају од кастига, от којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући сетенције учињене за свакога приђе него ли је који зло учинио и свакому напријед казано, да ни један послије не може рећи да није знао што закон за које зло изговара. Знаде даклен сваки зашто смо се свиколици договорно прво у манастир учинили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је мањкало приставили.

Тридесет треће

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества; у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и воспитани у једном 
отечеству, али по несрећи мало је нас који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо; дај боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи дражајшег отечества савокупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и 
управитељи, тако и сваки који на општенародну својега отечества службу опредјељен и постављен будет, имаде најприђе учинити заклетву от вјерности по нижеписаном начину, како се то чини међу свијем народом и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

На Цетиње, Августа 17 числа 1803. тода. Под знаменом всебшчаго Барјака.

 Преузето са сајта:Пројекат Растко Цетиње

Милош Црњански

Британско-балканске везе: Везе у преисторији

КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА

Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.

Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.

И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као „утока реке која је блатна“. А river mouth ending in mood. Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и „usc“. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг. )

Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду. Drem, Murav, имају synonime у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.

Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, — shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.

А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling ). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.

Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској ) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.

Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.

И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Ваr, bara, mochar, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције scriba. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, које и данас још живе у Индији ), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.

Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Picta (Pictoni, Pictavi ), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Picti? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми. мислимо да се поред грчког корена, и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Chadwick, чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава. Simply fun. Ми мислимо да су славенска.

                              ЗАШТО ЈЕ НАСТАО ОВАЈ БЛОГ?

                Настанак и функција блога Идеологија Србског Национализма има за циљ разбијања свих видова предрасуда везаних за србски народ  као и за национализам уопште .Сведоци смо свакодневно да се на све могуће начине негира Србска култура историја као и језик тако да у стандардном говору имамо прилике да се сусретнемо са поплавом англицизама. Решио сам да бар на овако скроман начин покажем ко су то Срби шта су и какву културу имају. Док сам припремао у глави концепт блога сретао сам се са различитим људима који су такође за себе тврдили да су Срби али су уједно тврдили да Срби никада нису живели у Херцеговини (реч је о апсолвенту на одсеку за историју при Филозоском Факултету у Београду), како смо ми један некултуран народ  који није имао писмо док се није појавио Вук Караџић и да нам смо и оно мало културе што имамо као и православља усвојили од Грка јер смо сами били неспособни да изградимо као и сијасет других ствари којећу временом објавити на блогу. Овакве изјаве су ми дале додатну сатисфакцију да покренем овакав пројекат. Унапред бих се извинио свим посетиоцима што блог није тематски подељен јер сматрам да још нема потребе за  тим јер он је још у фази изградње, али за који месец ће постојати посебна поглавља са стране па ће читаоци моћи лакше да се информишу и снађу .Такође пошто пишем дипломски рад и радим упоредо нећу моћи континуирано да га ажурирам па бих све посетиоце  замолио за мало разумевања. Покушаћу да скинем анатему са појединих личности из наше историје,а уједно  и да објасним зашто су поједине личности  чак и у време највећег мрака доживеле пуну афирмацију. Ту ће подједнако бити заступљене личности које су крстом, пером и мачем заступале Србску националну идеју. За многе личности сам и сам релативно скоро чуо јер о њима се ретко прича у медијима, а нажалост су неправедно запостављене иако су имале приличан удео у креирању слике о Србима уопште. Започео сам  са Николом Беговићем не зато што је он највећи од заборављених Срба него што управо читам Крестићеву ,,Грађу о Србима у Хрватској и Славонији" па ћу у наредном периоду објавити једно од писама Николе Беговића где ће се видети његова борба против насилне хрватизације и унијаћења Србског живља на тим просторима. На блогу ћу  поред  биографија  познатих личности обрадити и поједине епохе  на основу дела које су по мени обрадили изразито компетентни научници. Потрудићу се да напишем препоруку за књиге које су ми помогле да се изградим у овом смеру и да дам њихову објективну анализу. Такође постојаће поглавља о странцима који су били велики пријатељи Србског народа, а чак су нас у више наврата бранили ревносније него ми сами себе. Посебан акценат ћу дати на њихове речи упућене нама. Овде наравно не мислим само на Арчибалда Рајса коме дугујемо велику захвалност, већ и на неке   друге људиме о којима се мало прича а да ли су изузетан допринос популаризацији као и креирању позитивне слике о  Србском народу.

                И за крај   посебно ћу се осврнути на непријатеље нашег народа јер то сматрам као обавезу и моралну одговорност. Питања која ћу разматрати је настанак и развој њиховог идентитета,културе а уједно ћу се бавити и њиховим идејним творцима...Ту између осталог подразумевам Србе исламске и римокатоличке вероисповести којих смо се ми олако одрекли а они су брже боље похитали да их преотму од нас.

                   Срби, остајте мушки

У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила из редова званица одавала су пак велику и истрајну забринутост.

Како објашњаваш чињеницу да је велики део интелигенције издао српски народ и сврстао се на страну непријатеља? Како објашњаваш чињеницу да су неки толико ниско пали да су за награду с потернице отели Слободана Милошевића и предали га америчком трибуналу у Xагу? Како објашњавам чињеницу да чак значајни делови српског народа поричу своје српско порекло те се изјашњавају као само „грађани”, „аутономаши”, односно једино „Војвођани” или припадници „црногорске нације”?

Све су то претешка питања за моју скромну памет, поготову у временском теснацу. Да све то објасне потребни су трудови чета научника из низа дисциплина, од антропологије и карактерологије до историје и социологије. Зато се одлучујем да одговорим применом светла једне генијалне интуиције Курција Малапартеа, италијанског писца руског порекла, по оцу, принцу Павелу Трубецкоју. У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка” (где реч „мајка” ваља читати као метафору Европе), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера… Запрепашћен, Малапарте се пита шта је узроковало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату.

Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији људски мартеријал мушког рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камеолонски преузима псеудоженску природу. Појава отпада међу Србима може се објаснити истом, Малапартеовом теоријом. Срби су већ вековима на најстраснијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих”. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције.

Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге „грађанске”, „аутономашке” или „војвођанске” те „црногорско-сепаратистичке” одеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин. Након предавања, прилазим ми једна лепа, заносно плавоока енглеска леди и моли ме да испоручим поздраве те подршке оним српским младићим који нису допустили да се у Београду одржи „геј парада„. Одговарам, дипломатски, како Срби никоме не прече да буде оно што хоће али им смета свако јавно наметања избора, примерице хомосексуалног једнако као и хетеросексуалног. Да су ови последњи приредили параду одговарајућег „поноса” – такође би били исмејани. Не верује ми. Она верује да су Срби осујетили педерску манифестацију јер су здрави, толико здрави да се код њих такав порок никада неће примити. Сећа ме недавне опаске Рајка Петров Нога: „Знаш, моји Xерцеговци користе реч „педеру!” али не верују да то постоји.”

Не знам шта да одговорим том комплименту али дама то ни не очекује већ ми пружа своју визиткарту те додаје да је активиста хуманитарне организације чије име звучи, отприлике, као: „Спас деце”. Поверава ми да је ужаснута све распрострањенијом појавом усвајања малолетне сирочади из источноевропских земаља – најчешће из Словеније, Xрватске, Пољске и Мађарске, чији су закони најтолерантнији – од стране хомосексуалних, квазибрачних парова са Запада. На тој деци се хомосексуалци потом свакојако па и садистички иживљавају и она су осуђена да остану трајни психички инвалиди: „Молим Вас, не дајте вашу, српску децу тим чудовиштима! Ми смо овде немоћни против њих.”

Дан касније, у центру Лондона by night, на отвореној тераси турског ресторана „Sofra”, под грејалицама, периферним видом уочавам неку необичну појаву статистичког просека. Сусредивши пажњу опажам да су хомосексуални парови најчешће бледолики а хетеросексуални или само црни, или „мултикултурни”: лепи црнци држе за руку или око паса лепе црнкиње а ружни бледолике. Ирски пријатељ ми објашњава оно што видим, уз смех у коме вероватно звуче тонови неке пристрасности: „Црнкиње су боље женске од Енглескиња… а Енглезе углавном занимају само мушки.” Ипак, Малапартеова теорија није примењива на енглески случај јер је Енглеска била и остала, бар за Енглезе, отаџбина либерализма. Енглески случај изискује далекосежније спознајне оптике од оних које је користио Малапарте.

Једно је извесно, с масовном распрострањеношћу хомосексуализма – тешко ће Горди Албион и Ујка Сам добити рат против мужевног ислама. Једну потврду добијам у метроу, где је због потреба ратне моблизације освануо плакат којим се позивају добровољци у Краљевску британску легију. Текст позива више ми личи на хомосексуални љубавни оглас: „Највећа љубав човека није ишта друго до ово: подвргнути његов живот његовом пријатељу.” Текст је исписан испред неког увеличаног цвета, налик булки, бледо ружичасте боје.

Драгош КАЛАЈИЋ

     Преузето са komentar.rs

ЖИВОЈИН МИШИЋ О ХРВАТИМА И ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету.

Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. Послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило".

Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:

“ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу".

“А границе” - обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?"

Мишић се мало насмеја:

“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго."

Сад се Александар насмеја:

“То би Талијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Талијанима."

Мишић поскочи:

"Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати" – рекао је на крају војвода Александру – и потом цео

Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање.

Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре. Како демократија допушта да људи по истом друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака.

Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна. Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.

Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима. Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину.

Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина. Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање.  А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.

Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика.

Ваља запазити да и овде, они који нам такко говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа:

Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици у главном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918. године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.

Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова. Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.

Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.