Идеологија Србског Национализма

ОПЕРАЦИЈА КОРИДОР

Генерална — Аутор svarog @ 15:14

КОРИДОР ЖИВОТА 

Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!" 

пише: Миладин Михајловић операције "КОРИДОР" 

26. јуна 1992. године, у освит новог дана борци Првог крајишког и Источнобосанског корпуса, послије дуготрајних и исцрпљујућих борби, сусрели су се у рејону села Корница и Чардак, на размеђи Модриче и Шамца. Руковање ратника, два корпуса једне те исте војске, најмлађе српске државе, касније назване Република Српска, загрљаји Крајишника и Посаваца, озваничени су славодобитним рафалима у ваздух. Мало ком Србину, с ове или оне стране, да није срце јаче закуцало кад је прострујала вијест да су јединице Војске Српске Републике БиХ, како се тада звала, пробиле саобраћајни коридор према Србији. Како и не би када је то био коридор живота. Била је то прва велику побједу Срба с лијеве стране Дрине. Простор на коме је зауствљен српски крвоток био је раскрчен. Пробијен је коридор живота и отворен пут из Босанске и Книнске Крајине према Семберији и даље према Београду и Србији. 

Заједно до велике побједе 
Побједа здружених јединица ВСР БиХ над снагама муслиманско-хрватске коалиције окончала је 42 дана дугу копнено-ваздушну блокаду најзападнијих српских земаља. Коридор је био спас за српски народ на огромном простору од Гламоча и Грахова на југу, до Градишке на сјеверу, Новог Града на западу до Добоја на истоку, у западној Славонији, Банији, Лици, Кордуну и Книнској Крајини. На том простору, одсјеченом муслиманско-хрватском агресијом, тада је живјело више од милион и по Срба, који су остали без хране, нафте, оружја, цигарета, а и нада је била на све тањим нитима. 

Блокада 
На самом почетку рата у БиХ добро наоружане јединице муслиманске Патриотске лиге и територијалне одбране, несебично помогнуте регуларним снагама Хрватске војске, готово мјесец и по дана држале су у тоталном окружењу тадашњу Аутономну Регију Крајина и западне дијелове Републике Српске Крајине. Циљ им је било физичко и свако друго изнуривање Крајишника. 

Почетком маја 1992. сви путни правци који су западне дијелове тадашње Српске Републике БиХ спајали са источним дијелом и Србијом били су пресјечени. 

Посљедња копнена веза између Крајине и Семберије била је саобраћајница Бањалука - Добој - Тузла - Бијељина, али и та веза је дефинитивно пукла 15. маја 1992. године, када су припадници ТО Тузле и Патриотске лиге извршили масакр над недужним војницима Југословенске народне армије, који су се повлачили из тог града. Тог дана и овај путни правац затворен је за цивилни саобраћај, а Аутономна Регија Крајина и РСК остале у тоталној изолацији. Ко зна докле би потрајала агонија крајина и Крајишника да та кап није налила чашу. Кап која је прелила чашу био је тренутак кад су у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника почеле да умиру бебе, а бубрежни болесници скончавају због мањка отопина за дијализу. 

Више није било времена за чекање и милост противника, коме су се злочини осладили. 

Да ђеца не умиру 
Тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске СР БиХ генерал Момир Талић издао је средином јуна 1992. потпуковнику Новици Симићу, тадашњем начелнику Штаба Прве оклопне бригаде и команданту Тактичке групе један, наређење: "Слушај, Симићу, хоћу коридор ка Србији преко Требаве. Најкраћим путем. Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да ђеца умиру!" 

Поред Талића, као главног креатора операције "Коридор", акцију су планирали начелник Штаба Првог крајишког корпуса генерал Бошко Келечевић, командант специјалне јединице МУП-а РСК генерал Боривоје Ђукић и тадашњи начелник Штаба Прве оклопне бригаде генерал Новица Симић. 

Била је то за Србе једина варијанта за живот, а војнички - акција која ће остати записана у војним аналима. Изведена је немогућа мисија - пробој из потпуног оперативног окружења. 

Акција "Коридор" започела је 14. јуна 1992. године, када су припадници славне Шеснаесте бригаде, уз подршку тенковске чете из Добоја, кренули у битку на јужном дијелу дервентског ратишта. Борбе су интензивиране 24. јуна, када је снажна артиљеријска припрема на широком фронту непријатељске формације навела на погрешан закључак да Војска СР БиХ намјерава да заузме Тузлу. Све што се послије догађало изазвало је праву пометњу у муслиманско-хрватским формацијама, што је знатно олакшало дејства српским снагама на главном правцу акције пробоја Коридора, и изненађење је било потпуно. Маестрална тактика резултирала је пробојем "Коридора живота" два дана прије зацртаног рока. 

Кафа у Модричи 
Мада је Талић, како се тада причало, планирао попити кафу у Модричи за Видовдан, десило се то два дана раније. Српску војску нико није могао зауставити, а у том јуришу хероја тешко је било издвојити борце који нису били на висини задатка. Један међу многима који су властитим херојством показали како се бори за српство био је и командант батаљона МУП-а РСК Миливој Рашула. Он је у својој официрској торби понио српску тробојку одлучан да је први постави на силос у Оџаку. Стао је на чело јуришног дијела батаљона. У једној паузи између двије борбе са везистом и куриром кренуо је испред осталих. Међутим, извиђање се завршило кобно. Сви су покошени непријатељским рафалима. 

Мајор Вељко Леко је хеликоптерима пребацио преко 600 рањеника за Београд. Предуга листа херојства... 

Командант елитне јединице "Вукови са Вучијака" Вељко Миланковић је у једном тренутку, нашавши се у полуокружењу, повео борце у величанствен јуриш. 

Пробијањем "Коридора живота" српске крајине су опет продисале пуним плућима. Из Србије су кренули конвоји са лијековима, храном, нафтом и цигаретама...
 

Само овај пут 
Министар унутрашњих послова, а касније предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић је са својим момцима поштено одрадио свој дио посла. Прича се да је често задиркивао генерала Талића, који је, наводно, уочи битке над биткама себи у браду прозборио: "Помози Боже само овај пут, више те никада молити нећу." Послије успјешне акције, чини се да га је Бог послушао. 

На првој годишњици обиљежавања операције "Коридор", 28. јуна 1993. године, у Добоју је Мартић подсјетио да је операција "Коридор" "прво јединство и слога народа западно од Дрине". 

"Брат брата је прсима штитио и није било војника који није извршио задатак", рекао је тада Мартић. 

Тако је говорио Мартић, а од народа бурно поздрављен генерал Талић је народу кратко рапортирао: "Остварили смо оно што смо народу обећали." Још је поручио да Срби с ове земље не иду, а свима који мисле да их нападну да прије тога добро размисле. 

"Коридор живота" поплочан је крвљу српских јунака. Тачно 293 српска ратника су у борбама за коридор дала живот, а 1.129 припадника тадашње Војске Српске Републике БиХ и специјалца МУП-а Републике Српске Крајине теже је или лакше рањено. Била су то херојска времена. Јунаци су гинули са погледима упртим ка матици Србији и слободи. 

Из ратног дневника Бошка Гргића - Побједа без славља" 
...Пред нама ни два километра до пута живота. Кренусмо у пробој са много жеља и жара, нестрпљиви и одважни. А онда прве жртве, на посљедњој етапи до циља. Падоше јуначки на прузи градачачкој, на пространој равници посавској Душко Бауковић Бане, Ивица Модрич, Жељко Дојчиновић и Мирослав Ђурђевић. Бане је само двије седмице раније спасио живот свом саборцу и са свега пола метра рафалом срезао да ли Арапина или некаквог црног мелеза. Није се могло разазнати. Није о томе хтио ни ријечи, крио се и од новинара. А у крви, пут добојске болнице прашњавим и неравним макадамом кренуше Младен Лолић и Раденко Мирковић. Али, готово у трку, већ у смирај дана, пало је и задње усташко упориште на фарми у Филомени, негђе између Модриче, Градачца и Пелагићева. Пут је слободан, трасиран крвљу и животима храбрих српских бораца. Остало је још два дана до Видовдана, великог и магичног дана, али и ноћ најдужа и најтужнија, ноћ у којој су преживјели оплакивали своје несрећне саборце. Умјесто славља и тријумфа само стисак руке у знак побједе и нијеми погледи мјештана и Крајишника, као да се знају већ деценијама. Затим, прва возила, помоћ из матице Србије недужној ђечици и испаћеним болесницима широм Крајине. Да је тад земља имала образ и душу, била би црвена од стида сва галаксија. Да је неразуман имао имало разума, повио би главу дубоко у пијесак." 

Омча око српског врата 
Да би спријечили пробој коридора и везали омчу око врата Србима с лијеве стране Дрине, муслиманско-хрватске формације су ангажовале 16 бригада - пет моторизованих и једанаест лаких пјешадијских. Моторизоване бригаде чинили су припадници регуларне Војске Хрватске: Прва ЗНГ из Загреба, Друга и 108. ЗНГ из Нове Градишке, трећа ЗНГ из Осијека и 153. ЗНГ из Велике Горице. 

Од лаких пјешадијских бригада биле су ангажовене 101. ХВО из Брода, 102. из Оџака, 103. из Дервенте, 104. из Шамца - Домаљеваца, 105. из Модриче, 107. из Градачца, 110. из Усоре, 111. из Жепча, те муслиманска 207. из Тешња, 201. из Маглаја и 109. из Грачанице. 

У битке поред Саве повремено су убациване јединице хрватске специјалне полиције из Загреба, те дијелови бригада из Вараждина, Ријеке и Бјеловара.[/quote] 

НЕКА ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ РАТНИЦИМА КОЈИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ УГРАДИШЕ У ТЕМЕЉЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ


СРБИЈА 1889. У ОЧИМА ЛУДВИГА ТАЛОЧИЈА

Генерална — Аутор svarog @ 23:12

Србија 1889. у очима Лудвига Талочија


Како је Србију и Србе видео велики аустроугарски зналац наших прилика Лудвиг (Лајош) фон Талочи и шта његова запажања говоре о нама данас

Прослављамо и с пуним правом обележавамо велику и значајну годишњицу: осам векова манастира Милешева.

У немачким путописима и извештајима аустроугарских дипломата нисам успео да пронађем неке значајније радове који би говорили о том манастиру. Благодарећи историчару др Славенку Терзићу, који ми је скренуо пажњу на један рад, који говори о обележавању Пет стотина година Косовске битке у Србији, решио сам да представим „Извештај“ Лудвига фон Талочија.

Његов „Извештај“ објавио је Харалд Хепнер: „Србија године 1889. на основу извештаја Лудвига фон Талочија“ (Харалд Хеппнер: Сербиен им Јахре 1889 нацх еинем Берицхт Лудwиг Лудwиг вон Тхаллóцзy`с; Миттеилунген дес Öстерреицхисцхен Стаатсарцхивс, Сондердруцк 41/1990, 156-193).

Лудвиг Талочи (Лудwиг вон Тхаллóцзy), а у мађарским изворима га зову Лајош (Лајос), мађарски историчар, архивиста и аустроугарски високи државни службеник, рођен је у Будиму у породици Штомер (Стоммер) 8. децембра 1856. Погинуо је 1. децембра 1916. у железничкој несрећи, када се враћао са сахране аустријског цара Фрање Јосифа Првог (Франз Јосепх И).

Талочи је сахрањен у Будимпешти. Његово најпознатије дело зове се „Студија историје Босне и Србије у Средњем веку“ (Студиен зур Гесцхицхте Босниенс унд Сербиенс им Миттелалтер, Муницх- Леипзиг 1914.).

Хепнер је утврдио да Талочи није стајао у „средишту пажње јавности, већ да је пре деловао иза кулиса као историчар и архивар“ („ницхт им Рампенлицхт дер Öффентлицхкеит, сондерн ехер хинтер ден Кулиссен wиркте алс Хиторикер унд Арцхивар“). Веома је рано постао дописни члан Угарске академије наука.

Даровитост и значај његовог рада запазио је веома рано Бењамин Калај (Бењамин Кáллаy). Тако се Талочи, благодарећи залагању Калаја, 1885. године преселио у Беч. Тамо се Талочи (Лудwиг вон Тхаллóцзy) убрзо прочуо као специјалиста „за јужнословенско питање“ („фüр дие сüдслаwисцхе Фраге“). За кратко време „за Бечку владу постао је ненадоместиви стручњак за балканска питања“ („фüр дие Wиенер Региерунг зум унентбехрлицхен Фацхманн фüр Балканфраген“).

СРБИЈА КАО АУСТРИЈСКА МАРИОНЕТА Хепнер је Талочијев „Извештај“ („Берицхт Лудwиг вон Тхаллóцзy'с“), пронашао у картотеци Бечког државног архива („ин еинем Актенбестанд дес Wиенер Стаатсарцхивес“). Овај извештај је резултат путовања у Србију године 1889. године. А циљ његовог путовања био је да буде посматрач прославе 500. годишњице Косовске битке.

Талочијево путовање није имало приватни карактер, а ово се види већ и по томе што већ је његов извештај упућен на адресу тадашњег аустроугарског министра иностраних дела грофа Калнокија (Граф Кáлнокy).

Пре одласка у Србију Талочи се 20. јуна 1889. састао са Калнокијем. Веома је необично, каже Хепнер, да један државни службеник из Министарства финансија путује у страну земљу као представник Угарске академије наука, а после тога преда извештај о својим утисцима Министарству иностраних послова (стр. 159).

Каква је у то време била политичка ситуација? По Хепнеру, циљ бечке политике био је следећи: да се утиче на спољну политику Србије како би руски утицај био сведен на минимум. Најповољнији човек за такву политику Беча био је Милан Обреновић. У том смислу он је године 1881. са Бечом склопио „тајни уговор“ („еинен Гехеимвертраг“). Он је гарантовао најуже везе Београда са Бечом. У марту 1889. Милан Обреновић се одрекао престола. Србијом је од тога времена владало Намесништво, на чијем челу је стајао Јован Ристић. Намесништво се тајним уговором од 20. марта 1889. обавезало да ће поштовати тајни уговор из године 1881. Словом, министар иностраних дела Калноки је настојао да у спољној политици Србије не дође до битних промена.

Политичка пракса, међутим, тврди Хепнер, била је сасвим другачија. Штампа у Србији „почела је отворено да агитује против Аустроугарске монархије“ („беганн оффен гегендие к.у.к. Политик зу агитиерен“). Митрополит Михаило, који је у очима Беча био „ултранационалиста“, вратио се из руске емиграције у Србију. Све је то наговештавало да Србија више не поштује Хабсбуршку монархију.

Србија је за Бечку политику представљала проблем. Гледајући спољнополитички, Аустоугарска и Русија биле су супарници. Србија је представљала и унутрашњи проблем Аустроугарске, зато што је у границама Монархије живело много Срба, а нарочито у Банату, Срему, Бачкој, Барањи, Славонији, Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини. У многим од тих покрајина Срби су били најбројнији народ или су представљали знатну мањину.

Хепнер при крају 162. стране пружа читаоцима могућност да се упознају са извештајем који је Талочи упутио на адресу Калнокија. Талочи је тај извештај саставио по повратку из Србије, 14. јула 1889. у Бечу. Он гласи:

„У Београд сам стигао 23. јуна 1889. Одмах сам се представио српским политичарима: Сави Грујућу, Кости Протићу и Јовану Белимарковићу. Од свих сам био веома добро примљен („сехр гут ауфгеноммен“, (стр. 163). Ове личности издале су ми документ којим ме препоручују месним властима. На тај сам начин и сам могао да себи организујем пут по Србији. Тако сам чак могао да направим један излет и до Ужица („согар еинен Аусфлуг нацх Узице“, стр. 163). У фуности (стр. 163) стоји да се Талочи у Беч вратио 8. јула 1889.

ДОГОДИНЕ У САРАЈЕВУ Садашњи владика бачки са седиштем у Новом Саду Василије Петровић забранио је да се у његовој епархији обележава Петстота годишњица Косовског боја. И локалне власти ставиле су цео полицијски апарат на распологање како би се спречило да људи из Новог Сада дођу у Нову Раваницу у Врднику. У Далмацији, Босни и Херцеговини власти су, међутим, дозволиле да Срби прославе 500. годишњицу Косовске битке (стр. 164).

Било би далеко боље да су обележавање Косовске битке дозволили у Срему и Бачкој. На тај би начин освојили симпатије Срба, који би тако могли да манифестују своју лојалност Аустроугарској. Нама из тих крајева не прети никаква опасност („кеине Гефахр“, стр. 165).

Што се саме Србије тиче, она је у привредном погледу сасвим у нашим рукама („ганз ин унсерен Хäнден“, стр. 167). Ово је свима јасно.

Генерал Грујић је добар човек, али је слаб политичар. Коста Таушановић на мене није оставио добар утисак. Глиша Гершић је добар правник, али је лакомислен. Светозар Милосављевић није способан чак да ни у Србији буде министар. Најзначајнији чиновник у Министарству иностраних дела јесте Јован Ђаја. Он је Дубровчанин, римокатолик, а залаже се за то да сви Јужни Словени, без обзира на веру, буду Срби (стр. 169).

Једина јавна личност у Србију коју човек мора да узме озбиљно јесте Јован Ристић (стр. 170).

Виши официри у Србији су либерали, а нижи радикали (стр. 171).

Наш посланик у Београду био је од 1881. до јула 1889. Хенгенмилер (Хенгелмüллер). Он је у опхођењу са Србима „показао мало такта“ („зеигте Тактлосигкеит“), он је ценио само Јована Ристића, а сви остали у његовим очима представљају најобичнији олош (стр. 172).

Добри познаваоци прилика у Београду верују да, дугорочно гледајући, русофилство у Србији није могуће. Људи у Србији не могу да дуго воле, а ни да дуго мрзе. Тренутно су многи „из ината“ русофили (стр. 173).

Што се тиче обележавања 500. годишњице Косовске битке, иза тога стоји великосрпска идеја („дие гроßсербисцхе Идее“, стр. 174). О томе исто мисли и српски сељак. Тако приликом крсне славе („Сиппенфест“) увек се наздравља са „Следеће године у Сарајеву!“ Ово сам чуо у чачанском и ужичком срезу. После домаћин и гости иду на спавање, а следећег јутра све су заборавили.“


Проблем Одабирања

Генерална — Аутор svarog @ 22:45

                                                         ПРОБЛЕМ ОДАБИРАЊА

 

  Одабирање људи којима треба понудити власт у друштву јесте централни проблем,око кога се окрећу сви политички системи.Заједница са добрим вођима моћна је јединица;иста заједница са слабим вођима скуп је диспаратних снага.Одабирати људе који су највише у стању да заједницу поведу путем сигурног напретка суштина је сваке политике.

  Платон је тврдио да државом треба да управљају филозофи.Тома Мор ову дужност даје народним изабраницима са мандатом од једне године дана.Апсолутизам је овоме проблему уопште поклањао малу пажњу.Демократија све оставља народном гласању.Међутим,да ли је народ у стању да гласањем нађе себи праве људе за политичке вође?

  У чланку ,,Способност функционера`` у ,,Правди`` од 11 августа господин Мих.Трифуновић,пуковник у пензији,врло успешно додирује проблем способности државника.Наука се овим питањем врло активно бавила последњих деценија и излагања поменутог потпуно одговарају научно утврђеним чињеницама.

  Пре свега,неоспорно је да су за државнички позив потребне ретке способности.Ту се нема шта ни доказати,јер да то није случај,одабирање се не би ни постављало као проблем.Питање је које су способности потребне државнику?

  Овим питањем се наука широко бавила.Један од твораца научног управљања,француски инжењер фајол.први је научно разрадио ово питање.Доцнија испитивања само су потврдила Фајолово гледиште.

  Обично се мисли да ће један лекар у толико бити бољи управник болнице у колико је већи специјалиста у свом лекарском позиву.При овоме се заборавља да дужност управника велике болнице није да прегледа болеснике и да им пише рецепте,већ да управља установом.А управљање једном великом болницом,поред стручног надзора,захтева и још рад око снабдевања,одржавања дисциплине,процењивање службеника,општење са другим установама и тако даље.Опште управне способности овде су помешане са стручним.Млађи лекар је врло добар само са стручним способностима;управнику болнице је то већ недовољно,јер он није само лекар већ и старешина.А старешински позив захтева нарочите способности.Зато се и дешава да одличан лекар буде лош управник болнице,и обрнуто.

  Но,то није све.

  Угледни немачки научник инжењер др Макс Мајер,професор из Дрездена,говорећи о особинама потребним за решавање ма каквог управног задатка у пословању,дели све особине у четири групе:способности,стручна знања,карактер и моралне особине.,,Код радника претежна је прва група``,вели даље исти писац, ,,остале три су важне за места са којих се припрема,надзирава и води посао.``

  Ово је такође врло важна истина.У колико један старешина заузима виши хијерархијски степен,у толико су му моралне особине потребније за добро вођење установе.Ако му какав стручни недостаје,старешина се може користити знањем референта или саветника,али ако му недостају моралне особине,он их од другог не може позајмити.Њих мора да има сам.

  Према овоме што смо до сада видели,добар државник мора да има висок морал,сигурне организаторске и управне способности,одлучност и стручну спрему.Недостаје ли му само једно од овога,љегов утицај на заједницу у којој заповеда биће или никакав или негативан.Према томе,избор државника није нимало лака ствар, у толико пре што се све ове особине врло тешко налазе уједињене.Међутим,избор је неопходан,јер заједница без вођа не може да иде напред.

  Ова тешкоћа је и довела демократију у кризу.

  Демократија,заснована на општем праву гласа,проблем способности државника уопште и не поставља;она сва почива на проблему поверења.Демократија сасвим погрешно сматра да народ сам најбоље зна шта мунедостаје,као да болесник који врло добро зна шта га боли зна у исто време и најбољи лек својој болести.Осећати недостатак и умети се извући из овога-две су различите ствари.

  Процењивање способности оних којима поверавамо судбину државе и народа није на домаку сваког појединца.Овчар у планини и председник Академије наука у Београду,не схватају подједнако исправно проблеме пред којима се наша државна заједница налази.А ова два човека,код општег права гласа,утичу подједнако на резултат избора,као да су и по способностима једнаки.То је неправда и према заједници самој.

  Одабирање државника путем народног гласања често онемогућује избор најбољих.У изборном срез не добија мандат кандидат елите,него кандидат већине.А елита је увек била у мањини.Циганска махала врло често одлучује ко ће добити вћину на дан избора.

  Ми живимо у времену кад је потреба одабирања постала већа него системи којима смо се до сад служили.Живот је постао сложенији,па и проблеми управљања захтевају јаче снаге за њихово решавање.Демократија мора да претрпи снажне реформе.

  Најдражи темељ демократије,принцип опште једнакости,ма како нам био свима драг,мораће бити напуштен,јер не одговара стварности.Банкар убица Михаило Марковић нема за напредак човечанства исти значај као Никола Тесла.Да смо сви једнаки,онда нам одабирање не би ни било потребно.

  Идеологија на којој почива демократија више је створена да ласка масама него да им прикаже стварност друштвених проблема.До сада се некако могло и ићи овако,али се даље не може.Истина се мора погледати у очи.

  Код општег и једнаког права гласа видели смо да се неправда чини према елити нације.Код једнакости пред судом и законима неправда се чини слабима.Није право да за крађу од десет динара буде подједнако осуђен чобанин из планине као и универзитетски професор.Ако за овакав деликт чобанин добије десет дана затвора,професор сигуно заслужује робију.Њихова свест о крађи није на истом нивоу,као год што им ни политичка схватања нису једнака.

  Сутрашњица нам носи решење свих ових проблема на сасвим другом основу него како је то решавано до сада.Решењу проблема одабирања човечанство мора да приступа не више са заносом и одушевљењем лепих говора,него са мудрошћу искуства и честитости циљева.Свако одступање од овога заводи нас у латање које је,и нама као појединцима,и човечанству као заједници,непотребно.

                                                                                           инж.Милосав Васиљевић

                                                           Правда,Београд,1934

Преузето из:Ново Видело,број 11,септембар-октобар 2001,стр.18

  


Србски Календар

Генерална — Аутор svarog @ 14:49

Дуња Матић
Београд, Србија

СРПСКИ КАЛЕНДАР

 

 

Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце; зато се може рећи да је колевка те речи у санскрту, али пошто имамо велики број изведених речи од основе „коло“, можемо је слободно уврстити и у наш српски речник. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Човек је био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје као себе. Трудио се тај „словесник“ да усмено пренесе свом наследнику знање на најлакши начин, како би могао што више појединости да упамти. Зато га је и обликовао у виду лирских и епских десетерачких песама, фигуративно увијених загонетки или духовитих прича. Један део тих народних умотворина наш здрав сељак још увек чува, вероватно у данашње време већ несвестан њиховог значења и значаја. Десетерац је омогућавао лакше памћење, а припомагала је и занимљива прича са јунацима који су се временом мењали.
Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава. У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000. На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.
Најстарији записани и сачувани календари почињу да рачунају време од Стварања света, које се сматра да је било 5508. године пре Христа. На нашим просторима зачетак земљорадничке, старчевачке културе одговара том времену. Обично се каже да смо годину Стварања света преузели од Византије, али заголица човека сумња и недоумица кад се сети да су византијски цареви рођени на овим просторима и да су могли ову годину преузети од балканских староседелаца. По најстаријим нашим средњовековним документима види се да се код нас при датирању користила такозвана Византијска ера, али се користило и датирање по Јулијанском календару од Христовог рођења, додуше са отпором, јер је стигло са запада. То се види по многим сачуваним документима, као на пример по акту деспотице Јелене, где се после године Стварања света додаје уз коментар:„а на латински начин“ - и година од Христовог рођења. Тако је и Ћурђева кћер Мара додала годину Христовог рођења, уз напомену да је то „по латински“. Краљ Милутин је овако датирао 1302. године једну повељу: „ у лето .6810. сунчевог круга .22. лунарног индикта .13. Цар Душан је у једном хрисовуљу овако написао: „ месеца априла .23. дан у лето .6856. индикта .1.“, а ту се види да су се понекад користили и месеци из Јулијанског календара. Датирање је било различито и зависило је од маште и знања писара, а понекад је било написано и у китњастој форми. Само да се подсетимо да се по Јулијанском календару Ускрс слави прве недеље која долази иза пуног месеца после пролећне равнодневнице, после јудејске Пасхе, и то само у недељу, као радосни дан Христовог васкрсења. У зависности од младог месеца и пролећне равнодневнице Ускрс може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. Могућност истовременог славља Пасхе и Ускрса на овај начин је потпуно избегнута, јер догађаји из Новог завета нису смели да престижу догађаје из Старог завета. Свака година Јулијанског календара пресликава ону која је била пре 28 година. Усаглашавањем 28-годишњег циклуса са месечевим 19-огодичњим циклусом добија се „велики индиктион“ или време после кога се понавља Ускрс. Тада је истоветан његов датум, који се рачуна према сунцу, тј. пролећној равнодневници, као што су истоветне и месечеве мене и дан, односно недеља. Због тога се каже да је тај календар био уједначен, логичан и непрекинути низ дана, месеци и година, који је омогућавао лако израчунавање недељног дана за било који датум и у прошлости и у будућности, уз помоћ само једне таблице.
Грегоријанском календару није била довољна једна таблица за сва времена, него неколико, а и оне би се током времена морале мењати. Због тога је на предлог цариградског патријарха одржан конгрес православних држава 1923. године поводом реформе постојећег Јулијанског календара. Конгрес је усвојио предлог професора Милутина Миланковића: избацити из календара 13 дана; на сваких 900 година избацити 7 дана, за разлику од грегоријанског календара, по коме треба на сваких 400 година избацити по 3 дана; преступне су оне секуларне године (са две нуле на крају) које дељене са 9 дају остатак 2 или 6. Овај прорачун је много тачнији од Грегоријанског календара, јер треба да прође 40.000 година да би се одступило од тропске године само један дан. Српска православна црква прихватила је одлуке конгреса, али је чекала да се усагласе све помесне православне цркве. Скоро 90 година је прошло, до усаглашавања још није дошло, а Српска црква је остала при Јулијанском календару до данас. Међутим, код нас се од давнина, па и данас, широко примењује и народни календар, без обзира на Јулијански и Грегоријански календар.
Већ је споменуто да је народ знао и за соларни и соларно-лунарни календарски систем. Сунце као коло људима дарује живот преко светлости, па су зато Сунце и светлост човеку најважније метеоролошке појаве. Светлост је у нашем животу храна, топлота, истина, лепота, па је зато у нашој епској поезији приказана као златна жица: „извила се златна жица из ведра неба, то не била златна жица из ведра неба, већ то била добра срећа од Бога…“ Из ноћне тмине свако јутро се појављује светлост, видило, по којој у старој вери врховно божанство добија име Вид, Световид. Из светлости се Сунце родило, па је Сунце Творчев потомак и можда зато у нашем језику реч „сунце“ има облик деминутива. Оно је често и „сунашце“ и обично се каже „рађа се сунце“, што је потврда да је потомак, јер се рађа из јутарње светлости:„Изиђе вила иза Церовика, и просу сто грана из златног ручника“. (Сунце)
Сунце рађа мајка царица, жена цара Световида, крај божанске вите јеле, крај лозе беле која даје пиће божанско, крај живе воде и мирисног босиљка. У давним временима Сунце је било главно божанство у очима људи. Само Сунце није никад људе изневерило, јер се свако јутро, увек непогрешиво и сигурно јавља и поклања живот свим живим бићима без разлике. Пажљиво су пратили сваки његов положај и повезивали га са тренутном временском приликом. Приказивали су га као јунака, попут Марка Краљевића, чији шестопер златни лети у небеске висине, да би нас подсетио на прехришћанског бога Перуна, олицетворење најјачег летњег сунца; сунце је и Милош Обилић, војвода Момчило итд., а ти јунаци су имали крилате коње Јабучила, Лабуда, Ждралина, Ластавицу. Рецимо, Момчило има коња Јабучила, чије име настаје од „јабуке“, која је као сунце и таквим коњем он може да језди по небу колико жели. То су омиљени ликови наше епике, непобедиви јунаци, чији делови одеће, оружје, дружина, наговештавају промене у природи.
Постајући свестан временских промена, човек почиње да дефинише мерне јединице времена: дан, недељу, месец и годину. Како је давно пре Христа наш Србин видео дан и ноћ, остало је упамћено у прелепим загонеткама: „Мркоња на земљу паде, сав свет не може да га дигне, док не дође брат белоња“; „Наш белоња и мркоња, јутро вече боду се; јутром надбије белоња, увече мркоња.“
Дан су људи поделили на зору, свануће, јутро, мали ручак, велики ручак (око 10 сати), подне, после подне, велики заранци (око 16 сати), мали заранци, заход сунца. Делови ноћи су следећи: сутон, сумрак, мрак, вечера-све су то делови вечери. После тога долази неко доба ноћи, глуво доба, поноћ, први петли, други петли, трећи петли, зора, свануће. Кад је које доба ноћи, наш човек је знао и по звездама, Вечерњачи, Зорњачи, Влашићима, Штапцима, Колима итд. Током лета подне су утврђивали овако: ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.
И ветрове је наш човек осећао, препознавао и врло сликовито описивао:„ Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале; свак ме чу, а нико ме не виђе“. Тако се знало да ветар устока или кошава обично дува три дана, седам дана, некад три недеље, а некад чак и шест недеља. Са Мирочких планина он Крајини доноси кишу, а овамо горе редовно сушу. Ветар северни и западни доноси зими снег, а лети кишу. Он никад не дува дуго. Ветар јужни лети је врућ, а зими крави снег ретко кишу доноси. Ветар који дува у пролеће кад гора листа у источним крајевима се зове развигорац. Ако би у касну јесен задувао северац, следеће године би усеви били лоши. Силни и ужасни ветрови предсказују рат или неку другу несрећу.
Сваки дан је по својој важности добијао име и био је непоновљив. У црквеном календару и данас имамо њихове називе, а овде ћемо навести само неке јануарске дане: Нова година, Кокошињи Божић, Наплашити дан, Св. Анастасија, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Божји дан, Стевиндан, Женски дан, Некрштени дан, Сутучни дан, Сировари, Мали Божић, Усечни дан, Делнички дан…У старом веку познати астроном Клаудије Птолемеј је одредио да дан почиње у подне. Астрономи су користили овај начин мерења дана, јер на привидној дневној путањи Сунца кулминација је, као највиша тачка на небу, једина неспорна тачка, док су све остале променљиве. Међутим, у човековом животу ово решење је незгодно јер би се, рецимо, враћао с посла тек сутрадан. Од 1. 1. 1925. године међународном конвенцијом је одређено да дан почиње у поноћ. Наша црква и данас користи два решења: код богослужења и светаца датум почиње у 18 сати, а код постова у поноћ.
Сматрало се да је понедељак срећан дан за почетак сваког посла или одласка на пут; уторак је несрећни дан, када се ништа не започиње - не крштава се и не венчава, нити се пере рубље. Средом се пости и не раде се женски послови, али се започињу пољски радови. Четвртком се креће у нове послове. И петком се пости, не започињу се послови, већ се ради само оно што је започето. Субота је несрећан дан и дан када се помињу мртви. Зато реч „субота“- сабат – шабат – шапат – има значење у нашем језику тишине и мира. Недеља је срећан дан, када се ништа не ради, него се само одмара. Уторак, петак и субота су дани када не треба ништа ни почињати, ни завршавати.
Недеље су окићене маштовитим називима, који носе њихове основне карактеристике. Свака недеља има свој назив, а овде ћемо навести само неке: Бела недеља, Гладна недеља, Глува, Загонетна, Кратка, Луда, Млада, Осовита, Пасја, Расипна, Светла, Сирна, Тодорова, Хрома, Цветна, Шарена недеља. Недеље нису увек биле седмодневне. Цар Константин је 321. године наредио да се пређе на седмодневну недељу, у којој се 6 дана радило, а седми је обавезан дан одмора, неделања, недеља. Једино је земљорадницима дозволио да сами процене да ли ће радити или не, јер неки пољски радови се нису могли одлагати.
Годину су делили на четири дела, понекад и на два, говорећи: „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година се дели и на лето и зиму, дели се и на време поста и време мрса. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду месечеве мене. Касније се прешло на дванаест месеци, што говоре и следеће загонетке:„Једно дрво има дванаест грана, на сваку грану има четири гнезда, у свако гнездо по седам пилића“ или „Дванаест орлова лете, један другог стићи не могу“.
У загонеткама се говори и о четири годишња доба:„Два брата коло воде, две секе уз њих ходе, један нас брат цвећем посипа, други житом обасипа, прва сеја вино точи, друга воду сипа“.
Човек са ових простора морао је свој живот ускладити са природом, па самим тим морао је и упознати. Галаксији је дао име Кумова слама по легенди о човеку, који је од кума украо сламу и док је бежао, слама је испадала, те су тако су настале звезде. Знали су да је Сунце центар Васионе, па наши црквени празници носе његове основне особине. Тако је Божић мали Бата, Јовандан показује да је Сунце младо, Сретење је време сусретања зиме и лета, Видовдан је светло, сјајно и јако, као и Ивандан када се плету венци од жутог ивањског цвећа и каче на куће; онда долази Илиндан да укаже на време летњих пљускова и грмљавина и људи тада кажу да је „од Илије сунце све милије“, што је и тачно, јер долази Преображење. Тада се природа преображава и сунце слаби; још ће задњим снагама засијати око Михољдана, да би о Митровдану наговестило своју смрт и уједно препорађање.
Наши преци су знали за месечево кретање и његове мене. Према његовим складним и ритмичким променама усклађивали су своје послове. Његове мене су уочљивије од сунчевих, па се прво по њему мерило време. И реч „месец“ има корен „ма“, што значи „мерач“. Месец је био господар мрака, ноћи и смрти. Појава младог месеца значила је свеопшту обнову и наставак растења. Веровали су људи да месец највише утиче на биљке и то благотворно када расте, а обрнуто када опада. Месеца мерача спомиње наша песма када каже: „пак се шета по небу ведрому и казује дане и године…“ Али је он у песми и мушки ноћни путник „ сјај мјесече, мој ноћни путниче…“, ноћни ратник и јунак, а и божји пастир, што се види у неким старим песмама. Као што сунце дарује дневну светлост, тако месец дарује ноћну светлост и док расте, он је јунак, Зорин младожења, тајновити давалац благодети биљкама, животињама и људима. Дошавши до своје пуноће, он почиње опадати, старити, а тог старог месеца људи се пуно боје. Због промена, у неким митским песмама месец се приказује као неверник:„Еј, Месече, царев неверниче! – Зашт не грејеш дању као ноћу?“ Тај неверник нас подсећа на кнежеву вечеру, када Лазар наздравља Милошу Обилићу речима: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! – прва вјеро, потоња невјеро!“ Милош Обилић у неким привидним историјским песмама је остао и у улози оваплоћеног Месеца, што се и види по неким његовим речима: „Главо моја, пол одсечена! – Тело моје, полак обешено“. По еповима се још вуку понеке речи из прадавних времена и то не чуди, јер старина очигледно не ишчезава одједном; напротив: брзим развојем науке и уопште човечанства неће се напрасно променити ни мисли, ни осећања, а ни говор.
Издвајала су се и препознавала и сазвежђа на небу, што се види по светковинама посвећеним боговима, које су се одржавале баш у оном месецу када Земља пролази крај сазвежђа, чије име носи слављено божанство. У зимским вечерима најпре ће се видети звезда Сиријус, а баш се тих дана славио бог Сирин. Алегоријске слике у народним епским календарским песмама носе у себи чак и потврду да су наши преци знали да је повремено Сиријус сјајнији од Данице. Даница, Вечерњача, Зорњача, Сјеница, Овчарница, Преводница - све су то имена која је наш предак дао Венери, доказујући тиме да је помно пратио њено кретање. Током ноћи, док звезде коло играју, она води, па се зато зове Преводница. Ту путницу издалека могу видети оштре човечије очи много пре првог сумрака, па чак и у подне: „Две се звезде на небу карале, Преводница и звезда Даница…“
Плејадама је наш народ дао име Влашићи, па би наш ратар рекао да Ђурђевдан затвара Влашиће, јер се не виде на небу, а Видовдан их отвара, па се ноћу виде на истоку како излазе. По њима се знало када се ору њиве, а људи су сматрали да је то седам браће по имену, Воле и Волета, Рале и Ралета, што подсећа на рало и волове, Миле и Милета и Пржожак. Други су их опет звали: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и седми Милисав. Народно име тог сазвежђа је Мала кола. Пошто је ових седам звезда у сазвежђу бика, народ је у том периоду славио бога Волоса, Велеса. Велики медвед или Велика кола имају код нас и народно име „Плуг и волови“, а по распореду ових звезда наш далеки предак је на небу видео три вола у јарму, са стране једног пуштеног вола, а иза њих плуг и гонича. После Велеса славила се богиња Лада, баш у периоду близанаца, а Перуну су се указивале почасти на Илиндан, у периоду лава. Ово древно божанство, господар неба, олује и муње, кога су обожавали сви Словени, постојало је и у аријској вери као „Паркана“, што значи „грмети“. Огњена Марина носи у себи назив муње и није случајно „огњена“ и није случајно уз светог Илију, у време великих пљускова и грмљавина.
Звезда репата, коју у источним крајевима зову и Опашита звезда, јавља, по мишљењу сељака, да ће бити рата или каквих немира у народу. Веровало се да сваки човек има на небу своју звезду, која му светли док је жив. Кад човек умре, његова звезда потамни. „Некоме се угаси звезда“, такође кажу људи.
Да се од давнина знало за датуме сунчевих солстицијума и еквиноцијума, види се по празницима, јер се на дан јесење равнодневнице славио стари Вишњи бог, летње дугодневнице моћни свети Вид, Световид, на дан зимске краткодневнице - тек рођени Kоледа. Појаву Божића најављивала је звезда Вечерњача или Венера, која је увече тонула у сутон и невид, а у зору би дојездила пре Божић Бате, да би се и у нашим епским песмама појавила у лику војводе Пријезде.
Као што смо рекли, година је имала 12 месеци, а њихови називи говоре о дубоком знању и схватању света, живота и васионе. Први месец се код Срба звао сечањ, коложег, богојављенски месец, јануар итд. Знало се да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих 12 дана пред Божић предсказују какво ће време бити током наредне године.
После јануара који се сматра и леденим месецом због ниских температура, долази фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време за текућу годину.
Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића.Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа“ добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак“. И сама реч „март“ има санскртски корен са значењем „смрт“. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец, април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се посматрала сунчева игра.
Пети месец је мај, травен, цветан, царски месец, свибањ, а сваки назив носи слику вегетације у том периоду. У нашем народу се стара мајка и прародитељка звала Маја, па у неком селу, чистом и неокаљаном савременим начином живота, и данас баку, па и мајку деца зову мајом. У старо време један од важних празника био је Ђурђевдан, јер је тај датум половио годину на два дела. У њему се виде трагови старине, када су у пролеће наши преци славили бога Јарила, Јурја и давали му поклоне да не би уништавао летину олујама или кишама. Да све потиче из индоевропске митологије види се по Вишнуу, који се такође борио са немани и тако је постао витез, па су му певали витешке песме уз узвик: Ура! Ура, Харе, Арес, Јура – све ове речи носе у себи исто основно значење, сачувано у данашњем Ђури, Ђурђевдану.
Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац…са зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице, онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу. Сама реч „вид“ је прасловенска и истог је значења као санскртска „веда“- знање, сазнавање, схватање.
Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код Руса се зврк и несташко каже „јула“. Наши далеки преци су нам оставили у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром палио сено, пшеницу или кућу.
Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец, август. Овај месец се зове зарев по глаголу „ревати“, и означава јеленску рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре, који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи стару српску реч „лила“, са значењем љубичасте боје, најјаче боје у спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време, и то време, када се рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.
Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима и подјесен - као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала 1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.
Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар. Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период михољског лета.
Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар. Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама. По светом Мрати је добио име јер су њему, као „вучјем свецу“, пре изласка Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе. То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку, змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не изгуби, да би се опет препородила.
Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода. Срби до скоро Нову годину нису славили, али зато и данас славе традиционалну, народну Нову годину или Ново лето - Мали Божић или Васиљевдан, 14. јануара, а то је још једна потврда да се код Срба још увек чува духовна баштина древних предака.
Који је још народ апстрактним појмовима даровао душу и тепајући надевао толика имена и данима, и недељама, и месецима, водећи уз то строго рачуна да човека обавести о космичким, природним и метеоролошким појавама? Поред наведених имена, месеци су имали и своје епитете: ледени јануар, водени фебруар, пролећни март, лисни април, цветни мај, сенокосни јун, житни јул, воћни август, вински септембар, кишни октобар, маглени новембар, снежни децембар.
Овај кратки преглед народног календара наговештава да су Срби имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. Да би сакупио толика знања, па се још потрудио и да их сачува у календарским песмама, загонеткама, пословицама, обичајима и обредима, сигурно му је било потребно неколико миленијума. У многим епским календарским песмама описан је или цео или само део годишњег циклуса, при чему се строго пазило да радња шифровано одслика астрономске и метеоролошке промене. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.
Наш српски календар део је наше историје и традиције, наше поезије и прозе, наших пораза и победа, мирова и ратова, рађања и умирања, наш живот. Нама, као наследницима, преостаје само то - да сачувамо своје наслеђе, јер ћемо једино тако сачувати своју душу и свој идентитет, на које можемо бити поносни.

Литература:
Стара вјера Срба и Хрвата, Н. Нодило;

Живот Срба сељака, М.Ђ.Милићевић,

Миланковић, В.Милићевић; Народни обичаји код Срба, М.Вуковић; Календарско питање, Р.В.Поповић.

 Преузето са:www.svevlad.org.rs


Сабори У Доба Стефана Немање

Генерална — Аутор svarog @ 11:15

Државни сабори у доба Стефана Немање

Српски државни сабори у средњем веку

 

Услед недостатка извора, о српским државним саборима у средњем веку, мало се зна, а до писања Николе Радојчића нису завређивали посебну пажњу у литератури. Важност сабора у средњем веку први је истакао писац лажне повеље краља Милутина манастиру Хиландар, за село Уљаре. Мавро Орбин, у својој штампаној историји Словена 1601, није им придавао већу пажњу. Гроф Ђорђе Бранковић их је у својим Славеносрпским хроникама спомињао, али их није посебно истицао. Он је као владар стајао насупрот сабора, па му није било у интересу да повећава значај ове институције у средњем веку. Ни у модерној историографији XIX и с почетка XX века није било сагласности око изгледа српских средњовековних сабора, којима су неки давали сталешки карактер иако у Србији тог доба организованих сталежа није било. Неки аутори су сматрали да се домаћим изворима о српским саборима не може веровати, јер су они напросто могли бити пресликани из византијских церемонијала.
Упркос томе, неколико државних сабора у средњем веку, попут државног сабора у Расу 1196. на којем се Немања одрекао престола, сабора приликом крунисања Стефана Првовенчаног 1217., сабора у Дежеву 1282. на којем се Драгутин одрекао престола у корист Милутина, или сабора у Скопљу 1346. на којем је Стефан Душан крунисан за цара, познати и су и људима који нису стручни историчари.
Не постоје извори који нам потврђују да је Стефан Немања на сабору изабран великог жупана. Међутим, може се претпоставити да је на сабору био бар званично признат за великог жупана., пошто се у случајевима када се мења уобичајни редослед наслеђивања, углед владара повећава ако га призна државни сабор. Такође, не постоје извори о евентуалним саборима на којима се потврђивала промена спољне политике или измене унутрашњег уређења, чега је свакако било за време Немањине владавине. Таквих сабора је могло бити, али не обавезно, пошто у државама на том степену развоја није било тачно утврђено поводом којих питања владар мора да се консултује са властелом, а поводом којих не.

 

Државни сабор на којeм је осуђено деловање богумила

 

Први државни сабор у Рашкој за који постоји сведочанство извора, одржао се у време Стефана Немање, а поводом појаве богумилског покрета у земљи. Он је уједно био и државни и црквени, с обзиром да у то време није постојала јасна разлика између црквених и државних овлашћења. Једини писани извор којим нам о њему сведочи јесте житије св. Симеона од Стефана Првовенчаног. У њему се наводи да је Немања, након што је од својих војних старешина чуо да су се у земљи појавили богумили, одмах сазвао сабор код цркве светих апостола Петра и Павла у Расу, на који је позвао рашког епископа Јевтимија, представнике цркве, као и представнике мале и велике властеле. Стефан Првовенчани не наводи годину у којој се сабор одржао, али се на основу тока излагања може закључити да је сабор одржан после битке код Пантина, а пре смрти Манојла Комнина 1180. С обзиром да сарадња са епископом Јевтимијем искључује ратне године, а такве су углавном биле до 1172. и Немањиног пораза и потчињавања цару Манојлу, претпоставља се да је државни сабор одржан између 1172. и 1180.
На сабору је сведочила једна властелинка православне вере, али удата за јеретика. Када је испричала како та вера изгледа у пракси, додатно је подстакла све окупљене на мржњу према јеретицима. Њено обраћање Стефану Немањи, у којем она од њега тражи “да порази крстом нечастиве непријатеље и да им покаже моћ његове вере”, одражава средњовековно схватање да је владарева дужност и обавеза да брани чистоту вере. Немања се консултовао са епископом и осталим окупљенима, а затим донео одлуку да се бори против јереси. Уследио је врло оштар прогон јеретика, спаљиване су њихове књиге, неки су побегли у Босну и нашли уточиште код Бана Кулина, а неки су остали у Рашкој, с тим што су веру морали исповедати притајено. Овај сабор је тиме ударио темељ тесне сарадње државе и цркве која ће бити карактеристична за целу немањићку епоху.
Опис Стефана Првовенчаног, може нам открити неке битне одлике ове институције у то време. Владар сазива сабор, одређује теме о којима се расправља и руководи радом сабора. Он такође доноси коначну одлуку, док окупљено свештенство и властела који дају сагласност тој одлуци, имају више саветодавну улогу. Овакву тезу потврђује нам и чињеница да ни на западу у то доба учесници нису имали много утицаја на оваквим саборима, док је у Византији њихова улога била још мања.²
Овај сабор је касније посведочен и у фреском сликарству XIII века, а по важности је сврставан у ранг васељенских сабора. Насликан је у припрати манастира Сопоћани око 1265, у цркви Св. Ахилаја у Ариљу 1296, а касније и у Пећи. Посебно пуно полемике изазвала је слика Немањиног сабора у цркви Св. Ахилаја у Ариљу. На њој се у средини налази Немања, у владарској одећи и са круном на глави, означен као „краљ“, а са његове леве и десне стране по један епископ, сваки окренут владару. У доњој половини слике налазе се две одвојене групе свештених лица. Лева група сачињена од пет архијереја је означена као „свети правоверници“, а десна сачињена од дванаест црквених великодостојника који се одећом разликују од „ правоверника“, означена је као „полуверници“. Утврђено је да се тим термином у Душановом законику називају католици, а сумњу је додатно подстакла чињеница да Стефан Првовенчани у свом делу користи искључиво термин јеретици, не наводећи о којим јеретицима је реч.³ Међутим, прогон католика би био противречан свим осталим изворима који сведоче о односу Немање према католицима и папи, а противречио би и самом Стефану Првовенчаном који наводи да је Немања „искоренио ту проклету веру“, иако је у приморским крајевима Рашке државе било и тада а и касније већинско католичко становништво. Прави разлог зашто је сликар у Ариљу представио Немању као борца против католика, лежи у тадашњим политичко-верским околностима. Наиме, након Лионске уније 1274. и њеног неприхватања у народу и касније пропасти, све су веће тензије између католичке и православне цркве, а самим тим и српске архиепископије, као њене најзападније испоставе. Српска црква није се мирила са унијом, а фреска из Ариља о томе најбоље сведочи.

 

Државни сабор на којем се Немања повукао са престола

 

Други и последњи сабор из времена Стефана Немање, о којем сведоче извори, такође је одржан у Расу, уз цркву Св. апостола Петра и Павла 1196. Та црква била је седиште рашког епископа, а била је и црквено средиште Србије, све до оснивања аутокефалне Архиепископије 1219. Овај важан сабор забележили су у својим житијима оца Немањини синови Сава и Стефан, а нешто касније у житијима Светог Саве Доментијан и Теодосије.
Сабору су, како сведочи Стефан Првовенчани, присуствовали чланови породице, рашки епископ Калиник, крупнија и ситнија властела, кнезови, војводе и војници. Свети Сава то потврђује и притом наглашава да је Немања сам донео одлуку да се одрекне престола и повуче у манастир, а о томе је само обавестио сабор. Онда је одредио свог средњег сина Стефана за наследника и затим га „посадио на престо“, венчао га владарским венцом и благословио. Притом му је поручио да „буде блага срца према повереном народу, да се стара о црквама и о њиховим служитељима“.
Потом је најстаријег сина Вукана такође благословио и одредио за великог кнеза. Вукан је добио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, али је био подређен брату Стефану, као великом жупану. По Светом Сави, дакле Немања је сазвао сабор како би обавестио окупљене о свом повлачењу и како би одредио свог сина, у то време зета византијског цара, за наследника на престолу. Он је тиме, по његовим речима, вршио и Божију и своју вољу са рашким престолом.
Овом Савином извештају неке нове информације додаје Теодосије у његовом делу Житије Светог Саве. Он је сабор описао као „велики савет“, а Немањин позив учесницима на њега била је заповест. Дакле присуство на сабору позванима није била само част, него и обавеза. Немања је затим хвалио окупљене како су му били покорни и одани а замолио их је да такви буду и према његовом сину. Учесници су се поклонили пред новим владаром и пожелели му дуго владање. Чин проскинезе је преузет од Византије, иако је овај обичај настао још у старовековним источњачким државама. У смањивању улоге сабора најдаље је отишао Доментијан, који у животопису Стефана Немање уопште не спомиње сабор приликом повлачења Немање и постављања на престо Стефана Првовенчаног. У његовом житију Светог Саве, међутим, наводи се да је Немања сазвао сабор, али тек после предаје престола сину Стефану, а на сабору је обављено само даривање и чашћење окупљених, а затим сиротиње и болесних. Одмах после овога Доментијан прелази на монашење Немање и његове жене Ане у цркви светих апостола Петра и Павла. Ипак, у науци се верује да Немања није сазивао два сабора у кратком периоду, већ да се ради о истом сабору који је Доментијан из неког разлога хронолошки померио.
Сигурно је да писцима житија Стефана Немање и Светог Саве није било у интересу да увећавају и наглашавају значај сабора и његових учесника, међутим, ипак не треба сумњати да је њихова улога била заиста мала и више симболична него реална, јер је у том степену развитка српске државе опадала моћ великаша, а уздизала се моћ владара.
И овај сабор је нашао своје место у српском средњовековном сликарству, а његово најчувеније представљање се налази у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима, која је осликана око 1282/83. године. На источном пољу капеле, троугаоног облика, приказане су три личности које седе на својим престолима. У средини се налази Стефан Првовенчани, дуге браде у владарској одећи, али без круне на глави. Због испраности слике остаје нејасно да ли је на глави имао севастократорски венац или неко друго владарско обележје. Са његове леве стране насликан је стари и оседели Стефан Немања, представљен као монах, који у левој руци држи владарску акакију, док десном руком указује на сина. Десно од Стефана Првовенчаног је епископ, вероватно Калиник, који благосиља новог владара. Горњи део слике је потпуно уништен, али се ипак може закључити да се ради о сабору у Расу из 1196.

Немања је на слици представљен као монах, вероватно због начина на који је сабор приказан у Житију Св. Симеона од Стефана Првовенчаног, у коме се наводи да је Немања одмах после предавања престола сину, узео монашки образ. Сликар је фресци хтео дати симболичан карактер, на рачун историјске истине. Закључак
Нема података о томе да ли су и Немањини претходници на Рашком престолу сазивали саборе, али сигурно је да су Немањини државни сабори одредили правац даљем развоју те институције у средњем веку. На саборима се расправљало о најважнијим питањима у земљи, почев од избора владара, преко унутрашње и спољне политике, до избора поглавара Српске цркве и оснивања епископија и манастира. Касније је сабор имао и законодавну делатност, а временом се и његова улога мењала, па је у вези неких питања договор владара са властелом постао неопходан ради успешног функционисања државе. Нешто више од сто педесет година након Немањиног повлачења, Србија ће добити први законик и достићи врхунац у свом друштвено-управном развитку, а темељ том развитку поставили су између осталог и први Рашки сабори Стефана Немање.

 

Извори:
Ј. Калић, Европа и Срби, стр. 189.
2Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд, 1940, стр 67.
3В. Ђурић, „Историјске композиције у српском сликарству средњег века“, Зборник радова Византолошког института 10, стр 137.
4 Н. Радојчић, оп. цит., стр 69.
5В. Ђурић, оп. цит., стр 131.

 

ИГОР ВУКАДИНОВИЋ


ВЕЛЕСОВА КЊИГА

Генерална — Аутор svarog @ 12:59

Прећутана Историја
Велесова књига – најстарији писани документ о Словенима

Пише: Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 82

Велесова књига представља данас најстарији докуменат о Словенима, писан словенским језиком и писмом. То је корпус од четрдесет и две брезове дашчице које су обострано урезивањем исписане такозваном “велесовицом”. Иако нам је познато да се некада давно писало на дрвету, ово су прве дашчице за које је сазнала наша историја (друге су пронађене у пустињи Такламакан 60-тих година 20. века). Ниједан историјски докуменат до данас није написан овим писмом, које је у основи веома блиско ћирилици. Ово капитално дело словенске историје и цивилизације предхришћанска је ведско-аријевска света књига Словена.

Велесова књига – опис палеоисторије на евроазијским пространствима

Проучавање Велесове књиге не представља само разматрање писмености, већ и проблем настанка, постојања и кретања читавог словенског народа, који званична наука стриктно ставља у извесне оквире и датира на већ познат начин. Велесова књига даје широку слику настанка, развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. То није летопис у класичном смислу, нити хронолошко набрајање догађаја, већ један општи зборник религиозно-поучног карактера у који су, истовремено са слављењем словенских најстаријих богова и описима верских обичаја, укључени и крупни одломци посвећени историји. Тако на страницама Велесове књиге налазимо описе обичаја наших древних предака, читаво устројство свакодневног живота, пантеон свих словенских богова, већ заборављених, а блиских ведизму. Изворност овог дела његова је основна вредност у поређењу са сличним делима других цивилизација.
Предговор српског издања овог дела обавештава нас да “Велесова књига пружа аутентичну слику аријевско-словенске цивилизације и може се поредити са индуском Рг-ведом и иранском Авестом као књига словенског огранка истог аријевског стабла. Све три књиге узајамно се потврђују и употпуњују, представљајући доказ заједничке етногенезе ових народа, осветљавајући заједничку палеоисторију на евроазијским пространствима. Колико год је значајна аутентично сачувана та заједничка ведска основа у тој књизи, толико су драгоцена прасловенска оваплоћења у њој, инкарнације истих богова уз нова обележја, изведена из истоветне доктринарне основе и дата овог пута под словенским називима. Књига је потпуно сачувана од утицаја и прерада других цилилизација и религија, са којима је словенски свет био у додиру у разним историјским епохама, па се у њој снажно одређује и брани изворна ведско-аријевска религија, поглед на свет, друштвено уређење и јединствени је документ времена великих сукоба народа у последњем миленијуму старе ере и првом миленијуму нове ере. Слична сведочанства словенске историје у каснијим прерадама избрисана су и “варваризована”. У том смислу слична је великим делима древних америчких цивилизација, светим књигама Маја, “Ћилам Балам” и “Попол Вух”. За разлику, међутим, од изворно сачуване Велесове књиге, коју су писали ведско-словенски свештеници, оне нису изворна дела, већ су их писали домороци, познаваоци Маја религије, под редакцијом окупаторских, католичких свештеника. Древне књиге предака скандинавских народа, Млађе и Старије Еде само су средњовековни одјеци прерађених старијих изворника и пројектовања у то време националних интереса у прошлост. (Примера ради, Млађу Еду обрадио је С. Стурлусон у 12. веку, а Старију један исландски бискуп 1643. године). Стога су Еде под великим утицајем средњовековног хришћанства, данских и немачких митова, англо-саксонске и ирске литературе. Најзначајније дело светске цивилизације Библија, као и Свето писмо, нису до нас дошли у изворном облику, већ су претрпели бројне обраде. Данашња верзија Вулгате потиче из 4. века, Илијада и Одисеја, значајна дела европске цивилизације, до нас такође нису дошла у изворној верзији својих твораца, на изворном писму. Данас позната верзија једна је од последњих хеленских обрада, које су почеле у време Пизистрата (7. век старе ере), када се догодио први превод на грчки језик са “непознатог језика”, више векова по настанку оригиналне верзије. Још од тада датира мистерија, ко су заправо били Тројанци, где се налазила Троја, ко су творци тако моћне цивилизације, у ком је историјском периоду она цветала итд... На та питања дати су одговори још у хеленско доба, наравно, сликовито речено “прекривени хеленском митолошком маглом”. Иако је још од античког доба остало нерешено питање Хомера, у међувремену је митолошка верзија прихваћена као веродостојна.

Словени главни актери историјских збивања

Велесова књига, пак, отвара могућности неких сасвих нових, неочекиваних истраживања европске прошлости, пре свега за ауторе који изнова покрећу питање словенске мистерије, јер пружа нови смисао појмовима попут “тројанска земља”, “тројанско време”, “тројанске стазе”, “тројанска вера” (Триглав, Тројно, Тројанско божанство...). Ови термини запажени су и у старим руским летописима из 11. и 12. века (Прича о прошлим временима, Прича о Игоровом пуку) и легендама. Они су, додуше, стварали забуну и били везивани за римског цара Трајана и слично, и пре изучавања Велесове књиге нису се доводили у везу са областима (“тројанске стазе”) које су насељавали Словени, од Уралске постојбине широм Европе, ширећи “тројанску веру”, култ ведског тројног божанства Триглава у свим његовим оваплоћењима, у “тројанско време” историјски дефинисано као период од почетка 2. миленијума старе ере до 368. године (тј. од времена оца Арија до Буса Белојара). Овај период истовремено се поклапа са зодијакалним циклусом Овна, по ведско-словенском календару – коледару.
Свестрано мултисдисциплинарно изучавање Велесове књиге тек предстоји, јер овај документ доноси обиље непознатих и непризнатих података предантичке и античке Европе и ширих евроазијаских простора, посебно у току последњег миленијума старе и првог миленијума нове ере, управо у најдискутабилнијем периоду Словена, што се тиче званичне историографије. У овом периоду су, како нам то Велесова књига саопштава језиком чињеница, а не митологијом, Словени главни актери историјских збивања, што потврђују посебно прецизни подаци о разним ратовима. Сукоби са Грцима, плаћеницима у служби грчких прицрноморских колонија, почињу у 7. веку старе ере, затим су ту Персијанци, па дуготрајни ратови са Римљанима као Ромејима из времена античких освајања словенских земаља, поново са Грцима, овог пута везаним за појам Византије... Наилазимо и на сукобе са Хунима, Аварима, Хазарима, Варјазима (Скандинавци), али и на повремене савезе у борби против главног непријатеља – Римљана и Германа, који се воде од 2. века. Врло сликовито истичу се високе етичке вредности словенске цивилизације, али се не крију ни познате слабости, међусобна неслога и суревњивост, тзв. “међусобице” међу родовима, које непријатељи највише користе.

“Веће” (сабор) – основно обележје словенске саборне демократије

Дајући предност духовном у односу на материјално, одбрани светог тла у односу на освајање туђег, врло је честа употреба речи “сеча”, као појма жестоког сукоба са непријатељем. Такође и предност словенског друштвеног уређења које почива на институцији “већа” (сабора), као основног обележја словенске саборне демократије, насупрот робовласничком поретку. Импресивно је високо астрономско календарско знање које прожима Велесову књигу, посебно прецизирање временских циклуса везаних не само за сунчева и планетарна, него и за звездана кретања. Палеоисторијски термини коришћени у овом документу попут: Дан Сварога од 27000 година, арктичка препотопска постојбина Аријеваца, зодијакални циклуси од 2160 година, итд, нису произвољна машта новгородских жреца, нити митологија, већ егзактно знање које потврђују и примери других цивилизација, попут египатске, древне америчке, месопотамске, кинеске, индуске, али и археолошка открића (Аркаим на Уралу, дуга степских пирамида и древних мегалитских споменика од Урала до Атлантика).”
Судећи по тексту Велесове књиге, она је стварана неколико векова, почев од 3. века пре Христа, док су њене последње странице исписане у 8/9. веку, у древном Новгороду, за време кнеза Бравлина, а затим у време Варјага и Рурика и коначно у Кијеву, у време владавине Асколда. Писали су их жреци, или свештеници – класа упућених у писмо, историју и религију. Пошто су последњи текстови Велесове књиге настајали већ у време покрштавања и крвавих обрачуна са древном словенском ведском вером, стара словенска култура је темељно разрушена поступцима које је спровео Владимир 988. године.

На словенском Јеванђељу, француски краљеви при устоличењу, полагали заклетву

Али, древне књиге су се још сачувале и ондашњи кнежеви су их изучавали. Док су у Кијеву оне биле уништене од стране Владимира и византијских свештеника који су са њим заједно дошли, дотле у Новгороду, где је владао његов син Јарослав 978-1054., ове књиге су наставиле да изучавају кнежевске породице. Јарослава су у народу прозвали Мудрим, јер је волео књишку мудрост и када је постао кијевски кнез основао је велику библиотеку. његова кћи, Ана Јарославна, наследила је од оца страст према књизи и када се удала за француског краља Анрија Првог Капета, пренела је у Француску многе старе рукописе, међу њима и рунске књиге и свитке. То је био врло цењен мираз. Управо тако је и Марија, кћи визнатијског императора Константина Мономаха, удата за сина Јарослава Всеволда, донела грчке античке рукописе.
У Француској су ове књиге чуване у Краљевској библиотеци. Познато је да су на словенском Јеванђељу, писаном глагољицом, из библиотеке Ане Јарославне, такозваном Реимском јевађељу, полагали заклетву при устоличењу француски краљеви. Овај обичај је био устоличен од Аниног доласка. Треба претпоставити да су словенски предхришћански рукописи вршили известан утицај на француску и немачку поезију тога времена. Могуће је да је Ана преводила неке од ових сижеа, који су касније ушли у културни живот западне Европе. Ана Јарославна је касније основала Опатију св. Лис и тамо су чувани древни рукописи, међу њима и Велесова књига. Историју странствовања ових рукописа могуће је установити на основу података из краљевског архива Француске. Истраживач А.П. Ладински је више година радио на тим архивама и затим написао рад о Ани Јарославној, у коме је такође изложио историју Анине рунске библиотеке, чуване скоро 800 година у Опатији св. Лис, све до почетка француске револуције.
Значајни удео у судбини Анине библиотеке има сарадник руског посланства у Паризу, Петар Петрович Дубровски. Он је искористио ситуацију када су се ризнице француских старина нашле у расулу, када су њихови власници бежали пред револуционарним метежом, па је било могуће за мале паре откупити рукописе који нису имали цену. Дубровски је скупио све што је било драгоцено од древних рукописа, почев од античких египатских свитака, византијских старо-француских књига, писама француских краљева, до библиотеке Ане Јарославне.


Процват норманске теорије и стварање мишљења да су Словени варвари


Године 1800. Дубровски се вратио у Русију, поневши са собом ово непроцењиво благо и доласком на власт цара Александра И, 1801. основао је музеј старина и уметности, у коме су се окупљани највиђенији људи оног времена. један од њих, Ф.П. Аделунг, саставио је списак библиотеке Дубровског и објавио га у Лајпцигу 1805. године, а у овом списку биле су књиге из библиотеке Ане Јарославне и Велесова књига. Касније, Дубровски је део своје колекције продао највећем колекционару с почетка 20-ог века, А.И. Сукаладзеу из разлога што су у државним депоима ови рукописи тешко могли остати читави јер су у њима радили немачки професори, који су их извозили. То је било време највећег процвата норманске теорије, до дана данашњег присутне у званичној историографији а која је за Словене заступала мишљење да су били варвари, без посебног утицаја на цивилизацију уопште.
До нас је дошао Каталог библиотеке Сукаладзеа, такозвани Књигорек, читава колекција словенских ведских рукописа, заједно са Велесовом књигом. По смрти Сукаладзеа, његова удовица Софија Фон Гоч, распродала је многе рукописе, од којих су део откупили колекционари, део је доспео у депо императора у Ермитаж, а дашчице Велесове књиге купио је гроф Некљудов са имања Задонски. Примера ради, велики део императорске библиотеке, практично цела библиотека Николаја ИИ, био је распродат касније 1931. године од стране совјетске владе познатом њујоршком букинисти Перлу Штајну.

Шума архаичног текста

Дашчице Велесове књиге – предмет нашег интересовања, међутим, настављају своју авантуру, нашавши се у дворцу Задонских. Федор Артурович Изенбек, пуковник царске руске војске је у време повлачења своје војске 1919. доспео на имање Задонски где је пронашао домаћине убијене, кућу опустошену и дашчице Велесове књиге. Као образован човек, (Изнебек је био члан Руске Академије наука), схвативши вредност открића, дашчице је понео са собом и од њих се није одвајао ни када је после коначног пораза “белих” напустио Русију.
Животни пут је Изнебека, као многе Русе тога времена повео у избеглиштво. После Турске, Југославије, Француске, он се дефинитивно настанио у Белгији. Постоји податак, да је боравећи у Београду 1923. године, Изенбек нудио на експертизу брезове дашчице појединим меродавним установама, попут Музеја и Народне библиотеке. “Ново време”, руски емигранстки лист који је у то време излазио у Београду, бележи ове податке.
У Белгији је, у исто време живео још један руски емигрант, чувени научник Јуриј Мирољубов, са којим је Изенбек дошао у контакт и коме заправо дугујемо захвалност за све што данас знамо о дашчицама Велесове књиге. Он 1939. године започиње свој петнаестогодишњи рад на текстовима дашчица, тумачећи како сам каже “шуму архаичног текста”, преписујући их, снимајући и транскрибујући азбуку дашчица на нама познату азбуку. О свом раду нас обавештава: “Моја је улога у целој ствари са “дашчицама” мала. Ја сам их нашао код Изенбека који их је пре мене нашао, а потом сам их преписивао током 15 година. Зашто сам се ја толико везао за то истраживање? Очекивао сам више или мање тачну хронологију из древности Словена, јер сам у то време писао о словенској историји и религији...” Даље, описујући изглед самих “дашчица” каже: “Биле су приближно једнаких димензија 38x22цм и дебљине око пола центиметра. Ивице су биле неравне, а површина која је вероватно била стругана пре писања са удубљењима. Текст је писан урезивањем оштрим предметом, затим фарбан нечим мрким што је временом потамнело, а касније прекривено лаком или машћу. Неке од дашчица су биле поломљене или натруле, лепио сам их силикатним лепком. На неким дашчицама су биле представљене главе бика, на другима је било сунце, на трећима разне животиње, могуће лисица, пас или овца, тешко је било разазнати те фигуре. Мислим да су то били симболи месеца у години. Свуда је за редове била извучена линија, доста неравна, а текст исписиван испод ње. Сва слова нису била једнаке величине, било је ситних и крупних редова. Одмах се уочавало да их није написала једна иста особа. Прве дашчице сам читао с великим напором, али сам се касније привикао и читао брже. Прочитано сам записивао. Слово по слово. То је био паклени посао. Требало је избећи грешке, правилно прочитати, правилно преписати... једна дашчица ми је односила по месец дана. Па и после тога сам прегледао текст, што је тражило пуно времена...”
На материјалима Мирољубова су касније радили бројни научници и своје радове објављивали у Америци, Канади, Русији, Европи... Наш научник, палеолингвиста Радивоје Пешић, превео је дашчице из рукописа Мирољубова на српски језик и дао своје коментаре који су објављени под називом Велесова књига.


Психологија Хомосексуалности

Генерална — Аутор svarog @ 13:02

ПСИХОЛОГИЈА ХОМОСЕКСУАЛНОСТИ

 

Одговорност и неозбиљност у животу

Иако би многи желели да мисле другачије, само постојање нашег друштва зависи од сваког појединца који доприноси опстанку и добробити свих. Нико, осим старих, болесних и хендикепираних - није никада био ослобођен од вођења продуктивног живота. У примитивним друштвима, добар човек је ловио да би издржавао цело племе, а добра жена је рађала и гајила децу да би обезбедила опстанак своје врсте. У модерној култури, улоге су на вештачки начин измењене, али су, до скора, остале суштински исте. Добри грађани су водили продуктиван живот и уводили децу у свет да би заједницу напојили врлинама.

 

Они који нису прихватили ове одговорности, који су избегавали рад или нису успевали да прихвате "сласти" брака и родитељства, сматрани су сумњивим, па чак и рђавим, зависно од својих способности и степена непокоравања друштвеним правилима. Скитнице и мангупи су само два примера оних који су избегавали своје обавезе давања позитивног доприноса економији заједнице. Лопови и проневеритељи су били најгори, јер су активно грабили од оних који су били поштени и марљиви. Раскалашни и хомосексулаци су били севични и саможиви, већ и због тога што су сексуалност видели одвојену од одговорности родитељства.

 

Чак и поред библијских препорука, хомосексуалци су сматрани непродуктивним и отуда штетним за добробит и чак опстанак заједнице. Поред тога, сматрани су опасним, јер су врбовали младе и одвлачили их од нормалног, здравог и продуктивног живота. У својој себичној заокупљености полним задовољством, они су стремили томе да се побуне против природног поретка самог људског живота – узајамне одговорности особа за све оне облике понашања на осно-

вама друштвеног уговора. Било ко да одустаје од тог уговора, из било ког разлога - осим због болести или неспособности јесте "шупљоглав", "безвредан" или "неморалан". Треба само погледати највеће херојске приче - од Илијаде, преко Енеиде и Јеванђеља да би се виделе врлине човека и жене описане речима решености да буду продуктивни и несебични, насупрот егоцентричним и деструктивним.

 

Пошто су, данас, многи у нашем друштву одбацили ове старе норме, видимо да се вајкадашња упозорења обистињују. Хомосексуалци су сада више од непродуктивних "сексуалних скитница". Они регрутују друге, стварају заједнице, почињу да се ругају и подривају стару побожност и оданост породици, држави и Богу. Они су редефинисали значење "доброг" и "лошег", и гледају с презиром на идеју да су поштен рад и секс у браку основи заједнице, који су потребни за људски опстанак.

 

Традиционална социо-психијатријска теорија показује да ће продуктивни људи уживати у животу, да ће имати добро мишљење о себи, стећи поштовање пријатеља и сарадника и да ће се осећати повезаним са својом породицом и друштвом. Непродуктивни ће, такође, имати личност која ће бити обликована њиховим карактером и искуством; наиме, својим "безвредним" и контрапродуктивним активностима и животним изборима. Од њих се очекује да се осећају незадовољни животом и самим собом, да их погађа друштвени презир и да траже прекомерну разоноду (кроз забаву, ризик, дроге и секс).

 

Од "побуњеника" се очекује да имају "проблеме прилагођавања" јер не прате друштвене препоруке. Они ће, због свега и свачега, бити бесни на своју породицу и друштво, чак ће и њих кривити због свог проблема. Побуњеници, какви су лопови и хомосексуалци, стремиће томе да се "осећају комотно" само у свом друштву. Иако могу да нађу задовољство у својој субкултури, њихови животни стилови спречавају њихово пуно учешће у стварима које психолошки "стварно вреде" (тј. родитељство, друштвени углед). Насупрот томе, традиционална теорија тврди да ће побуњеници презирати оне који су продуктивни, чак ће им завидети и вређати их.

 

Поред заокупљености хомосексуалаца сексом, традиционални психијатри су побројали учесталију појаву особина личности које указују на њихову психолошку нестабилност и неспособност да успешно комуницирају с другима. др Едмунд Беглер, који је лечио преко хиљаду хомосексуалаца, закључио је да су они настојали да

 

- изазивају нападе на саме себе, а потом ове "нападе" примају као неправду коју су претрпели,

- показују одбрамбену злобу према другима,

- показују неозбиљан став како би прикрили своју депресију и кривицу,

- показују екстреман нарцизам и неозбиљност,

- одбијају да признају прихваћене стандарде у стварима које се не тичу секса, под претпоставком да имају право да кроје морална начела у погледу хомосексуалаца, као компензацију за њихову "патњу" и

- уопште буду непоуздани и да, мање или више, имају психопатску структуру.

 

др Ирвинг Бибер, који је спровео једно од највећих психијатријских истраживања хомосексуалаца, описао их је као "гневне, огорчене људе с ниским осећањем одговорности". И др Чарлс Сокаридес, психијатар, наглашавао је сличност опсесивно-компулзивне природе хомосексуалаца с наркоманима.

 

Насупрот традиционалном гледишту, модерни егалитаризам (Превелики нагласак на "људским правима" је део јудео-масонске завере да поробе човечанство, путем Новог Светског Поретка. Види Р.М. Ђурђевић, Пет крвавих револуција јудео-банкара и њиховејудео-масонерије. (Београд: Ихтус Хришћанска књига, 1999) и Р.М. Ђурђевић, Тајни рушитељи Јеврејства и Хришћанства: Атеистичко-нихшистичка кампања против Мојсеја, Христа, Бога и Светог Писма. Београд: ИХК, 2001). наглашава подједнаку вредност свих, независно од његове воље да буде продуктиван (коначно, сви ми делимо "заједничку судбину људске природе"). Ова идеологија не види никакву "везу" економске и сексуалне продуктивности са психолошким благостањем: они који бирају да живе од социјалне помоћи, "подједнако су добри", и имају исту мешавину особина личности, као и они који су одабрали да раде. Они који живе у браку, не могу се сексуално и психијатријски разликовати од оних који "живе заједно". И хомосексуалци се не могу психијатријски и социјално разликовати од хетеросексуалаца.

 

Егалитаријанска социо-психијатријска теорија тврди да би сви (укључујући ту и хомосексуалце) били задовољни собом уколико би друштво присиљавало своје чланове да прихватају свакога "због онога што бира да ради, или да буде". У овом "човечанском братству", посао стицања одговарајућег материјалног иметка и подизања довољног броја добро социјализоване деце, "природно" би изашао из општег духа сарадње, пристојности и прихватања одговорности као преовлађујућих.

 

Психолошко питање

 

Да ли хомосексуалци, данас, имају проблем, јер их друштво неразумно дискриминише, или су они, много чешће, жртве патологије и поремећаја због психологије која је обликована захваљујући њиховим изборима и искуствима?

 

Неколико извора чињеница указује на то да проблеми личности хомосексуалаца нису последица друштвеног одбацивања, већ да су нераздвојни део њиховог начина живота. Међутим, и дискриминација оних с хомосексуалним склоностима, као и дискриминација оних који су способни, али одбијају да раде, потребна је због веће добробити друштва и самог појединца. Заправо, таква дискриминација је покушај превенције међу особама које су у искушењу да буду хомосексуалци и патологије коју хомосексуалност изазива.

 

Обрнута социјализација хомосексуалаца

 

Да би неко постао хомосексуалац, то подразумева огромну меру обрнуте социјализације. Скоро свако дете се учи да избегава измет. Учењем детета да користи ношу, јасно му се ставља до знања да измет сматра "прљавим, гадним и нездравим". Ипак, већина хомосексуалаца научи да урања у измет. Спроведене анкете наводе следећи типичан развој хомосексуалних активности. Просечни узраст за хомосексуалца, када му други мушкарац додирне гениталије, јесте 13 година. Током следеће две године, анус се први пут употреби за сексуални однос, пре него за биолошко растерећење; а током следеће једне или две године, анус се лиже због "сексуалног задовољства".

До двадесет прве године, већина хомосексуалаца је "прошло свашта". Научили су да траже и уживају у активностима од којих би се као деца разболели. Неки иду на "веће изазове", попут садомазохизма и фистинга (где се шака ставља у ректум), или једење фецеса (измета) и пијење урина. Медицински говорећи, није важно да ли се такве активности упражњавају због забаве или да би се унело ђубре, јер ваша салата није добро опрана - долажење у додир с изметом, нездраво је. Психолошки гледано, поништавање навикавања на чистоћу још у детињству, трагање за задовољствима одраслих, потпуно окреће "наглавачке" сва правила.

 

С биолошки и психолошки нездравом природом која тако поступа, није необично да што се млађа особа више "закључа" у хомосексуални идентитет, то и више бива изложена поремећајима. Рамафеди је спровео два истраживања "геј омладине" (Назив "геј", енгл. Gау - весео, ведар, расположен – једна је од многих лажи које су педери распрострли. Нису они Gay, већ су sad -тужни, жалосни, несрећни). Студија о 29 младих, из 1986. године, навела га је да закључи - да "само искуство стицања хомосексуалног или бисексуалног идентитета у раном узрасту, доводи особу до ризика дисфункције." Овај закључак је чврсто поткрепљен "доказима". Његова студија о 137 хомосексуалних и бисексуалних младих људи, од 14 до 21 године, из 1993. године, учврстила је његове претходне налазе: "Изгледи за самоубиство су се смањивали за 80%, и то сваком годином одлагања самоизјашњења хомосексуалца или бисексуалца. Ови налази одржавају, претходно осмотрену, обрнуту везу психолошких проблема са узрастом у коме се стиче хомосексуални идентитет".

 

Социјални поремећаји

 

Током протеклих 50 година, пет студијаје поредило велики број хомосексуалаца и хетеросексуалаца - сви добијени резултати указују на веће социјалне поремећаје код хомосексуалаца. У анкети којује спровео Кинси (Алфред Кинси - Један од раних истраживача сексуалног живота у Америци), затвореници су (не укључујући оне који су затворени због сексуалних напада) преко 4 пута више склони хомосексуалним искуствима од контролне, тј. некриминалне групе. Сагир и Робинс су поредили 146 хомосексуалаца са 78 хетеросексуалаца, и указали на мању стабилност (више љубавника, више промена посла) и више криминала међу хомосексуалцима. Бел и Вајнберг су супротставили 979 хомосексуалаца са 477 хетеросексуалаца, и нашли више нестабилности (психијатријске и брачне) и више криминала међу хомосексуалцима. Камерон и Рос су испитали 2251, случајно одабраних, испитаника, и нашли да су хетеросексуалци показивали већу социјалну кохезивност (број и врста интимних веза), мање самодеструктивног понашања (пушење, злоупотреба дрога, покушаји самоубиства) и мање угрожавања других (преко возачких навика, убистава са предумишљајем).

 

Најобимније поређење хомосексуалаца и хетеросексуалаца, по великом броју критеријума, а засновано на случајном узорку који је укључио 4340 одраслих, учињено је у пет области америчких велеграда. Поредећи оне испитанике оба пола који су тврдили да су бисексуалци или хомосексуалци, с онима оба пола који су само хетеросексуалци, дошли су до следећих закључака

 

- хомосексуалност је повезана са слабијим здрављем:

- хомосексуалци су око два пута више склони да пријаве како су имали полно преносиве болести (ППБ), и преко два пута чешће као су имали бар две ППБ;

- хомосексуалци су били око пет пута више склони да намерно заразе другога са ППБ;

- хомосексуалци су за, отприлике, једну трећину били више склони да имају и да пријаве саобраћајни прекршај или саобраћајну несрећу, у протеклих пет година;

- хомосексуалци су три пута чешће покушавали да почине самоубиство, 4 пута више су били склони да покушају да убију некога и око два пута више укључени у физичке обрачуне, у прошлој години;

- хомосексуалци су око пет пута били више склони да буду укључени у секс повезан с мучењем (садомазохизам, везивање); и

- око четири пута чешће су пријављивали да су били силовани.

 

- хомосексуалност је повезана с криминалом:

- хомосексуалци су око два пута чешће хапшени за несексуалне злочине и око осам пута чешће за сексуалне злочине;

- хомосексуалци су око два пута чешће били склони да буду осуђени за сексуалне злочине и око два пута чешће затварани због злочина;

- хомосексуалци су око три пута чешће признавали да су упражњавали непристојне телефонске позиве; и

- хомосексуалци су око 50% чешће тврдили да су крали, варали преко рачуна или да нису били ухваћени због злочина.

 

- хомосексуалност је довела до слабијих људских веза:

- само се око половина хомосексуалаца венчало, и ако су се венчали, много мање их је имало децу;

- хомосексуалци су, у просеку, имали годину дана сексуалне верности, унутар своје најдуже везе (хетеросексуалци имају просек од 5 до 10 година верности); и

- ако су венчани, хомосексуалци су око три пута чешће варали супруга/супругу.

 

Ови резултати одражавају највећу компаративну студију о хетеросексуалним и хомосексуалним паровима, који су пријавили просечан период што су провели заједно – три године код хомосексуалаца и лезбијки, насупрот десет година код венчаних хетеросексуалаца. Поред тога, "варање" је било неизбежно: "сви хомосексуални парови, с везом која је трајала више од пет година, укључивали су неку корист из сексуалне активности ван те везе."

 

Важност социјалне кохезије

 

Док обрнута социјализација објашњава значајан део патологије код хомосексуалаца, важан је и њихов компаративан недостатак социјалне укључености. Национална анкетаје спроведена с 5182 лица, а она је узимала у обзир пол, узраст и врсту људи што су окарактерисани као они који су интимно повезани са испитаницима.

 

У поређењу с хетеросексуалцима, хомосексуалци су показали мање "повезаности у вези" с онима супротног пола, у оквирима различитих генерација. 70% интимних пријатеља хомосексуалаца су били њиховог пола, насупрот 47% код хетеросексуалаца. И док је 35% интимних пријатеља хетеросексуалаца било преко 20 година старије или млађе од испитаника, само половина их је била међу хомосексуалцима. Хомосексуалци су много уже усмеравали своју пажњу и интересовање на људе својих година и пола; стремили су да, као и адолесценти, буду усмерени на вршњаке. Пуних 38% интимних пријатеља хетеросексуалаца, били су интергенерацијски крвни сродници (тј. родитељи, деца, деде и бабе, унучићи, итд.). Само 17% интимних пријатеља хомосексуалаца, спадало је у исте категорије. У поређењу са 47% интимних пријатеља хомосексуалци који су били пријатељи или комшије, интимних пријатеља хетеросексуалаца те категорије, било је само 27%.

 

Људи морају да уче да брину и пазе на оне који су другачији од њих самих. Хомосексуалци неуспевају да покажу врсту повезаности с другим полом, генерацијом и социјалном класом, што води ка друштвеној хармонији. Ако смо превише усмерени на "људе попут нас", помажемо подели друштва на такмичарске групе, уместо да помажемо ткању платна испреплетаних и повезаних интереса.

 

Да ли друштвено прихватање има неког значаја?

 

- Излагање измету: 1940-их, Кинсије објавио да је око две трећине хомосексуалаца учествовало у анално/пенилном контакту, да је 59% хомосексуалаца и 18% лезбијки учестовало у орално/аналним активностима (где се језик стављао у анус). Сан Франциско је декриминализовао, а потом и прихватио хомосексуалност. Када је Кинси Инситут урадио анкету, 1970. године, 96% хомосексуалаца је признало даје имало анално/пенилни контакт, а 89% хомосексуалаца и 25% лезбијки да је имало орално/анални контакт. Охрабривање ограничења хомосексуалаца, повећало је изложеност биолошкој опасности свих оних с хомосексуалним жељама.

 

- Промискуитет: 1940-их, 7% хомосексуалаца и 63% лезбијки се изјаснило да никада нису имали "везу за једну ноћ", док је 42% хомосексуалаца и 7% лезбијки рекло да је "више од пола" њихових партнера имало такву везу. 1970. године, само 1 % хомосексуалаца и 38% лезбијки је рекло да никада нису имали "везу за једну ноћ", а 79% хомосексуалаца и 29% лезбијки је пријавило да је имало сексуалне односе само једном с више од половине својих партнера!

 

Друштвено прихватање

 

Друштвено прихватање није обавезно чинило животе хомосексуалаца бољим: 35% хомосексуалаца (насупрот 11% мушкараца хетеросексуалаца) и 37% лезбијки (насупрот 24% жена хетеросексуалки) имало је, или је то озбиљно разматрало, покушаје самоубиства. Од хомосексуалаца који су покушали самоубиство, најчешћи разлог – који је покривао 47% свих покушаја – био је неслагање с љубавником. Даље, иако су ови "ослобођени" хомосексуалци пријављивали да су имали много више сексуалних партнера током живота, од хомосексуалаца интервјуисаних 1940-их (просек од 250 наспрам просека од 20), два пута више од хетеросексуалаца, хомосексуалци су пријављивали да су се "често" осећали "веома усамљено", у последњих неколико месеци.

 

Овај образац "ослобађања и прихватања" који је водио већим ексцесима, појавио се у резултатима из анкете, из 1991. године, којује спровело Министарство здравља у Сан Франциску, на тему ризика који преузимају млади хомосексуалци. Као што је "Los Angeles Times" пренео, "свака следећа генерација се понаша опасније од претходне".

 

Наша култура, сада, скоро сасвим прихвата хомосексуалност. (То је "успех" сексуалне револуције, коју су спровели јудео-масони (левичари, либерали, секуларисти, "хуманисти", напредњаци)). Очигледни докази који су доступни, указују на то да су се [i]проблеми везани за хомосексуалност пре повећали, него смањили тамо где је примењено њено социјално и правно прихватање (Перверзија носи у себи своју казну). Пресецање веза сексуалне умерености није "ослободило" хомосексуалца да живи живот до његове пуноће, већ је пре повећало његове шансе да буде очајан и изолован"...

 

Нестабилност

 

Животни стил хомосексуалаца је изузетно нестабилан. Они су, заправо, свесни да ће мали број бити сексуално заинтересовани за њих после њиховог тридесетог рођендана, док њихове сексуалне жеље не јењавају. Њихово добро здравље је, често, било прекинуто наступима алкохолизма и ППБ (полно преносиве болести) - па пошто је њихов животни век тако скраћен (средњи узраст у коме умиру хомосексуалци и лезбијке, јесте средина тридесетих година, док је код венчаних хетеросексуалаца, око седамдесете), пријатељи често умиру. За разлику од релативно сталног задовољства и веза у браку и родитељству, она која су повезана с хомосексуалношћу, пролазна су. Није уопште необично да половина хомосексуалаца изражава кајање због своје хомосексуалности или да би, њих четири пута више, саветовали адолесценте, који су тек почели са хомосексуалном активношћу, да прекину, а не да наставе с њом.

 

Живот хомосексуалаца је кратак, усамљен и пун превара, несигурности, болести и опасности. Иако су хомосексуалци пре заробљени сексуалном зависношћу, него зидовима и решеткама, они показују много сличних психолошких особина са заробљеницима у концентрационим логорима. Патологија хомосексуалаца се објашњава традиционалним психијатријским гледиштем: срећа и благостање се стичу кроз друштвену и сексуалну продуктивност, не кроз "сексуалну слободу".

 

изворник: Хомосексуалност, Oдабрани чланци,др.Пол Камерон

Издавач: Ихтус, Београд, 2003.

Превод:М.Тасић


Сребреница 2

Генерална — Аутор svarog @ 12:09

(Не) коме не одговара истина о Сребреници?

 

Аутор: Светозар Радишић

СРБИ СУ ДУЖНИ ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА”.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата”, попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава” помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата” Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице”. То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.

Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран” да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа.

Слепи код очију

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ” који се пред њиховим очима „догодио” у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани” изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран”, не сниме бар једну сцену убијања?

С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава” нису ни покушали да виде чиновници „великог брата”

,јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници.

Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса”, „Коријере дела сера”, „Ел паса”, „Гардијана” и „Индипендентеа”? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу”, да је злочин на пијаци „Маркале”, гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони”, формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници”.

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је ‘масакр’ у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: ‘вратит ћемо вас на 1389. годину’! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је ‘хуманитарном интервенцијом’!”

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња” кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change”.

Трагом истине

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је ‘покољ у Сребреници’ француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу”. У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута”, на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници” .

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора” и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон” избацили су уљезе уз узвике „издајице!”и „сорошевци!”. Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација”, Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност”, Алтернативне образовне институције итд.

Неговање лажи

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке” искористили „добре услуге” илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова”. Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде”.

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично”, што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow’s Morning” број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду”. Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје”.

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији”, објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу” (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту” (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу”.

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата” и то оних „људи” којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима”, да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата”.

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци не легално „пресретнутих разговора”. Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.
……..

 


Стефан Твртко I Котроманић

Генерална — Аутор svarog @ 10:54

Ненад Шеровић

 

Стефан Твртко I Котроманић
(1353 – 1391)

Твртко I Котроманић био је босански бан од 1353. до 1377., краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна од 1377. до 1390, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја 1390 – 1391.

Твртко I је син кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо насљеђује од свог стрица бана Стјепана II 1353. године. Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. године подржава га његова енергична мајка. Твртко долази на власт у вријеме великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечића ради посједа у Далмацији, и против Срба. Као мађарски вазал, Твртко се заузимао 1355. године у Далмацији заједно са мајком, да се далматински градови опредијеле против Млечана. И поред свега, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у љето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стјепана II, а жену краља Лајоша. Кад су Мађари 1363. године покушали да Твртка стегну још јаче, он им се супротставио војно. Мађари шаљу двије војске против Босне, али су обје биле сузбијене: једну – коју води краљ Лајош, под градом Соколом; друга под Сребрником. Послије ових побједа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу покрета стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну, и због тога почетком прољећа 1366. г. Твртко и његова мајка протјерани су из Босне, а за новог бана постављен је Вук. Због ових догађаја Твртко се обраћа за помоћ мађарском краљу, и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успио да смири цијелу земљу, а његов брат Вук је побјегао у Дубровник. Послије је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успјеха.

Смрћу српског цара Уроша 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. Послије ових догађаја, који су имали далекосежне посљедице за цијело Српство, Твртко се јавља са својим претензијама на српски престо. Како је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог дједа Стјепана Котромана, што значи Немањић по женској линији, то је са правом тражио српску круну.

Са кнезом Лазаром био је у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар био је господар Моравске Србије и исто као Твртко сусјед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у горе поменутој побуни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године. Дијелећи његову баштину, босански бан је припојио Босни подрињски дио српских земаља. Као господар једног дијела некадашњих немањићких посједа, Твртко се радо прихватио да се веже за њихове државне традиције. Зато Твртку није било тешко да се приклони схватању свог логотета Влатка, који га је убјеђивао да управо њему припада српска краљевска круна. Твртко I крунисао се за краља на новостеченом подручју. Крунисање је обављено у јесен 1377. г., највјероватније на Митровдан у манастиру Милешеви, мјесту особитог култа Светог Саве, оснивача Српске цркве. Крунисан је круном српске краљевске куће за краља Србљем, Босње и Поморју и Западним странам и свом народном имену додао оно које су симболички носили сви српски владари – Стефан. Твртково крунисање признали су најистакнутији српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојивши звања и церемонијал српског двора, учврстио власт у Босни.

Послије смрти краља Лајоша Великог 1382. г., мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Он је стога 1382. године подигао град Нови као утврђено босанско пристаниште. Кад је краљ Твртко дао зидати овај нови свој град, дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град доби назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама босанске државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на сјеверној страни улаза у залив Боке Которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на рјечици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382. г., што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и намјеном, а то је да буде трг соли.

Добитком Котора 1385. г. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије цијелу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. г. «огњиште Шубићеве породице». Његове акције омели су за извјесно вријеме напади Турске на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. г. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. г. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један дио војске с војводом Влатком Вуковићем, побједником у бици код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавијестио Твртка да је побједа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову као српски краљ, обавезан да штити земље «родитеља и прародитеља својих, господе српске». Краљ Твртко је био потпуно убијеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику побједу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну вијест о свом великом тријумфу. Сачуван је остао одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе – краљевство Босне, којем је пало у дио да «бије тако славну битку и задобије толику побједу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна побједа којој се успомена никад неће избрисати».

У љето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра, и највећим дијелом Хрватске. О Твртковој веома краткој владавини над Далмацијом и залеђем (трајала је свега 9 мјесеци) сачувано је врло мало података. У неким сачуваним латинским актима с титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја Твртко се јавља први пут 10. јула 1390. године. Усред својих успјеха Твртко изненада умире марта мјесеца 1391. године.

Тврткова смрт донијела је крај блиставом раздобљу босанске историје. На штету краљевске власти, почели су да узимају маха обласни господари. Одсуство чврсте државне организације допринијело је брзом паду ауторитета владара. Смрт краљева је створила неповољну ситуацију за Босну и за кратко вријеме је читав развитак босанске државе кренуо другим путем.

 

Преузето са:Пројекат Растко Бока


ТЕСЛА НИЈЕ РОЂЕН У ХРВАТСКОЈ

Генерална — Аутор svarog @ 12:26

Слободан Јарчевић

                 ПОЛИТИКА ''Међу нама'' Београд

 

 

 

ТЕСЛА НИЈЕ РОЂЕН У ХРВАТСКОЈ

 

Допис Мр. Николе Радуловића: ''Својатање Тесле'', у Политици,

 

од 27. децембра 2005. године

 

            Магистар Радуловић пише о Тесли и наводи да је рођен у

Хрватској. Прекорева Србе што им то смета, а губи из вида да су у

праву Срби кад упозоравају да Никола Тесла није рођен у Хрватској. У

обе Југославији је много тога кривотворено – да би се одобровољили

Хрвати. Кривотворена је, углавном, историја, али и књижевност и друге

гране уметности. Српска дубровачка књижевност је проглашена хрватском,

а нико никад од Дубровчана није говорио хрватским језиком – који је,

погрешно, проглашен кајкавским дијалектом. Српска славонска књижевност

је, почетком 20. столећа, означена као локална народна књижевност, а

касније као хрватскa. Српске епске песме (које су скупљали Срби

католици) проглашене су у 19. столећу хрватским, мада тада Хрвати из

Загорја нису говорили српским језиком – тада га нису учили ни у школи.

 

            Да се вратимо Николи Тесли. Он је рођен у Војној Крајини,

или Војној Граници имала је у Аустрији аутономију, засновану на

Српском уставу из 1630. Један од центара је био Генералитет у

Карловцу, где је Никола Тесла учио школу. Тесла је рођен ван тадашњих

хрватских граница. Школовао се у Карловцу, српском административном и

војном центру. Војна Крајина је укинута 1861. године - после Теслиног

рођења.

 

            Данашња Хрватска је дело југословенских политичара. Пре

Југославије, постојале су три краљевине у Аустрији – Далмација,

Хрватска и Славонија. Политичари у ове три краљевине (и српски и

хрватски) ујединили су је у ''троједину краљевину'' у Аустроугарској.

Тек ће Крајина ући у Хрватску Бановину 1939, на основу кратковиде

одлуке Кнеза Павла и Драгише Цветковића.

 

            Федерална Хрватска је после Другог светског рата била

двонационална – јер су је створили Хрвати и Срби, уносећи у њу своје

етничке територије. Срби су у СР Хрватску укључили и Лику, која је

одувек била српска земља. Кад су Турци, у 16. столећу, освојили Лику,

аустријски погранични органи су обавештавали Беч да хиљаде српских

породица пређе из Лике у Аустрију. Није тачно, како је записано у

југословенским уџбеницима, да су Турци из Лике прогнали Хрвате и

касније населили Србе. Податак о Србима у Лици потиче из 818. и 822.

године, записан у франачкој Ајнхардовој хроници. Мало је чудно што

магистар Радуловић саветује Србе да оправе зграде породице Николе

Тесле у Смиљану, а не прекорева хрватску државу, зато што је њена

војска те зграде порушила 1992. године и оштетила православну цркву. А

становници Смиљана су делом побијени у Другом светском и у

сепаратистичком рату 1990 – 1995, а делом прогнани. Имао је прилику да

позове Хрватску на обавезу да отклони последице узастопног геноцида

над српским народом и да упита руководиоце у Загребу с каквим правом

својатају Николу Теслу, кад су његов народ тако немилосрдно биолошки

истребљивали и прогонили.

 

            Магистар Радуловић замера српским историчарима који,

једноставно, утврђују и да Александар Македонски није био Грк. А, није

био. Ред је да се установи којем је народу припадао.

 

 

 

Београд, 28. 12. 2005.

 


НАЦИЈА И САБОТАЖА-M.Црњански

Генерална — Аутор svarog @ 14:22

                        НАЦИЈА И САБОТАЖА



Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година, није била у томе што смо се брзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника.

У једном партијском схватању и главних црта које један свршени политички посао мора да има у нас се говорило, зна се, у главном сви смо за ову државу и не може се никоме порећи да је, у главном, за њу.
Истина, међутим, далеко је од тога. Једна мањина, и ако ефемерна мањина, нити је била, нити је сада за њу.
 

Парафразом, у нас се говорило, да се за време светског рата радило о томе ко је за једну нову отаџбину, унитаристичку и тријалистичку свих јужних Словена а заборављало се да је пре тога, много озбиљније, питало се и показало се ко је против а ко је за Србију.
 

Са националистичког гледишта у прошлости нашој, последњих деценија, била је дата једна основна линија политичког, јасног повлачења линије и њу није требало напуштати, а она је гласила, и те како громко, са пуно одјека, са проломом облака дуж високих планина и крвавих жртава, гласом који се, руку на срце, јасно могао чути, ко је за Србију?

На тој линији, са националистичког гледишта, могло је доћи до једног, и те како солидног, програма политичког, који не би био збрка, и за који би лако било, дати и административни и социјални програм, а за који би могло и да се мре.

Требало је уписати тако, да око тога не буде никаквих небулоза, ко је на тој јасној линији победио а ко се преварио.
За седамнаест година политичког натезања у нас, по нашем мишљењу, несрећа није била у томе што се саботажа државе јавила, него у томе што саботери нису никада били посматрани и захваћени једном идеологијом политичког погрома.


Седамнаест година, свакоме је јасно да нам се тле, лудачком издржљивошћу, подрива и да нам се срж подмукло исисава, али никада досад није изречена реч: доста, са крајњим консеквенцијама.
Никада досад, ни у диктатури, није била повучена једна неумитна идејна линија.

Државна идеологија која је супротстављена саботерима била је очевидно стара и застарела. Сва у шљокама и звонцима маторог либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична и аморална, него и немоћна. Не у име идеје, судило се досада у нас политичким противницима, него у име шупљих форми.

Теоријски, није било ничега што у политичким борбама политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против државе, да се при том све то не схвати као играчка. А практично да се не сврши партијским теревенкама.

Последњих седамнаест година можда и није било примера око нас толике конфузности политичких идеја у владама и опозицијама као код нас. Што је везивало те људе и те партије кад је била реч о држави, којим идејама политичким беху одани, готови да у име њих мру, али и уништавају противнике? Никаквим идејама. Јер није била повучена озбиљно ни основна линија.

Пре седамнаест година, па и за седамнаест година,
 зло није било у томе што је једна размажена политичка мањина била против државе, са гледиштима која се ни међу њима нису слагала, него у томе што та мањина није признавала чак ни да постоји н а ц и ј а.


Седамнаест година горчина са националистичког гледишта, и срамота, требало је, па да се та реч каже најпосле као светиња.
Разни смо државни остаци, племена разнолика, немамо још потребних карактеристика итд. певала је губа у торини нашег политичког живота.
У својим планинама и забрежјима, у свом зноју и крвавим ликовима, у својим песмама, душама, у својим чежњама да не буде туђ слуга, већ давно је ту та нација, и то иста, једносушна али је нису хтели.

Не треба хитати, треба чекати време ће се лепо стишати, уосталом у име чега сме се људе малтретирати, пореским обвезницима узимати право да мисле како хоће, не треба претеривати. То је била сва мудрост политичка у нас, за седамнаест година. Према томе били су и резултати.
Сви велики политички послови међутим, свршени су пуном паром, а не са пола снаге.

Када су у последњи час XVIII века прокламована права човека у име те идеје није се само мрело него и уништавало. Када је редом букнула либерална револуција у XIX веку која је дала модерне државе у име либерализма није се оклевало. Све што је социјализам био постигао на почетку нашег столећа постигао је само гвозденом дисциплином и терором. При политичком послу, још од Домицијана, ма да се то каже са извесном грозом, али осећа са искреним задовољством, ни један цвет не мирише тако умилно као политички противник који је пао.

У једном народу који је разборит, коме нису потребне такве нервне језе, није било потреба за идеологијом политичког погрома, али има потребе једног јасног повлачења једне линије политичких линија, и као звезда у мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја.
 

Мистерија смрти Онога који је са најбољима ову државу стварао, потпуно је довољна да у име њено са политичким противницима не говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета читавог једног народа.
Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна она може окупљати и делити боље од ма ког политичког програма. На оне који су уз њу, и на оне који су били и који су и сад против ње.


Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.
Није ни мало тешко, ни у нас, одредити јасно шта треба нација. Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је најпосле да ли је и код нас дошло време да се не прашта.

Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај који буде неумитан да га изврши.
У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима политичким покојника хероја.
Наш народ не би заслужио име народа када би напустио пут који води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког ствараоца још већега.

Из основа наше расе, из дубина наше земље, говори онај који сматра да има политичких теза у нас о којима се не може више да расправља, пред којима има само да се поклони или пропада. Нема у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло да смета, да понижава и најситнијег човека из ма којих наших крајева, ако је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко је против ове државе и ове нације, као пре што беху против Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају крајева, један потајан политички противник који није, са националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала галерију типова у Перчеца и Павелића.

Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су против и дати веру онима који су за.

Текст Милоша Црњанског из часописа: Двери српске „Прећутани Црњански``,стр.58

 


Велика Србија

Генерална — Аутор svarog @ 19:12

Велика Србија

 

Док су хрватски родољуби, – с малим изузетком, – сматрали да се Велика Хрватска може остварити само у оквиру Аустрије, дотле су српски политичари, – готово без изузетака, – веровали да се Велика Србија може створити само по цену распада Аустроугарске.

Отуда сукоб између Срба и Хрвата у питању Анексије: док су Срби Анексију схватили као један пораз своје националне идеје, као удар за Српство и цело Словенство, дотле су Хрвати овај чин аустроугарске дипломатије глорификовали као један успех хрватске националне идеје, као један корак ка остварењу Велике Хрватске, и као такав, врло користан и са општесловенског гледишта, па да би за Анексију придобио саму Русију, тадашњи хрватски национални идеолог Стјепан Радић отпутовао је у Петроград (посетио је и Москву), где је покушао да, у смислу своје анексионистичке идеологије, утиче на руско јавно мњење (које је било одлучно противно Анексији).

(Кад је, на основу поверљивих извештаја из Беча, утврђено да је Радић у Русију путовао о трошку Балплаца, он је протеран из Русије).

Отуда и супротност између Србије и Хрватске у току Светског рата: док су се Срби очајно опирали аустријској најезди и док су каткад покушали да пређу аустријску границу (полазило им је за руком да пређу Дрину и да се приближе Сарајеву, а прелазили су и Саву и заузимали Срем) – дотле су Хрвати, као аустријски војници, с ентузијазмом борили се за Аустрију, и при првом прелазу у Србију показали су се према ненаоружаном становништву свирепији, него и сами Мађари, убијајући без милости старе људе, силујући жене и девојке, набијајући на нож малу децу.

(Све су ово на лицу места утврдиле стране мисије, а за ове нечувене вандализме Хрвати су остали некажњени као што су остали некажњени и Бугари за њихове беспримерне зулуме над српским становништвом које је било под њиховом окупацијом).

После коначног освојења Србије, њен гувернер Хрват Салис-Севис (аустријски генерал, сада наш пензионер) путује по Србији како је он говорио, да "освоји срца покореног становништва", и јадни српски народ, са свештенством на челу, дочекује га најпомпезније, а он, као неки суверен, држи беседе народу, и свештеницима например, овако придикује: "Крстити, венчати и у гроб спратити. Ништ више... ништ !."

Србија је подељена између Аустрије и Бугарске, граница иде реком Моравом. Бугари су заузели целу Македонију, а на Косову пирују Арнаути, чувени зликовац Хасан-бегВучитрнац враћа се у Вучитрн, где га народ најсвечаније дочекује па и јадни Срби (под морање), а Хасан-бег, поздрављајући се с народом, каже: "Замало нисам ухватио Краља Петра".

На једном банкету приређеном аустријским официрима у Митровици познати арнаутски првак Неџиб Драга (који је раније важио као пријатељ Срба) држи здравицу на француском језику (немачки није знао), у којој слави победу Централних сила, поздравља долазак "царске ослободилачке војске" на Косово и најсвечаније проглашава да је Србија за навек покопана...

При доласку немачког цара Виљема ИИ на Балкан, у његову част приређује се банкет у Нишу, на коме бугарски краљ Фердинанд држи здравицу на латинском језику (Кобург и латински!), величајући Виљема као "цара над царевима" и као творца новог Римског царства немачке нације! Србије је нестало, а на њеним рушевинама створене су на Балкану Велика Бугарска и Велика Хрватска, обе под егидом "Апостолске Монархије".

Преокретом на бојном пољу који је настао у другој половини 1918 године Централне силе дочекале су слом, а "почетак краја" настао је на Балкану, где је српска војска, уз припомоћ савезничке војске, пробила аустро-немачко-бугарски фронт, па Бугарску принудила на капитулацију, а Аустро-угарску претерала преко шест река, заузевши све словенске територије на Југу које су биле у поседу Двојне Монархије.

Од Велике Бугарске ни трага ни гласа, од Велике Хрватске ни трага ни гласа!.

Дошао је час да се прогласи Велика Србија, светска историја, која је, по Волтеровим речима, "светски суд", пресудила је ствар у корист Срба, у корист њихових националних аспирација.

Хрватска би тада имала да подели судбину Мађарске и Аустрије, имала би да испашта за недела аустро-мађарско-хрватске војске и дипломатије. То захтева правда, тада прибегавају лукавству: изјављују да се кају, одричу се Аустрије и проглашавају своју солидарност са Србијом и, стављају се под заштиту Србије, под заштиту њене војске и њене дипломатије. Србија прима ово покајање, предаје забораву све што је било за време Рата, спасава Хрватску од бољшевизма, спасава њену валуту од катастрофе, а на Конференцији мира у Версаљу Србија својим ауторитетом успева да добије за Хрватску повољне границе према Мађарској и Италији.

За љубав Хрватима одустаје се од проглашења Велике Србије, Срби се одричу сваке хегемоније, Хрвати и Словенци примају се у зајединицу као равнопавна браћа, њихова имена улазе у само државно име.

Али кад је Конференција мира свршила свој посао, Хрвати почињу да фрондирају, они сад почињу да причају о некаквој "хегемонији Срба", за њих су Срби "некултурни" (док, међутим, имају само ласкаве речи за Бугаре као да су они културнији од Срба!). Они сад траже од Срба да своју власт повуку из Хрватске, шта више да је повуку из Босне и Далмације!

Све те крајеве они сад сматрају као своје, као саставне делове Велике Хрватске, која би имала да се прогласи одмах после повлачења српске војске!

Дакле, да би се остварила велика Хрватска, Србија има да се повуче у старе границе, у предратне границе!

То значи да Срби нису ратовали за Велику Србију него за Велику Хрватску!

То је оно што народ каже: један тресе, а други купи!

Кад се све то има у виду, онда је јасно да је учињена велика погрешка што одмах после победе није проглашена Велика Србија. Да је проглашена Велика Србија, ми данас не бисмо имали више тешкоћа с Хрватима него што их имамо, а српски народ био би компактнији и претстављао би јачу силу него што је сада случај.

Место Велике Србије проглашена је Југославија. Тиме је хтело да се направи један компромис између српског и хрватског националног идеала, да се створи синтеза између Велике Србије и Велике Хрватске.

Али Хрвати неће ову синтезу. Они хоће издајањ Хрватске. Та тежња за издвајањем окупила је сада све Хрвате, – готово све, – под вођством Влатка Мачека. Тако је постало фамозно "хрватско питање".

Београдски политичари, готово без изузетака, признају да хрватско питање "постоји", признају му велику важност и настоје да га "реше".

Конкретно формулу за решење хрватског питања још нико није предложио, ни са хрватске ни са српске стране. Овде се, као што сам раније констатовао, документује једно велико фарисејство наших политичара, српских као и хрватских.

По свему судећи, изгледа да смо на путу да добијемо неку "хрватску нагодбу". О садржини те нагодбе и њеном обиму и њеном обиму не може се још ништа рећи, то ће зависити од мериторних преговора."

То нагодба, међутим, повлачи собом једну конзеквенцију за Србе: они морају прогласити Велику Србију.

Ова ће имати да обухвати све наше данашње територије сем Баније. Пошто се Срби у Банији солидаришу с Хрватима, онда њихова судбина постаје за Србије индиферентна.

Доста је било назаренства с наше стране, томе једном има да се учини крај: Не сме се дозволити да Српство буде и даље понишавано и малтретирано и да се они који су у рату побеђени понашају када су они победници.

К.Цицварић

("Балкан", Београд, 21. X 1936)


Почетак Слома Србскога

Генерална — Аутор svarog @ 13:08

Др Горан Комар

 

Почетак слома српскога

 

Побожност Срба, а нарочито динарских Срба, несумњиво, ни у првој половици 20. вијека које имала квалитет црквености, јер је дозволила да се у њој прихвати једна богоборачка идеологија која се у својим најјаснијим одразима пројавила као противнародни покрет. Покрет уперен и организован ка уништењу свих националних обиљежја. Тај покрет је тражио своје теоријске оквире у неким туђинским идеологијама, и никада није уочио широки простор за прихватање у одређеним конституцијским одликама српског народа. Он се јасно декларисао против Цркве, учинио да Црква постане сиромашнија и кадровски слабија, али никада, у декларативном и програмском смислу у постављању теоријског оквира, у тражењу јасних прихватишта и исходишта, он није маркирао нешто што јесте било његово стварно извориште грубе физичке снаге и његове изненађујуће масовности која је била изразита управо у оним средишњим дјеловима српског народа, на његовом средишњем динарском планинском билу. Нико није уочио још једну истину: овај је покрет и те како наслоњен на тековине аустроугарске монархије која је управо овим дјеловима српског етничког простора господарила у 19. вијеку. У томе се налази и објашњење за релативно значајно учешће у комунистичком покрету наших приморских Срба, па чак и оних који су вјековима припадали изграђеном грађанском сталежу, сталежу помораца и трговаца. У баштињењу синтетичке религиозности наших балканских политичких и културних рефугијума и изолата, у средњем вијеку, али и вршним вјековима хришћанског српског миленијума, српски народ је могао, притиснут туђим народима опстати, али као народ издијељен на ситне политичко–територијалне аутономије, као народ који је у високом 18. вијеку живио у древном организационом моделу својих родовских мрежа. У то вријеме тај је модел организовања могао бити дјелотворан. Наши су стари нама оставили велико материјално наслијеђе средњега вијека. Све што смо живјели током 19. вијека, под аустроугарском окупацијом, представља искварени, модифицирани кодекс, и у обичајно–вјерском комплексу. Ми који смо изучавали изворну архивску грађу 18. вијека у српском поморју, знамо посигурно да живот српскога друштва у вијеку млетачке управе, на примјер, и у 19. вијеку носе доста разлика. Срби су у другу половицу 19. вијека и у 20. вијек ушли у дубокој поларизацији својега друштва: на предоминирајућу скупину (дио) народа који је живио искварене моделе родовске организационе структуре са продирањем елемената туђинског државно–политичког и културног глобала у ове резидуе родовског друштва, и онај дио народа који је у то вријеме неодступно и жртвено прихватио начела хришћанског морала путем уградње специфично хришћанских догми у живот наших динарских српско–православних заједница. То је онај елитни дио друштва који је стварао материјално наслијеђе за надметање са свијетом и који се заложио за успоставу хришћанског реда и поретка и укључење великог и скоро непрегледног прасловенског свијета у породицу Христових народа Средоземља. Наш 20. вијек донио је велика искушења и продубљавање дубоке подјеле Срба. Срби који су стајали у својим културним изолатима у потицају својег најснажнијег дијела друштва, анархистичке оријентације, који је давно изгубио организационе шеме и извршну снагу древног устројства српскога друштва, а несумњиво у процесу брисања и премоделирања старих обичајно–вјерских установа, у доба Аустроугарске, понијеће се једном туђинском противдржавном и противцрквеном идејом. Ми данас морамо прихватити да тај покрет није био мали. Он је у своме артикулисаном облику сажимао васцјели корпус антисрпских идеја. Нема ни једнога елемента народности који није био погођен, прије или касније. Он је управо свој врхунски израз у поратној историји Срба задобио у дјеловању подгоричког режима и у покрету црногорских сепаратиста постантибирократског преобраћења, јер у њему као најснажнији заговарачи испуњени мржњом дјелују они који су смјењени. Српска елита, средњи, грађански или грађанскији дио друштва, још је за вријеме другог свјетског рата, и веома интензивно, послије рата, уништен. Уништен или расељен, помјерен. Обим физичког уништења инвентивног дијела српског друштва још увијек није могуће измјерити. Није постојала ни слабашна могућност да ми као друштво, нарочито у нашим предњачећим регијама регрутујемо квалитет за политику, науку, културу. Сви покушаји стварања, објашњавања и изналажења реалних оквира за преусмјеравање регресивних токова догодили су се далеко, у емиграцији. Сви физички сукоби Срба били оно зачети у ратним метежима васколиког свијета, или како другачије, представљају израз дубоког унутрашњег сукоба у српскоме народу.

Српски истраживачи створили су у прошлости много вриједних дјела која су настојала да путем изучавања у обичајном комплексу, или тачније, обичајно–вјерском, докуче обрисе старе српске вјере. Веселин Чајкановић је начинио непревазиђена дјела која обиљежава компаративност и тежња за препознавањем заједничких исходишта европске паганске традиције. Ми смо у нашим истраживањима на терену и у архивима стекли утисак да је прекид са синтетичком традицијом Балкана био груб и готово тренутачан, и што је много важније – није се догодио давно. Догодио се, барем када су у питању наши приморски и непосредни полеђински изолати, у последњих двјеста година, дакле, у вријеме доминације Аустроугарске монархије нашим динарским планинским етничким и културним језграма. Прекид је продубљиван у последњих пола вијека владавине Брозових–брозовских комуниста у заједници Јужних Словена, који у своме интернационализму нису уочили дубоки домашај и шансу за теоријско продубљавање своје идеје у исквареној српској етничкој религиозности чији су практични одрази били видљиви у животу динарских Срба. Али механизми исквареног српског етничког фронта су дјеловали и без написаног програма рушећи народност и државност. Управо због тога догодило се да прекид историјског и митског памћења динарских Срба буде необично потпун. Историјско памћење динарских Срба брисано је у двије фазе или два огромна периода. Први период трајао је дуго, готово један миленијум и зачет је као унутрашњи покрет, међу Србима, у сукобу двије велике политичке и идеолошке групације. Овај је процес обиљежила изразита временска и просторна дисконгруентност. Бијаше то процес практичне хришћанизације Срба пагана. Иако је овај поступак имао опште национални карактер, он се у различитим регијама простирао изразито неуједначено. Утисак је, најслабије, током средњега вијека, кроз Босну и Црну Гору. Отпор хришћанизацији и утемељењу установа институционалног Православља у овим крајевима учиниће да се свршетак средњега вијека помјера у вршне вјекове новога вијека. У овим областима ипак је српски народ остварио велику и оригиналну духовну синтезу која је своје очигледне изразе сачувала на гробним споменицима Босне и Херцеговине у средњем вијеку. У сваком случају, овај је процес и овај први период, обиљежила поступност, која је допустила да се у српским земљама створи препознатљиво материјално–културно наслијеђе. Други период почиње са почетком аустријске и аустроугарске владавине старим српским земљама. Постоји мноштво доказа о покушајима затирања старих српских обичајних установа путем мјера државне репресије. Осим тога, ова аустроугарска управа је донијела још нешто. За динарске Србе биће 19. вијек вијеком образовања у страним земљама и њиховим университетима. Овај ће вијек изродити велике затираче Истине о српској народној историји међу самим Србима, и исто тако, велику и значајну групу промовената Истине међу Србима и међу странцима. Поред репресије, у овоме вијеку ствараће се међу Србима и нове норме и стандарди друштвеног рангирања и вредновања свеукупног традиционалног поступка и традиционалног живота. Овај механизам конверзије Срба постаће дјелотворнијим механизмом од мјера било какве државне принуде. У доба аустроугарске окупације динарских области, и то средишњих динарских области (Босне), српски народ ће створити нови елитни слој друштва који ће показати нове реперне вриједности и мјерила друштвеног успјеха. Овај ће процес обиљежити наглост и неприродност и он ће свој директни продужетак доживјети и пронаћи у вријеме управе брозовских комуниста послије другог свијетског рата, и у њему. Биће то велико финале у поступку затирања српских земаља на простору јужнословенске државне заједнице.

Вјероватно је да нема згоднијег модела за посматрање и изучавање процеса рушења народних обиљежја и његове народне Цркве од Боке Которске. Сачувани архиви, велики значај и домети културне мисије мале и економски снажне српске земље. Њено последње народно–црквено окупљање учињено је у првим деценијама 19. вијека на оставштини великог дјела драчевићких Срба под управом Венеције. Чак су то окупљање носили стари игумани који су градили последњи и најјаснији симбол српске Боке: Велику цркву манастира Савина. Од тога часа до данас руши се српска Бока, и све српске земље, а наш велики и добри динарски свијет веома изразито. Дакле, равно двије стотине година. аустроугарска окупација и њен директни продужетак у комунистичком покрету код Срба у доба Јосипа Броза Тита, који је, ево, домашио до својега врхунца у анархистичком и атеистичком покрету црногорских сепаратиста у наше дане.

 Преузето са:Пројекат Растко-Бока


ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА-O Демократији

Генерална — Аутор svarog @ 13:41

ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА

Жорж ВАЛОА

(Жорж Валоа, из књиге: ФИЛОЗОФИЈА АУТОРИТЕТА, Париз, 1906.године)




1. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ПОЛИТИЧКОЈ АНАРХИЈИ Ако ниједна организација, чак и изузетно добра, не може од слабог народа начинити снажан, супротно томе једна лоша организација може од једног енергичног народа створити слаб народ. То је случај са организацијом коју је XIX век назвао демократијом, а посебно случај републиканске демократије која краља замењује неким грађанином изабраним од стране неке врсте парламента. Краљ без народа не би био ништа друго до сиромашан човек као и сви ми, који гребе земљу како би преживео, али један народ без краља није почетак баш ничега, то је анархично врење у којем појединци, и велики и мали, губе мало по мало осећај за заједнички интерес, борећи се један против другог радом, уништавајући се међусобно све до потпуног распада или покоравања закону неке стране силе. Нема горег апсурда, опаснијег за нацију до демократске доктрине: избор вођа од стране народа; то може деловати привлачно и праведно али престаје то да буде ако се размисли да се то, у животу, примењује кроз "избор способних од стране неспособних"; а како хоћемо да најмање способни изаберу најспособније? По којим законима ће ти најмање способни препознати оне најдостојније, будући да им њихов дух мање способних не дозвољава да себи предоче неку способност већу од њихове? Апсурдност једне такве доктрине је више него очигледна. Исто тако, није ли то још једна од обмана коју су моћници нације измислили како би се ослободили краљеве контроле, домогли богатства, користи и привилегија државе и како би искоришћавали раднике. Свака демократија је увек само олигархија моћних предузетника удружених како би остварили своје појединачне интересе на рачун интереса нације, и тај скуп интереса се брзо дегенерише у скуп прохтева, жеља за јавном имовином која се може стећи најмањим напором, без много труда око организације посла, пошто се власт освоји "изборним смицалицама". Прва опасност је у овоме: државни трезор је ван сваке контроле; ниједан човек, ниједна група нема сталан интерес у томе да се тим трезором управља за добробит свих и он нужно постаје плен оних који се смењују на власти, који у њему уживају без да су за њега одговорни и чија је лакомост непосредно везана за употребу трезора не зарад добра нације него зарад њиховог личног интереса. Демократски систем је у правом смислу организовано, систематско расуло нације. Он у себи носи сопствену пропаст. Али опасно је то што његова пропаст доводи и до пропасти нације. Шта се у ствари дешава чим демократски систем постане систем једне нације? Најпре се моћни руководиоци предузећа, пошто су предходно оборили краљевску власт, уједињују како би подједнако искористили привилегије које себи могу приуштити сада када представљају државу. Они умањују напор који су до сада улагали у тражење послова. Уместо да пораст својих прихода траже у бољем коришћењу тла, што за њих представља највећи напор, они траже заштиту од државе, у виду новчане помоћи, принудних куповина или пак у виду заштите њихових појединачних индустрија и закона који дају предност њиховим интересима у односу на друге индустријалце - што за њих представља најмањи напор; уместо да тај успон траже у бољем коришћењу радне снаге људи које запошљавају, они га траже у смањењу плата које им дају. То је почетак расула и смањења заједничког учинка и ево како се то рушилачко дело наставља. Тражећи увек профит за најмањи напор, сваком од тих моћника се временом дешава да помисле да су они који са њим деле државне почасти сувише бројни и почињу да траже да један другог искључе из поделе. То је почетак онога што називамо "политичким борбама"; јер да би искључили једни друге, ови моћници се деле у групе, формиране на основу сличних нарави, групе које се народу представљају као оствариоцу бољих политичких организација и које су утолико више "демократске" колико њихови чланови мање имају осећај за колективни интерес. Ове групе представљају партије које се међусобно боре за освајање власти и улазе у праве ратове као некада, у време феудализма, принчеви и барони када би ауторитет краља почео да губи на снази, с том разликом што борбе партија ретко када односе животе и што се служе оружјем нације, које је везано за државу, како би се једни другима супроставили. Али ови ратови се за нацију једнако кобни као некада феудални, јер се енергија народа удаљава од рада и усмерава ка исцрпљујућим и јаловим борбама за друштвени положај. Што у ствари чине ови моћници подељени у партије како би савладали једни друге? Они траже своје присталице, а могу их пронаћи само међу народом који су претходно заинтересовали за своја предузећа општим правом гласа, називали га "сувереним" како би га навели да прихвати њихову власт. Али како прикупљају присталице у народу? То постижу обећањем да ће народ учествовати у добити од њихове власти. Тако сву енергију државе одвраћају од рада, мамећи народ да учествује у њиховим испразним политичким борбама и уводећи у државу уместо акције - агитацију. Тај позив упућен народу је још само једно од лукавстава моћника јер ови добро знају да своје обећање не могу испунити без да притом не изложе опасности своје интересе; такође када се једна група домогне власти у сарадњи са народом, то задовољава само неколицину појединаца из народа које власт запошљава и даје им неке ситне користи; остали се задовољавају речима, давањем бескорисних слобода или пак новим обећањима. Од тог тренутка, расуло се наглашава, јер енергични појединци дошли из народа који би у неком другом систему успон потражили у трговини или индустрији, крећу тим путем мањег напора какав је политика, која постаје каријера и предузетништво, и која може да задовољи све прохтеве. Узнемиреност, која креће од горе, од моћника, захвата ниже слојеве и све те енергичне људе који би своју способност проналажења и организације употребили у циљу јачања своје нације а који ће сада све своје снаге употребити да ту исту нацију ослабе тако што се придружују партијама и шире политичке борбе на још већи део нације. Све те рушилачке обмане моћника се једног дана морају окренути против њих. Није без последица то што су њима вабили народ и прокламовали општу демократију. Доћи ће дан када ће тај народ, поласкан тиме што га називају "сувереним" заиста поверовати у своју сувереност и пожелети да то заиста оствари. Тада је читава нација изложена опасности; сви појединци очекују успон али не сопственим радом него политичком борбом. Народ захтева да његов политички труд буде плаћен реалним користима а не више слободом коју не може да употреби. Народ међу собом бира своје представнике, бедне појединце који, будући да немају стварних интереса у нацији и према томе су сигурни да не могу изгубити ништа што им припада, не оклевају да народу обећају те реалне користи које овај захтева. Осим тога, ови појединци који уопште нису пронашли начин да употребе своје снаге, сада у том заступању народа проналазе свој успон јер једина корист коју они виде у тој позицији представника јесте материјални успон. То је уједно и продор гладних (побеснелих) паса у парламент у којем лове моћне вукове који су, пак, некада и сами уловили вука. У том тренутку парламент престаје да постоји као место заступања остварених интереса да би постао скуп прохтева, а корупција, која се до тада држала нижих слојева нације, захвата сада и оне који се баве јавним пословима и представљају нацију пред иностранством. Шта се у ствари дешава када гладни пси почну да располажу једним делом власти? Сви моћници удаљени од јавних послова и одбачени у своја приватна предузећа настоје да уз помоћ тих гладних паса добију привилегије које су некада сами себи давали и због тога их корумпирају плаћајући у новцу њихову сарадњу. Тако долази до продора корупције. Потом се она одржава и проширује јер се гладни пси, који у њој откривају средство сопственог опстанка, форсирају претећи моћницима законодавним мерама које би им нашкодиле. Али оно што је још озбиљније је то што корупција дозвољава чак и странцу да дође на власт. Али не могу ли, у ствари, сви ти мршави пси користити странцу на штету нације пошто они у њој немају никакав стваран интерес и уопште нису упозорени да њихова делатност штети колективном интересу? Дакле, и сам опстанак нације је угрожен јер странац охрабрује све оно што може да поремети њен индустријски успон и војну одбрану. И само функционисање демократских институција доприноси лакшем обављању тог посла. Једна од првих видљивих користи коју народу могу дати његови представници јесте смањење војних обавеза, умањивање ратничког напора који је постао највећи напор за појединца. А пошто представници објављују да тај напор може бити умањен без опасности, сваки "бирач" то енергично тражи. На тај начин демократе, и то све демократе, одвлаче народ ка најмањем напору што их ставља у инфериоран положај у односу на друге народе. А сам народ, преварен од стране својих демократских представника који га убеђују да ће сав приход од смањења војних обавеза послужити порасту народног опстанка, одвлачи све што помаже њихово изгласавање на тај пут најмањег напора. То је то расуло које демагози називају "силовитим демократским покретом". 

2. ДЕМОКРАТИЈА ВОДИ КА ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ И МОРАЛНОЈ АНАРХИЈИ Све у једном демократском систему доприноси расулу. И саме књижевне снаге које у једној монархији раде на томе да националне везе учине што јачим, да изражавају национално осећање и учвршћују за генерације које долазе обичаје националног духа, омогућавајући на тај начин нацији да пронађе сопствене правце у трајању - управо те снаге су погодне за распад групе. Јер зависне, какве су одувек, од власти која им омогућава живот и којој треба да се допадну, те снаге морају да следе промене националног живота и да служе онима који располажу влашћу. И док онда када служе краљевској власти, која од њих тражи израз осећања корисних за мир и рад, оне служе успону нације, - када служе моћне шефове предузећа или народне масе, оне раде на разједињавању. Јер док се краљу могу свидети тек пошто нацију повуку ка највећем напору, моћницима се могу допасти само правдајући коришћење богатства кроз задовољство а народу представаљају живот могућим уз улагање најмањег напора и уз најмању принуду. У једној добро организованој нацији, где су сви погледи упрти у краља који заступа највећи национални интерес, писци проналазе свој успон, односно своју највећу популарност, у похвали краљу којом се благосиља његова екселенција у очима гомиле. У демократији, где ниједан глас није довољно овлашћен да говори у име националног интереса, где је свако судија са својим појединачним интересом, писци проналазе свој успон у одобравању највећег броја појединачних интереса; теже ка томе да им се допадну и претерано се одушевљавају што највише заводи појединачни интерес; другим речима смањење напора и укидање принуда, које појединачни интерес сматра препрекама за своју енергију, су у стварности ланци којима се звер у човеку држи заробљеном. Уметност престаје да буде приказ енергије и борби енергије да би била тек један од начина приказивања ужитка настојећи да у животу покаже само задовољство које представља као саму сврху постојања. Писци, под притиском демократије, чине демагоге својим саучесницима; нападају све што представља препреку задовољству: религиозне везе, националне везе, друштвене и породичне везе, све што је успостављено како би приморало човека да очува своју енергију је разорено њиховим интелектуалним деловањем. Несмотрен, народ их поздравља и они удвостручују своју жестину пред тим охрабрењима верујући да су постали вође, аристократија. Они најплеменитији писци, стидећи се да подлегну том демократском улагивању, се повлаче из јавности и траже у себи самима, у својим индивидуалним сензибилитетима, начело које више не пружа онај национални сензибилитет. Племенитошћу они само наглашавају распад јер ускоро и не изражавају више ништа до своје посебности, својих фантазија и личних различитости. Анархија се тада дешава у духовима јер све литерарне снаге су тако нагнане да крену у појединачним правцима; снаге моћних, снаге оних средњих, снаге слабих као и оних искључених из јавног живота, расипају се и губе сву кохезију међу собом. Књижевност је још само хаос осећања, тежњи и противуречних идеја у којима појединац не може више да открије правац колективном напору и чија целина потхрањује скептицизам и песимизам, заустављајући тако узлет његове енергије. 3. ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ САМА НЕГАЦИЈА НАЦИЈЕ Демократска доктрина и њена примена дакле, свим средствима слабе нацију. Уосталом, демократска доктрина и мора водити ка нестајању нације јер у себи носи њену пропаст. Да би народ навели да прихвати нестајање краљевске власти, моћници су морали прокламовати догму слободе и изјавити да су све друштвене институције резултат слободног удруживања појединаца, да и сам друштвени живот постоји услед "друштвеног уговора" склопљеног међу појединцима. На тај начин су припремили негацију нације. Демократска логика неизбежно мора одвести појединца, уморног од напора који му се намеће националним животом, да раскине тај уговор и да потврди своје право на то да га раскине. Демократска нација је у основи немоћна пред појединцем који хоће да се врати на стадијум звери, на старо, неорганизовано стање друштва када појединац није познавао други закон до сопствени, индивидуални, а за легитимни рат признавао само онај који предузима за свој рачун. И сви појединци који ништа не поседују, који не схватају да је за успон неопходно стварати и радити у миру а који при том хоће да уживају у свим богатствима стеченим захваљујући индустрији, сви они раскидају такозвани уговор и оснажени слободом коју им признаје демократска доктрина, истичу сопствену слободу у односу на нацију и опиру се припремању сваког другог рата сем грађанског. Тако се прва обмана моћника окреће против њих самих, а они који су својевремено давали пример непослушности краљу сада се налазе пред претњом од непослушности народа. Али, заједно са њима су угрожени како нација и мир који је остварила, тако и цивилизација. Грађански рат, предвођен онима који се одвајају од нације, све ће то уништити. И док је мећународни рат успон за цивилизацију јер остварује ширење мира и победу најбоље организоване нације, грађански рат је уништавање цивилизације јер ограничава мир на мале групе и ризикује победу оних који су организовани само за пљачку. Тако завршава демократија, после чега још има места само за напад неког са стране или пак за дугу и мучну обнову под чврстим законом диктатора.

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА

Генерална — Аутор svarog @ 23:23

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА 
ОД НАСРТАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВЉА -
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ

 

Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада смирену молитву нас недостојних слугу Твојих.
Сагрешисмо Ти - опрости нам Господе.
Падосмо у кал безакоња - очисти нас, Пречисти.
Прогњевисмо Те - смилуј се, Преблаги.
Ево падосмо на колена пред Тобом и молимо Те са сузама покајања, не помињи грехе наше и избриши безакоња наша, чуј и услиши вапај грешне деце Твоје. Узми нас у заштиту, о Свемоћни, заштити Цркву Твоју Православну, јер ево адски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукао саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролиш крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше Цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих.
Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе Имена Твога. Ако ми нисмо достојни Твоје помоћи, сети се отаца наших који Ти кроз векове верно служаше, и за Име Твоје и за Крст Твој часни муке и гоњења и смрт претрпеше, па због њих, Господе, пружи помоћ Своју и нама и помилуј нас.
Због праведних отаца наших и Мученика за Веру праву, избави нас од напасти која нас је снашла. Посрами зловерне непријатеље народа Твога, одби јеретике од стада Твога и уразуми и покај помагаче њихове у земљи нашој, земљи освештаној часним Крстом и Мученичком крвљу. Не допусти, да гонитељи наши ликују над нама, но Духом уста Твојих, одагнај их далеко. И ако се не раскају, суди им по вечној прави, Господе и Боже отаца наших. Цркви Твојој Светој даруј мир, уплаканој деци Њеној поврати радост, а браћи нашој пострадалој у одбрани Свете народне Цркве отвори двери рајске у Царству Твоме бесмртноме.
Да Те сви ми на земљи славимо и хвалимо скупа са небеском Црквом Твојом, Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, сада и на век века.
АМИН.

 


Powered by blog.rs