Идеологија Србског Национализма

Шта Значи За Нас Ћирилица?

Генерална — Аутор svarog @ 22:11

Шта значи за нас ћирилица?

Србско национално удружење Ћирилица


Проф. др Лазо Марков Костић
 

Ћирилица је наша светиња, саставни део нашег националног бића. Без ње ми нисмо оно што морамо бити, ми без ње нисмо Срби. Да покушамо то рашчланити:

Ћирилица је инструмент Православља; она је наше верско, она је наше свето писмо. Откад смо примили Православље, а то значи откад смо примили хришћанство ( обоје смо примили одједаред ), ми смо се у црквама и богослужењу служили ћирилицом, старом, „црквеном“ ћирилицом, али ипак ћирилицом. Да ли би неко могао замислити у нашим црквама неко друго писмо а не стару ћирилицу. Кад би до тога, не дај Боже, дошло, да ли би те цркве изгледале наше?

Ћирилица је такође израз Светосавља или србског православља. Свети Сава се њом служио, на њој написао сва своја дела, на њој дао превести Крмчију и остале црквене зборнике. У њој је видео јемство против католичења, јемство самосталности Србске цркве, у крајњој линији јемство одржања Србства.

Ћирилица је наше историјско писмо, писмо наше прошлости. Сви су благовјерни наши владари на њој писали и њом се служили. Сви су законски споменици на њој написани, и њихово ремек-дело, наш национални понос: Душанов законик. Одричући се ње, ми се одричемо и своје прошлости, ми немамо више прошлости, ми постајемо парвени, тикве без корена.

Ћирилицом су се служиле, као, искључивим писмом, и обе слободне државе: Црна Гора и обновљена Србија. Ћирилицом су давате наредбе да се иде у рат за ослобођење, ћирилицом је дотада поробљеном народу објављивано да је слободан.

У неслободним србским државама ми смо се служили ћирилицом као симболом народности и као знаком пркоса. У свим крајевима где су Хрвати имали реч она је била гоњена и забрањивана. Тим нам је постала милија и светија. Ко се служио другим писмом сматран је да је изневерио српство. У најтежим моментима по наш народ, она је делила судбину Србства. Па зар сад да је напустимо и оставимо на цедилу.

Наша нова књижевност није Бог зна како велика у упоређењу са књижевношћу других народа. Али она није за потцењивање. Ми имамо Горски вијенац и многа друга дела трајне вредности, сва писана и одштампана ћирилицом. Хоћемо ли се ми одрећи те литературе?

Наши преци нису били много писмени. Али је било и писмених. Писац ових редова, случајно из свештеничке куће, има на дому много писама 2-3 века стара. А и писама свог деда, оца итд. То имају и други. Да ли се морају њих одрицати и чинити да њихова деца не разумеју више писање својих предака, писана на истом језику? То могу да раде само парвени, али не и кућићи.

Ћирилица нас везује за остале словенске народе: Русе свих нијанси, Бугаре итд. Запад нам све више окреће леђа. Не значи да ћемо се ми одвојити од њега. Али ми морамо имати могућност лавирања и маневрисања. Ми се не смемо одаљавати од националне Русије, јер тешко нама без ње. Ми не смемо рушити нити које нас са Русима спајају. Док други народи желе да се групишу, чак и без вере, католицизма, и ту виде главно оруђе против нас, не смемо да одбацујемо оно што нас може везивати са другим великим народима, нама наклоњеним.

Хрватско-комунистички режим Југославије створио је једну нову народност нама на уштрб: народност македонску. Ова је узела ћирилицу као национално писмо.Свако напуштање ћирилице, свако, ма и најмање удаљавање од ње, удаљује нас још више од Македонаца. Кад бисмо потпуно напустили ћирилицу, ми никад више Македонце не би придобили за себе. Они и данас виде нас колебљиве са „два писма“, и то их свакако отуђује, док код Бугара нема него једно писмо.
Ћирилица је најједноставније и најлакше писмо на свету. За земљу многих аналфабета то није за потцењивање. Ниједно друго писмо не може се тако лако научити, и од деце и од одраслих, као србска ћирилица.

Све у свему, ћирилица је символ Србства. Она је и његов саставни део. Србство би без ћирилице било кусо, крње, дефектно. Друго, оно се не би могло ни држати без свога писма. Дефектан и мањкав организам много би брже подлегао нападима који не престају. Знају то наши непријатељи. Зато су се толико и окомили на ћирилицу. Нашом, сопственом кривицом, ми смо ту учинили Ахилову пету наше националности, због комоције, због лењости, због недовољне будности. Непријатељи су то искористили и користе још данас.

Ја сматрам да когод од нас пише латиницом чини смртни грех према Србству или даје доказ да га се одриче.
(из књиге Ћирилица и Србство издате 1955. године у Канади)
Извор: djordjebojanicistorija


Национализам Светог Саве

Генерална — Аутор svarog @ 15:20

Владика Николај Велимировић

Национализам Светог Саве

I

У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у светоме Сави која је овога Божијега човека и народног хероја покренула на сва велика дела која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина, а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе : не живим ја него Бог живи у мени, ја сам назвао азијском способношћу. Уистини, многи нам примери показују како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи које је Азија дала човечанству. Но људи са таквим божанским одушевљењем обично су бежали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речии – да буду и увек пребуду ''усамљени са Усамљеним''. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за пребивањем усамљен са Усамљеним, и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Јанпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целог света а нису уредили своју душу ни своју кућу. 
Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, другом њивом Господњом. Сав труд његов над народом српским, сву ужурбану и многосртуку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу. 
Шта означава народна црквa? Означава самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумљиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народe. (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Светог на апостоле, апостоли су почели говорути разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. 
Отуда је Савина народна црква јеванђељска и апостолска. Такву народну цркву желео је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи, грчке епископе и свештенике заменили су епископи свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику. 
Народна црква изискује народну династију у држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Паралела је овде и логична и у пракси неизбежна. Упоредивши народну цркву, Свети Сава је почео уређивати народну државу. Најважнији његов акт у уређењу државе јесте утврђивање националне династије. Он је крунисао Стевана за краља не зато што му је Стеван био брат, него зато што је био православни Србин и уз то законити носилац државне власти. Да је место Стевана ма ко други био законити носилац државне власти и уз то православни Србин, Сава би га крунисао за краља и тиме утврдио његову династију у народној држави. За Саву је главно било не његово лично сродство са династом, него сродство династа са народом. То сродство са народом морало је бити потпуно и по крви и по језику и по отаџбини и по вери, духу, моралу и обичајима. И тако је било до данас. Светосавски идеал народне династије српски народ је гледао у стварности кроз сву своју светосавску историјску прошлост до данас. Од светога Саве до данас никада у слободи није над српским народом владала нека страна династија, чак никада ниједан странац, сем можда Јерине, коју је народ прозвао проклетом Јерином. За српски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар, да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар. 
Народна држава за светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге, јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавима производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од светога Саве до Душана српски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала. Створио је империју, и тиме припремио пропаст отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила отаџбину, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу. 
Отац наше народне просвете Свети Сава је схватао просвету као знање и вежбање. Пре свега као знање врлина и вежбање у врлинама. Отуда је народна просвета у органској и нераскидивој вези са народном црквом. Јер Црква је најбогатија ризница знања о врлинама и методама вежбања у врлинама. Школа није за то да да многа знања, него да одучи омладину од злоупотребе знања. Јер није тако тешко стећи знање као – не злоупотребити га. Знање се може стећи и ван школе. Но школа је вежбаоница у врлинама јаког карактера, вежбаоница у употреби стеченог знања на добро своје и свога народа. Несумљиво да васпитање светосавско има веома јаку спартанску одлику, али само у духу јеванђељске неприсиљености и благости. До данашњих дана такав идеал просвећења и васпитања лежи дубоко утиснут у народној души.
Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хиландар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је српски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју – култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свуколике наше народне културе. 
Свети Сава није био војсковођа ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља српске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега, народна војска састоји се из синова народа, а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ само и једино да брани народ и народну државу а никако да напада друге народе и руши туђе државе.Најбоље име оваквој војсци јесте народна одбрана. Но ни као народна одбрана војска се не употребљује ни у једном спору са суседним народима докле се претходно не исцрпе сва средства за мирно решење спора. То је Свети Сава примером својим показао. Док је краљ Стеван држао војску у приправности да брани свој народ од мађарског краља Андреје и од одметника Стреза, Свети Сава се лично упутио њима, да их одврати од рата, у чему је и успео. Но и свештеници који су причестили на Косову војску Лазареву и прота који је благословио устанике у Орашцу, духовни су синови Светога Саве, и чинили су оно што би и Свети Сава чинио на њиховом месту. Јер се одбрана отаџбине и борба за ослобођење робља не противи вољи Божијој. Вољи Божијој противи се напад на туђу отаџбину и империјалистичко завојевање туђе земље.

II

И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом тако да не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол. 
По схватању Светога Саве живот је народни једна недељива целина, како физички, тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу, него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу. 
Ово светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и постало тако природно као дисање. И уистини, душа је Србинова дисала тим основним начелима светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан-данас за Србина је одбојна и сама помисао да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божија на страном језику.Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна отаџбина. ''Своје чувај, туђе не дирај'', његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовном подсмеху и порузи, а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – кад му је савест мирна да не отима туђе, него да брани или ослобођава своју отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио, и своме народу као остварени идеал оставио. То је његов јеванђељски и органски национализам. Па због тога што је јеванђељски, он штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штити индивидуалност самога народа као целине, да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

III

Да ли је овај светосавски национализам узак, искључив и несавремен? Гле, Свети Сава пре 700 година а ми се налазимо у ХХ веку! 
Истина је да је Свети Сава живео пре 700 година, али његов национализам живео је и коренио се и растао у Савином народу кроз свих седам столећа до данас. Ми смо рођени у том национализму, и тај национализам је још непрестано жива сила у нама. Пример Светога Саве најбоље сведочи да његов национализам нити је узак нити искључив. Пре свега, наш светитељ је провео више од две деценије у интернационалној средини, или бар интерправославној. То је светогорска средина, монашка република, састављена од Грка и руса и Румуна и Бугара и Арнаута и Ђурђијанаца и Арапа. У тој и тако разнородној средини Сава се научио волети људе разних народности и био неизмерно вољен од своју. Па иако је провео своје најимпресивније младићке године у таквој интернационалној средини, Сава није постао интернационалист, но жарки јеванђељски националист. И доцније као старац он није дао да се до његовог срца дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљим, него је пружао своју помоћ свакоме народу Божијем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је српски народ од свог светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: ''Богом брате, Суљо циганине!'' 
А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом: 
''Богом брате, старишу дервишу!'' 
Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима. Не може, дакле, бити никаква оправдана приговора светосавском национализму да је узак и искључив. 

IV

Још мање може бити приговора нашем светосавском национализму као да је несавремен. Не чујемо ли ми у наше време покличе у земљама Запада: ''За национализам!'' ''За националну цркву!'' ''За националну радиност!'' ''За националну културу!'' и тако редом? Но оно што је српском народу створио Свети Сава пре 700 година, многи па и најкултурнији народи Запада још нису постигли. Борба за националну цркву, која је основ правог, јеванђељског и органског национализма, водила се у Европи кроз свих последњих 700 година. И циљ те борбе још није достигнут. И борба та још није завршена. Нема народа у западној Европи који није водио борбу за националну цркву, почев од Исланда па до Карпата. То је била крвава и дуготрајна борба. И већи део историје свих западних народа исписан је крвљу и такозваним верским ратовима. А ти верски ратови у основи су били ратови за националну цркву. Јан Хус је на ломачи изгорео зато што је хтео националну цркву у Чешкој.Оно што је Хус деловао пером, страшни Жишка је продужио мачем; но мач му се сломио. И Чешка је до данас остала без националне цркве. После Светског рата први родољуби чешки, који су и сада на власти, подржавали су покрет за стварање националне чешке цркве, но покрет је спласнуо, и од њега је остало само голо име. Холандија је била некад сва у црнину завијена и крвљу поливена у борби за националну цркву, но своју националну цркву, која би обухватила цео холандски народ није извојевала. Лутер је својом црквеном буном успео једино да подели немачки народ на две половине, готово равне, но једну националну цркву није могао установити. Лутерова буна створила је од Европе ратно поприште, на коме се с прекидима ратовало столећима, но само с делимичним или поготову никаквим успехом. Лутерову замисао о стварању једне националне цркве у Немачкој, у наше дане предузео је садашњи вођ немачког народа. С тешком муком и још несвршеном борбом, он је за последње две године донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организује нешто налик на националну цркву. На стварању националне цркве у Француској, под именом галиканизма, мучили су се у своје време најплеменитији и најумнији људи.Велики филозоф Лајбниц радио је живо на томе. Најзнаменитији прелати француски, Босије и Фенедон, трудили су се на томе. Блез Паскал, несумљиво најфинији ум што га је дао француски народ, у друштву са чувеним Пол Роајалом, мучио се на стварању галиканске националне цркве. Но безуспешно. Ни Енглеска ни Шкотска ни скандинавске земље нису биле поштеђене од крвавих борби за националне цркве. Оне су успеле више од других, али не потпуно. Извојевале су, истина, називе националних цркава, али су тиме поцепале своје народе. Енглески народ успео је више од осталог Запада. Кроз крв и страдање он је створио националну енглеску цркву, која је и до овога дана државна црква. Али нити национална и државна црква у Енглеској не обухвата све Енглезе. Нико од свих европских народа није успео у потпуности у томе послу онако као што је успео Свети Сава. Па ни Енглези, ни Скандинавци. Најзад се Европа уморила од страшних и столетних борби и напора, физичких, моралних и интелектуалних, и у тој заморености многи њени синови дигли су руке сасвим, не само од цркве, него и од вере хришћанске.Тада су се интелектуалне и политичке вође европских народа решиле на корак очајника, наиме: на одвајање ненационалне цркве од државе и на стварање национализма без вере. У жалосноој заблуди живе они наши људи који мисле да је одвајање национализма од вере, и државе од цркве, резултат неког ''прогреса''. Никаквог прогреса, него очајања и само очајања. Шта су тиме постигли синови Европе? Одвојили су цркву од државе, али су одвојили и себе од народа. И тако видимо у тим западним државама непремостиву провалију између интелигенције која се труди пошто-пото да не верује ни у шта и народа који хоће пошто-пото да одржи веру. Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком вођи који је, као прост занатлија и човек из народа, увидео да је национализам без вере аномалија, хладан и несигуран механизам. И ево, у ХХ веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик предузео у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју. 
А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијима и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче, него пре 700 година. Отуда је национализам српски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне 1848.г. Ако је то истина, онда значи да је национализам српски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији, него је и савршенији, јер је јеванђељски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и очајању, док је светосавски започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против имперјализма и против националне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње, час империјализму и против националне цркве, час интернационализму. А јак темељ правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светом Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ у свему. Учитељ – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима.

__________________


Краљ Милан Обреновић О Русима

Генерална — Аутор svarog @ 15:14

 

Краљ Милан Обреновић, према списисма др. Владана Ђорђевића


Али ако на кугли земаљској има и једног роба који све руске заповести безусловно испуњава онда је то црногорски кнез. Шта је он добио, не у Берлину, већ у Сан Стефану? Победничка руска армија стоји пред зидовима Цариграда. Русија је толико моћна да једним потезом ствара бугарску државу од четири милиона становника. Зашто се Русија у овом моменту није сетила река крви које су Црногорци двеста година лили за свету Русију? Зашто поред велике Бугарске није створена и велика Црна Гора? Ако папир из Сан Стефана трпи да се на њему оцрта једна Бугарска од Црног до Егејског мора, онда би папир исто поднео да се на њему испише једна велика Црна Гора од реке Дрине до Јадранског мора. Непослушност црногорске династије не би Русима створило никакве тешкоће јер Петровићи су се увек задовољавали улогом једне руске губерније. Ако је Русија икада осећала искрену љубав за србски народ онда би гроф Игњатијев у Сан Стефану целу Босну и Херцеговину дао Црној Гори, а да је то покушано и да се са тим успело ја би био први који би све учинио да таква увећана Црна Гора убухвати и Србију. Не, не и не, мој драги докторе. Русија уопште не може волети србски народ. Он је за њу сувише западњачки, сувише револуционаран. Русија је увек читав србски народ користила као ситниш у пеглању својих рачуна са Аустријом, и зато нећу више да будем роб руске владе већ ћу једино и само да браним интересе независне Србије.”

 

 


Словенска симбиоза породице Ђурђа Кастриота Скендербега

Генерална — Аутор svarog @ 15:31

Татомир П. Вукановић

Словенска симбиоза породице 
Ђурђа Кастриота Скендербега

Врањски гласник, књ. VII, Врање 1971

Постојбина Ђурђа Кастриота Скендербега је Епир.[1] У овој области постоји обиље топономастичких назива и оронима словенскога порекла. То пак јасно сведочи да је у Епиру постојала у неко старије средњовековно доба, словенско-арбанаска симбиоза.[2] Она је настављена кроз цео средњи век, што је било условљено феудалним устројством средњовековних српских држава, с једне, и арбанских земаља с друге стране. Српски цар Стефан Душан, у ове арбанаске земље, слао је често своје кефалије и ћесаре. Дед Скендарбегов, као што је из историјских извора познато, био је кефалија у то доба у Јанини (јужна Арбанија).

Српска симбиоза породице Кастриота почива на женидбеним везама. Наиме, Иван Кастриот (1407 — 1437), био је ожењен Воисавом, кћерком једног спрског властелина из Доњег полога у Македонији (подручје града Тетова).3 Ове везе су биле од утицаја те су синови Ивана Кастриота и жене му Voisava Tripalda[4] (од Воислава — Војислава) дали имена својим синовима: Станиша (Stanissa), Репош (Repossius), Константин (Konstantinus) и Ђурађ (Georgius)- Као што се види из наведених примера, од шест поменутих имена породице Ђурђа Кастриота Скендербега, три члана имају чисто словенска лична имена: мајка Скендербегова Воислава и браћа Станиша и Репош.[5]

Ове женидбене везе биле су од утицаја, те је Иван Кастриот са своја четири сина: Станишом, Репошем, Костадином и Ђурђем, учинио обилат прилог манастиру Хиландару, прилажући му село Радостушу (данашња варошица Ростуше) и Требиште, у пределу Долној реци, СИ од Дебра[6] Оба ова села, са црквом Св. Богородице у Ростуши, И. Кастриот је ослободио од свих малих и великих работа и данака, осим "харача царева" и "града" (обавезних работа на одржавању Дебарског града).[7]

Најезда Турака у земље Балканског полуострва, дакако, захватила је и њихово надирање у Арбанију. Под утицајем наведених женидбених веза и упливом словенске симбиозе, И. Кастриот је са своја три сина: Репошем, Костадином и Ђурђем, купио у Хиландару, за себе и своје синове, братствене уделе, што им је давало право да се тамо сколне и пребивају, у случају ако би им Турци отели њихове земље и протерали их из отаџбине. Споразум о овој куповини обавио се 1430. год. у Хиландару. Том приликом је И. Кастриот са наведеним синовима, склопио уговор са хиландарским игуманом Атанасијем. Према том уговору, управа манастира Хиландара уступила је И. Кастриоти и његовим синовима, за становање за "шесет флорина'' пирг Св. Ђорђа.[8] Ова кула је сачувана све до данашњих дана у Хиландару и носи назив Арбанашки пирг.[9] Поред тога, Иван и његова три сина, имали су право на четири адрфата, маслињаке, винограде и остале принадлежности које су припадале томе пиргу.[10]

Адрфати (братствени удели), били су одређени за личности, па је наведеним уговором било одређено, када један од наведених чланова из породице Кастриота умре ("чим један образ оде"), гасио се и његов братствени удео. Значи, када сва четири "образа" из рода Кастриота помру, Арбанаски пирг и братствени удели имају се вратити поново на располагање управи манастира Хиландара. На концу, имена сва четири братствена удеоничара остала су и даље записана у манастирском поменику, докле год буде трајао манастир Хиландар.[11]

Ко је све од поменутих чланова породице И. Кастриота обитовао у манастиру Хиландару, тешко је рећи, јер о томе постоје штури подаци. У унутрашњем нартексу главне хиландарске цркве, у северном зиду, налази се једна ниша, полукружног облика, с фреском Богородице с Христом. Око ове фреске налазе се ликови Св. Симеона и Св. Саве српског. Испод ликова налази се натпис: »Престави се рабь божии Репошь, доуксь илирскии, 6939«[12] (1431. год,). Према овим подацима, Репош је неко време живео, а потом и умро као световњак у Хиландару.[13]

Наводимо и следећи пример о животу чланова породице Кастриота у Хиландару, који исто тако говори о њеној симбиози са српским етносом. Наиме, у Хиландару је умро 2. маја монах Јоаким Кастриот, што се види из једног записа хиландарског рукописа (доспео у Румјанцевски музеј у Москви): »Сего 2. (маја) престави се Кастриот, мни (шки) же Иоаким монах".[14] Свакако, ради се о Ивану Кастриоту, који се вероватно пред смрт повукао у Хиландар и замонашио.[15]

*

Кад је реч о словенској симбиози породице Ђурђа Кастриота Скендербега, треба имати на уму и чињеницу, да је код балканских народа, посебно код средњовокевоних Срба, местимично био обичај великог шаренила у давању личних имена. Тако, дешавало се да отац има српско име, а син страно. Затим, било је случајева да отац има српско име, син страно и унук страно. Исто тако, било је случајева да отац има страно име, а син српско.[16] На крају, било је случајева да дед има страно име, а унук српско име и слично. Но, нигде се у средњовековним изворима не помиње овако очита симбиоза Арбанаса и Срба у давању личних имена, као што је то случај код породице Ђурђа Кастриота Скендербега. Корени ове симбиозе су дубоки. Они почивају с једне стране на етничкој симбиози словенских етничких скупина и племена у Епиру, баштини Ивана Кастриота, оца Скендербеговог и арбанаских етничких скупина и племена с друге стране. Напоредо с тим, ова родовска симбиоза темељи се и на женидбеном миграционом кретању, на матрилокалним прежицима очуваног код рода Кастриота. Као што смо навели, Скендербегова мајка Воислава, водила је порекло од словенског рода, спрског рода, из Доњег полога у Македонији, па је тај моменат имао утицаја на давање личних имена њеним синовима.

Све остале наведене везе овог угледног владајућег рода средњовековне Арбаније, са манастиром Хиландаром, као српским средњовековним културним и религиозним жариштем, азилског карактера и сродне функције,, у ствари су надрагадња ове симбиозе.

До словенско-арбанаске симбиозе у средњем веку, понајчешће је долазило тамо, где су словенске и арбанаске етничке скупине и племена живели у насеобинском шаренилу, боље рећи етнографском шаренилу. То је омогућавало и средњовековно словенско, напосе српско друштвено и законодавно устројство. Наиме, пред српским средњовековним законским одредбама, Арбанаси и Срби имају иста права и дужности. Међутим, тај случај није с осталим балканским етничким скупинама (нпр. Власи), који у погледу законских права и дужности не уживају равноправност са Србима и Арбанасима.

 

Напомене

1 Јов. Радонић: Ђурађ Кастриот Скендербег и Арбанија у XV веку. Споменик САН, књ. XCV. Београд, 1942, стр. VII.

2 P. Skok: Leksikologijske studije. Prilog povijesti slovenstva u Epiru. — Rad JAZU, kgj. 272. Zagreb, 1948, str. 79 — 85; cfr. H. Jinalcik: Fatih devri uzerinde tetkikler ve vesikalar I, 159; S. Pulaha: Les Kastriote devant la conquete Ottomane des annees 1420 — 1430. — Studia albanica 1. Tirana 1971, 113.

3 Рад. М. Грујић: Светогорски азили за српске владаоце и властелу после косовске битке. — Гласник Скопског научног друштва XI, 5, Скопље, 1932, 81.

4 Јов. Радонић: ор. cit., стр. 1—2.

5 P. Skok: op. cit. 82; Joв. Радонић: ор. cit., стр. 1—3, 5, 8, 250; Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века. Београд, 1912, стр. 467.

6 Ст. Новаковић: Законски споменици српских држава средњега века, стр. 467 — 468.

7-8 Cif. Рад. М. Грујић: ор. сit., стр. 81—82.

9 Влад. Р. Петковић: Арбанашки пирг у Хиландару. — Архив за арбанаску старину, језик и етнологију I, св. 1—2, Београд, 1923, стр. 196—197; cir. Рад. М. Грујић: loc. cit.

10-11 рад. М. Грујић: loc. cit.

12 Љ. Стојановић: Сари српски записи и натписи, књ. IV. Ср. Карловци, 1926, стр. 97, бр. 10038; cif. Рад. М. Грујић: loc. cit. У једном другом запису каже се: »Въ к є. (јула) прьстави се рабь Божіи Репош... Ивана Кастріота«.
— Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. III. Београд, 1905,
 стр. 74, бр. 5055.

13 Cif.. Рад. М. Грујић: loc. cit..

14 Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, књ. I. Београд, 1902, стр. 87, бр. 271. У другом запису стоји: »Пръстави се господин Иван Кастриот
вь дьни цара Амурата. Въ лет(о)... (месеца маја). — Ор. сit., стр. 87, бр. 270.

15.Cfr Рад. М. Грујић: op. cit., стр. 81—82.

16 Ст. Станојевић: Лична имена и народност у Срба средњега века. Јужнословенски филолог, књ. VIII. Београд, 1928 — 1929, стр. 151 — 154; cfr. Г. Паликрушева, А. Стојановски: Дебарската област во шеесетите години на XV век. — Гласник на Институтот за национална историја. XIII, бр. 1—2, Скопје, 1969, стр. 48.

 


Вук Мандушић

Генерална — Аутор svarog @ 14:40

А у руке Мандушића Вука, свака пушка биће убојита" написао је владика Његош. Шта историја зна о Вуку Мандушићу?

ХРАБРА СМРТ КОД ЗЕЧЕВА

Написао: 
Бошко Десница

(Из књиге 
"Стојан 
Јанковић и 
ускочка 
Далмација)

"Влашки капетан Мандушић, искусан у свим потребама, доиста је врло хрбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова", писао је задарски гувернадур Ленард Фосколо, о Мандушићу Вуку, арамбаши из Шибеника, који је за Млетке ратовао само пет месеци, а опет ушао у песму, народну, гусларску,одакле га је преузео и "поцрногорчио" владика Његош.

Владика Раде учинио је нама, далматинским Морлацима, једну неправду: отео нам је Вука Мандушића и поцрногорчио га. Он је, несумњиво, наишао на то име у народној пјесми и, очаран његовом пуноћом и звонком љепотом, узео га отуда и њим крстио оно микеланђелски силно оличење мушкости у свом Вијенцу. Владичино крштење избрисало је завичајну припадност далматинског Влаха и вдзао га за тло, средину и догађаје који су врло часни, али нијесу његови.

По Златовићу и Колендићу, Вук Мандушић доселио је у Шибеник са народом кога је дефинитор о. Никола Ружић дигао проти Турцима и превео у млетачко подручје. Златовић не наводи извора за ту вијест, а Колендић се позивље на двије свједоyбе у архиву манастира Висовца, које ми, на жалост, нијесмо имали прилике да испитамо.

Ружић је, у нади да ће му та заслуга прибавити у пражњену нинску бискупију, побунио за рачун Млечића Петрово поље и Промину. Услови и потанкости тог устанка утврђени су уговором закљученим у Шибенику 17. децембра 1647. г. међу фратрима и главарима с једне стране, и шибенским контом З. Ф. Зорзијем (Гиовани Францесцо Зорзи) с друге стране. Споразум са петропољским Морлацима омогућио је Фосколу освојење Дрниша (око 20. фебруара 1648).

Послије тог освојења висовачки фратри доведоше одметнути народ у шибенске вароши, а они се настанише у манастиру Св. Ловре.

Међу именима кнезова и главара који су потписали шибенски уговор не налази се Мандушићево име, али немајући разлога да сумњамо у Златовићеву и Колендићеву вијест, узимљемо као тачно да је и он дошао у Шибеник приликом те сеобе. Мандушић је дакле прешао к Млечићима концем фебруара 1648, а како је погинуо 31. јула те исте године, то је његово ускочко дјеловање у дуждевој служби трајало свега 5 мјесеци. И већ та кратка дјелатност била је довољна да име Вука Мандушића отме забораву и да му отвори двери народне епопеје!

Архивски подаци о Мандушићу нису бројни, али су зато врло занимљиви и приказују његову личност са извјесним рељефом.

Први је податак о Мандушићу садржан у једној депеши генералног проведитора Леонарда Фоскола од 3. јула 1648. г. Депеши је приложен и записник Мандушићева саслушања о његовој провали на Кључ ("цхе нел ностро идиома вол дир цхиаве").а Мандушићев је извјештај важан само по том што нам казује како су дубоко (девет конака) продирали у турски крај наши пљачкашки одреди, и што нас обавјешћује о једној сјечи робља, којој су наши морали да прибјегну да би могли бранити се од турске потјере. Уосталом, то је приказ типичног ускочког пљачкашког похода, који пролази неопажен планинама, напада турска насеља ненадно у освит дана, пали yамије са хоyом таман окуише, хара, пљачка, убија, подмеће ватру и враћа се натоварен плијеном и одсјеченим главама, бранећи се од потјера и пролазећи кроз бусије. У пропратној депеши, коју смо прије цитирали, Фосколо каже да је "влашки капетан Мандушић, искушан у свим потребама, доиста врло храбар, али уједно и смотрен, што је необично својство код људи његова кова".

Харамбаша Шорић, 
"пијандура и среброљубац", али "храбар војник"

У јуну те исте године Сенат је био обдарио попа Шорића, поглавицу горичких ускока, златном колајном. Фосколо, који тог одликовања није био предложио јер Шорић, пијанац и среброљубив, није код њега стајао на нарочитој цијени, покушао је да бар одгоди предају колајне. У депеши од 11. јула 1648. г. он је то оправдавао истичући "да би тај знак ванредне љубави према том лицу, могао да онерасположи кога другог који служи једнако као он (Шорић) ако не и боље од њега, јер иако је Шорић храбар војник и има нешто присташа, не може да рачуна на послух, јер са војницима није дарежљив".

Тај други који би, по Фосколовом мишљењу, био заслужнији одличја него Шорић, био је Вук Мандушић. У депеши коју је Фосколо одмах по овој, још истог дана, упутио Сенату, он то отворено каже:

"Кад би за капетана Мандушића дошла друга колајна једнака Шорићевој, а он је занаго заслужује, то би њему приштедило горчину искључења, а нацији би послужило на велику утјеху, јер је он на Крајини цијењен више него иједан други."

Те награде Мандушић није доживио.

Нови босански паша Дрвиш Скопљак, сишавши у Ливно, био је концем јула упутио у Котаре свог ћехају Хусеин-бега са једним одредом од 4.000 људи да се свети одметнутим Морлацима. Хусеин је харајући Котаре био допро до Биограда и Турња, па се са големим плијеном враћао у Книн. Фосколо, немоћан да спријечи Хусеинов поход, изасла Смиљанића са котарским, а Вука Нандушића са шибенским ускоцима, да му покушају пресјећи узмак и отети плијен. Сукоб који је отуда настао и у којем је Вук Мандушић погинуо, описан је до ситница тачно у саслушањима Илије Смиљанића и још двојица харамбаша, која су приложена Фосколовим депешама о том догађају. Ми их доносимо у дословном преводу:

Битка са Хусеин-бегом, код Зечева: Због тридесет коња и два седланика "На први август 1648." Харамбаша Илија Смиљанић извјешћује:

Јучер у освит дана, пошто смо открили у околици Зечева непријатеља, који је у великом броју долазио са плијеном упљачканим око Биограда, ми Власи, којих је било око 700, подијелисмо се у двије чете, једну сам водио ја, а харамбаша Мандушић другу. Турци учинише јуриш на каштел, у којем се налазио харамбаша Вукадин (Митровић) са 30 пјешака, и освојивши обор погнаше 30 товарних коња и два моја седланика. Затим гвозденим клиновима покушаше да се попну и освоје каштел. Наши, бранећи се изнутра, убише их више од тридесет. Турака је било великомноштво и неки су од њих толико радили да су, попевши се на кулу, која нема свода, тукли камењем оне који су у њој били, тако да су убили двојицу. Видећи ми опасност оних у каштелу дигосмо се сви да их бранимо и јурнувши на непријатеља, ја са својом четом а Мандушић с друге стране, побисмо их више од тридесет, којк су са онима горе споменутим нађени на разбојишту, осим других које Турци однесоше, и уграбисмо им 400 коња, са којих су били сјашили. Кад Турци примјетише да је нас мало, толико се осоколише да нам окренуше лице и присилише нас на узмак. У томе погибе десеторица наших и изгубисмо оне заплијењене коње, све осим четири, и остаде заробљен јадни харамбаша Мандушић, послије нег се храбро поднио и убио четири Турчина. Држали су га жива неколико сати а најзад му одсјекоше главу. Ја сам касније помогао да му се труп сахрани. Многи су непријатељи допали рана а ми, уставивши се на једном врлетном положају гдје коњица није могла да се развија, задржасмо се све док Турци, око пола дана, не прођоше према Книну. У споменутом је сукобу харамбаша Мартин Јагњић отео један барјак, убивши барјактара који га је носио. Барјак смо приказали пресвијетлом господину генералу. Један мој слуга, по имену Обрад Циговић, понио се храбро у зечевској кули, отсјекав више од 4 копља онима који су покушавали да се попну, и убивши кроз пушкарнице десет Турака."

Мандушић, који је напред 
измакао, буде опкољен:
 
уби четири Турчина, док му
 
отсјекоше руку, заробише га,
 
и погубише

"Дана другог августа.

Приступи харамбаша Мартин Милковић и преслушан изјави:

У четвртак дође харамбаша Мандушић са, отприлике, двије стотине својих шибенских Влаха, да се придружи нама којих је, под Смиљанићем, било мало више од толико. Турци који су опљачкали биоградско приморје, налазећи се код Отреса, дигоше се отуда у петак ујутро и поавише се у правцу Зечева, готово ненадано, јер нас уходе нијесу добро послужиле. У зечевској кули остависмо око петнаесторицу наших да бране коње и комору, која се налазила у обору, и коју Турди јуришавши на обор заплијенише, покушавајући освојити и кулу, при чему наши, оји су се упорно бранили, убише најмање двадесет и петорицу.

Ми смо се са покојним Мандушићем налазили сви скупа у засједи, чекајући да непријатељ прође, јер је био врло бројан, али видећи да су се Турци по копљима, чавлима и клинцима удареним у зид од каштела били попели и одозго већ тукли камењем оне јаднике који су били затворени, почесмо се договарати да им помогнемо. Мандушић се томе опирао јер је ту одлуку сматрао опасном, али устрајући Смиљанић у наговарању ударисмо заједники на непријатеља.

Како би боље притисли кулу, многи су Турци били сјашили и оставили коње по страни. Ми их нагрдисмо, и побисмо многе и постигосмо сврху да ослободимо наше, али се догоди неред, да су се неки, уграбивши оне коње, повлачили да их спасу, а неки су носили и копља која су Турци били оставил код коња, тако да су их многи наши држали заТурке те отуда настаде метеж и неки окренуше бјешати. Кад је непријатељ, који нам је прије био окренуо леђа увидио да нас је мало, окрену лице и опколи нас и присили на узмак и на напуштање упљачканих коња.

Јадни Мандушић који је био напријед измакао праћен од мало својих, би опкољен на једној равници од мноштва коњаника и, док се држао, убио је за кратко вријеме четири Турчина. Једним ударцем, одсјечена му је рука, а потом га жива ухватише и одсјекоше му главу. Изгубили смо четворицу наших и осам Шибенчанаца, како смо мислили, али смо касније чули да их је погинуло двадесет, рачунајући ту с Мандушићем и још тројицу или четворицу харамбаша."

"А ја сам уверен даћемо данас бити ухваћени, и да ћете ме напустити": Кричао да се оставе пљачкања...

Најзанимљивији и најближи истини је приказ једног шибенског харамбаше, који није имао разлога да ништа крије ни прећуткује, као што га је у овој прилици имао Смиљанић, на којег у извјесној мјери он баца кривицу за Мандушићеву погибију.

"На први августа у Шибенику.

Приступи пред пресвјетлог и преузвишеног госњподина проведитора харамбаша Матија Михаљевић их Дрниша, који нам се подложио па сада станује у морском Варошу, те извјешћује ут инфра:

Пошавши одавле прошле срокеде. а то је било 29. минулог мјесеца, са харамбашом Вученом Мандушићем и другим харамбашама са њиховим људима и двије оружане лађе Папалија и Ферланића, стигосмо у Скрадин а отуда се упутисмо према Лашаковици. Било нас је три стотине педесет људи. Харамбаша Смиљанић, харамбаша Миљковиоћ и други од задарског Котора Власи који су се подједнако подложили (дужду), налазећи се код Зечева и обавјештени о нашем дласку, јавише нам да им се морамо придружити сви и у ту нам сврху послаше калазуе, јер ми нијесмо вјешти оно крају.

Стигосмо у зечево у сумрак и почесмо да преговарамо. Которани су увјеравали да су Турци, који су се били утаборили код Отреса са плијеном упљачканим у Котарима, малобројни, док је Мандушић тврдио да их је он видио и да их је много, па да стога треба стати на опрезу, истакнути према непријатељу добре страже које ће пазити на његово кретање и радити споразумно. Упитани од Мандушића има ли њих доиста четири стотине, како бјеху јавијли, одговорише да их је толико, мада их у ствари није било више од двије стотине седамдесет, тако да нас је свега могло бити около седам стотина.

Би одлучено да се пошаљу страже од Котарана као вјештијих крају. Добивши пристанак (?) харамбаша Смишљанић изашље стражу која, пошто уходи непријатеља, врати се у четвртак увечер и јави нам да је исти утаборен код Отреса.

Посласмо опет исту стражу са изричитим налогом да нам један њезин дио дојави прво кретање Турака, а да остатак пази на правац њихова кретања, па ако примјете да су се упутили према Лашђаковици, да изметну три машкуле, на које би они који су се налазили код моста на Рошком Слапу потекли на ту страну, док су, не чујући хабер, морали да остану код моста, где се било одлучило ухватити бусију. Кад је било у петак ујутро, страже се не појавише са вијестима, само што један Мандушићев војник, који је са својима био у Зачеву повика:

" Ето на нас Турака."

Мандушић изашље одах к зечевској тврђави десет људи међу којима сам био и ја, и видјесмо непријатеља који се је, једну саму миљу удаљен од тврђаве, примицао к истој са својом главном снагом. Одмах јависмо то Мандушићу и свим нашим људима, а он заповједи да се сви од закрчја, који су били у тврђави, повуку и дођу да са његовима ухвате бусију, како их Турци не би опазили. Кад су се сви повукли, у тврђави остаде шездесет Смиљанићевих Влаха са коњима и стварима а да се о том није обавијестио Мандушић. Непријатељ опколи тврђаву, из које су се Власи бранили, док су се остали повукли на једно брдо обрасло гором. Кад је видио ту битку, Мандушић упита Смиљанића ко је то остао у тврђави, а овај му одговори да је ту шездесет људи са њиховим коњима и комором. То је врло увриједило Мандушића и он је почео да кори Смиљаниућа, што је пустио да се они људи, којих је у ствари било само тридесет, вежу и тако повуку на нас непријатеља. Он је сумњао да се ту радило о издаји. Међутим, како се бој настављао, видјесмо где паде више од десет Турака, али пошто им је број све више растао, они освојише обор и поведоше коње који су у њему били. Ка Смишљанић опази да Турци одводе његова коања, узе се јадати и молити Мандушића да насрну на Турке и ослободе коње. Одговори Мандушић да није вријеме да се упуштамо у бојк, да треба попустити околностима, да није дужност губити људе ради спасавања коња, и да ће се, Господњом вољом, пружити других прилика да се намири та мала штета.

Међутим су се Турци пењали да освоје тврђаву, а они изнутра, пошто су били оставили џебану у обору, нијесу имали више чим да се бране. Кад су котарски харамбаше то видјели, узеше сви једногласно молити Мандушића да навале на Турке, и већ једном помогну оним људима, јер ће се иначе сви изгубити, а он ће се показати невјеран. На те ријечи Мандушић одговори: ,Радите што вас воља, али сам увјерен да ћемо данас бити ухваћени и да ћете ме напустити; ако буде потреба ја ћу вам доћи у помоћ са својим људима. 'Како нису пристали да иду сами, Мандуши се ријеши да им учинипо вољи, те сви заједнички јурнусмо на Турке, побисмо их око двадесет, одбисмо их од тврђаве, нагнавши их да напусте двије стотина педесет оседланих коња. закрчани узеше грабитикоње не прогонећи непријатеља, прмда је Мандушић кричао да се оставе пљачкања, а Турци нас кроз то у великом броју опколише, присиливши нас да пустимо све коње осим три или четири на којима се Закрчани дадоше у бијег, а за њима и сви остали њихови људи, као и они ослобођени из тврђаве, остављајући прикачена адног Мантушића и његове људе. Бијући се жестоко са Турцима, побисмо их педесет, од којих смо двадесет тројици покидали главе и оставили их на пљу, остале су лешеве Турци дигли на коње и однијели собом. Наших је пало око 20, а међу њима јадни Мандушић, харамбаша Иван Краљевић и два брата Галиотовића, од којих један заробљен. Остало се спасило по шумама, водећи собом два непријатељска коња рањена. Турци, којих је могло бити дванаест хиљада, одоше пут Книна, а ми се вратисмо у Скрадин."

Извештај Преведрој Републици 
о Мандушићевој смрти:
"Био је храбар и скроман,
 
а што је ретко код овог народа
 
- није био грабљив"

Фосколе депеше од 1. и од 5. августа, којима су ова саслушања приложена, уколико се односе на догађај, резимирају извјештаје трију харамбаша, прелазећи преко Михаљевићевих оптужаба на Смиљанића и Котаране. Из депеше од 5. августа 1648. доносимо Фосколов суд о Мандушићу који је уједно и један достојан помен погинулом јунаку: "Из Шибеника стиже потврда вијести о погибији јадног Мандушића, којему нек Господ Бог подари рајско насеље, погибији коју је он прије смрти осветио смрћу петорице Турака. био је заиста храбар војник, скроман и некористољубив војвода, својство на које се врло ријетко наилази код овог народа, који се у већини може да назове грабљивим. Кад би му успјело да што упљачка, све би подијелио међу војнике, који су га стога љубили, штовали и слушали исто онолико колико су га се Турци бојали. ја сам живо осјетио његов гхубитак, ради штете која ће отуда настати за опћу ствар." Даље каже да је Мандушић оставио за собом само једног сестрића, којег је био посвојио, и да су шибенски Власи дошли у Задар да га моле да им га постави за поглавицу намјесто погинулог Вука. Тај сестрић (нипоте ди сорелла), који је у главартсву над шибенским Морлацима наслиједио Вука Мандушића, био је, како дознајемо из једне Фосколове терминације, којом му удјељује инвестицију над ујаковом четом плаћених војника, Шибенчанин Тадија Враничић.

Фосколов суд о Мандушићу објашњује чудну појаву да је народна пјесма пригрлила ово име за којим стоји једна врло кратка дјелатност, док напротив прелази преко рада и имена лица која су у устом времену, истој срдини, на истом пољу рада дјеловала дуље и интензивније од Мандушића, а подједнако херојски завршила. Из тог би суда могао да се изведе закључак да јунаштво није давало приступа у народну епопеју, него кад је било спојено са својствима која су изазивала симпатије и стицала народну љубав.

Српско Наслеђе,Број 6,јун 1998


Јаша Томић - Уједињење Срба

Генерална — Аутор svarog @ 19:19

Јаша Томић - Уједињење Срба


Уједињење Срба


Кад је гроф Андраши у џепу своје доламе донео са Берлинске конференције писмено, које опуномоћавше Аустроуграску на окупацију Босне и Херцеговине, тада се у души многог Србина угасила нада, да ће се онострано српство икада ујединити.

Нико није помишљао, нико можда ни сањао, да гроф Андраши у оном тренутку беше обузет једном једином мишљу, мишљу да уједини целокупно српство. Какав апсурд! Та није ли у оно исто време трунуло тело, а трунуо и дух др. Светозара Милетића међу зидови мађарске тавнице, а није ли то све било с тога, што му подбациваху да је наздравио уједињењу Срба? Па зар и гроф Андраши "велеиздајник"!?

Тавна је то хисторија; она још ни данас није сасвим расветљена, и само покаткад, као оно муња кроз ноћ, продре по који дипломатски зрак кроз ту политичку таму - и расветли је.

Но да се вратимо за часак натраг, у недалеку прошлост. Кад је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину, подигла се беше у земљи општа граја: "Само нам је још то требало!" гроктаху све новине редом, а један познати дипломата, супарник грофа Андрашија, напући уста, и узвикну не баш сасвим дипломатским речима: "Da haben wir uns wieder eine Laus in den Pelz gesetzt!"

То је уосталом било опште мишљење. "Зашто да стварамо нову Италију?" питаху се Немци; "зашто да упропашћујемо своје милијуне у ту земљу, па да је после изгубимо?" Мађари су имали један разлог више да се противе окупацији; они се поплашише, ако дође у овој држави још више славенског, српског живља, да ће се морати са Славенима и Србима више рачунати но досад. А то није у интересу данашње мађарске политике.

Но све то беху речи, речи и опет речи. Залуд су новине викале; залуд се по саборима интерпелисало; залуд се делегације трзаше као да их поливаху врелом водом, кад им тражише новаца за Босну и Херцеговину, новац се морао дати, и милијуни, које је прогутала окупација, множили су се сваким даном.

И гле чуда, што год се више милијуна издавало, тим постајаше ларма све то мања и мања. Новине па и полтичари окренуше сасвим други крај. Гроф Андраши сеђаше можда задовољно на свом теребешком двору и смешио се. Њега су разумели.

"Добро је", писале су доцније новине, "добро је имати Босну и Херцеговину, само је треба и очувати. Но из Босне се не да Босна бранити, а Херцеговина је без Црне Горе изгубљена позиција." И тада се чујаху све то чешће гласови, да Аустроугарска мора продрети до Митровице, а са Србијом се мора "ма шта" учинити. Бусија се мора тамо ма како ухватити. И још нешто, , још више признају те новине, али врло ретко, само покаткад. "Патриотизам" им не допушта да говоре гласније.

Но то су све речи, а сад ајд да видимо дела. Некако сасвим случајно долази аустроугарска дипломација са Србијом, накратко после окупације у сукоб; она има велика удела у томе, кад оно паде Ристић. Дошла је и напредњачка влада, па с њоме и измењени одношаји.

Лепо је то гајити добро одношаје са - сусеткињом! И Србија је пристала на жељу те сусеткиње, да сагради своју железничку линију и онда, кад јој ни Турска ни Бугарска не пружише везе. Српска жељезница ће за мало да прохуји Моравом, али место да постане део светске жељезнице, место да излази на море, она ће излазити у Врањске - пустаре. Таква се жељезница не може да не плати, од такве жељезнице може да вуче хасну само аустроугарска трговина, а поред такве жељезнице мора Србија материјално да пропадне.

Па гле новог случаја! Пронашло се, да би можда било згодно по Аустрију, да се веже са морем и Солуном преко Босне и Митровице, а пронашло се и то, да би та пруга била краћа и боља по светски обрт, ако Турска из "стратегијских обзира", не дадне Србији везе преко Косова... Тада би Србија била материјално руинирана, она би се презадужила и била би остављена Аустроугарској бар у економском погледу, на милост и немилост, као оно Египат - Енглеској и Француској. Би ли и њу окупирали као тада Египат, па да је после суседи уређују?

Година за годином хуји, и све новије, све чудноватије вести продиру у свет. Но можда су и - неистините. Само ми сматрамо за своју дужност, да те вести које се зуацју по свом политичком свету, изнесемо и пред наше читаоце.

Пре нешто више од године дана, кад се оно спремаше у Србији жестока изборна борба за Скупштину, пронели су виделовци глас, да ће Аустроугарска, у знак свог искреног пријатељства, уступити Србији један део Босне. После месец дана, било је то приликом великих маневра, француски су листови донели потврду те вести, само надовезиваху, да је између Аустроугарске и Србије углављена војна конвенција за случај одбране. Један од владара је у тој конвенцији означен као главнокомандујући.

Сад опет приликом посете Германа Анђелића у Београду, поговара се, као да се тежи јединством српске цркве, поговара се, да ће све Србе без разлике ставити под духовну власт карловачког патријарха.

То би онда била економска, војничка и црквена зависност Србије, од Аустроугарске. Управо не тако, јер на то се не иде; хоће се само економно, војено и црквено - уједињење.

А Црна Гора? Тешко, веома тешко да ће она икад склапати војене конвенције и признати превласт карловачког патријарха. Њезин је министар - председник данас у Цариграду, а поговара се да он ради на томе, да спречи "уједињење Срба": поговара се, да ће Турска уступити Црној Гори онај део земљишта, који би је везао, са Србијом, а препречио Аустроугарској пут за Митровицу.

Има ли у свему томе истине, или је то пуко нагађање? Ми не знамо, али ако је то све и проста претпоставка, држимо да нам се неће замерити што је се дотакосмо, јер је сад "мртва сезона" у којој новинари не знају већ шта ће да пишу.

А тема је била бар занимљива. Није ли тако? Замислите само: хоће да нас уједине, а Црна Гора се одупире томе. 



И опет - уједињење Срба


Од новина до новина, од уста до уста, иде чудновата вест. Та вест је тако невероватна, да нема на свету безобразника и лажова који би је измислио. Та вест је тако невероватна, да је могућа само у садашњем добу, у добу, у коме се дешава - свашта. Та вест је тако невероватна, као кад би неко на прилику тврдио, да ће се у току ове године, састати у Паризу велика скупштина - српских ратара. Па опет, новинари бацаху ту вест у први мах можда под сто, али је затим подигоше, и пустише без дугих примедаба у лист.

Каква је то вест? ОНа је кратка, и јавља, да ће се у току ове године састати у Бечу грчкоисточни синод, да удеси неке црквене ствари. Наглашује се и неко црквено јединство, а ту је вест протурила у свет бечка полузванична - "Преса".

Грчкоисточни синод у - Бечу! А зашто не римокатолички консил у - Петрограду?! То је стога што у Петрограду не помишљају да уједине католике, а у Бечу као да се одавна ради на уједињењу - Срба. Аустријска дипломација мисли, да је дошла већ близу мете. Ствар је сазрела, сазрела до грчкоисточног - синода.

Пространост и обим тог грчкоисточног синода не треба прецењивати. Неће ту бити заступљена Русија; неће ту доћи ни Влашка ни Бугарска, па неће ни Грчка послати свога црквеног великодостојника. Тај грчкоисточни синод, требали су крстити: општесрпски синод, само без - Црне Горе. Јер нема сумње, да ће и црногорском владици бити "мучно" да се ломи преко оног стења, и долази у Беч.

После окупације Босне и Херцеговине, после четворогодишње управе напредњака у Србији, после протеривања српског митрополита Михајла, после путовања Германа у Београд, после свега тога и много другога, треба једаред побрати - зрео плод. Европа је баш у заблуди око "великог источног питања", она се бори око Египта; Французи кидишу на Кину; Немачка осваја морска пристаништа, па што не би Аустро - Угарска сазвала у Бечу грчкоисточни синод? Крајње је време да и она штогод учини, јер напредњаци неће довека владати Србијом, а ситуација у Европи може се преко ноћ изменити. А ако грчкоисточни синод у Бечу изјави, да је, пошто је сишао Свету дух на његове чланове, синод добио уверење, како је Карловачка патријаршија насљедница свесрпске Пећке патријаршије, и да је према томе карловачки патријарх глава српској цркви, па и оној у Србији, Босни и Херцеговини, онда је не само Босна и Херцеговина, но и Србија прикопчана доста тврдом политичком копчом уз - Аустро Угарску.

Ето то је на сваки начин оно што се спрема данас у Бечу; то значи вест о сазивању грчкоисточног синода, а све се то давно предвиђало. Залогај је тешком муком и дугогодишњим напрезањем донесен до усана, па иако је данас босанско-херцеговачки па и србијански залогај сувише врео, да би се могао прогутати, то се може метнути бар у уста, где је много сигурнији но што досад беше.

А Русија? Руски цар ће се ових дана састати са аустроугарским и немачким владаром, и ако дође до тројецарског савеза, доћи ће без сумње и до грчкоисточног синода у Бечу. Тројецарски савез може јако расхладити врео залогај, кога се кани временом Аустро Угарска прогутати. Па опет има чудноватих, има нездравих залогаја, од којих хвата читав организам грозница, и који се после морају - повраћати. Да наше дипломате мисле на даљу будућност, они би се клонили тог залогаја и онда, кад би им други макар и кашиком раскламили вилице.

Лист Срба католика „Дубровник”

Генерална — Аутор svarog @ 12:51

 

Недељковић: Лист Срба католика „Дубровник”

 

 

Лист „Дубровник” био је гласник Срба католика. Најпознатији уредник листа био је Антун Фабрис. Срби  на Приморју  после Првог светског рата и Уједињења определили су се за  радикалну странку па се Српска народна странка на Приморју ујединила са Народном Радикалном странком. Двадесетих година 20 века лист  „Дубровник” издавао је Одбор Народне Радикалне странке у  Дубровнику. Одговорни уредник био је Михо Клаић а лист је септембра 1922. уређивао Иво Херцо. 

Власник, издавач и уредник од 1937. био је стари национални борац Кристо П. Доминковић, а главни сарадници били су Божо Хопе и Јован Перовић, стари борац и емигрант. Доминковић је био члан Народне радикалне странке. После првог светског рата био је управник и економ Дечјег опоравилишта Министарства социјалне политике и народног здравља на Локруму. Писао је новеле, приповетке. Одликован је Орденом светог Саве. Био је истакнути члан Соколског друштва у Дубровнику.  Лист Дубровник штампан је у Дубровнику а за време Бановине Хрватске и у Котору. Штампао је чланке латиницом и ћирилицом. Редакција листа истицала је: „Помагати „Дубровник” значи помагати ширење националне мисли на нашем Приморју”. Лист је сматрао да је етничко порекло и језик важније од верске припадности. У полемици са хрватском штампом која је негирала постојање Срба католика лист је истицао да претставља све Србе католике који живе у Југославији (1). „Дубровник” је истицао да су дубровачки Срби католици били први у нашем народу који су узели за свој програм гесла „ брат је мио, које вјере био" и  „ башка вјера, а башка народност". 

Такође је истицао да је то исто проповједао у својим списима још у задњој четврти 18 вијека Доситије Обрадовић, који је поставио српску народну мисао на модерну основу.  (2) Лист „Дубровник” писао је за Загребачки „Обзор":  „ „Обзор" и његови држе се политике : оно што је моје, моје је; а оно што је твоје, да буде и моје и твоје, док те не истиснемо." (3) Лист је разматрао развој хрватске националне свести код  Срба католика: „Освајачи, да би покорене народе што лакше и што дуже држали у ропству, убијали су им осјећај заједнице с осталом једнокрвном браћом, а уцијепили територијални патриотизам. Тако се развио и Кроатизам као територијална припадност. То нам лијепо илустрира Имбро Штавић у свом чланку : „Хрватска свијест и политичка зрелост”(Хрватски дневник, Загреб, 23 маја 1937) : „ Прије доласка браће Радића мален  дио нашега народа истицао се својим Хрватством. Знам то добро из дјетинства, као код нас у доњој Хрватској или Славонији, особито старијем човјеку никако није ишло у главу, да је Хрват, него је рађе говорио за себе, да је : католик, шокац, Славонац, Граничар. Дакле мјесто имена Хрват могли смо прије чути у разним нашим крајевима ова имена: Загорац, Славонац, Сријемац, Граничар, Приморац, Личанин, Босанац, Херцеговац, Истранин, Међумурац, Шокац и Буњевац ... ” ”(4). О утицају Срба католика из Дубровника : „Босанске власти, са министром ... пл. Калајем на челу нијесу тако пуштале на миру ни наш Дубровник. Католичко Српство дубровачко било им је тешки трун у оку, јер оно није било локалног карактера, но је имало голем уплив и значај и на остали католички дио нашег народа : на старом дубровачком територију, Боци Которској, а што је за босанске власти било најтеже; и на католике Босне и Херцеговине” (5). 

Лист је истицао као пример Србина католика свог сарадника дон Ивана Стојановића.  Херцеговачког поријекла, дум Иван је настојао да очува живе искре поноса старе славе и величине, ,,све у нади да ће негда временом из пепела мртвила и застоја оне разбуктати живи плам и огањ истинског и јаког патриотизма, који ће утрти пут новој слави и величини Дубровника.”(6)

 

 

Поводом сукоба у Сењу 8 и 9 маја 1937. које су изазвале Павелићеве “усташе” многе цркве у Дубровнику истакле су црне заставе. Међу њима и бискупов двор. (7) У листу „ Дубровник” је пренето службено саопштење да међу убијеним и рањеним лицима  има и оних који су осуђивани ради учешћа у личкој усташкој афери и оних која су познати као комунисти.(8) Лист „ Дубровник” је констатовао да су фратри фрањевци а за њима доминиканци и бискуп у Дубровнику жалили за “усташама” и анализирајући њихове реакције на вест о смрти бискупа Фране Ућелинија-Тице истакао : „ Док су они оплакивали и тиме глорификовали такове елементе, већина у граду није ни била на чисту чему та жалост.  ... Али кад је ...преминуо не само један њихов брат у Христу, већ истински  родољуб, проповевједник братске љубави и вјерске сношљивости, кад је цио честити и прави  Дубровник заридао за овако тешким губитком, ти исти слуге божје не дадоше никаквог знака саосјећаја. С једне стране жале и глорификују антидржавне елементе а овамо багателишу праве, искрене и честите родољубе. И ова чељад одгајају и школују младост, народну узданицу, у својој гимназији. Има ли се та, од њих одгојена младост, угледати у оне, које њихови учитељи жале и глорификују ? ” (9)  У листу „Дубровник” поводом терора ХСС приликом избора пренета је изјава преставника ХСС : ,,Није то никаква диктатура нити терор одоздо, него је то допуштена и поштена слобода”. 

Један читалац се обратио листу „Дубровник” од 27 новембра 1937 са примедбом да су скоро сви радници који раде на градњи кућа из Северне Далмације. Питао се да ли је то случајност. У Дубровнику се градило као никад раније : „Плоче, Пиле, Коно, пут од Гружа стари и нови, Груж, Ријека – а Лапад да и не спомињем......” У листу ,,Дубровник” истакнуто је : На Лопуду је основана Мјесна организација ЈРЗ, на челу са Петром Ућелинијем, поморским капетаном, синовцем бискупа Ућелинија. У њеним редовима било је пет вијећника, изложених претњама и шиканама ХСС. У чланку ,,Вандали” лист ,,Дубровник” је јављао да је у ноћи између 10 и 11 априла 1938. нанесена штета у винограду Андра Грбића из Мандаљене. (10) 

У Сребрном је свечано отварао свој нови пансион један Чех. Позвао је плакатима Дубровчане да га посете. Позвао је из Дубровника  Грађанску Музику која је требала да свира на отварању. Аутобусима и моторима дошло је у Сребрно око 200 Дубровчана, да искористе свој недељни одмор. Пред суседним рестораном нашао се дубровачки народни заступник Роко Мишертић са неколико својих ,,омладинаца”, изазивача. Неколико одрпанаца је стално изазивало, пјевало марјанашке пјесме и клицало ,,Хајл Мачак”. Народни заступник шећкао се испред ресторана да би соколио своје ,,омладинце”. Кад су видели да мирни посјетиоци новог пансиона не реагирају, јер их презиру, омладинци су поломили неколико сламнатих столица-фотеља власника Чеха. Па ни то им није  било доста. Одлучили су су да поразбијају прозоре на аутобусима којим су требали да се враћају посјетиоци Сребрног из Дубровника. Органи власти су морали да прате сваку партију посјетилаца до Дубровника. Странци су се згажали. Послије одласка народног заступника сви његови људи осим десетак букача, који су се разбјежали куд који, пришли су гостима у новотвореном пансиону и братски се погостили веселећи се до касно у ноћ.

У селу Мартиновићима 12. јула 1938. у глуво доба ноћи, експлодирале су два динамита постављена у ћошак Соколане, на два мјеста. Нико није био повређен, али је кућа била знатно оштећена. Лист ,,Дубровник” претпостављао је да су починиоци они који су сијекли туђе лозе, пале стогове. Жандари су спровели у судске тамнице деветорицу сељана, међу којима је био главар села Петрушић. Лист ,,Дубровник” коментарисао је : ,,Ваљда је ово само једна тачка програма за прославу г. Мачекова имендана, ако полиција не нађе за сходно да евентуално коригује поједине тачке.(11)  

Због свог писања о активностима хрватских сепаратиста редакција листа била је изложена нападима оних о којима је писала. Групица хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је јула 1938. пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклик  доље „Дубровник”, ,,крвави” Београд , Стојадиновић, Влада итд.   Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1430 динара уз пропратно писмо : ,,Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према  „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника ... јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! - Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели ! “ (12)  И Чибачани из Жупе дубровачке послали су 110 динара у фонд листа са пропратним писмом : ,,Господине Уредниче! Најенергичније осуђујемо онај дивљачки атак на Ваш цијењ. лист, који још једини брани и чува оно што је наша славна република кроз једанаест вјекова стекла, т.ј. културу, углађеност, финоћу, складност и прави народни осјећај, на што нам у задње вријеме насрнуше туђини, који би силом хтјели да униште нашу дичну прошлост. Молимо се драгоме Богу, госп. Уредниче, да Вам да снаге и дуг живот, да и даље радите на дику и част Дубровника и околице. Увијек Вам вијерни Чибачани”(13)

Насупрот спаљивању листа „Дубровник” од стране групице хрватских сепаратиста Дубровник је 28 јула 1938. приредио величанствени дочек др. Милану Стојадиновићу.  Гђца Бона предала је председнику владе киту цвијећа  у име младог националног Дубровника. Предвођени музиком др. Стојадиновић и пратња прошли су кроз густе масе народа у луци дубровачкој и на Плаци краља Петра. Праћен урнебесним клицањем и махањем стотина барјачића стигао је у Општину.  У општини је примао депутације а са жупљанима и жупљанкама се сликао. Маса света га је допратила до брода ,,Петке” на коју се укрцао да крене у Цавтат. У листу „ Дубровник” о испрачају : ,,Уз непрестано клицање, шаролико свијетло бенгала, пуцање пушака и ракета, кренула је ,,Петка” из луке, а за њом, као пратња, пун велики и удобни пароброд ,,Шипан” Дубровчана. ... Један делиријум одушевљења и радости Цавтаћана дочекао је г. др. Стојадиновића”. Пут председника владе по обалама Јадрана завршио се у Бару. (14) Лист „Дубровник” помагали су прилозима исељеници из Америке. Редакција  листа захвалила се дародавцима. (15)  

Један читалац се обратио листу “Дубровник”од 10 септембра 1938. пишући о активностима хрватских сепаратиста : ,, ... Стога је упрегла да у Дубровник доведе и намјести само оне и онакове наставнике који мисле као и они, ... видјети у поворкама за Мачека или поворкама каквог ,,велебног славља”, гдје се кличе Слободној, Мачеку, Павелићу, Перчецу и осталим тамо њиховим величинама”.(16)

Група од 10-15 младића, из редова мачекове партије напала је  14 новембра 1938. нешто прије 11 сати ноћу Криста Доминковића, уредника „Дубровника” оборивши га на земљу. Навалили су са поклицима: “доље јереза !, доље „Дубровник”, доље влада!” и слично. Група нападача била је састављена од  студената и радника од 20-24 године. Неки од њих имали су  посла са полицијом због свог агресивног држања. У чланку „Разбојнички нападај на нашег уредника” истиче се:„Ово је тај елеменат ког Дубровачки репортери извјесних новина у Сплиту, Загребу и Сарајеву називљу „одлични хрватски омладинци" ".Један од нападача из групе мачекових питомаца осуђен је за напад на уредника на 15 дана тамнице и исплату парничких трошкова. (17) 

Поводом 25 година од избијања Првог светског рата 1939. у листу ,,Дубровник” писано је о страдању дубровачких Срба од објаве рата Србији 1914. :  „Још прије него је званично рат био објављен, подузела су се појединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, који су и  по свом друштвеном положају и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима које су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од којих нам је пок. Аустрија намрла приличан број и који и дан данас кукају за њом и понекад цијене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.”(18)

Споразумом Цветковић-Мачек 26.8.1939. Дубровник је одвојен од Зетске  бановине  и   додељен  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је користила власт за прогоне и отпуштања Срба, југословенских националиста и сокола. Дубровчани су прославили Дан Уједињења, 1 децембар 1939.  и поред свих техничких сметњи власти ХСС у Дубровнику. Град и предграђе били су искићени заставама. На благодарења у црквама било је бројно грађанство  уз присуство војних и цивилних власти. За време благодарења пред католичком катедралом и православном црквом била је постројена војска и чланови Нове Југославије. Соколска музика предводила је и једне и друге. После благодарења одржана је у соколани свечана сједница, и нови чланови су положили свечану заклетву. После свечане  сједнице упркос техничким сметњама које су имале сврху да омету сваки вањски знак манифестације, формирана је поворка Дубровчана  предвођена соколском музиком. Пред поворком су ношена четири вијенца, која су положена на спомен-плоче у вратима од Пила. Поворку су сачињавали чланови сокола са својом заставом, чланови  Нове Југославије са барјаком, те мноштво дубровчана, који се затекоше на улици, јер је већина њих мислила да због техничких сметњи неће бити никакве јавне манифестације. У поворци је узело учешћа преко 2.000 грађана. Поворка се зауставила у вратима од Пила, гдје су на спомен плоче положени вијенци, а предсједник Нове Југославије, кап. Нико Папа одржао говор упућен омладини, која је баш тог дана у Дубровнику показала и својим бројем и својом одлучношћу, да не постоји техничких сметњи када хоће јавно да се изрази љубав према народу и  држави. 

У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,Наша дична омладина заслужује овом приликом не само признање већ највећу похвалу.” Након говора кап. Папе кликнуло се је по три пута Слава краљу Ујединитељу и Живио младом краљу Петру II и Југославији. После тога поворка је прошла у потпуном реду преко плаце краља Петра до у Соколану (Спонза). На плаци краља Петра поворка је одала почаст заставама. У коментару листа ,,Дубровник” истакнуто је : ,,... да у  ,Дубровнику – крај свих зала – још се у пуној снази одржава дух љубави према Краљу и Отаџбини, да му тај дух нијесу могле да умање ни ново повучене границе које су га бациле у један неиздржив и неприродан положај у политичком и привредном правцу.”(19) 

Изабрани чланци Антуна Фабриса у издању ,,Дубровника” штампани су у Београду 1940. Књига се могла набавити у књижари Јова Тошовића у Дубровнику. Чланке је скупио и предговор написао др Хенрих Барић, професор универзитета. (20)После Априлског рата Приморје је окупирала Италија. Слутња листа „Дубровник” из 1939. да  они који су их прогонили 1914. чекају прилику да то поново ураде, обистинила се. Страховладу усташа описао је Србин католик Мато Јакшић у својој књизи „Дубровник 1941”. По њој је снимљен филм „Окупација у 26 слика”. 

Саша Недељковић је члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Извори и литература 

1. Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.”, стр.347, „ Српски биографски речник”, том 3, Нови Сад, 2007; „О нашем листу”,стр.3, бр.43, „Дубровник”, 20 новембра 1937; „Онима којима сметамо”, стр.1, бр. 2,  „Дубровник” , 15. јануара 1938, Дубровник; 
2. „Срби католици и Доситеј”,стр. 1, Бр. 47, „ Дубровник”, 18 децембра 1937, Дубровник; 
3. „Non bis in idem", стр. 1, бр.33,  „Дубровник”, 20 августа 1938, Дубровник
4. „Туђински утицај код Хрвата”, стр.2, бр.2, „Дубровник”, 11 јануара 1941, Котор-Дубровник;
5. „ 60-годишњица окупације Босне и Херцеговине“, стр. 3, бр. 39, „Дубровник”,  1 октобар 1938,  Дубровник
6. „О годишњици смрти Дон Ивана Стојановића” , 16 септембар 1939, бр.37, „Дубровник”, Дубровник, стр.1; 
7. „Чудне појаве”, „Дубровник”, бр.16, Дубровник, 22 мај 1937, стр.3;
8.„Крвави догађаји у Сењу”, „Дубровник”, бр. 15, Дубровник, 15 мај 1937, стр.3;
9. „Упоређење, које се не смије заборавити”, „Дубровник”, бр. 18, Дубровник, 5 Јуни 1937, стр.4;
10. ,,Свој своме”, бр. 34, „Дубровник”, 18 Септембар 1937, Дубровник  стр.1; Rag, „Радови и радници у Дубровнику”, бр. 44, „Дубровник”, 27 Новембар 1937, Дубровник, стр.3; ,, Вандали”, ,,Проти Југосл. Радикал. Заједници на Лопуду”, бр. 15, „Дубровник”, 16 априла 1938, Дубровник  стр. 4;
11.,,Чиме се баве Мачекови ,,Народни заступници”, 21 маја 1938, бр. 20, „Дубровник”, Дубровник, стр.4; ,,Увод у Мачекову прославу”, бр.28, „Дубровник”, 16 јула 1938, Дубровник,стр.4; 
12. ,,У фонд листа „Дубровник”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.3; ,,У знаку хиљадугодишње културе”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.3; ,,Самоуправа” о демонстрацијама”, бр. 31, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, стр.4;
13. ,,У фонд ,,Дубровника”, бр. 32, „Дубровник”, 13 аугуста 1938, Дубровник, стр.4;
14. ,,Величанствени дочек  др. Стојадиновића у Дубровнику”, бр.30, „Дубровник”, 30 јула 1938, Дубровник, стр.4; ,,Пут др. Милана Стојадиновића обалама Јадрана”, бр. 31, „Дубровник”, 6 августа 1938, Дубровник, стр.3;
15. „Хвала браћи у Америци”, бр.33, „Дубровник”,  20 аугуста 1938, Дубровник, стр.4;
16. „Дубровачка „писарна”, бр. 36, „Дубровник”, 10 септембар 1938, Дубровник, стр.4;
17. „Разбојнички нападај на нашег уредника",  „Дубровник”, 19 новембра 1938, бр. 46, стр. 3 ; ,,Осуђен нападач”, стр. 4, „Дубровник”,  бр.52, 31 децембра 1938,  Дубровник;
18. „Након 25 година”, бр. 30, „Дубровник”, 29 јула 1939, стр. 4;
19.  ,,Прослава 1 децембра”, бр. 49 „Дубровник”,   9 децембар 1939, Дубровник, стр.4;
20. ,,Изабрани чланци Антуна Фабриса”, „Дубровник”,  27 јула 1940, бр. 29, Дубровник, стр.4;

 

 

 


САЧУВАЈ НАС БОЖЕ ОД АЛБАНАЦА!

Генерална — Аутор svarog @ 12:36

САЧУВАЈ НАС БОЖЕ

ОД АЛБАНАЦА!

(Изјава бискупа Матије Мазарека)


Пише: Проф. Др КАПЛАН БУРОВИЋ, академик



Писао сам и, документима, чињеницама и аргументима, доказао да Албанци нису аутохтони ни у самој Албанији, камоли и на Косову и осталим областима око граница данашње Албаније. Рекао сам и то да су Албанци сишли са њихових гора у области суседних земаља, конкретно у Грчку, Македонију, Србију (Метохија и Косово) и у Црну Гору. (1) Али нигде нисам ни речи рекао како су се понашали ови Албанци у овим областима Грчке, Македоније, Србије, Црне Горе, па и Италије. Мислио сам да то није ни потребно, јер су пре меме, очевидци, већ рекли то. Али, ови моји савременици, не само да не знају како су се понашали Албанци, већ, напротив, индоктринирају се фалсификованом историјом од албанских "исроричара", "професора" и "академика", који не само што настављају са њиховим претендовањима на аутохтонију већ и оптужују суседне народе да су ови "презрени дошљаци, уљези", као дивљаци и варвари, разарали њихова материјална и духовна достигнућа, њихове домове и њихову културу, па и таманили их немилосрдно, вршили над њима геноцид.

Зато мислимо да је потребно да се зна ово:

1.Грцки историчар Лаоник Халкокондилос (1423-1487), како видите из периода кад је живео, био је савременик првих сеоба Албанаца преко граница њихове данашње Албаније, конкретно у Грчкој, текстуално пише:

"(Арванити - Албанци) затим су грабили и разарали имања Грка и нападајући (Грке) отели су им све што су имали, стоку и товарне животиње. Ове народности (Албанци) су сви номади и ни на једном месту немају њихово устаљено место боравка". (2)

Значи, према југу, тамо - у Грчкој, Албанци су силазили, грабећи, пљачкајући и разарајући, као номади, који "ни на једном месту немају њихово устаљено место боравка". За дивљаштво Албанаца писали су и други византијски историчари, хроничари. Колико за пример спомињем овде Georgii Pachumeris, Nicephori Gregorae, Joanis Cantakuzenus, Mihail Fermodor Kritobulи Georgis Sfrantzes. О албанском дивљаштву посебно имате сведочанства на страницама дела ''ХРОНИКА ЈАНИНЕ калуђера Комнен и Прељуб, као и у делу ''ХРОНИКА ТОКА''.

2. Немац А.Грисебак, пишући за Албанце Дукађина (Област у Средњој Албанији, испод реке Дрим), представља их као дивље. Дословно каже за њих да су "лопови и убице". (3)

Један немацки официр из године 1689, у његовом анонимном дневнику за борбе аустријске војске на Косово, назива Албанце "barbarischin und Unmenschlichen Nation“ (варварска и нехумана нација). (4)

Исто овако, па и са научним претензијама, пишу и други немачки аутори. Колико за пример спомињем овде добро познате немце академикe dr Jakob Philipp Fallmerauer (5) и E. Jackch.

. 3. Исто тако пишу и Италијани Цесаре Ламбросо, Тиронео, Билота, Реналдо Лали, Винценцо Ванутели, Фредерико Мецио, Микеле Петири, Никола Леони и др. Тако један од ових пише: "Ако сретнеш путем Албанца и вука, пушком гађај Албанца и остави вука". Поменути Билота пише: "Ко има за суседа Албанца, зло му јутро свануло".

4. Па и Американац Ц. Л. Сулцбергер, пишући са презрењем о Албанцима, каже за њих да су дивљаци који не знају ништа друго сем да "цепају дрва и да продају лешнике на угловима улица". (6)

Али нису само страни аутори писали тако о Албанцима. Горе од њих су писали о њима сами Албанци.
 

Ево имена неколико њих:

1.Е. Коци је више пута писао за Албанце да су дивљи, па су га зато његови Албанци прогасили за особу која се ставила у служби "италијанских реаксионера". (7) Ово је најобичнија одбрана Албанаца. Чим неко каже нешто против њих, одмах га прогасе да је агент овога и онога, у служби овога и онога, продат код овога и онога.

2. Пашко Васа, познати албански књижевник, непријатељски расположен према Словенима уопште и према Србима посебно, кога до данас његови Албанци још нису оптужили да је "стављен у служби" ма кога против свог народа, у његовом роману BARDHA E TEMALIT, Штампан на француском језику у Паризу 1890. године, из странице у страницу представља Албанце као дивље и супер дивље, мушкарце и жене, вође народа и најобичније људе. Он их и назива д и в љ и м, отворено и без икаквих еквивока. Преко свега, каже нам како једна албанска мајка даје свог недораслог сина, који тек што се дигао на ноге, своме брату, значи ујаку, да би га "научио бурном животу убица". (8)

3. У фоклору ових Албанаца постоји песма Halili dhe Hajrija ( Халил и Хајрија), где се приказује албанска мајка како својом руком коље свог сина у колевци.

4. Шота Галица је клала српску децу по Косову у колевкама и, једног дана, својим је рукама задавила и своје једино дете. Ово нам сведочи албански интелектуалац и "комуниста" Ајет Хаџија, са Косова, али у Албанији и под заставом Енвера Хоџе. (9)

5. У документарном филму о догађајима у Албанији 1997, који су направили Италијани и приказали га преко телевизије, видимо једну Албанку, жену, која, пошто је убила Албанца, свог политичког противника, сише му својим устима крв.

6. Сами Фрашери (1850-1904), један од главних апостола албанског национализма, у његовом делу ШТА ЈЕ БИЛА АЛБАНИЈА, ШТА ЈЕ И ШТА ЋЕ БИТИ? пише: "Током читавог свог живота Албанци су имали велику жељу за ратом и рат су сматрали за уносан посао и своју добит. Ишли су на све стране Европе са оружјем у руци и чинили су да изађе победник онај на чијој су страни стали они.Турци су нашли код Албанаца (муслимана и хришћана!- КБ) једног свог јаког и верног друга за рат; и Албанци су нашли код Турака једног господара, који је пред њима отварао широко и неограничено поље да чине све оно што им је срце желело. За време Турака Албанија је постала богатија неголи ма када друго; јер се Албанци бацаху у рат заједно са Турцима по свим крајевима света и враћали су се натоварени са златом и сребром, са новим оружјем и лепим коњима Арабије, Египта, Курдистана, Мађарске итд" (10). На стр. 35

додаје: "Албанци, мешајући се са Турцима, учествовали су у свим ратовима, које су ови водили и добили против читавог света".

7. Исмаил Кадаре, у више својих дела, па и у његовом главном делу ГЕНЕРАЛ МРТВЕ ВОЈСКЕ, приказује нам албанску мајку сасвим дивљу: она својим рукама убија Италијана, који јој је закуцао на врата и тражио од ње помоћ, да га сакрије где, јер - после капитулације Италије - прогањали су га да га убију Немци Адолфа Хитлера. Овај Кадаре и из Париза пише да су његови Албанци (0ви данашњи!) дивљи и да се њима не може друкчије владати, већ само терором. Чак шта више, обећава свету да, ако га Албанци изаберу за председника Албаније, пошто им је Енвер Хоџа скратио главе, он ће им скратити и ноге.

8. Борећи се против светских аутора, који приказују Албанце као дивљаке, крволоке, лист БАШКИМИ града Скадар, године 1910, у главном чланку, насловљеном "Studimi i marre“ (Луда студија), између осталог пише: "Кажу да су Албанци лоши људи, неразумни, дивљи, нервозни и убице, и тд. Дивљаштво Албанаца је потекло увек због недостатка власти, или боље речено због наопаке владавине оних које су имали над главом. Власти су саме давале разлог нередима, извртале редовну владавину.дајући разлога највећим крвницима да убијају и да ускомешају место и села."

Изразом "дивљаштво Албанаца је потекло увек" аутор тог чланка - негирајући дивљаштво Албанаца - фактички признаје постојање тог дивљаштва.

9. Један од највећих албанских песника и интелектуалаца, академик Ђерђ Фишта, рекао је за Албанце Косова: "Добро је Косово, али без Косоваца!"

10. У мом делу, роман ИЗДАЈА, објављен по први пут 1965. године у Тирани, на албанском језику, приказујем Хасана Ремнику, стварна личност са Косова (о коме су и сами Албанци писали!), како коље Србе у моменту кад они спавају.

Ова је лицност најомиљенија за Албанце свих категорија, јер то његово крваво дело сматрају за јунаштво и лепо, достојанствено. У истом роману спомињем и Албанца Qазоја и Сефес (Сефов Цазо), интелектуалац, инжињер, који је стварно постојао на Косову у току ДСР, а који се тада бавио шкопљењем Срба, да би их употребио као робове, али да се не множе. (11) Да би избегао одмазду, после ДСР пребегао је у Турску и тамо се крије дан-данас, ако већ није умро.

11. Године 1991, у Албанији су избиле демострације са захтевом да се протерају Косовци из Албаније. Том је приликом председник Републике Салих Бериша (актуелно је председник Владе!) позвао становништво да прекине са тим демострацијама, јер нису сви Косовци као они због којих демострирају. Да би их убедио у то, употребио је моје име (познато међу Албанцима Албаније и њене дијаспоре као борца за слободу и демократију!), проглашавајући ме арбитрарно не само Албанцем, већ и Косовцем, иако је сасвим добро знао да ја нисам ни Албанац, камоли и Косовац. Или ово није истина господине Берисха?!

12. Матија Мазарек, који је био католички бискуп у Скопљу, у својим обавештењима која је слао Ватикану о ситуацији на терену, више пута пише за Албанце, жалећи се на њих непрекидно. Ево шта пише 1760: "Стално, многе католичке породице силазе овде са албанских гора; пошто су нервозни, плаховити, љути и горди, као и јако наклоњени да убијају људе, они одбијају да се покоре Турцима, како то налазе света реч Јеванђеља. Неће да Османлијама плате таксе и, истовремено, лутају около сво време, дању и ноћу наоружани, и - ради истине морам рећи - убијају један другог збо једне речи, или због једног малог поступка." (12) У наставку он каже да ови католици, чим стижу на Косово, напуштају своју веру и прелазе на ислам, а са циљем да уживају турске повластице и да пролазе живот без препрека.

У известају из 1791. године бискуп Мазарек каже да су ови Албанци "напунили и покорили" сву Србију (Србијом назива Косово!) и да су учинили многа недела, злочине против хришћана, били они православни, или католици. Он наглашава на посебан начин да су Албанци једна "раса која се множи великом брзином": једна њихова породица може да направи "стотину кућа" за неколико година. Тај извештај Папи он завршава са молбом да му се дозволи да литургији својој дода: "Ab albanensibus libera nos D omine“ (Спаси нас, Боже, од Албанаца!). (13)

Satis superque! (14)

Ипак, ако коме није довољно, нека пође и нек живи са Албанцима, па нека их на својој кожи упозна ко су и шта су, као што сам то ја учинио и - искусио на својој, па коначно и научио. Сигурно да има и међу Албанцима културних, савремених људи, али су ми сами Албанци више пута рекли: "У једној врећи са змијама не исплати се турнути руку да бисте ухватили једну једину јегуљу, која се налази међу тим змијама!"

 


ПРИВРЕДА И МОРАЛ

Генерална — Аутор svarog @ 12:06

                   ПРИВРЕДА И МОРАЛ

  

  Да је честитост важан привредни елемент знало се у свим временима.Стари трговци и занатлије,приликом пријема помоћника у службу,увек су питали и за његову моралну вредност.Пазило се не само на честитост лица које се узимало,него и лица са којима се овај  човек дружио,а у првом реду његових родитеља.Моралним особинама млађих придавала се,дакле,одувек врло велика важност.

  Исто се радило и са људима са којима се долазило у пословни додир.Стари трговци,пре него што би ступили у пословне везе са каквом новом кућом,увек су распитивали како стоји са ,,гласом`` ове куће у погледу њене моралне исправности и поштења.Нерадо се пословало са људима који су били познати да су се у некој прилици огрешили о морал,а врло се опрезно поступало са људима који су волели послове на брзину и ``на лаку ватру``.

  У овом свом распитивању за морал људи са којима су пословали,наши стари имали су и извесна преимушства која ми данас немамо.Темпо живота био је много лаганији и за закључење једног посла било је много више времена.Одлуке су падале много спорије и у међувремену било је могућће прибавити сва потребна обавештења.Данас, у највећем броју случајева,то није могуће.

  Данас се крупни послови свршавају телефоном,за неколико секунада,и рокови за доношење одлука постали су кратки.И данас,пословни људи воле да се претходно обавесте и о моралу својих нових веза,али им је у већини случајева немогуће то учинити због недостатка времена.Технички напредак донео нам је собом и један нови дух времена у коме брзина игра врло велику улогу.Данашњи њуди морају брзо да послују.

  Оваква ситуација је баш погодна за развијање активности људи слабијег морала.Управо ситуација се изменила у њихову корист и сумњиви људи долазе до закључења послова до којих никад не би дошли у време наших оцева и дедова.Тако смо и доживели да на положају директора банке видимо ранијег робијаша,или да места од поверења заузму људи који ова места не заслужују.Није редак случај данас да и старе,искусне куће заступају сумњиви људи.Није онда никакво чудо што се и проценат неуспелих послова стално пење.

  С друге,пак,стране,наш привредни поредак развија се тако да зависност једног посла од других постаје из дана у дан све већа.Ако је у време занатске привреде и обављен један посао,који би се могао сматрати непоштеним,од овога је трпео обично само један човек или сасвим узан круг људи.Данас има места где се једном преваром зауставља цео низ врло различитих привредних послова.

  Према томе,потреба за моралом у привреди данас је много већа него раније.Међутим,видели смо да су прилике за морално пословање данас повољније него пре.Дошли смо у један ћорсокак,из кога се,ипак,мора изаћи.

  Наука се бавила овим проблемом.Код послова,који се извршују у оквиру једног предузећа,научна организација рада бавила се овим питањем и дошла до врло интересантних закључака.Ми ћемо покушати да овде поменемо најважније.

  Пре свега,потреба за моралном исправношћу далеко је већа на вишим но на нижим друштвеним положајима.Ово не значи да се на нижим положајима може трпети неисправност,него да се на вишим местима она мора јаче гонити него на нижим.Нарочито је морална исправност важна код људи,који се баве посредовањем између туђих послова,а овде у први ред долазе банкарство и трговина.

  Овој истини нису потребна дугачка објашњења.Непоштењем у посредовању кочи се ток свих оних послова између којих се посредује,а њихов број је обично врло велики.Кад једна банка упропасти уштеђевину свих улагача,она тиме није уништила само обезбеђење за старост људима,који су своје уштеде улагали,нехо је онемогућила и све оне послове којима се ове уштеде служиле као обртни капитали и потпора.Последица овога није само осиромашење улагача,него и бацање неких од њих на леђа држави или општини,с једне,и стварање беспослице,с друге стране.И у једном и у другом случају,у крајњој линији,увек је погођена држава као израз људске заједнице и зато је баш она највише и позвана да послове ове врсте онемогућује.

  Ово онемогућење далекосежнијих неморалних послова не може се постићи само кажњавањем дела без обзира које дело извршио.Научна организација рада овде мало отступа од принципа једнакости свих пред законом и заступа за извесне случајеве праву неједнакост на суду.Није по крајњи исход ствари све једно ко је погрешио.Напротив,у много случајева може да буде баш тежиште проблема не у врсти погрешке,него у томе на коме је месту погрешка извршена.

  Ако обичан редов заспи на дан битке,то не значи да је битка изгубљена,али ако то учини главнокомандујући,онда је сигурно цела ствар пропала.Ако заспи прост војник,изгубљен је напор само једног човека,док ако заспи генерал биће изгубљени напори свих људи које он треба да води.Један исти деликт,на два различита друштвена положаја,има два сасвим различита ефекта;одмерити казну само с обзиром на врсту дела,а не и на друштвени положај кривца,недовољно је.Зато треба учинити наше законе строжијим за оне друштвене елементе чија исправност има за друштво већу важност.

  Најзад,научна организација рада сматра кажњивим и само праштање кривице у највећем броју случајева.Неумитност кажњавања основни је елемент реда у предузећу.

  Ко год погреши,он већ и сам очекује казну по сили самог моралног закона у природи...Опростити му сву погрешку значи дати му прилике да не осети штетно дејство свога поступка и пребацивање последица на другога.Ако се ово праштање понови,кривац већ тиме стиче права и на грешење и на праштање.Његова околина ће се убрзо наћи у једном хаосу.

  Неумитна,али праведно одмерена,казна врло важан је елемент привреде.Привредник заснива цело своје деловање на претпоставци да ће сваки онај ко га буде у послу ометао бити праведно кажњен.Праштање у привреди увек значи оштећење некога.

  Наши закони постали су и сувише благи за темпо живота који водимо.Једним пооштравањем казни могле би се избећи многе нежењене појаве у нашем привредном животу и појачати сигурност пословања.

  Ово баш зато што данас привредник нема времена да сам брине о моралној исправности људи са којима долази у пословни додир.

 

                                                          МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

ПРЕУЗЕТО ИЗ:ВИДЕЛО,БРОЈ 3,ФЕБРУАР 1999,-БЕОГРАД,СТР.19-20


Слободан Јарчевић-СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

Генерална — Аутор svarog @ 09:58

Слободан Јарчевић-СРЕДЊЕВЕКОВНИ ДОКУМЕНТИ О СРБИМА У КРАЈИНАМА

О етничкој припадности становништва Балканског полуострва у антици и Средњем веку, историчари се не слажу. Неки сматрају да је најстарије становништво Балкана словенско (с племенским именима: Илири, Трачани, Скордици…), а други изричито тврде да су Словени стигли на Балкан тек у шестом и седмом столећу после Христа.

Занемарујући ове недоумице, погледаћемо шта пише у сачуваним документима о нешто каснијем времену – Средњем веку. Она сведоче о присуству Срба на територијама српских крајина – данас у саставу Републике Хрватске, много пре појаве Турака на Балканском полуострву.

Срби се помињу у време кад, у тим документима, нема помена о Хрватима, нити о хрватским државама. Помињу се у деветом столећу само Срби и словенска племена, а од кнежевина: Славонска и Далматинска. Ни у владарским титулама нема помена о Хрватској. Кнез Борна, за кога званична историја Југославије пише да је хрватски кнез, означава се само кнезом Гудушчана и Тимочана, или, касније, кнезом Приморске Далмације. (Значи, био је кнез у Србији, па кад је прешао на територију под влашћу Франака, постављен је за кнеза Приморске Далмације – не Хрватске Далмације, како кривотвори историја у Југославији). Тој Далмацији је припојена Либурнија, али опет се не спомињу ни Хрвати ни Хрватска.

Ове чињеница не би била спорна да литература и историографија југословенске државе (1918–1990), није преовлађујуће писала о присуству Срба у Панонији, Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, као последици њиховог досељавања из Србије, Македоније и Црне Горе, и то по освајању Балкана од стране Турака – у четрнаестом, петнаестом и каснијим столећима. Истовремено, и у енциклопедијске одреднице се уселила ова неутемељена тврдња о тако касном доласку Срба на подручје западног Балкана. А кад је реч о досељавању Словена у шестом и седном столећу, југословенска литература се (често) и енциклопедије (редовно) не ослањају на историјска документа. Тако, Енциклопедија Лексикографског завода у Загребу не говори о Србима кад је реч о том досељавању на Балкан. Њене одреднице, углавном, садрже да су се на Балкан, у шестом и седмом столећу, «доселили Словени и Хрвати». Оне не објашњавају како је у тој словенској маси, тако рано, искристалисан идентитет Хрвата, а не и Срба – мада су Срби, одувек, били бројнији од Хрвата. Очигледно, у питању је извесна произвољност, или намера да се у неко давно време одређена територија прогласи поседом једне нације, мада то, ни делимично, како смо навели, не поткрепљују сачувана документа тога времена. Проф. Реља Новаковић, истраживач античке и средњевековне историје Срба, упозорава на могућа огрешења о науку:

Тражећи одговор на оваква и слична питања, истраживач, у недостатку савремених извора, може да западне у опасност да решења тражи домишљањем, при чему се обично руководи логиком и схватањима свога времена.

Овог пута ћемо се ослободити потребе за домишљањем о прошлости Срба и Хрвата и ослонићемо се само на позната и верификована документа – с циљем да видимо да ли су Срби у српским крајинама становници тек после турске инвазије на Балкан, или су тамо живели и неколико столећа раније.

Средњевековна документа о Србима на територијама данашње Хрватске

1) Ајнхардов летопис – девето столеће

Летопис се односи на време између 818. и 823. године. Моћна франачка држава је господарила великим делом Паноније. Против франачке власти, подигао је устанак у Славонији кнез Људевит Посавски. Овај историјски догађај су југословенски историчари коментарисали на основу схватања свог времена – што шкоди науци, како нас упозорава проф. Р. Новаковић. Они су славонске устанике и кнеза Људевита прогласили Хрватима, мада Ајнхардов летопис, уопште, не спомиње Хрвате. Описујући ово време, франачки хроничар Ајнхард пише да је цар Лудвик позвао у Херистал све народне прваке 818. године, нешто пре Људевитовог устанка. У попису племенских првака, нема спомена о представнику Хрвата, нити се спомињу Хрвати. На скуп је позван Људевит, као господар Доње Паноније – а не као господар Хрвата.

У исто време, потоњи кнез Далмације Борна је позван код франачког цара у својству кнеза Гудускана. Ни он се не спомиње као хрватски вођа и уз његово име нема помена о Хрватима, или хрватској држави. Супротно овако недвосмисленом историјском извору, историографија двадесетог столећа Борну третира као Хрвата, а Кнежевину Далмацију преименује у «Приморску Хрватску», или «Далматинску Хрватску». (Занимљиво је, овакав третман Кнежевине Далмације и кнеза Борне у југословенској историјској литератури правда се позивом на Ајнхардов летопис – мада у њему, како смо видели, нема помена о Хрватима. Тако, Владимир Ћоровић наводи да су на државном сабору у Херисталу, те 818. године, цара Лудвига «поздравили неки хрватски изасланици», мада то Ајнхард није записао, а проф. Реља Новаковић је исцрпно анализирао зашто се Хрвати не спомињу у овом Франачком летопису).

Ајнхардов летопис не спомиње ни представнике Срба у Херисталу, али бележи да Срби живе јужно од реке Саве и у данашњој Лици. То је година 822. и Ћоровић то овако записује:

Бежећи испред Франака, Људевит је, прича франачки аналист, пребегао Србима ‘за који се народ казује да заузима велики део Далмације’.

Нико од наших историчара не расрпавља о овој чињеници – да Срби насељавају Далмацију у деветом столећу, и то њен велики део, а да се она проглашава хрватском државном територијом. Да је у питању неопростив пропуст, сведочи и нелогичност око кнеза Борне. За њега се каже да је Хрват, а влада том српском земљом у Далмацији – коју наши историчари прекрштавају у «Приморску Хрватску». А ако Борна влада земљом коју насељавају Срби, зар је могуће да је он Хрват, а не Србин? Ово је питање још занимљивије зато што записи из почетка деветог столећа потврђују да је Борнин ујак српски племић! То значи да је и Борнина мајка Српкиња.

Проф. Реља Новаковић је био на прагу да реши ову загонетку о раној распрострањености Срба на западу Балкана следећим закључком:

Ако, по причању Ајнхардовом, смемо да наслутимо да су Срби, којима је Људевит пребегао 822. године, становали негде у области Срба, а можда и нешто западније, онда бисмо, узимајући у обзир и Паганију, Захумље, Травунију, а можда и Босну, могли рећи да је првобитно језгро српске државно-племенске заједнице настало у западном делу континенталне Далмације.

Држећи се података у Ајнхардовом летопису, проф. Новаковић проналази територије насељене Србима, где се склонио Људевит Посавски и на којима се сукобио с франачким подаником кнезом Далмације Борном:

Сасвим, међутим, другачије звучи када ове Ајнхардове Србе замислимо на подручју које је за све време било или непосредно укључено у описана збивања или се налазило негде у близини. Врло је вероватно да је на том подручју један део племена био противан политици коју је Борна водио, као франачки штићеник. Људевит је можда то знао и када је из свог средишта отишао међу Србе, вероватно долином Глине или Уне, могао је покушати да уклањањем противника у новој средини учврсти своје позиције. Он је такав подухват могао да предузме само на подручју које је добро познавао и где је још од раније имао известан број својих опробаних присталица, док би такав потез негде у средишту Босне, или још источније, био раван безумљу… Сасвим, међутим, другачије звучи кад под том српском земљом разумемо подручје недалеко од границе Паноније, негде, рецимо, од Плитивичких језера према Србу, или дубље према Лици, или према Уни и Сани. Та српска земља није морала бити просторно мала чим Ајнхард каже да је Људевит убио једног од њихових кнезова. Најпре ће бити да је реч о више жупанија.

Ајнхардов летопис још једном потврђује присутност Срба у западним деловима Балкана, тамо где су власт држали Франци. Видели смо да на сабору у Херисталу (818) представници Срба нису били, али су позвани на сабор у Франкфурту (822):

Ајнхард спомиње на сабору у Франкфурту изасланике ових народа: Абодрита, Сораба, Вилаца, Бохема, Мораваца, Преденецената и Авара.

Ни овог пута се не спомињу Хрвати, мада су Франци тада владали делом Далмације, Ликом, Кордуном, Банијом, Славонијом, Барањом и Сремом. Пошто су представници Срба (Сораба) позвани на сабор у Франкфурту, очигледно је да су Срби живели у овим покрајинама, или у некима од њих.

Овај историјски докуменат с франачког двора, мада не објашњава све детаље тадашњих збивања, неоспорно потврђује да су Срби живели у наведеним подручјима (данас у саставу Републике Хрватске) и да су неутемељене тврдње којима се присуство Срба у овим крајевима приписује њиховом досељавању од 15. до 19. столећа.

2) Цар Константин Порфирогенит: О управљању државом

Расправљајући о овом документу, проф. Реља Новаковић каже да његове делове историчари различито тумаче – често се не слажу. Посебно је у њему нејасно где се тачно простирала Хрватска а где Србија, где су тачне границе српских, а где хрватских насеобина. Ово је још нејасније кад Порфирогенит, као и неки други средњевековни хроничари напишу: «Срби, које зову и Хрватима», или «Хрвати, које зову и Србима». Оно што нас интересује – насеобине Срба на територијама данашње Хрватске – неоспорно је. Порфирогенит, у 34. глави свога списа, наводи:

Земља Травуњана и Конављана је једна: тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који је пребегао цару Ираклију из некрштене Србије, до српског архонта Властимира. Овај архонт Властимир даде својој кћерци за мужа Крајину, сина Белоја, жупана Травуније.

Овде проф. Новаковић обавештава да Порфирогенит наводи да су у Паганији (Неретљанска област) насељени Срби и да Пагани држе острва: Корчулу, Мљет, Хвар, Брач, Вис, и Ластово. Паганија је постала узрок размирица Србије и Хрватске у време Порфирогенита, када ће Хрватска да се шири на рачун Србије и да запоседне и раније речене српске области: Лику, Крбаву и Гацко. Тако ће границе Хрватске стићи, реком Уном, до Ливна и реке Цетине, што подвлачи и Порфирогенит.

Овај податак о Србима у Далмацији, на отоцима, у Лици, Крбави и Гацку (у десетом столећу), не даје за право оним историчарима који наводе да се из ових области иселио само хрватски народ пред турском најездом у 15. и 16. столећу. Ако су Турци из овог краја прогнали становништво, онда је оно било и српско.

3) Хрватски историчар Натко Нодило: Становници Дубровника су Срби

Крајем деветнаестог столећа је хрватски историчар Натко Нодило проучавао национални састав становништво западног Балкана, па је своје мишљење изнео и о Дубровчанима. Он у овом граду не налази ни Хрвате ни хрватски језик. Дословно пише:

У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.

4) Срби Дубровника (католици) о хрватском плану за истребљење Срба, 19. век

Дубровчани су у 19. веку били свесни да Аустрија спроводи план да Србе католике преведе у хрватску нацију. Они су се томе опирали и преко новина упозоравали католике да не прихвате ову антисрпску подвалу. Водећи дубровачки интелектуалци су уочавали да ова аустријска политика подразумева и терор над Србима најширих размера. Њега су требало да спроводе Хрвати из Загреба и Загорја, с придобијеним католицима међу Србима у Далмацији, Дубровнику, Херцеговини, Босни, Славонији и другим српским крајевима. Дубровчанин Лука Војиновић је преко српских дубровачких новина, у чланку 1897, тачно предвидео хрватски геноцид над Србима, спроведен у великим размерама у Другом светском рату. Пророчки је написао:

Срби преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катаклизам оборити све умјетне ограде, или… или, јаох, порушити и пошљедње бедеме народне српске зграде и тада ће – Хрвати бити задовољни!

5) Ватиканска документа о Србима у Далмацији – пре турских освајања Србије

Српски епископ Никодим Милаш је, на основу средњевековних докумената и радова италијанских и хрватских историчара, забележио да је у XIVстолећу српски краљ Босне Твртко преселио у Далмацију, која је била ретко насељена, десетине хиљада Срба:

Далматинска кроника бељежи да је 1371. године Твртко преселио у Далмацију много српског народа, и да су заузели и утврдили се у бријеговитим странама. За 1373. годину, Фарлати спомиње да је тог народа било толико на граници Босне, спремна за пријелаз у Далмацију, да су на себе обратили пажњу и папе, јер су били досељеници православне вјере… Од Тврткова времена, Книн постаје српски град.

Стицајем историјских догађаја, Далмација је изгубила ово српско становништво – бежало је пред Турцима у петнаестом столећу, склањајући се чак и у Италију. Далмација је била поново насељавана у 17. и 18. столећу. И тада, у Далмацију, долазе Срби православне вере, из: Лике, Херцеговине и Босне. О овом досељавању је прикупио податке Марко Јачов у Ватиканским архивама.

6) Подаци о Србима у Срему, Барањи и Војводини – од 10. дo 14. столећа

Директор Архива Србије Јован Пејин је објавио књигу о српском становништву у Панонији (која захвата и данашње делове Хрватске) и о српским православним црквама од деветог до четрнаестог столећа – значи, много пре него што су Турци почели освајање Балканског полуострава. Ова чињеница сведочи да су Срби староседалачко становништво и да ће их, као такве, покорити азијски Мађари у 10. столећу после Христа. Пејин то објашњава:

Захваљујући хришћанским Словенима у Панонији, 1001. године, Мађари, за владе Стевана Првога прихватају хришћанство и ударају темеље држави која ће одиграти значајну улогу у историји овог дела Европе. Успостављање мађарске државе, спречило је развој српксих држава у Банату, Срему, Барањи и Срему и њихово уједињење са средишним српским областимаа. Једино је Срем, повремено, улазио у састав српске средњевековне државе за време краља Драгутина Немањића (1284-1316), а према неким изворима и за време цара Душана Немањића (у четрнаестом столећу).

Пејин наводи да су већ тада Мађари све крајеве насељене Србима звали на свом језику Raszyorsyag – што значи: Србија. У време турских освајања део Срба из планинских предела Балкана бежи у Мађарску. Пејин то бележи овако:

Долакском балканских Срба у Подунавље, дошло је до њиховог мешања са српским старинцима… Причају се исте приче и певају исте песме. Јунаци који су живели у Подунављу, које знамо из Вукових песама, кроз десетерац, постају јунаци и придошлих Срба, а јунаци новодошлих Срба, такође кроз десетерац, постају блиски старинцима. Православна црква одиграла је велику улогу у стварању брзог стапања једнородног народа у целину.

7) Сведочанства аустријског државника о Србима староседеоцима у Славонији

Аустријски државник гроф Јохан Кристијан Бартенштајн, саветник царице Марије Терезије – 18. столеће, потврђује чињеницу да су Срби у Хрватској и Славонији староседелачко становништво:

А већ су цар Рудолф Други и цар Матија, као краљеви Угарске, нашли били право (признајући да су Грци или Власи /Срби/, који у оним крајевима станују, обадвема краљевинама: Славонији и Хрватској, итекако помогли тиме што су Турке задржали од даљег упадања у ону прву) да им најснажније осигурају уживање свега онога што су год за њихова доба имали, ако би то лежало у једној или другој од ових двеју краљевина.

Овде је све јасно – аустријски цареви и мађарски краљеви сведоче да су Срби бранили Славонију од Турака у 16. столећу и да су одгађали турска освајања и сад, кад је Славонија ослобођена – крај 17. столећа, признају им власништво над бившом имовином – и у Славонији и у Хрватској.

Гроф Бартенштајн демантује да је већина данашњих Срба на територијама северне Србије (Војводине), Мађарске и Хрватске пореклом од оних Срба који су из Србије дошли под вођством свог патријарха Арсенија Чарнојевића 1690. године. Бартентштајн, тиме, понавља да је већинско српско становништво у овим крајевима староседелачко. То чини на занимљив начин – Аустрија је одлучила да се награде сви Срби који су у овој сеоби дошли са својим патријархом, али то државни органи нису могли да спроведу, јер је био у питању незнатан број породица, у односу на староседелачке, међу којима су се дошљаци изгубили. Ево тог описа Бартенштајна:

Одмах године 1701, хтедоше уклонити митрополита са границе и наредити му стан у Сента-Андреји, више Будима, и доказати да Леополодова обећања припадају само оним породицама што су прешле овамо с митрополитом Чарнојевићем – које би, после дванаест година, тешко било пронаћи.

Бартенштајн сведочи да су у осамнаестом столећу сви становници Славоније Срби – једни су православни, а други, такође, православни али признају римског папу и за свог поглавара (унијати):

Још се једна разлика појављује код граничара у том – што су једни од њих унијати, други пак нису. У ове последње (православне) броје се особито Вараждинци и у Славонији становници у Земунском срезу, а насупрот – остатак је мешовит, и у Градишчанском срезу наћи ћеш далеко више унијата, него ли неунијата.

8) Аустријски цар о Србима као староседеоцима Славоније

У време Леополда Другог, Хрвати су покушавали да српске крајеве ставе под власт хрватских феудалаца у Аустрији. Срби су тражили да се одржи аутономија – и даље независне од мађарских и хрватских феудалаца, па су одржали свој Сабор у Темишвару 1790. године. Леополд Други је послао поруку Сабору Срба и посведочио да су Срби староседеоци Славоније, Срема и Бачке. Ево те поруке:

Што се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише права има.

9) Војна, привредна и судска самоуправа Срба у Мађарској и Аустрији

Срби су, од 15. до 19. столећа имали своју самоуправу, потчињену једино аустријском цару. Простирала се на територијама Републике Српске Крајине (успостављене од 1991. до 1995), а и на друга подручја – чак до Арада у Румунији.

(Упућујемо на Српски устав Војне Крајине и привилегије аустријских царева српском народу на самоуправном подручју, на српском и енглеском језику – објављено у часопису Сардонија, који излази у Чикагу и Београду.)

Српски устав и привилегије са законском снагом говоре о томе да су Срби у крајинама традиционално имали своје државне институције у прошлости и да су на основу тога желели само да их обнове у време хрватске сецесије из Југославије 1991–1995. Народ с тако богатом државотворношћу није требало нико да подстиче са стране на тако нешто, како то хрватски државници желе да објасне и како су такве тврдње преточене у хашке оптужнице против српских државних и војних првака Савезне Републике Југославије и Републике Српске Крајине.

10. Статистички подаци о Србима у Аустрији у 19. столећу

1. Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина. У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика.

1. Руски професор Пипин и пољски Спасевич разврстали су Србе православне вере у Аустрији (како их је набројао Шафарик) на следећи начин:

А) Војводина и Банат 532.000
Б) Славонија и Славонска војна граница 738.000
В) Хрватска и Хрватска војна граница 629.000
Г) Јужна Крањска (данас Словенија) 40.000
Д) Истра и Мађарско приморје 254.000

Ђ) Далмација 391.000

Укупно православних Срба у Аустрији 2.584.000

1. Брахели, бечки професор статистике упоређује Србе и Хрвате у Аустрији:

Х р в а т и
А) У цивилној и војној Хрватској 625.000
Б) У Хрватској војној граници 480.000
В) У Крањској 17.583
Д) У Истри и Кварнеру 88.343
Ђ) У Мађарској 71.962
Е) У Војводини 2.860
Ж) У Аустрији 6.460
З) У Моравској 720
И) У војсци 36.000

Укупно Хрвата у Аустрији 1.329.000

С р б а
А) У Далмацији 378.676
Б) У Војводини 384.046
В) У Славонији 222.062
Г) У Војној граници 310.000
Д) У Мађарској (ван Војводине) 62.880
Ђ) У Истри 44.160
И) У Војсци 25.000
Укупно Срба у Аустрији 1.427.788

Види се да је средином деветнаестог столећа било више Срба него Хрвата у Аустрији – за скоро 100.000 становника, па је јасно колико је Срба побијено у двадесетом столећу од стране хрватске државе, да би данас Хрвата било више него Срба. (Ове чињенице је Трибунал у Хагу обавезан да узме у обзир).

Кад је стварана Бановна Хрватска – 1939, у њу су укључени и крајеви са српском већином. У њима је дошло до побуне Срба, јер су хтели да остану у другим административним јединицама Краљевине Југославије. Побунили су се Срби Книна, Вуковара, Осијека и Илока – територије које су биле у Републици Српској Крајини 1991–1995, али им је захтев одбијен, јер је југословенска влада била приморана да створи Бановину Хрватску – под притиском Хитлерове Немачке.


Археолог др Ђорђе Јанковић: о ниподаштавању српских митова

Генерална — Аутор svarog @ 12:30

Археолог др Ђорђе Јанковић: о ниподаштавању српских митова


" Видите, иако се настојало да се у народу развије свест како нас Дрина раздваја - не од данас, од Другог светског рата или од аустроугарске окупације, већ знатно раније, од првих покушаја де се наше тло подели између Рима и Цариграда - заједнички митови, десетерци и гусле, постојећи обреди, односно духовна култура, одређују нашу јединственост. Уграђено ниподаштавање српске историографије према нашим митовима и предањима, спутава нас да установимо њихову вредност, јер је то чисто археолошким методама тешко изводљиво. На пример, позносредњевековни градови-утврђења источно од реке Босне, уколико не носе своје име, називају се по правилу "Град проклете Јерине", а западно од Босне "Град Црне краљице" па и "Град Марије Терезије". Очигледно је реч о једном истом миту, о невољеној владарки. Ту су и топоними "Рељина градина", "Градина Љутица" (Богдана) на Уни. Сасвим је могуће да су те градине родна места или првобитни поседи оних по којима су прозване, који су ступили у службу Немањића и на истоку стекли славу, звања и имања, што се за Рељу Крилатицу, ћесара цара Душана, и зна. То је природно одлажење властелчића-ратника на исток из сиромашног динарског простора. Други је случај са предањима о војводи Момчилу, његовом крилатом коњу и граду Пирлитору, који указују можда на нека старија времена и повезаност клисура Таре са клисурама око Дрвара. Дакле и митови показују јединственост данашњег српског етничког простора од вајкада."

др Ђорђе Јанковић

 


ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД

Генерална — Аутор svarog @ 11:37

                             ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД

 

Питање односа између наше интелигенције и народа поставља се данас свом својом актуалношћу.Осећа се на све стране да између једног,многобројнијег,дела наше интелигенције и народа постоји велики духовни расцеп,јаз који свакодневно постаје већи.Тај факт,резултат дуго и систематски спровођеног однарођавања,откидања са рођеног духовног тла,данас нарочито забрињава.А забрињава зашто,што се један народ може успешно изграђивати и културно и политички само онда ако сви његови слојеви хармонично сарађују међусобно.Она стара римска прича о побуни против стомака осталих делова тела скрива у себи дубоку истину.На великом плану духовног изграђивања правих културних вредности,пред могућностима које као народ носимо у себи,у доба једне судбоносне свеопште преоријентације и страшно ризичног духовног беспућа и пометње,питање односа између интелигенције и народа и код нас је крупно и актуелно.

  Човек је данас,то не треба заборављати,најразочаранији створ на овој планети.И зато ваљда што је  човек поставља му се и највише проблема.А један крупан проблем јесте то како ће се данас живот оријентисати.Јер постоје само две идеологије живота:једна творачка,она која сабира и изграђује.То је она велика стихија живота из које су израсле све позитивне културне вредности.Друга идеологија је разарајућа,она која се суштински супроставља првој и која руши све што је створено из племенитих порива њених.

  И код нас данас,као рефлекс тога што се догађа у свету,бије се велика битка између те две идеологије живота.Основне животне вредности доведене су у питање и процењују се поново.Стара животна схватања се смењују и уступају место новим.Сви су свесни да ово није добро,али шта треба да дође сутра као ново то још увек многима није јасно.Само се на све стране осећа нека дотрајалост и иживљеност.Понегде се наслућује,а многима који даље виде чини се јасно,да нам дани који долазене доносе ни мало оспокојења.У доба општих друштвених преоријентација и културних смена не може се човек друкчије осећати.То је основна поука историје.

  И код нас се јако врши то духовно диференцирање.Оно је,стварно,почело у другој половини XVIII века.У идејама просвећене рационалистичке философије васпитао се одабран круг наших интелигената у бившој двојној монархији.И они,толико прослављени код нас,први су унели,у већој мери,туђе духовне елементе у нашу народну душу.Од њих је почело наше духовно поклоништво западу и наше културне позајмице отуда.Култ разуму,ослобођеном и просвећеном,култ је коме се највише клањало.Просвећење разума науком било је у њиховом сазнању идентично просветљењу његовом.Само је знање,које обогаћује разум,просветљавало личност.Од тада па до данас то подражавање западу било је све веће.

  Као последица таквог културног и духовног става било је стварање нарочитог,посебног типа интелектуалаца код нас.Тип таквог интелектуалца тип је човека безобзирног,погашене савести и скамењена срца.То су и интелектуално и етички развраћене личности,које су прекинуле све духовне везе са богатим залихама прошлости.Они су у наш народ унели духовну туђинштину и то најгоре њене тековине:безбоштво,материјалистички поглед на свет и једну дубоку унутрашњу развраћеност.На том тројству они су изграђивали нашу варошку грађанску културу,и њоме разбијали народне духовне основе.Оглашујући себе за борце новог,човечнијег и праведнијег,друштвеног поретка они су себи присвојили културтрегерску улогу у нашем друштву.Систематски су разбијали све наше народне вредности прекрајајући их по својим субјективним,никад тачним,схватањима.Поборници неког прогреса,који је у објективном мерилу вредности само и једино регрес,они су и саму идеју прогреса са њеним панкосмичким опредељењем фалсификовали и изокренули.Јер дух фалсификаторски са кореном у кошмарској метафизици,са исходиштем у неком пандемониуму,основни је покретач њихове активности.А у свој њиховој активности ,пројављиваној у разним приликама разно,припремала се свеопшта побуна твари против творца.Створен је један суштински изокренут поредак вредности.

  Једну свесну аморалност унели су они у наш друштвени живот.Све,многобројне,друштвене аномалије зачеле су се у њима и разрасле се из њих.По преисконској методи духа који све одриче и они су почињали са разарањем и одрицањем.Ради веће ироније то је разарање,и духовно и физичко,вршено у име саграђивања новог и напреднијег.Јер ни у којој се улози они радије не представљају као у улози градитеља.Само то њихово градитељство није оно велико неимарство засновано на оном великом,које увек тежи вечном.Јер из оног тројства на коме су они засновали свој поглед на свет и није могло произаћи ништа друго.

  Другчије је,међутим,живео и живи народ.Духовно се изграђује и продубљава одржавајући генетичку везу са оним што је било велико у нашој прошлости сатканој од великих подвига и борби.Зато наш народни човек зна зашто живи.Двоструко је везан за рођено тло:и духовно и физички укорењен је у велики народни колектив задржавајући при том све оне позитивне индивидуалне особине и сву слободу.Хармонични живот природе проживљава се посведневно на његове очи.И он сам има донекле учешћа у њему.Кроз то учешће он улази,бар донекле,у дубоку тајну свемирског збивања и сагледа трагове божанске активности у њима.Зато он и зна и разуме тајну онепорочене мудрости:,,Почетак је мудрости страх Божији``.

  Човек из народа има и шире погледе и дубљи смисао за једно конструктивно самоудруживање.На то га упућује сва збиља животне стварности,која се савлађује и побољшава само радом.Зато наш народни човек и не гледа у раду проклетство,нити у истинском раднику мученика.

  На селу,у народу,још увек влада морално начело вредности;код већег броја интелигената оно је давно ишчезло.У народу још има духовне девичности,резервоара једне велике творачке моћи.У градовима код овог типа интелигената свака,па и духовна,девичност је сасвим ишчезла.Село рађа и даје велике индивидуалности,град их обезличује и дави.Јер је принцип урбанизма принцип који разлама и разједињује.Град дегенерише и убија све велике покрете које се роде у народу.А из народа су и код нас долазили сви велики покрети и све велике личности.Из народа ће доћи и спасење земљи.

  Тако је то било до скоро,тако је,у многоме,и данас.Али у воме захукталом темпу живота,у овој свеопштој преоријентацији и народне се масе почињу јаче гибати,јер су и у њих унесени микроби,који трују душу.Па иако је стварно тако ипак се осећа,да је сваким даном све већи јаз између села и града.Тај велики антагонизам добија сваким даном све отворенији облик борбе,који није само стара политика фраза.На духовном плану та је борба и опаснија и тежа,него на економском.Село је увек занављавало град и духовно га окрепљавало.

  Има једна још неутешнија појава:на селу је све већа тежња за одлажењем у град.Уколико село више сиромаши,утолико се више и пролетизира;сељак све радије напушта окутњицу и срља у град у коме га нестаје.Губи се он у утопијама пролетерског безпочвеништва,одрођава се и распада као никад до сада.То пролетизирање праћено је отступништвом од највећих наших вредности,од духа који је у нашем народу створио један дубоко етичан и духовни поглед на свет.Такав човек постаје неман,која у разарању нема милости.У њему долази до практичног изражаја и примене све оно што су самозвани народни вођи сејали у његову душу.Све њихово доктринарство у њима се претвара у разорну акцију.А последице те акције зна се какве су.

  На великој се прекретници налазимо.У ставу ишчекивања.Разочаране у најновије духовно вођство народне масе чекају да их њихова неоднарођена интелигенција поведе новим путевима славе.Славе духовне и стваралаштва духовног.Поново вапи ова земља за духовним сједињењем.Само тако ми можемо доћи до потпуног духовног и културног израза.

  А зар Христове речи нису то,да свако царство,које се изнутра раздели пропада?

                                                                           ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ

 

Преузето из:Нова Искра,Септембар 1997,година VII,бр.46,стр.28-29


Видовданске мисли – Нaша историја

Генерална — Аутор svarog @ 19:15

– Видовданске мисли – Нaша историја

Јединствена је наша историја! То није један низ страшних и смешних анегдота, као историје понеких племена; наша народна историја је једна дубока д р а м а. Неколики периоди те историје уплићу се један у други нарочитим духом прожети, једном руководном идејом осветљени. Неколико целина органски утканих опет у једну целину!

Узмимо само три периода, најмаркантнија: доба Немањића, робовање и ослобођење. Сваки претходни период носи у себи узрок и храну следећем периоду. У доба Немањића стварала се једна култура, делом оригинална, делом акцептирана. Оно што се стварало, стварало се као тадашња савремена потреба, и ако су многе од тих творевина много доцније далеко већи значај имале. Тако, многобројне задужбине царева Немањића и последњих деспота српских, подигнуте ради молитве и благодарности Богу, служиле су у време ропства фактички искључиво спасавању нације српске. Симболичко представљање цркве као лађе спасења нигде се тако јасно не оправдава као у нашој историји. Усред општег османлијског потопа спасавао се народ српски у овим јединим лађама спасења, које су му од његових царева преостале. Све оно што се није могло или није хтело спасавати под окриљем Немањића, тонуло је у османлијско море.

Док је у првом периоду начело борба за славу, дотле у другом периоду руководно начело борба за опстанак, а у трећем борба за слободу.

У периоду борбе за опстанак дух нашег народа није био непродуктиван и пасиван. У време ропства наш народ је створио једну тако велику творевину, која се у величини може такмичити са црквеном архитектуром Немањића доба. То је српска народна поезија. Ни један народ у свету није дао ништа слично под сличним околностима. То је речено више пута, и — речена је истина. Црква Грачаница и песма о Страхинићу Бану! Тешко је пресудити шта је лепше од овога двога. Робље је походило царске задужбине, целивало праг, по коме су царске ноге газиле, плакало и јадало се пред царским ликовима, који су се блистали лепотом и раскоши међу фрескама анђела и светитеља. У Студеници је народ клечао пред ликовима Немање и Саве; у Краљевој цркви пред ликом краља Милутина; у Раваници пред кнезом Лазаром; у Манасији пред Стеваном Високим; у Љубостињи пред царицом Милицом. У осталим многобројним задужбинама пред осталим многобројним Немањићима. То је било време искреног кајања и тешког страдања: Нема кајања без страдања, нити страдања без кајања. Народ је живео највише прошлошћу, а најмање садашњошћу. Успомене прошлости комбиноване су на све могуће начине како би се добила што светлија перспектива будућности. Прошлост није била ишчезла у недоглед и недохват. Она је живела у души народној, и душа је народна живела њоме. Старо ткиво уткивало се у ново.

Трећи период чини борба за слободу. И ми смо још у овом периоду. Овај чин наше велике националне драме јесте једна реална епопеја, која је својом величином надмашила нашу трубадурску епопеју маште из периода робовања. Карађорђе и Милош, Вељко и Синђелић, и цела плејада илијадских хероја од устанка до данас чекају на свога песника и историка. То су тако велики портрети да се треба измаћи још много даље од њих, да би се они могли видети у правој величини и боји. Уз то треба додати још и великане из ратова 1912—1913 године. Борба за слободу још се води, период овај још није завршен. А један период историје тек онда стекне достојнога и песника и историка, кад се заврши. Александар Велики рекао је на гробу Ахиловом: "о срећни човече, ти си имао једнога Хомера да опева твоју славу!" Па је и Александар стекао своје Хомере. Јунаци наши из борбе за слободу могли би позавидети Милошу и Марку и Страхињићу и Југовићима на опеваној слави кад не би веровали, да ће се и за њихова дела наћи достојан песник и оценитељ. — И овај трећи период, као целина за себе, уткан је тесно у период претходни. Период робовања дао је повода и импулса периоду ослобођења. Период ослобођења пак дејствовао је још из далеке будућности, пре свога доласка, онако исто благотворно као што нада увек дејствује. Садашњи период био је нада периоду претходноме.

И тако имамо три акта:

1. Узраст и пад,

2. Искупљење и

3. Васкрсење.

Мало која национална историја има тако јасне периоде, тако одређене боје и такво јединство, техничко и идејно, како целине тако и делова, као што то све има — наша историја. Једна истинска и велика драма. Једна сакрална драма. Драма греха, страдања и васкрсења. Прибирачи факата то не виде, но теолог то може далеко јасније да види.

Сакрални карактер носи цела историја човечанства. Јер и цела историја човечанства стоји у оквиру те драмске трилогије: греха, страдања и васкрсења. Човек пада, човек страда, човек васкрсава. Човечанство је пало, човечанство страда, човечанство ће васкрснути. Ни једна профана философија историје не вреди ништа. Хомер и Софокле разумевали су боље историју света него три четвртине модерних мислилаца, који су о историји философирали. А пророци и мудраци источњачки разумевали су историју опет боље од Хомера и Софокла. Тајанствена суштина историје јесте сакрална. То је стара философија историје. Кад би неки историк и сва факта у светској историји познавао, не би опет ништа разумео, кад цео тај баласт факата не би довео у везу са идејом Бога или морала.

Један човек из Лике отишао је сад за време рата на Косово поље, да"пољуби свето Косово" и да донесе одатле кући с в е т е косовске земље. "Умољен сам, вели, и од стране свих мојих суседа и познаника, да и њима донесе бар по један грумен свете косовске земље".

У народној свести Косово је свето земљиште. Цинизам Илариона Руварца не би ту ништа могао изменити. Косово је свето. А Косово је врхунац заплета драмске радње у нашој историји. Косово= једна реч, — цела драма.

Овогодишњи Видовдан први је радостан Видовдан после косовске битке. До јуче је Косово било једна црна трагедија, данас је оно једна светла драма. Црни флор, који је покривао косовско поље, Куманово је свукло и поцепало. Пет стотина двадесет и три Видовдана дочекивало је косовско поље под тим црним флором. У драми кнеза Иве Војиновића "Лазарево Васкрсење" има једна сцена где виле косовске играју жалосно коло и говоре: "Господе, препуњена је чаша горчине"! Ове године, на пет стотина двадесет четврти Видовдан, моћи ће Косовске виле, први пут после велике катастрофе, да заиграју радосно коло. Чаша горчине испијена је до дна. Можда ће судбина пружити овоме народу нову чашу горчине. Нека буде, — највећа и најгорчија је испијена.

Страдање је централни факт наше историје. То и чини једну историју освештаном, једну драму сакралном. Сваки живот без страдања је плитак. Период националног ропства удубио је нашу историју и дао јој драмску величину. Ни један народ од модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети. Који народ има више непријатеља од српског? Који је се народ више револтирао против неправде од српског? Узмите који хоћете грумен земље српске у руке. У њему је цела народна драма; у њему је грех, и суза, и крв, и хајдучки шкргут зуба. Хоћете ли да сравните српску историју са неком другом народном историјом, онда морате оставити модерно време и модерне народе, и потражити нешто слично у далекој антици. Национални трагизам старога Истока, — Египта и Израиља нарочито — могао би још највише сличности имати са нашом националном драмом. Срби су у истини оријенталски страдали. Наша историја је у том погледу највише — готово једина — класична у Европи. Историја осталих европских народа не зна тај оријенталски трагизам. Нашу историју чини блеђом од египатске и израиљске једино одсуство сепаратне, народне вере. Вера Египћана била је само вера Египћана, а вера Израиљаца само вера Израиљаца. А народ, који је сем осталих творевина, створио и своју нарочито националну веру, могло би се рећи — дао јој драстичнију боју. Тим се највише разликују велики народи Истока од нас.

Ми можемо бити задовољни нашом историјом. Она је велика, — већа од нас. Јер њу је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај, који из Једног истог блата може да створи и "суд части" и "суд срамоте". Ми можемо бити задовољни, што је Бог од нас учинио суд части.

Цела општа историја је једно велико уметничко дело. У уметности драма заузима прво место. Ми можемо бити поносити, што наша народна историја није неки водвиљ или новела, но драма, дубока по садржини, класична по јасноћи и лепоти форме.

Ништа нас у садашњости не може учинити оптимистима у толикој мери као размишљање о нашој историји. Ко има очи да види велике потезе и путеве наше прошлости, тај не може у садашњости имати ни трунке националног песимизма. Доба Немањића трајало је три столећа, доба робовања четири (минимум, за Шумадију), доба ослобођења броји до сада само једно столеће. Ово доба тек је почело. Једно абруптно прекидање овога доба и понављање прошлости искључено је. Ми се налазимо у једноме Crescendo, које мора још дуго трајати. Дуги период нашег страдања широк је основ, на коме се зида н а ш период слободе и културе. Кад би се на једном титанском темељу подигла једна пигмејска грађевина, било би неразумно и ружно. Ко не верује у разумност и лепоту историје, тај не верује ни у разумност и лепоту природе. А ко у то не верује, за тога су ово што ми пишемо — хијероглифи. Гизо, у својој Историји европске цивилизације, овако резонује: "Ход Провиђења (у историји) није стешњен у уске границе. Провиђење не жури да још данас повуче последицу узрока, коју је јуче поставило; Оно ће је повући у вековима, кад згодан час дође; лаганост не чини Његову логику мање сигурном. Провиђење има до воље времена; Оно се шири по њему као Хомерови богови по простору; Оно учини један корак, док векови прохује".

Маловерни се само плаше, да ће први ветар оборити зидове наше народне куће, која је тек у зидању. Било је ветрова и бура страшних, биће их још много и много. Што лепши мермерни стуб то више удара чекића мора издржати.

За своју славну нацију могао је опет Гизо овако рећи: "ми можемо себи рећи, без претеране гордости, као Стенелус у Хомера: ми хвалимо Бога што вредимо далеко више од својих предака".

Није нужно да савремена српска генерација тако каже за себе. А нужно је, веома је нужно, да сви кажемо, сви ми — цигље савремене српске генерације: — "ми верујемо у себе и у Божје руководство више него наши преци". Нама то не би било тешко. Како да је тешко веровати у светлост нама, који смо на светлости, а није то било тешко веровати нашим прецима, који су били у тами?

Оптимизам је био једина философија свих оних српских генерација, које су испијале видовданску чашу горчине од Косова до Устанка. Голо и крваво робље, које је о видовданима ноћу, кријући, давало парастосе у Грачаници Лазару и српској слави, смејало се кроз сузе, и кроз мрак гледало зору. А ми? Где нам је најбоље наслеђе, које наследисмо од предака својих, — где нам је наш национални оптимизам? Каквом философијом ми живимо? Нема друге философије, којом се да живети, ван оптимистичке философије наших старих.

"Има и код нас оптимизма!" Велите. Да, има га. Само је он плитак, као бистра барица, коју сваки стршљен може замутити. А треба да је дубок и бистар и светао као бунар косовски у који је пала света глава Кнежева. Има га, није да га нема, — само је разрок. Једним оком гледа леву ивицу пута, иза које је амбис, другим оком гледа десну ивицу пута, иза које је опет амбис.

Нашем оболелом националном оптимизму недостаје још једно, треће око, између она два разрока, које би могло видети широки друм по средини, којим Провиђење с поузданошћу и одлучношћу води нашу историју

 

 Св. владика Николај Велимировић

Преузето са сајта:www.svetosavlje.org


Где су Срби - Ава Јустин, беседа

Генерална — Аутор svarog @ 14:00

Где су Срби - Ава Јустин, беседа 



Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало! 

Омладина! Ко? Ко је води? Нема Светога Саве на Универзитету, нема духа његовог, нема Христа његовог. А кога има, ако Христа Бога нема, ако Светог Саве нема? Крст и на њему распет Свети Сава, и бруји његов тужан и сетан глас, његов глас који се чује од земље до неба: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! 

Оставише Тебе, једини смисао свих светова, оставише Тебе Који нам дајеш Вечни Живот, оставише Тебе Који нам дајеш Вечну Правду, и твоји потомци пођоше, за ким? За људима без Бога! 

А шта човек може учинити без Бога у овоме свету? Можеш ли, траво, да порастеш без Бога? Можеш ли пшеницу своју, кукуруз свој, да однегујеш без Бога? Можеш ли теле да одгајиш без Бога? Може ли врабац над кућом да прхне без Бога? Може ли сунце да се носи над земљом без Бога? А ето, полудео је европски човек, полудела европска наука, полудели европски мудраци, хоће свет да уреде без Бога. И ето, уредили га! Видимо како уређују. Крв, ратови, несреће, буне, побуне. Нигде мира, нигде спокојства, све трчи, за ким, за чим? - за, авај, пропадљивим самоуживањима, страстима и сластима овога света. 

О Господе, опрости нам јер, збиља, не знамо шта радимо! 

На крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. 

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање.

А Срби сада напуштају тај светосавски пут, напустили монашки пут. Празни манастири српски, по један или два монаха? А ви шаљете децу своју по школама, по универзитетима. Добро је и то понекад. Али, помисли на душу своју и на душу њихову. Ко ће чувати душу Српскога народа? Свима до уживања и уживања стало. А пут манастирски, пут Светога Саве кроз Вечну Истину води у Живот Вечни. Срби, на шта сте свели своју историју и себе? Тако, оставивши тај светосавски пут, пут манастирски, пут монашки, Срби кренули за културом, за цивилизацијом европском, за модом европском. О лешеви српски! 

Шта вам даје та култура и цивилизација? Шта, осим лажи? Шта, осим лажног задовољства? Шта, осим лажних уживања? Шта вам дају палате и фабрике? Шта вам дају авиони? Погледајте душе своје. Где су вам душе? А душа је важнија од свега; не од твога имања само, од твоје стоке, не само од твоје деце, него, него, о, душа је важнија од свих светова. То је вечно у теби, човече. То је оно што не умире. То је оно што гроб не може да ухвати. И ти душом својој можеш из овога света у онај свет. Шта ћеш радити у моменту смрти? 

Ти си човек, ти си Србин, ти си чуо за Господа Христа! Шта се збива са српским човеком данас? Све што је Божије, мање-више, опустело је у Српској земљи. Опустели манастири и пред сваким манастиром, скоро, распет Свети Сава. И он тужан и јадан гледајући своје потомке, своју несрећну паству, како пропада у гресима, страстима и сластима и у лажним културама и цивилизацијама, јауче са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде! 

Данас сва Небеса, Свети Апостоли, Свети Пророци, Мученици, Исповедници славе Светога Саву. Данас сам Господ грли Светога Саву, највећег и најсветијег Србина, најљупкије и најмилије српско дете Растка! А он клечи и плаче. Плаче над несрећним српским родом, плаче над земаљском Србијом. Сва Небеска Србија слави Светитеља Саву, а ви несрећни Срби све сте његово заборавили на земљи.

 



ЛЕГИЈА ПЛАМЕНЕ МЛАДОСТИ

Генерална — Аутор svarog @ 13:47

                                        ЛЕГИЈА ПЛАМЕНЕ МЛАДОСТИ

 

Да ли их можемо тако назвати?Да ли одговара тај назив онима,који се отргнуше од својих драгих и најмилих и пођоше да стварају нови пут не презајући од трновитих препрека које се на њему налазе?

  Уистину,те младе душе пуне снаге и полета са песмом на уснама изазивају код сваког правог и честитог човека осећај неизмерне љубави,јер у овим тешким данима по српски народ они жртвују сами себе,само да би повратили мир спокојство овој,туђинском пропагандом заведеној земљи.Они се нису могли о родитељски позив нашег првог ратника ђенерала Недића,него су остали доследни схватањима својих јуначких предака,који су гинули ,,за крст часни и слободу златну``.И зато са пуним заносом градилачког одушевљења те легије пламене младости хрле у свети рат против оних,који уништавају најплеменитије изданке нашег мукотрпног српског рода и тиме нам погоршавају још неисцељене а скоро задобијене ране.Али,они се одупиру својимхрабрим делима,жртвујући све за спас српског народа.И та дела,која чине ти најмлађи борци који из школских клупа одоше у Добровољачке одреде и обукоше суру униформу,вредна су дивљења и поштовања,јер снагом духа свога и челичних мишица својих,они руше све што се на њиховом путу као брана појави.Зато су та дела од неупоредиве важности по даљи опстанак српског народа,јер од њих зависи величина и успех наше крајње победе.А та победа мора уследити,јер они који је доносе чврсто верују у свој успех,не обраћајући се на оне,који са потсмехом гледају на ту акцију од које зависи спас српског народа.Борци који припадају легији пламене младости без срџбе и гњева иду само напред,јер знају да мора доћи и тај час,када ће узбуркана младост тражити да јој положе рачуне ,,прљава чаршија``и ,,покварена интелигенција``.

 

                                                                                     Бора М. Карапанџић

Преузето из:Наша Борба,Београд 1942


Powered by blog.rs