Идеологија Србског Национализма

Вељко Миланковић

Генерална — Аутор svarog @ 11:34

 

ВЕЉКО МИЛАНКОВИЋ, КОМАНДАНТ "ВУКОВА СА ВУЧЈА"

ВЕЧНИ ДУХ СРПСКИХ ОБИЛИЋА

И пре но што је пољубац смрти попримио укус неопозивости (14. фебруара ратне 1993. године) после рањавања у гротлу бенковачког фронта, легендарни поручник се беше преселио у историју, предање и песму. Његови "вукови" остали су на бранику српских земаља, и даље се јуначки борећи. А за јунацима се - као што рече храбра српска мајка - не плаче!

Истицао је авryст ратне 1991. roдие.­ Летњи предвечерњи пљусак тек беше проминуо Западном Славонијом, кад је у базу српске војске и ЈНА у Окучанима стигла кратка порука:
'Вукови са Вучјака" продрли су у Јасеновац и преузели контралу над местом. Прекинута су страшна ус­ташка дивљањаа на светој и мученичкој српској земљи. Заробљена два тенка Т­-84; један оклопни транспортер, веће количине пешадијског наоружања и му­ниције, комплетно наоружање, опрема и муниција из ојачане станице усгашке по­лиције. Ослободиоци нисy имали губита­ка....
Држећи папир с поруком у руци, мајор јНА, повереиик генерала Николе Узелца, није крио неверицу:
- Немогуће! Па њих је, после прекју­черашње одбране Окучана, остало свега четрдесет шесторица!.. .
Непун сат и по касније пристигла је но­ва порука:
"Ојачани вод "Вукова са Вучјака' саче­као је на Брочицама хрватске снаге које су бежале иэ Јасеновца и дефинитивно их разбио. Непријатељ је имао тридесет се­дам мртвих и више десетина тешко рање­них. Наше снаге - без губитака..."
Исте вечери из Јасеновца је, с потписом поручника Вељка Миланковића, коман­данта "Вукова са Вучјака", стигла и трећа депеша:
"Имамо поуздана саэнања да Новску у овом тренутку не брани више од сто два­десет усташа. Томе треба додати и иэвес­тан број оних који су се у расулу повукли из рејона Јасеновца ка Новској. Ово је је­динствена прилика да се, беэ великих про­блема, успостави наша контрола над овим важним местом. Тражимо хитно одобрење за напад."
Историја ће. ако још има оних којима то није јасно, докончати објашњење за­што тражено одобрење никада није стиг­ло. Новска данас, као што је поэнато, није у границама Републике Српске Краји­не...

У сазвежђу "Белог вука"
Тог августа први пут сам чуо за "Вукове са Вучјака" и њиховог команданта поруч­ника Вељка Миланковића.
Миланковићи су коренима из Црне Го­ре, околина Плужина. У трећем колену уназад доселили су се на планину Вучјак, општина Прњавор, Босанска Крајина. Јед­ног зимског праскозорја, 5. јапуара 1955, у њиховом дому рођено је здраво мушко дете које је на крштењу добило старо хај­дучко име -- Вељко.
Пре овога рата Вељко Миланковић, по образовању саобраћајни техничар, био је један од најмоћнијих приватнмх предузет­ника у Босанској Крајини. Кад је почело уздизање српског националног покрета и у бившој БиХ, под фирмом Српске де­мократске сгранке, он је у Прњавору био не само врло активни учесник већ и један од главних донатора.
На Видовдан 1990, у Босанском Грахо­ву, одржан је важан скуп највиђенијих Срба Босанске и Книнске Крајине. Одлу­чено је, поред осталог, да се из свих бо­санскокрајишких општина, за не дај Бо­же, упути одређен број људи на обуку у Голу6ић крај Книна. Међу упућенима, по свому хтењу, био је и Вељко Миланко­вић.
После брзе и врло квалитетне обуке, Миланковић се у Прњавор вратио с чи­ном поручника. Од више зналаца могло се чути: тешко је одредити да ли је Вељко Миланковић више научио од врсних ин­структора у Голубићу, или пак они од ње­га.
Одмах по повратку, на родном Вучјаку осиива базу и отпочиње обучавање својих будућих бораца. Беху ту претежно стаси­ти младићи из Прњавора и околине. На леви рукав својих униформи пришивају белога вука, што ће убрзо постати њихов чувени заштитни знак- Капе никад неће носити. Важно је, говораху, оно под ка­пом и у срцу. . .

Четрдесет шест »Вукова« ослобађа Јасеновац
Ватрено крштење »Вукова" су имали на Козари. Муњевитом акцијом, у садеј­ству са одабраним српскмм борцима из Омарске, преузели су контролу над теле­визијским релејом и пробили информа­тивну блокаду под којом су ХТВ, јУТЕЛ и Алијина РТВ Сарајево држали западне српске эемље.
Другог августа 7991, усташким нападом на Окучане, букнуо је дуго најављивани рат у Западној Спавонији. Убрзо, проце­њујући cтање у ЈНА и однос снага на тек отвореном фронту, Влада Босанске краји­не хитно позива "Вукове са Вучјака" да се укључе у борбу.
Тачно 24. августа, "Вукови" су, ноћу, прешли Саву и ушли у село Млаку на ле­вој обали. Потом, кроз поља и беспућа, кроз шикаре и кукурузишта, са територи­је под јаком усташком контролом, иэбија­ју на надвожњак у Врбовљанима, у том тренутку кључну тачку за одбрану Окуча­на. Са запрепашћењем су констатовали да на тој пресудној тачки нема српских снага. У борбу улазе одмах.
Окучани су одбрањени, важна села То­вац и Гријеђани ослобођена. .. Бесни због великих ryбитака и неуспеха у походу на Окучане, усташе отпочињу страшна див­љања у српском Јасеrговцу.

+++++++++++++++++

Спреман сам, господо
безусловно извршити
сваку вашу наредбу,
сем оне која
представља очигледну
издају српског народа
и његових
национално-државних
интереса - обратио се
поручник Миланковић
својим
претпостављенима у
Команди Корпуса
++++++++++++++++

- Иэбора а времена за чекање рги ни­смо имали. Морали смо напасти одмах. Бејасмо у садејству са 11. крајишко-ду­
бичком бригадом, која је добро одрадила посао. Но истина је да је у Јасеновац ушло и преузело контролу над њим 46 мојих "Вукова са Вучјака". . .
Кажа о херојима и трговцима


Пошто одобрење за напад на Новску није стигло, "Вукови" се, чим се стабилизовала локална власт у Јасеновцу, повлаче у своју базу на Вучјаку. Радило се, за право, о тродневном предаху и попуни људством и наоружањем, после чега је био планиран велики поход на Нову Градишку. Требало је да се "Вукови" у Српцу пребаце преко Саве и тајно уђу дубоко залеђе усташке одбране. Истовремено окучанске јединице територијалне одбране имале су задатак да фронтално крену ка Новој Градишци. ..
Све је у бази на Вучјаку било у знаку прилрема за деликатни подухват. Вече пред лолазак, 14. новембра 1991, на Byчјак је стигао водник војне полиције из Бањалуке Браико Ратић, који је пренео Вељку Миланковићу да га хитно тражи генерал Узелац.
И Вељко Миланковић је у Бањалуци эадржан у притвору. Беэ икаквих папира без званичне истраге, без правог објашњења, у ћелији затвора на Туњицама остао је више од месец дана. Њеroви борци су пуштани, постепено, у групицама, a он је задржан последњи.
Касније се испоставило да су тих месец и кусур дана бнли кључни у paтy за Западну Славонију. Сви који сy могли баталити планирану трговину српском земљом не беху пожељни тих дана. А поручник Миланковић је силно згрешио, како ће доцније чути, због изјаве у Команди Корпуса:
- Сnреман сам, господо, безусловно извршити сваку вашу наредбу, сем ове која представља очигледну издају српског народа и његових национално - државних интереса!

Српски га метак није га хтео. . .

Кад је Миланковић поново стигао на Вучјак, стање у Западној Славонији било је, за Србе, изузетно неповољно. Пада Ма­шићка Шагoвина, падају Ширинци, угрo­жени су Чаглић, Бодска, Окучани... На гласника из Окучана у бази на Вучјаку није требало дуго чекати.
- Прихватили смо, без двоумљења, и кренули у најкраћем могућем року. јер од почетка смо знали и зацртали ако допустимо да неко од свега овога направи приватне,клановске или страначке ратове, Србима се не пише ништа добро - казао ми је Вељко.
Три пута је тком децембра те 1991, Вељку Миланковићу био намењен српски метак: Судбина нли нека виша смисао учинили су да не буде ни огребав оа својих. Рањен је 28. фебруара 1992. (нагазна мина), кад су "Вукови" под сумњивим околностима послати у једну ноћну акцијy. (На једној мојој кутији "дрине" без филтера, Вељко ми је исцртао ситуацију у околини села Смртићи и објаснио "систем навлачења на танак лед.. ..)
Кроз нагарављене перспективе, највероватније хеликоптсром, доспева на ВМА у Београду. Лечење никада није завршено.
Из блокираних западних српских земаља до поручника Миланковића допрли су позиви. Отпочињала je "Операција коридор", а њу је тсшко било и замислити без "Вукова са Вучјака".
Судбина операције "Коридор" ломила се, већ у старту, у бици за Цер. Поручник Миланковић предводио је своје "Вукове" с гипсом на рањеној нози (тако је било у свим биткама током операције). Жесто­ким јуришом "Вукови", у садејству са храбром кордунашком четом, пробијају ушанчене усташке линије и чине први корак на "Путу Живота". . .

>>Иде Вељко, эа њим иду момци. . .<<

На захтев Милана Мартића, "Вукови" су у наставку операције "Кодридор" били у друroј тактичкој групи крајишког пу­ковника (сада генерала) Милета Новако­вића.
Налет српских снага заглавио се недуго после битхе на Церу. Пуковник Симић је, форсирајући Босну, био бачен назад. На врло неповољном терену, било је готово немогуће одлучујућу технику провући наnред. На предлог Вељка Миланковића, после вишедневног генералског нећка­ња, техника је спуштена са брда и треба­ло је покушати пробој друмом, у колони. Одлука је била рискантна, али, заправо, једино моryћа!
И, колона је кренула. На челу су били "Вукови" и невелика тенковска јединица
"Сивци" (названа по своме храбром ко­мандиру, "ражалованом поручнику Сивцу").­

У жестоким борбама "у ходу" - преко Добор-куле, Јакеша, Пећника, Мионице и Липа - успевају да се пробију и провуку технику без губитака. Пала је и Модрича.Узимање Оџака потом је била ствар рутине..

У аналима овога рата свакако ће остати и редови старог новинарског вука Зорана Богавца:

"Момци 'вечитог поручиика Миланко­вића' извели сy једини класичан јуриш "на нож" виђен у грађанском рату 91/92. Крећући се у напад на забункерисано брдо Јакеш, развили су се у стрелце изнели заставу у прве редове и, после команде "Нож на пушке!' полетели грудима на не­пријатељске ровове. .. јуришајући на Ја­кеш, стратешку тачку са које се бранила Модрича, свој комадиh славе главом је платило девет Белих вукова"" Двадесетак их је рањено. Јакеш је пао. Паника - "Ву­кови долазе! - захватила је Модри­чу. . "

". . . саВучјака српспки добровољци..."

Беху то дани киша, маглуштина, грмљавине. Употреба авијације била је готово немогућа.Борбе за Коридор, од битке на Церу до спајања са јединицама Источнобосанског корпуса, трајале су месец дана


++++++++++++++++
Судбина операције
"Коридор" ломила се,
већ у старту. Поручник
Миланковић
предводио је своје
"Вукове" с гипсом на
рањеној нози, тако је
било у свим биткама
током опервције
++++++++++++++++

Генералске чинове добили су Мар­тић, Келечевић и Ђукић, Вељко Миланковић је остао поручник, на местy коман­данта елитног батаљона. И потапшан је по рамену.
А одмах по пробијању Коридора, "Вуко­ви" су поноео у гротлу. Двадесет један дан и двадесет једна ноћ! Кренувши из ка­сарне у Дервенти, освајају јаке усташке утврде Бабино брдо, Беглуке, Рашиће. У истом налету, тукући се три дана прса у прса са елитним усташким формацијама, избијају на коту 181, а то је половина злогласног и "блинднраног" Бијелог брда.
Даље се није могло: тенкови неисправ­ни, муниције омањило, свеже снаге не пристижу, радио-везе на све позиве остају неме. . .
Не одступају ! Ту, у крвавим борбама да се одржи кота 181, гине их шесторица, двадесет четворица су теже рањени. .. Ко­та 181, је одржана, Бијело брдо је пало, по­зиција усташа у Босанском Броду постала је неодржива.
После краћег предаха, "Вукови" су при­кључени четвртој тактичкој групи пуков­ника Пере Чолића. У нову борбу улазе од­мах. За два дана, линију фронта гпомерају седам километара!
Заузимају село Брђане, чиме је пробије­на прва линија усташке одбране Градачца из правца Пелагићева. Потпуно овладава­ју селима Турићи, Савићи, Буквик Горњи и Доњи, Липорашће.
Следи усташка офанзива из правца Туз­ле. "Вукови" су хитно, ноћу пребачени на правац Церика, у епицентар удара. Два дана касније, офанзива је пропала, напа­дачи у расулу одбачени.
Место у историји, легенди и песми

Потом, из разлога који нису битни за ову причу, одлазе на одмор. Но не задуго. Уследио је усташки напад на Републику Српску Крајину.
"Вукови са Вучјак" су, требали напо­миrњати, хитно пребачени тамо где је нај­теже. Оне ноћи кад је "Бенковац висио" ускачу на прве линије и, зајендо са "Српским тигровима", држе фронт на­спрам усташке оклопно-пешадијске бри­гаде... Српски Бенковац није пао.
У уличним борбама у селу Кашићи, 4. фебруара ратне 1993, гелером од немачке гранате испаљене из усташког оруђа по­roђeн је у десну страну груди поручник Вељко Миланковић. . .
И пре но што је пољубац смрти nопри­мио укус неопозивости (14. фебруара, на ВМА у Београду), Вељко Мнланковкћ се беше преселио у историју, легенду и пес­му (""Иде Вељко, за њим иду момци / са Вучјака српски добровољци").
"Вукови са Вучјака" остали су на бенко­вачком фронту, и даље се јуначки 6орећи. >>Још жешће, за успомену на свога неум­рлог командаита!" поручили су ових да­на. "Предање о српском Обилићу, преко успомене на Вељка, живјће у нама. .<<
Неколико дана пред одлазак на бенко­вачки фронт, Вељко Миланковић јавио ми се из Новог Сада и позвао ме да, ако икако моry, дођем. Разговарали смо до касно у ноћ: о рату, части, спободи, Ота­џбини, о Уједињеним Српским Земњама, о издаји и трговини светинњама. .. Полазе­ћи, казао сам му само: "Чувај се!"
Док сам жив, памтићу како сс тада ос­мехнуо и, без патетике, поново цитирао
"Не видети никога никад више. То је једини правн опис смрти."

БРАНИСЛАВ МАТИЋ



Бошњачка Нација

Генерална — Аутор svarog @ 11:13

 

 

Бошњачка нација? This is a featured page

Веровали или не - Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина

Бошњачка нација?

 


Шта је то „бошњачка нација“, одакле поплава свих тих нација и језика, као и небулозних тврдњи да Турци, за 500 година, нису исламизирали ниједног Србина полемише историчар Слободан Јарчевић као одговор на писање Нирмана Гицића у тексту на сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини. 

На сајту Исламске заједнице у Босни и Херцеговини (www.rijaset.ba), налази се запис Нирмана Гицића о бошњачкој нацији. У њему се препознаје дух претходних столећа - дух којим су колонијалне силе (Турска, Угарска, Млетачка Република, Аустрија, Француска, Немачка... уз планове Ватикана) чиниле све да раздробе српску нацију – по верским и завичајним шавовима. Намера је јасна - да би та српска нација (сведена у што мању православну заједницу и на што мање државне просторе) постала немоћна. Немоћна, да се ослободи, деколонизује и одржавотвори на својим етничким и историјским земљама – од Истре до грчке и бугарске границе. Да не би била толика, колика је била у 8. и 9. столећу, например, германски историчари су (преко Аустроугарске, Немачке и Ватикана) присилили српске државнике и званичне интелектуалце у 19. столећу, да овај период српске историје искључе из уџбеника и шире литературе и да српску повјест вежу за неки почетак од краја 12. столећа, с такозваном Рашком – кобајаги првом српском државом, коју је основао, кобајаги, Немања. А српска држава је трајала 700 године пре Немање, од 490. године - с престоницом у Скадру и с горе означеним границама.

Не знамо каквог је образовања господин Нирман Гицић, али он није изузетак међу тако бројним интелектуалцима (код свих народа и народности бивше Југославије), који истрајавају на речнику према Србији и Србима какав су користиле колонијалне силе и с Истока и са Запада. Једна о тих наслеђених колонијалних тековина је и ружење српског народа. Да је то тако, погледајмо шта господин Гицић пише o Србима и Србији:

„Модел понашања, да све што вриједи то је српско, а све друго је измишљено и непостојеће, камен је око ногу државе Србије у њеним покушајима да ухвати прикључак са остатком савременог свијета. Званично, Србија се декларише за евро-атланске интеграције, улазак у Европску унију и поштивање свих људских и мањинских права. Међутим, потези које власти у Београду повлаче доводе у сумњу искреност ових намјера.

Бошњаци и босански језик на Балкану су аутохтони више вијекова. То је аксиом који се не доказује. Једноставно, то је тако и свака прича о тој теми, која оспорава Бошњаке и босански језик, тенденциозна је и злонамјерна. Међутим, у србијанској јавности, мало-мало, па се забаци мамац за националисте и екстремисте који у фокус ставља ову тему. Најсвјежији примјер таквог тенденциозног и злонамјерног изношења неистина у јавност је изјава Драгана Милосављевића, предсједника Удружења српско-турског пријатељства, да у Турској живи девет милиона Срба, а у самом Истанбулу три милиона... Начин на који Милосављевић објашњава постојање Срба у Турској је на ивици здравог разума. У дневнику „Пресс", од 05. априла 2009. године, између осталог, каже: 

„Ти људи су апсолутно свесни свог порекла, са невероватним поносом то истичу, сматрајући себе почаствованим због тога што су им корени у Србији! Пазите, некима од њих су преци још пре 300, па и 400 година населили те просторе, али они и дан-данас говоре српски и свако од њих зна које је презиме породица носила и која је крсна слава куће била... За овдашње власти ти људи никада нису били сматрани српским исељеницима због догме, да су Срби само они православне вере... Зато што је то и даље табу тема и јеретичко питање, данас и имамо нацију Бошњака. Можда би и карта Хрватске данас била драстично другачија да је дозвољено изјаснити се као Србин католик... Разговарао сам са људима који потенцирају да су из “Аски Србистана”, што у преводу значи “Старе Србије”. Питам их знају ли одакле су тачно пореклом, а они углас - из Скопља”.

Овај човјек, који се представља као Србин, који је „пријатељ” других народа, па и у Србији институционално омраженог турског народа, и који је на челу једног таквог удружења, у овој својој изјави, ниподаштава све на Балкану што није српско. За њега је Скопље у Србији, а не у Македонији. У Хрватској не живе Хрвати већ Срби католици, а Бошњаци су измишљен народ. Ова његова изјава дала је повода разним националистичким и неонацистичким удружењима у Србији, да на интернет форумима надугачко и нашироко расправљају и објашњавају небеско поријекло Срба и да ниподаштавају све друге народе. Све ме ово подсјећа на не тако давну прошлост крајем двадесетог вијека, када су сличне, па чак и бенигније изјаве запалиле балканско буре барута и изазвале крвави рат - који је у свом епилогу имао стравични геноцид у Сребреници и стријељање преко осам хиљада Бошњака.

Митологија као државна политика
Који су мотиви за давање оваквих изјава? Гдје су коријени оваквог геноцидног промишљања? Због чега се национализам у Србији (нон-стоп) подгријава, некада на тишој, а некада на јачој ватри? Коме је то у интересу? Комплетно државно устројство у Србији засновано је на митоманији и народним пјесмама које су пјевали слијепи гуслари, који из техничких разлога нису били у стању да виде стварност и истину која их окружује, па су пјевали напамет. Његошев “Горски вијенац”, Андрићева “На Дрини ћуприја”, Гарашаниново “Начертање”, разни устави - видовдански и октроисани, Меморандум САНУ и овај посљедњи Устав Републике Србије јесу документи, писани трагови и коријени из којих се црпи легитимитет за национализам и расизам у Србији. Ниједна власт у Србији од 1912. године и одласка Османске империје са овог дијела Балкана није имала снаге, или није хтјела, да се ухвати у коштац и да се избори против ове пошасти, већ напротив, сви су национализам и ниподаштавање других народа у већој или мањој мјери његовали...”

“…А што се тиче оних девет милиона грађана који воде поријекло са ових простора, а живе у Турској, они су углавном Бошњаци и говоре босански језик. Бошњаци су народ који је највише страдао у двадесетом вијеку и има их вишеструко више у расијању него на Западном Балкану, одакле и потичу њихови коријени. Распадом Османског царства и окупацијом простора од Оризара у Македонији, преко Призрена и Санџака, па све до Цазина, а касније и распадом СФРЈ, Бошњаци су највише изгубили и под налетима разних национализама, убистава, притисака и етничких чишћења, спашавајући животе, раселили су се широм планете, али никада не заборављају своје коријене, поријекло и географски простор са којег потичу, како год да се тај простор данас зове и колико год да га држава чини…”

Нермин Гицић

 

***

 


Ниподаштавање српске културне баштине

· Каква је то одважност господина Гицића, кад каже да су српске народне песме без икакве вредности, а дивили су им се највећи европски умови 19. и 20. столећа? Он каже да су их певали „слијепи гуслари, који, из техничких разлога, нису били у стању да виде стварност и истину“. 
· Каква је то одважност господина Гицића (да ли је интелектуална?) кад ниподаштава уметничку вредност Његошевог „Горског вијенца“ и вредност романа „На Дрини ћуприја“, за којег је српски писац Иво Андрић добио Нобелову награду?
· А говорећи о историји, Нирман Гицић је показао потпуно непознавање чињеница из наше прошлости, јер „Начертаније“ Илије Гарашанина сматра претходницом српског национализма и расизма, а не зна, да је „Начертаније“ дело француске обавештајне службе, што је открио (у варшавским архивама) проф. др Љибомир Јакшић-Дурковић. Њиме је Србији наметан колонијални план – уједињење с Хрватима и Словенцима, да би се Српство ослабило и претапало у југословенство. Илија Гарашанин је наслутио ту латинску подвалу, па га је преправио и усмерио ка уједињењу српског народа - на српским етничким и историјским земљама, које су, већим делом, биле окупиране од Турске, Аустроугарске и Италије. 
· Нирман Гуцић верно прихвата и страховити речник колонијалних западних држава с краја двадесетог столећа, кад су планирале и спроводиле разбијање Југославије, користећи се Словенцима, Хрватима, Шиптарима и муслиманима. Тада су сву кривицу за изазивање рата приписивале Србима, а двадесетак година касније, ево, видимо, Нирман Гуцић се користи њиховим, антисрпским, речником. 

Нема Срба муслимана

Нирман Гуцић се руга Србима. Каже, да Срби не верују у оно што други пишу. Уверавам га да нико неће од Срба и припадника осталих народа – који логички размишљају (не научно) поверовати у оно што је он написао и у оно што он мисли о муслиманима на територији бивше Југославије. Он их све зове „Бошњацима“ и не дозвољава могућност, да је ико од њих Србин. Или, бар, да је српског порекла. Он тврди да је свих 9 милиона муслимана у Турској, који се организују као српска национална заједница, „бошњачке“ народности и да говоре „бошњачким“ језиком.
Оваква тврдња је права лудост. Јер, Турци су владали скоро целом данашњом Мађарском, Молдавијом, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Грчком и данашњим српским земљама. Кад су се Далмација, Крајина, Мађарска и Војводина ослободиле турског ропства – крајем 17. и почетком 18. столећа, онда су исламизирани становници ових области насељавали земље под турском влашћу. Тако су, например - у Босну и Херцеговину, стигли муслимани из Далмације, Славоније, Лике, с Кордуна из Баније, па и из Мађарске. А у свим овим крајевима, одакле су стизали муслимани, живели су Срби - као већинско становништво. Дакле, многи од њих су исламизирани у време турске власти и, кад су ови крајеви ослобођени, иламизирано становништво се повлачило на турске земље – и у Малу Азију, и у Бугарску, и у Србију, и у Херцеговину, и у Албанију и у Босну. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
Даље, после Првог и Другог српског устанка, исламизирани Срби су насељавали делове Херцеговине и Босне, а многи су одлазили на Косово и Метохију, Албанију, Бугарску и у Турску. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин- зато што су селили?
После турско-српског рата 1876. и после Берлинског конгреса (1878), многи исламизирани Срби су одлазили у Турску, Албанију, у Македонију и на Косово и Метохију – највише из Рашке, Црне Горе, Херцеговине и Босне. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
После Првог балканског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску с Косова и Метохије, из јужних делова данашње Србије, из Црне Горе и из Македоније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?
Чак и после Другог светског рата, многи исламизирани Срби су одлазили у Турску (само у Турску) с Косова и Метохије, Македоније, Рашке и из Албаније. Значи ли то, господине Гицићу, да нико од њих није био Србин – зато што су селили?

Невероватне су нападне тврдње данашњих „Бошњака“, да нема ниједног муслимана српске националности. Ето, од тих 9 милиона муслимана у Турској, Гицић тврди, нема ниједног Србина. Нема ниједног Србина муслимана ни у Србији, по тврђењу Нирмана Гицића. Чудно је то, да чудније не може бити! А ако овом чуду додамо и тврдње Ватикана и Хрвата, да на Балкану нема ниједног Србина католика (опет, чудо), онда се у свету – последње две хиљаде година десило несхватљиво чудо! Две највеће религије на свету – Ислам и Римокатоличка нису успеле, да превере ниједног православног Србина. Па, забога, ако је то тако – зашто се тај чудни феномен не изучава? Могу се њиме бавити: религија, политика, историја, психологија, социологија... и шта знамо која још од друштвених наука. 
Чудо је (опет, чудо) да овако једноставно питање (логички лако), није изазвало званичне интелектуалце и државнике у српским земљама – да га ставе на дневни ред својих међународних и билатералних односа?!

Од завичајних имена – нове (несрпске) нације

Не упуштамо се у потпуну расправу о стварању нација на основу завичајних имена у бившој Југославији – боље речно, на основу српских завичајних имена. Десило се то са завичајним именом – Македонијом. Тамо се ствара „македонска“ нација. Ствара се и од завичајног имена – Црне Горе – „црногорска“ нација. Ствара се од завичајног имена – Босне – бошњачка нација. Хајде, да погледамо, делимично, одлике ове последње – „бошњачке“ нације, или „босанске“. 

1. Нетачно је да се народ у Средњем веку у Босни звао (национално) Босанцима. Звао се завичајно Босанцима, а сва документа бележе тамо Србе. Обласни господари у Босни, а после Душанове смрти и владари Босне, у повељама, бележе – да су им и родитељи и преци Срби.

2. Није тачно, да је у Босни у Средњем веку била нека богумилска вера, коју ствараоци „бошњачке нације“ узимају као оправдање за своје несрпско порекло. Хрватски историчар Фрањо Рачки је унео фалсификат о богумилској вери – на основу тога што су високодостојници Ватикана православне вернике звали: бабунима, патеренима, богумилима, незнабошцима, шизматицима... А тако су православне звали и у Другом светском рату. Ето, једно од тих погрдних имена је Рачки узео за неку нову религију и фалсификовао - да у српској Босни није било хришћанске православне вере! 

3. Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао бошњачким језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је уговор писан у четири примерка – два на српском и два на латинском језику. Даље, од краја 17. и почетком 18. столећа – и Турска и Млетачка Република, касније Аустрија, ће избегавати именице „Срби“, „Србин“, „Србија“ и изразе: „српска земља“, „српски народ“, итд. Тако ће Аустријанци српски језик звати „земаљским“, па „босанским“, о чему је написао књигу француски историчар Андре Бар – 1903. године. Милоје Милојевић ће забележити, око 1870, да су Турци и Шиптари имали право да убију Србина на Косову и Метохији, ако би рекао да је Србин, или ако би споменуо Србију, или рекао да је неки манастир српски. Убица је за такво недело добијао и новчану награду. А кад је Аустрија склапала уговор с црногорским владарима, тражила је да се не уписује, да је уговор сачињен с владиком српским, него с црногорским. При издавању Србима пасоша, Аустрија је, обавезно, уписивала да су они Хрвати, итд.

4. Једно завичајно име се не поштује – а од њега би се, такође, могла створити нација. У питању је Херцеговина. Њу не поштују приврженици „бошњачке нације“ и упорно понављају да су Херцеговци - САМО БОСАНЦИ, ИЛИ БОШЊАЦИ. Докле ће то Херцеговци трпети, па макар били и муслимани, није јасно. Јер Херцеговци уважавају своје завичајно име – исто толико колико и Црногорци своје. А шта им би, досада, да се не одупру овој навали Босанаца – да се оно не спомиње, није потпуно јасно.

5. Присталице бошњаштва не поштују и неке друге завичаје – ни од њих, као и од Херцеговине, не праве нове нације. То је Рашка – кажу да су у њој само Бошњаци. То су и Косово и Метохија. Кажу, и у ове две српске области живе Бошњаци – а не Срби муслимани.

6. И на крају – не поштују ни Мачву, ни Шумадију. И тамо има муслимана – старином, али не дозвољавају да они буду национално Мачвани или Шумадинци. И ОНИ МОРАЈУ БИТИ БОШЊАЦИ. У Београду има муслимана староседелаца, али и они морају бити „Бошњаци“ – не дозвољава им се да буду Срби, Србијанци, или Шумадинци.

Ето, нека читаоци одлуче – да ли је у праву Нирман Гицић. Тврди, да Турци, за време од 500 година своје владавине у српским земљама, нису исламизирали ниједног Србина. 

Слободан Јарчевић Београд, 28. 12. 7518 (2009)

 

 

 

 


Посланица Србској Омладини

Генерална — Аутор svarog @ 12:24

 

ПОСЛАНИЦА СРПСКОЈ ОМЛАДИНИ

Омладино наша, децо славних предака, синови отаџбине наше

Вама се данас обраћам, вама упућујем свој позив, јер сте баш ви, уместо да будете ослонац, обновиоци и изградиоци земље своје, учинили највише да још болније закрваве и овако тешке њене ране. Несрећна туђинска пропаганда помутила је ваш вид, и збуњене и обмануте, гурнула вас да, баш ви, будете оруђе пропасти народа свога.
Омладино српска, децо отаџбине наше. 
Вратите се здравом разуму, српском разуму. Уставите се. Стојте. Не у провалију, не у бездан у који гурате себе и народ свој. Није српски народ то заслужио од вас. Ма како да су паклени туђински утицаји који су вам душу разорили, који су вам срце отровали, који су вам ум помутили, ипак сте ви синови народа српског, покривени старом славом српском. И у данашњем сумраку блиста она јаче него што је то светлост пожара, којим, гурнути туђином, ви палите своју сопствену кућу, којим, заблудели и избезумљени, желите да спалите свој сопствени народ. 
Април је ове године означио југословенску срамоту, а не српску. Још је жив народ витезова, који су ту славу пренели широм Балкана. Али, запамти то, омладино наша, то није никад био народ паликућа, ни народ пљачкаша, нити разбојника ни подмуклих убица из заседе. 
Кроз читавих тринаест столећа ореол витештва осветљавао је пут српског народа. Не да, не дозволи, омладино српска, да те са тога светог пута злокобни туђински гласови одвуку не само у пропаст, него и у нову срамоту.
Светао је, частан и јуначки био увек пут српског народа и такав мора остати. Ко са њега скрене, отпадник је и издајник српског народа. Не гледај ни лево нидесно, омладино српска, гледај само на велике своје претке.
Дошло је пресудно време. Време када се мора мислити својом главом, српском главом. Дошао је последњи час да вам се отворе српске очи, да кроз њих видите бистро и јасно и догађаје и људе, а пре свега интересе нашег народа.
Децо моја

Не трујте се пићем из отровног туђег брлога; напајајте се чистом водом са извора здраве српске народне свести. Ту ћете једино наћи најлепшу историју коју може један народ да доживи. Ту ћете, ако само погледате, ако само духом својим захвалите, наћи дела својих отаца, и задрхтаће вам срце пред тим откровњем од радости, поноса и страха.
Страха, јер ћете тек у том тренутку открити и разумети какав је кобан и страшан био пут на који су хтеле зле силе да вас баце, да униште вас и народ ваш. Тај пут, на који су они хтели да вас гурну, није пут части. То није пут јунаштва, јер јунаштва нема без витештва. На томе путу нема победе. То је пут који води само на згариште и гробље. Неславна згаришта и неславна гробља. 
Омладино српска

Нека у твојим младим срцима закуца опет онај херојски, витешки откуцај, којим је куцало срце српског народа кроз векове. Нека у теби живи увек само душа наших праотаца и онда никад нећеш скренути са правог народног пута. Њиме пођи данас већ, омладино, последња веро наша. 
Крваве ране Србије. Да ли вас оне боле, омладино српска? Њена сте ви деца, у њој сте први дах свој удахнули, прво вас је сунце ту огрејало и прву сте реч у њој прозборили. Зар има за вас нечег ближег, нечег приснијег, нечег дражег од отаџбине, свете земље у којој леже кости наших отаца? Она је ваша и у срећи и у несрећи. За њу су, једино за њу, а не за туђе обмане, милиони ваших предака као јунаци и витезови умрли. Будите свесни да носите име Србина, има велико, име тако славно и часно да вам данас, многим, не припада. То велико име, то је наше највеће благо у нашој данашњици срама и понижења. Оно је једина звезда водиља данас на нашем замраченом небу.
Децо моја, синови Србије

Ја дижем славну заставу српску, заставу за чије су часно и неупљано лепршање милиони дали драговољно животе своје. Хајте под ту заставу вере и надде, части и јунаштва, која ће одагнати од нас све патње и све поразе наш. Прихватите је и носите је, чувајте је и браните је.
Омладино српска

Ове моје речи су аманет мој и тестамент вама упућен. Кроз моју душу и моје срце говоре вам милиони из гробова који су славно, пожртвовано, пали на бојним пољима вас ради, вама да буде боље. 

Последњи тренутак избија

Вратите се дому своме, огњишту очинскоме, вратите се отаџбини. 
Вратите се мајци Србији. Дођите да заједно са мном узвикнете:
Све за Њу, ништа против Ње.

 

Милан Недић

 


Београд, 10. септембра 1941 

 

 


Дух Туђинштине

Генерална — Аутор svarog @ 12:10

                          ДУХ ТУЂИНШТИНЕ

  Питање туђинских,инородних, на наш и духовно-културни и дриштвено политички живот врло је компликовано.Ту скоро написано је у једном нашем часопису,да је целокупни словенски живаљ на Балкану, па и ми, од свог доласка на њ разграђен и духовно и социјално и политички.Туђинске стихије,разједињавајући инородни дух,ухватили су нас у своју матицу и иситнили нас.Још више:ми смо као мисионари тог туђинског духа међусобно војштили и сатирали се.Оно најлепше у сцим областима нашег староотачког живљења уништено је организованим налетом туђинштине.

  То је било у почецима наше балканске историје.После се наставио исти процес само у другим облицима и срединама.Резултат је:никад у историји нисмо рекли своју сопствену реч.своју мисао, ни на свој сопствени начин  културно се изразили.Увек смо били потрошачи и имитатори туђих културних тековина;асимилатори,а никада творци.Наша раса,вели није учинила ниједан велики културни замах,ни један оригиналан крупни прилог човечанству.

  Нама се,међутим, то питање туђинских утицаја поставља на сасвим другом плану.Ми смо свесни тог утицаја и често пута,осећамо га дубоко трагично.Али,ипак,знам за једну основну ствар:нема потпуно аутохтоних култура.Ниједан народ није своју културу изградио потпуно самостално,нити се,као усамљен бор у некој безгорици,без веза са другим културама.Има нешто,понекада скривено,али у суштини заједничко свим културама.То је идеја прогреса,тежња за превазилажењем стварности и за уздизањем ка већем и савршенијем.Та идеја као унутарња битност сваког човека јесте у ствари логосна основа у човку; то је божански елеменат у човеку,оно што је Јустин философ називао logos spermatikos.Том логосном духовно се и споразумевају људи,том логосном суштином утичу позитивни елементи култура један на други.У њој се корени идеја свечовечности,најдубља мисао човечанства.

  Зато културни,позитивно културни,не морају бити означени као погубно развиће нашег културног духа и његов лични изражај.

  Ево како треба поставити  то цело питање:колико су инородне културе  својим позитивним елементом  утицале на нашу, а колико оним што је у њима негативно?Зато када говорим о духу туђинштине,о ономе што разноструко спутава и  наше духовно стваралаштво и економско напредовање,ми постављамо питање овако:због чега су,када и у коликој мери,ти негативни садржаји страних култура код нас били примљени,уњедрени и афирмирани као позитивни?И онда још:колико одговарају туђински културни идеали нашем народном,колективно саграђеном, идеалу-идеалу личности,заједнице,мисли итд?

  Ми смо имали тешку судбину,да смо рано постали духовна колонија економска.Наш модернизам је почетак однарођавања.На свим линијама и културног и економског стварања модернизам је по једном систему,срачунатом и одређеном,потискивао све наше народне вредности,као ниже.И особеност нашег културног става,и дух који је израдио идеал наших духовних стремљења,и особеност наших друштвених односа,и све-све је то било оспорено.Оно туђинско,унето са стране,дизато је на висину идеала коме треба тежити.Природни процес нашег културног узрастања,израза,пресечен је и упућен другим правцем,дијаметрално супротним ономе што наше народно сазнање носи у себи као идеал.Туђа семена посејали су на наше тло,туђе идеале метнули су место наших.Туђинско у свему томе јесте дух који одрођава,који крајњи идеал меће на сасвим друге основе.То је изокренут идеал потпуног,истинског,човека.Нови напредни човек кога су огласили за идеал за чије остварење треба уложити све творачке напоре,проткан је духом отпадништва од логосне суштине бића и ствари.Он је отпадништво од космичког творачког процеса.То је рехабилитација и афирмација сатанског у човеку;издизање онога што је најниже у човеку за највишу вредност. 

  На томе духу,који није био наш,изградио се нарочит тип човека,однарођеног,човека који нема никакве унутарње везе са духом наше историје,са нашим моралним стремљенима.То је тип човека који је похлепан на пару, на удобан живот и лепу жену.То је профитер,а не стваралац;то је човек који лако и површно мисли,који у себи не носи смисао ни за што што није везано за његов интерес,коме он служи не бирајући средства.Наше модерно културно уздизање вршено је у том правцу.Наша грађанска класа уводила је и даље у живот спроводила све то.Она се модернизовала одбацујући све народне обичаје и светиње.У нашој историји они нису налазили ништа за подражавање.Они су своје идеале тражили на страни,у туђим величинама које,често пута,по своме садржају нису ни близу наших.Живело се и мислило по шаблону:све што је било страно,од начина одевања и храњења па до духовних разонода примано је без самосвесног критицизма.Тако се ствприо тип градског човека и градске културе која је однарођавала.

  Наш град је и данас.ако не потпуно етнички оно духовно ненародни.И по начину којим живи,мисли идела,и по ономе што има као свој крајњи идеал наш град не учествује у изграђивању народне културе.Он је отупавио за духовно,изгубио способност за народне духовне синтезе.Он живи другом идеологијом идругим ритмом од оне којом живи народ.Народ је стваралац,град  је исходиште рушилаштва и анархије.Народ раскрива своју духовну суштину,испреда,као на повесму,из својих несагледљивих дубина велике идеале и карактере:он мисли и ствара логиком и ритмом вечности.Град пројављује своју суштину у тежњи за профитом.Он не ствара за историју,него за себе.У однос у према народу,код нас, град је експлататор.Он нема самобитне суштине ни дубине.Он је више посредник,културтрегер,него стваралац.

  Наш град унео је у нашу нашу културу негативне елементе западне културе.Преко њега је оно што ми укупно означавамо туђинштином продирало у народ.Није случај,него правило,факат, да села која се налазе око града најпре морално атрофирају.Град је изњедрио из себе тип безобзирног профитера.

  Таква је,свестрано посматрана,наша стварност.Ми је не примамо такву,нити се миримо са њом.Јер примити је такву и не борити се против њене рогобатности значи погасити савест и угушити у себи љубав према свом народу и његовом напретку.         

                                                                                                    

                               ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ


Лужички Срби

Генерална — Аутор svarog @ 16:51

Лужички Срби

 

Где је Србима родни завичај?

Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и ;где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
да нису то моравска или чешка земља?
Ах, снага Чешке и њена слобода
претворене су у прах...
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није, можда, ритерска Пољска,
која је слободу изгубила .исто тако
и коју растржу неслоге?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није у Илирији или Далмацији?
Тамо где је - Рагуза* прастара
краљица мора?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Није ли то Словенија, или можда Србија,
чија нам је реч блиска
и где Милош краљевски престо има**?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Русија бескрајна,
трећина света,
у којој сунце не залази никад?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Реци ми онда где је тај пространи крај!?
Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!


Хандриј Зејлер, Лужички Србин 1843. год 


Симбол Вере

Генерална — Аутор svarog @ 13:02

          СИМБОЛ ВЕРЕ

          СРПСКЕ ОМЛАДИНЕ

 

1.

Верујем да су несавесност у животу и неиспуњење дужности,лична разрачунавања,завидљивост и мржња гробари моје отаџбине.

2.

Верујем са Христом да васкрсење не бива без смрти и да ће народ српски,после тога на Голготу,ускрснути.

3.

Верујем да од нас,нових поколења,зависи хоће ли живот по ускрснућу трајати,или ћемо се сурвати у провалију.Зато морам вредети не на речи,него на делу.

4.

Верујем да треба да волим свој српски народ и своју отаџбину у несрећи још више него што сам је волео у добру,да је права љубав у самозабораву,те морам све лично и ситно истиснути из свог видокруга.Не смем мислити на своју корист јер сам потпуно свестан да мени,појединцу мое бити добро само ако је народу мом и отаџбини  мојој добро.

5.

Верујем да треба помоћи сваку добру намеру до циља општег уздизања;не смем непризнавати рад других,истичући самохвално себе.Над поштеним радом или успехом сваког народног члана нека се срце моје испуни радошћу,а над његовом патњом нека се испуни болом.Да не мрзим старије и да им не ласкам,да не потцењујем млађе и да их не мазим.

6.

Верујем да само радом,стручношћу и трудом могу сарађивати на темељу сигурније и светлије будућности свију нас.

7.

Верујем да без садржајног нема осећања народности;без потпуног знања српског језика,историје и књижевности,без одржавања вере и обичаја,без своје песме у болу и радости,моје србовање било би празна орахова љуска.Зато ћу упознати стварност народног живота и његове потребе,а народне умотворине,нарочито песме,биће ми најдубљи и најчистији извор за упознавање духа народног.Он ће ми показивати пут моралу,философији,естетици.Откривањем добра и зла,идеалом правичности научиће ме да браним своје, а не отимам туђе.

8.

Верујем да као појединац пред туђином претстављам свој народ и да ће туђин по мени судити о моме народу.Углед народа мога зависи од моје спремности,мога карактера и мојих поступака.

9.

Верујем са кнезом Лазаром-свесно,не из слабости-да је небеско царство увек и довека,и одабирам живот по правди,витештву и јунаштву, а у савести носим савет мајке Јевросиме да ми је боље изгубити главу,него огрешити душу.

10.

Верујем да је сваки частан рад достојан поштовања,да жуљеви на сељачким радничким и радничким рукама стварају живот као и боре на челу мислиоца и пламен у оку уметника.Знам да смо сви потребни животу,зато ћу одабрати позив по способностима и нећу га се стидети,као ни Творац што се не стиди свога дела.Стид би ме било да се отимам за оно чему нисам дорастао.

11.

Верујем да је истрајност најтрновитији пут за младост,али је у њеним рукама зрело класје жетве,мир и тиха радост спокојства.

12.

Верујем у будућност српског народа изграђену од самопожртвовања,

поштења и рада,од етике светосавске,косовске,народне вере и песме.Заклињем се да ћу их се сећати,поштовати их,држати их се увек и довека,амин.

Српски Народ,3.јул 1942.година I,бр.5.


Стари и Нови Поредак

Генерална — Аутор svarog @ 17:45

                               СТАРИ И НОВИ ПОРЕДАК

    У либералистичко-капиталистичком поретку нација представља збир појединаца,који имају слободу да се у животној утакмици боре један против другог.У ту сврху они имају право да се удружују.На тај начин су настали трустови,картели,синдикати,професионална удружења,па и политичке организације,које омогућавају овај рат сваког против свих,тако да је марксистичка класна борба само логична последица ове опште зараћености у оквиру нације и државе,Од свега наравно нација и држава највише трпе.

   Нација је разједињена,без какве више идеје-водиље, а држава слаба,услед удараца који јој се час с једне,час с друге стране наносе.Сукоб између рада и капитала само још више појачава класне разлике и утврђује материалистичко схватање света и живота.Лично богаћење постаје највиши идеал, а грабеж и отимачина, заједно са тлачењем слабијега,бивају тако рећи законски признати.Све се то врши тобож у име принципа селекције, при чему често побеђује аморални тип гангстера, политичког ђилкоша, пословног шпекуланта и бирократског афераша.

  Благодети оваквог поретка ми смо сви осетили у нашој бившој држави.Таква, она је морала пропасти.Чињеница пак што српски народ  не жали за њеном прошлошћу доказ је његовог моралног здравља и његове државотворности.Непомућеним политичким инстиктом српски народ осећа да се нова држава има да изгради на чвршћим и трајнијим темељима.

   Та нова српска држава је у стварању,иако под нечувено тешким  околностима.Није можда ни важно уколико ће се она у овом ратном времену моћи остварити.Али оно што је врло важно јесте чињеница да се у српском народу све више учвршћује уверење да његова нова држава мора бити национална и социална.Народ у њој мора бити сложан, повезан честитошћу и вером у вечну правду.Држава као власт,мора бити регулатор свих односа и вршити врховни надзор, неумитна према свакоме ко ради против општих интереса.

   Рад мора бити опште право и општа дужност, а награда се има додељивати према његовој општој корисности и према томе како се врши.Себичњаци, забушанти и паразити морају бити сузбивени.Класне разлике морају нестати.Читав српски народ мора бити уједињен у духу старе српске задружности, по којој се сваком зна његово место, али сви раде по начелу: сви за једног и један за све.Такав, српски народ ће себи изградити трајнију и праведнију државу.

                                                                                                              ВЕЛИБОР ЈОНИЋ

                                                                             

 

Преузето из:Српски Народ,бр.28.год.II.стр.3


СТЕГА

Генерална — Аутор svarog @ 16:53

ЗАКОНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ 
 
 
 

ЗАКОНСКА СТЕГА

 

Во имја пресвјатија јединосушчнија и јединославнија приснопоклањаемија и нераздјелнија втријех ипостасјех животворјашчија Троици, отца и сина и св. духа - Амин.

Ми главари и старјешине и вес збор Црногорскога обшчества, будући днес собрани на једино мисто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатељи собирајут војску и чине све војничке приправе радећи ден и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тиранство подложили и дјецу нашу у вјечну невољу и робство затворили и под жестоки јарам порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже сего изговара:

Прво

Призивајући пресвјатое имја Господа Бога вседржитеља у помоћ и нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо да се издати и преварити међу собом нећемо.

Друго

Рекосмо и заклетвом утврдисмо да ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на нашу браћу Брђане ударио да хоћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчиу всесиланго втроицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.

Треће

От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и 
издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.

Четврто

Таквога издајника увијек от сабора и обшчества нашега отлучисмо да чести и пошчења нема него он и род његов да останет во вјек у срамоту и безчест, како издајник вјере и закона и хулитељ имена Божија и крвник свега нашега народа, и ако би Бог у наше вријеме уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, али послије нас у вријеме наше дјеце и насљедника; то ми таквому господину и дјеци нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријиме и во вјек ови издајник и његов род да немају чести ни пошчења ни остале милости никакве, него да будет како род клетвопреступни и пријеварни, у ненавист свакому и мерзост.

Пето

Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјетое Евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

Шесто

И свака нахија да прими и узме поједно писмо, које хоће држати у своје руке, да се находи от рода у род, а у Митрополији једно остависмо, које има бит сахрањено међу Грамате и хрисовуље царске и свакому царско.му, краљевскому али принцискому двору и посланику приказано.

Јоан Радоњић, црногорски губернатор, сердар Јово Петровић, кнез Вуко Богдановић и остали сви главари од све Црнегоре. 
 
 
 
 

ЗАКОНИК ОПШЧИ ЦРНОГОРСКИ И БРДСКИ

 

Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа, Амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брда на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798 года, октомвра 18 дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народах от свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

Первое

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, потврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест на дан Преображенија Христова 1797 года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако и истоме писму свакога издајника проклеству и анатеми предасмо и от сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога обшченароднога крвника и вас његов дом између нас искоренимо и да от њега никога не оставимо.

Друго

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чоека не би кастига било, тога ради рекосмо и зароку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца ол Брђанина, или Брђанин Црногорца, без иједне кривице и нужде, него од силе и опачине, да се такови убојица не може никаквим благом одкупити, но ако се ухвати да буде објешен, ол камењем побјен, али огњем из пушаках разнесен.

Треће

Ако тога убивалиа не би могли ухватити. него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће да се има све, од мала па до велика, процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло чинио, а другу половину за глобу земаљску узети.

Четврто

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио и код себе држао, или га оратио и бранио, или таио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таквога једнако 
ћерати и кастигати како и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имати бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Пето

Ови рукоставник и убојица ако би се икад у које му драго мјесто ухватити или убити могао, да га најкрањи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

Шесто

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу, када се инадом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разабере све по реду који је започео инад и свађу, за коју ли ствар и нужду и који је зачео први бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такове ствари и више и кадаје забрањено да се не чини бој и самовољна освета, тако даклен познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристајало буде.

Седмо

Који Црногорац оружјем или дрвом, или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине - да се јунак назове, ђе прилике и потребе одјунаштва није, на гаквога да се рана и глоба двоструко суди.

Осмо

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за овај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа, који у крађу погине.

Девето

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нектећи чојка рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити, колико се може боље учинити.

Десето

Ако који убије чојка напастника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се от њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити као и оно нехотице учињено.

Једанаесто

Који чоек узме туђу жену иза жива мужа или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема, по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати како беззаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће да се процијени и раздијели, како и онога, који самосилно чојка убије.

Дванаесто

Који поп вјенча чоека с женом иза жива мужа, али с ђевојком грабљеном на силу, или с другом, коју закон не допуштаје вјенчати, такови да будет лишен свештенства и прогнан из нашега обшчества безчастно како беззаконик и проклети хулитељ закона Божија и како губитељ душ христијанских.

Тринаесто

Ако лупеж погине, али се рани идући у крађу, да за њега поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га ова земља бије једнако како и Рукоставника.

Четрнаесто

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796 на Преображеније Августа 6 дан утврђено, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да будет 
извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпошчине учињена изговара; тојест за говедо мало оли велико осудбине цекинах дванаест, а глобе земаљске цекинах десет. За једно улишче челах равним начином, како и заједно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подмирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће, оли из обора и остале различите лупешчине, разбирајућиједно поједно редом и цијенећи колико која ствар асприх ваља, пак на прама цијене поставити приличну глобу и осудбину, на примјер речи која стварједан грош ваља, на то нека буде осудбине грошах пет, а глобе грошах десет.

Ово се размије за сваку покрађу из куће и изван куће украдену и понешену, не спомињући дјете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, али друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Петнаесто

Који чоек хоће по данас продавати кућу или баштину или виноград или метех и дубраву, или остало своје надвижно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, пак ако не би кћела близика купити нека понуди мергинаша, то јест раздијоника од баштине; не би ли он ктио купити, тада слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојка или сједока, како је близику и мергинаше нудио и како они нијесу хотели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер годиште и дан од мјесеца да се чисто знаде и кадаје књига писана и на које мјесто, пред коима именом и презименом сједоцима, од којега су племена били сједоци и како су ови подписали, или не умјејући писати крсте учинили за више вјерованије, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено, а ионако куповица не може бити.

Ово се говори по данас за оне који хоће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали.

Шеснаесто

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам или плиен, или коју штету и похару, или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде помирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужио буде.

Будући све ово више писано договором саборним учинили, и опет на данашњи августа 17 дан, а 1790 года всеобштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујушчег правила:

Седамнаесто

Знајући да највише зла и крвопролиће у нашој земљи с лупежах бива, и да су томе највише родитељи криви, који испочетка не хоћеју своју дјецу с добрим дјелом васпитати, и ни у страху Божијему содержавати, него их још њекоји уче и силују да туђе имање грабе и краду, и да свако зло и беззаконије чине, како што су и ови чинили, тога ради рекосмо и с овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде вола или коња у које му драго мјесто у Црнојгори и у Брдима, или у Приморју нашој браћи пријатељима, који се находе у цесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупеж има проћерати једнако како и убиваоц који самосилно без сваке кривице человјека убије, будући када украде туђега вола или коња, он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш, која другог коња ни вола нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду башчину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ичега за прибавит животиње без којега живјет немогут; ако ли лупеж по данас украде брава, или коју другу ствар, која ваља као један брав, то је за први пут да има платити како у четрнаестом правилу говори; ако ли се пак и други пут у таковој крађи нађе, да се има судит и кастигат, као и они, који самовољно убиство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити немогу; даклен нека сваки у будушче знаде, шчо га допанут хоће ако се у лупештину обрати; а родитељи нека своју дјецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе; такођер и сваки домаћин от куће, нека своју браћу и чељад на добри начин наставља и учи да зло не чине и туђе не краду, јер и онако биће им жалост, када који за злочинство буде от суда кастигат.

Осамнаесто

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране взаимну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Примораца искати, то нека иште по путу суда, јер иначе биће подложен кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу чинио или зло у Црнугору и Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји како и њиове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме да сваки судом одговори, и да плати колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевица и самовољнс освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести: а Правитељство, које има от свијех нас постављено бити, да управља обшченародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правитељства не чини.

Деветнаесто

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живјети не може; али и то нека сваки знаде да они имају бити мирни и слободни без икакве мутње и кавге, на исти начин како и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству нити једно нити друго пази него највише инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чине, от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалстно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који беззаконо уједном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилисмо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару онад и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљскоме предат.

Двадесето

Ни један народ не може бити честит ни срећан, у којему законитога суда и доброг правитељства нема и ни једно правитељство без помоћи стојати неможе: зато дакле сви народи свијета на свако годиште дају у обшчу мирију порјез, колико је којему мјесту и держеви речено; а то не дају за друго,него за самиех себе, да се на оне новце држи правитељство и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од сваког злога и опакога чоека, да они могу мирно и без свакога страха своје после оправљати, и спокојно и мирноћи живити. А го је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити динарах шестдесет. Будући наш Преосвјашчеии Господин Митрополит и Кавалер Петар Петровић најпрво дао цијели доход од свијех земаљах цетињскога Манастира, које се находи у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима от своје кнежине сваке године сабрати и на ден рождества пресвјатија Богородици у Манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правитељства писмо узети, које он може у своју кнежину приказати, нека сваки знаде какоје и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

Двадесет прво

Находи се међу нама људих, који често за малу ствар позову другога на мејдан, али неће да дјеле сами јунаштво, него један и други кликују и купи војску, све што више може, па ето мејдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се њиова дјеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини ни приступа ђе може погинут.

Тога ради нека сваки знаде ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом от суда земаљског и от свијех нас ћеран како злочинац и возмутитељ народа.

Двадесет друго

Када судци сједу на своје мјесто судити ствари по њиховоме разуму и разсужденију подносење.

Прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце и управитеље постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу да им даде просвјешченије разума, силу мудрости за познати штоје праведно, свето и богоугодно.

Треће: пазити своје објешченије и заклетву да не преступе или по хајтеру суде, него по правици малому како и великому, јербо суд Божијест.

Четврто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другому у ријечи улазе и прекида говорење, него када први изговори, нека други почне говорити и нека обоица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њиове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио или да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обје стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могут све по реду чисто разабрати и сентенцију праведно по начину учинити, која ће се даваж ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији правитељства у записану књигу остављати.

Двадесет треће

Ако који судац зачне кога у суду судећи бранити, немоћи доказати разлоге и правице зачетаја брани и неразбирају мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји а не другога, који правије мисли имаде и ко бољи разлог о правици доноси, такви отвара себе и каже да је хајтерија, митник и возмутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложен жестокому кастигу, такођер и они, који би за мито или за пријатељски хајтер или по својему неразумију икакове тајне открио и казао што управитељство за обшченародну корист 
чини или говори потајно и сакривено; јер ни једно дјело не може напредовати желаеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун находи.

Двадесет четврто

Ако се нађе да који судац заиште или узме от икога мито навластито за оправдати кривца и окривити правога чоека, такови да се има из суда безчестно прогнат.

Двадесет пето

Кои чоек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље, него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супрот онога, с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин 
недјељу данах, а то мито, који буде дао или обећао, да пође у опшчу мирију и да се обећа и даде соку, који би насочио унапријед судца митника из оних главарах, што су по договору земаљскому за суднике и управитеље земаљске постављени или осталога чојка, који би икаквому судцу дао или обећао мито.

Двадесет шесто

Сваки мали и велики Царногорац и Брђанин остаје у дужности поштене и добре судце, који смо добровољно изабрали и по согласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити, сваку чест свијема наносити. Аколи се који нађе да речене судце обезчасти и осрамоти, то ће свијех нас, који смо их поставили, осрамотити и ми ћемо таквог искат да свијема за безчест и срамоту одговори.

Двадесет седмо

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, негоједни овако, а други онако расуждавали, у такву згоду ђе буде виши број судаца остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мити и хајтера својим разумом познају даје праведно како говоре.

Двадесет осмо

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смутњу међу дружином, таквога не трпјет, него одма послати дома, а искат от онога племена којег другог на мјесто његово добродјетељна и у дружину погодна чоека, такођер отправит и непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

Двадесет девето

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије, на обшченародни трошак постављени да не пазе ни работају друго него земаљске после и по начину да испуњају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ни један не може бити слободан ходити за своима послима дома или на своје путеве и трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску вјерно, како су на то и постављени.

Тридесето

Када се која мала или голема штета от похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или које му драго ствари у које племе неотице учињена то догоди, осгаје кнезу и главарима од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без свакога даљњега одмицања плати; ако би силом и задарицом навластито похарао, таквога суду земаљскоме објавити да буде кастигат како злочинац супротивник тишине земаљске.

Тридесет прво

Свако којему би напастни чоек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабитељством, нека прикаже суду земаљскоме а нека се сам своје воље не свети.

Тридесет друго

Како свешченици у свешчене дневи у црквама, такођер кнезови и старешине од племенајесу дужни свакога домаћина од куће научити и свакому говорити да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чипити престану и да се спомену и разумјеју ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже да се чувају од кастига, от којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући сетенције учињене за свакога приђе него ли је који зло учинио и свакому напријед казано, да ни један послије не може рећи да није знао што закон за које зло изговара. Знаде даклен сваки зашто смо се свиколици договорно прво у манастир учинили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је мањкало приставили.

Тридесет треће

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества; у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и воспитани у једном 
отечеству, али по несрећи мало је нас који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо; дај боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи дражајшег отечества савокупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и
 
управитељи, тако и сваки који на општенародну својега отечества службу опредјељен и постављен будет, имаде најприђе учинити заклетву от вјерности по нижеписаном начину, како се то чини међу свијем народом и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

На Цетиње, Августа 17 числа 1803. тода. Под знаменом всебшчаго Барјака.

 Преузето са сајта:Пројекат Растко Цетиње


БАЛКАНСКО-БРИТАНСКЕ ВЕЗЕ

Генерална — Аутор svarog @ 21:16

Милош Црњански

 

Британско-балканске везе: Везе у преисторији

 

  

КЕЛТИ У НАШИМ РЕКАМА

 

Траг Келта, у именима британских река и острва, није много познат у јавности, ни на британским острвима, ван кругова археолога. Тај траг, међутим, заслужује пажњу и наших археолога. Већ самим тим да је, невероватно, славофон. То неће бити заслуга scriba средњег века.

 

Ево каква сам имена налазио у археологији Шкотске, Енглеске, Ирске, Велса, у келтска и античка времена, и на античким, географским картама британских острва: Liig, Varar, Cenen, Drem, Murav, Cegin, Cethen, Don, Limina, Вoyan, Vechan, Lagan, Tama, Idris, Lab, Ultava, Thaya, Malena, Machno, Nen, Vedra, Sochan, Prosen, Braid, Iscir, Tuessis, Bar, Bach, Dobronos, Bingos, Peukh, Oboka, Tolka, Stour, Waya, Thamesis, Nith, Buna, Mur, Derwent, Ram. A у именима потока, на пример: Tromie, Malkie. И за основца у археологији та имена морају бити запрепашћујуће славофона.

 

И поред латинског преписа о изворима и на географским картама и у хроникама, обичном анализом, сваки ће наћи одговарајућа имена, чак и synonime за та имена у нашим рекама, од старина. На пример: Liig, са истим значењем, келтским, у нашем Љигу. У старовелшком је протумачен као „утока реке која је блатна“. А river mouth ending in mood. Поред те речи, за утоку, на античким картама, овде, јавља се и „usc“. Протумачено је као синоним за исту хидрографску појаву, за Ушће. (И ако један британски археолог предлаже, баскијско, алародијско, тумачење, јасно је да је код нас оставила та реч келтски траг. )

 

Varar, Vardanos, јавља се на картама већ у Скитији, Јужној Русији, у близини вароши Керч. Као и у Кубану. А налази се доцније у Македонији. Корен тог имена је келтски. За воду. Drem, Murav, имају synonime у славенским Мурама, Моришима, Мравама. Cegin и Cethea оставили су трага у Црној Гори, и Далмацији. Limina je латинизирани synonim за Лим. Речица у Кенту. Ирски Boyan не треба ни тумачити. Весhan, и Vechan, су протумачени у британској келтској топонимији као хладне реке. Као и наш Zvechan. Lagan i Тама су, без даљега, упадљиво славофони.

 

Идрис је оставио име једној реци Истре. Lab je познато име славенских река. Ultava је Влтава. Ческа је еминентно келтска земља у преисторији. Упадљиво су славофони и Thaya и Machno. Nen има трага у Далмацији. Prosen, у V. Brit. протумачен је као сеновит, — shadowy, а има га тако и у Словенији. Iscir je оставио траг у Бугарској. И у имену Дунава. Tuessis je Тиса. Грчки Pathisos. Wedra и Wear су јасно славофони, а немају англосаксонског тумачења. Sochan je наша Соча. Dobronos нема тумачења саксонског.

 

А славофони су, нарочито за Русе, и Birgos, и Oboka и Tolka. Peukh je пек, златоносни, Пек. Тако је протумачен и у Енглеској. Stour и Waya су занимљиви у Словачкој. Јављају се у речи и имена река: Vah, Gway, Wye. Nith, келтски је протумачен као вировит (wirrling ). Налази се у нашој речи за вир, а исто тако је сачуван и у Србији, као и Ness, Nesae, Nith, Naissus, данас Нишава. Buna, Bana, Bonatia, у старој Ирској, оставила je трага у корену река и код нас, као и Boyan. Murev, Muravia, овдашња, у имену славенских река на више места. Murev je, на пример, утока у Варар, већ код Птоломеја. А Морава је записана тако у Чешкој већ године 822. Derwent и Ram, нису само славофони, него их има и у Босни, еминентно келтској земљи у преисторији.

 

Келтски корени у називу свих тих река, у Европи, из преисторије, сами по себи можда и не би били толико чудновати за нас, као субстрат. Оно што је зачуђавајуће, то је њихова јака славофоност. Ако се уз та имена река на британским острвима (нарочито у Шкотској ) просто испишу имена наших река, уопште славенских река, почев од Херодота, резултат је још чуднији. Ister, ca Boristhenes, ca Tanais, ca Don, налазе се и у Шкотској. Ево на пример, како имена наших река, стају поред ових на британским острвима из келтског доба: Мур, Сора, Кокра, Сутла, Сана, Уна, Корана, Идрис, Соча, Драгона, Драва, Добра, Коритњача, Крка, Коруна, Арса, Випава, Лика, Цетина, Укрина, Спреча, Лим, Дрим, Искер, Осма, Вид, Лаб, Караш, Тамна, Пек, Морача, Бојана, Вардар, Нис, Буна. Сва су келтског корена и порекла.

 

Једино ће за Ибар, можда, професор Оштир имати право да је алародијског порекла.

 

И друге речи хидрографске на британским острвима звуче славофоно, кад су из келтског доба. Ваr, bara, mochar, су синоними и наших речи. Тешко да су то транскрипције scriba. Свакако да у именима и наших и британских река можда има још старијег санскритског корена, и санскритских веза (као на пример: Arun, Cutch, Tamar, Kerka, Sutla, које и данас још живе у Индији ), али тешко да је славофоност келтских и наших имена река случајна. По мом мишљењу то су знаци преисторијских додира и веза.

 

Та иста појава сродности, фонетике, и корена, постоји и у именима наших и британских острва на старим географским картама. Птоломеј, на пример, бележи у Великој Британији, следећа имена острва: Šoa, Hinba, Olanig, Ebuda, Monarina, Mul, Scarba, Jura, Golin, Ulva, Bol, Ram, Barra, Gorbal. Све су та имена из доба тајанствених Picta (Pictoni, Pictavi ), чије порекло није протумачено ни данас, а о којима се уопште тако мало зна. Тешко је замислити да је Птоломеј просто измишљао имена острва. Питање остаје: ко су били Picti? Тешко је замислити да су британски антиквари просто измишљали СЛАВЕНСКА имена. Ми. мислимо да се поред грчког корена, и код нас, на Јадрану, у именима острва, налази келтски траг. Овде то даје археолозима много главобоља. Професор Chadwick, чувени археолог Шкотске, пита се шта значе имена малих шкотских речица прастарих времена: Ладо и Малена. Каже да су шашава. Simply fun. Ми мислимо да су славенска.


ЗАШТО БЛОГ

Генерална — Аутор svarog @ 20:58

                              ЗАШТО ЈЕ НАСТАО ОВАЈ БЛОГ?

                Настанак и функција блога Идеологија Србског Национализма има за циљ разбијања свих видова предрасуда везаних за србски народ  као и за национализам уопште .Сведоци смо свакодневно да се на све могуће начине негира Србска култура историја као и језик тако да у стандардном говору имамо прилике да се сусретнемо са поплавом англицизама. Решио сам да бар на овако скроман начин покажем ко су то Срби шта су и какву културу имају. Док сам припремао у глави концепт блога сретао сам се са различитим људима који су такође за себе тврдили да су Срби али су уједно тврдили да Срби никада нису живели у Херцеговини (реч је о апсолвенту на одсеку за историју при Филозоском Факултету у Београду), како смо ми један некултуран народ  који није имао писмо док се није појавио Вук Караџић и да нам смо и оно мало културе што имамо као и православља усвојили од Грка јер смо сами били неспособни да изградимо као и сијасет других ствари којећу временом објавити на блогу. Овакве изјаве су ми дале додатну сатисфакцију да покренем овакав пројекат. Унапред бих се извинио свим посетиоцима што блог није тематски подељен јер сматрам да још нема потребе за  тим јер он је још у фази изградње, али за који месец ће постојати посебна поглавља са стране па ће читаоци моћи лакше да се информишу и снађу .Такође пошто пишем дипломски рад и радим упоредо нећу моћи континуирано да га ажурирам па бих све посетиоце  замолио за мало разумевања. Покушаћу да скинем анатему са појединих личности из наше историје,а уједно  и да објасним зашто су поједине личности  чак и у време највећег мрака доживеле пуну афирмацију. Ту ће подједнако бити заступљене личности које су крстом, пером и мачем заступале Србску националну идеју. За многе личности сам и сам релативно скоро чуо јер о њима се ретко прича у медијима, а нажалост су неправедно запостављене иако су имале приличан удео у креирању слике о Србима уопште. Започео сам  са Николом Беговићем не зато што је он највећи од заборављених Срба него што управо читам Крестићеву ,,Грађу о Србима у Хрватској и Славонији" па ћу у наредном периоду објавити једно од писама Николе Беговића где ће се видети његова борба против насилне хрватизације и унијаћења Србског живља на тим просторима. На блогу ћу  поред  биографија  познатих личности обрадити и поједине епохе  на основу дела које су по мени обрадили изразито компетентни научници. Потрудићу се да напишем препоруку за књиге које су ми помогле да се изградим у овом смеру и да дам њихову објективну анализу. Такође постојаће поглавља о странцима који су били велики пријатељи Србског народа, а чак су нас у више наврата бранили ревносније него ми сами себе. Посебан акценат ћу дати на њихове речи упућене нама. Овде наравно не мислим само на Арчибалда Рајса коме дугујемо велику захвалност, већ и на неке   друге људиме о којима се мало прича а да ли су изузетан допринос популаризацији као и креирању позитивне слике о  Србском народу.

                И за крај   посебно ћу се осврнути на непријатеље нашег народа јер то сматрам као обавезу и моралну одговорност. Питања која ћу разматрати је настанак и развој њиховог идентитета,културе а уједно ћу се бавити и њиховим идејним творцима...Ту између осталог подразумевам Србе исламске и римокатоличке вероисповести којих смо се ми олако одрекли а они су брже боље похитали да их преотму од нас.

                Овим путем желим још да се извиним читаоцима што ће поједине текстове читати на латиници јер их ја преносим у оригиналу преузете са појединих сајтова или књига.

Драгош Калајић

Генерална — Аутор svarog @ 21:03

                   Срби, остајте мушки

 

У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила из редова званица одавала су пак велику и истрајну забринутост.

Како објашњаваш чињеницу да је велики део интелигенције издао српски народ и сврстао се на страну непријатеља? Како објашњаваш чињеницу да су неки толико ниско пали да су за награду с потернице отели Слободана Милошевића и предали га америчком трибуналу у Xагу? Како објашњавам чињеницу да чак значајни делови српског народа поричу своје српско порекло те се изјашњавају као само „грађани”, „аутономаши”, односно једино „Војвођани” или припадници „црногорске нације”?

Све су то претешка питања за моју скромну памет, поготову у временском теснацу. Да све то објасне потребни су трудови чета научника из низа дисциплина, од антропологије и карактерологије до историје и социологије. Зато се одлучујем да одговорим применом светла једне генијалне интуиције Курција Малапартеа, италијанског писца руског порекла, по оцу, принцу Павелу Трубецкоју. У постхумно објављеном, недовршеном и непреведеном роману „Трула мајка” (где реч „мајка” ваља читати као метафору Европе), Малапарте опажа како из рушевина Европе, након Другог светског рата, тријумфално израњају масе педера… Запрепашћен, Малапарте се пита шта је узроковало тако масовну конверзију мушког рода у извештачену, лажну женственост. Долази до закључка да главни узроци те појаве почивају у тоталитарним системима и рату.

Тоталитарни системи и ратови циљају својим насиљима и изазовима управо мушкост, етику мушких дужности и одговорности. Слабији, поводљивији људски мартеријал мушког рода не одолева тим претњама и изазовима већ се кукавички пресвлачи у женске одеће те камеолонски преузима псеудоженску природу. Појава отпада међу Србима може се објаснити истом, Малапартеовом теоријом. Срби су већ вековима на најстраснијем и најопаснијем месту Евроазије, изложени ударцима доиста „сила немерљивих”. Само јуначки одговор на агресију у Првом светском рату коштао је српски народ више од половине мушког рода. Гинули су, углавном, они најбољи, најмлађи, остајући без порода. Остајали су да се размножавају углавном они лошији. Сада беремо плодове те наопаке селекције.

Кад су Срби постали предмет демонизације, санкција и коначно агресије најјачих сила Запада – многи од њих су пожурили да се преодену у друге „грађанске”, „аутономашке” или „војвођанске” те „црногорско-сепаратистичке” одеће, молећи поштеду од непријатеља па и награде за такве издаје. Све је то људски разумљиво и опростиво: не може свако да буде Србин. Након предавања, прилазим ми једна лепа, заносно плавоока енглеска леди и моли ме да испоручим поздраве те подршке оним српским младићим који нису допустили да се у Београду одржи „геј парада„. Одговарам, дипломатски, како Срби никоме не прече да буде оно што хоће али им смета свако јавно наметања избора, примерице хомосексуалног једнако као и хетеросексуалног. Да су ови последњи приредили параду одговарајућег „поноса” – такође би били исмејани. Не верује ми. Она верује да су Срби осујетили педерску манифестацију јер су здрави, толико здрави да се код њих такав порок никада неће примити. Сећа ме недавне опаске Рајка Петров Нога: „Знаш, моји Xерцеговци користе реч „педеру!” али не верују да то постоји.”

Не знам шта да одговорим том комплименту али дама то ни не очекује већ ми пружа своју визиткарту те додаје да је активиста хуманитарне организације чије име звучи, отприлике, као: „Спас деце”. Поверава ми да је ужаснута све распрострањенијом појавом усвајања малолетне сирочади из источноевропских земаља – најчешће из Словеније, Xрватске, Пољске и Мађарске, чији су закони најтолерантнији – од стране хомосексуалних, квазибрачних парова са Запада. На тој деци се хомосексуалци потом свакојако па и садистички иживљавају и она су осуђена да остану трајни психички инвалиди: „Молим Вас, не дајте вашу, српску децу тим чудовиштима! Ми смо овде немоћни против њих.”

Дан касније, у центру Лондона by night, на отвореној тераси турског ресторана „Sofra”, под грејалицама, периферним видом уочавам неку необичну појаву статистичког просека. Сусредивши пажњу опажам да су хомосексуални парови најчешће бледолики а хетеросексуални или само црни, или „мултикултурни”: лепи црнци држе за руку или око паса лепе црнкиње а ружни бледолике. Ирски пријатељ ми објашњава оно што видим, уз смех у коме вероватно звуче тонови неке пристрасности: „Црнкиње су боље женске од Енглескиња… а Енглезе углавном занимају само мушки.” Ипак, Малапартеова теорија није примењива на енглески случај јер је Енглеска била и остала, бар за Енглезе, отаџбина либерализма. Енглески случај изискује далекосежније спознајне оптике од оних које је користио Малапарте.

Једно је извесно, с масовном распрострањеношћу хомосексуализма – тешко ће Горди Албион и Ујка Сам добити рат против мужевног ислама. Једну потврду добијам у метроу, где је због потреба ратне моблизације освануо плакат којим се позивају добровољци у Краљевску британску легију. Текст позива више ми личи на хомосексуални љубавни оглас: „Највећа љубав човека није ишта друго до ово: подвргнути његов живот његовом пријатељу.” Текст је исписан испред неког увеличаног цвета, налик булки, бледо ружичасте боје.

Драгош КАЛАЈИЋ

     Преузето са komentar.rs


Римска Вера

Генерална — Аутор svarog @ 19:55

 

Свети Владика Николај
РИМСКА ВЕРА

I

Латини држе да је папа (један човек) непогрешив, и да сам у име Христа влада црквом. Ни епископи ни свештеници ни народ немају гласа у цркви. Чак ни у имовинским питањима нико се не пита осим папе.

Међутим, међу апостолима било је равенство (једнакост). То се види из Дела Апостолских глава 15. Сви апостоли држали су сабор и решавали и сложно решили једно питање. У стиху 28. апостоли кажу: Изволисја Духу Свјатому и нам – то јест Дух Свети је једини непогрешив. Прво Дух Свети решава па онда апостоли сви. А не један човек, као што је сада у римској цркви. И тако уставова папства као непогрешивог диктатора противи се Духу Светоме и практици светих апостола. У томе црква римска је у великој заблуди. У Православној Цркви остао је до данас обичај апостолски, да сви архијереји решавају црквено питање призивајући Светог Духа да им он буде вођ. Православни папа није смртан човек него Дух Божји.

II

Латини причешћују народ само у јеном виду, т.ј. дају вино а не и хлеб. Дају крв Христову а не и тело. Код њих само свештеници се причешћују у оба вида. Код православних како свештеници тако и народ. Господ је разломио хлеб и дао апостолима на Тајној Вечери као Тело Своје. Тако и чашу са вином као Крв Своју. Дакле код Латина је велика заблуда. Њихов народ не прима цело причешће но само пола причешћа.

III

Латини су забранили брак свештеницима. Међутим, ми знамо да је било и апостола жењених. Сам апостол Петар био је жењен човек, што се види из Матеј. 8,14. Господ је исцелио његову ташту. И многи велики светитељи били су жењени људи, као свети Спиридон, св. Григорије Ниски, и др.

Код православних је правило. Свештеници се по правилу жене. Но ако би неко хтео да буде свештеник и нежењен, црква му то дозвољава. Латинска забрана брака свештенству има врло страшне последице: разврат свештеника, који без мало држе невенчане жене под именом слушкиња.

IV

Латини су покварили пост. У посне дане они дозвољавају све да се једе осим млека. А пост је почетно слово у вери православној. Православна Црква држи пост како се држало од почетка у Хришћанству. Ако се неко лично греши о пост, то је његова ствар пред Богом. Али Црква то осуђује и држи правило поста неокрњено.

V

Латини су потппуно забранили други барак хришћанима. То је велика заблуда. Ми знамо, да је било светих царева и других људи, који су се двапут женили, па су се ипак посветили (свети краљ Милутин, свети Владимир руски и т. д.), тако и жене које су се двапут удавале. Забраном другог брака латинска црква је изазвала ону страхоту што се зове грађански брак у Европи и Америци. Јер католици, кад остану удови, ступају у грађански брак. А то је горе него код Турака.

VI

Код Латина никако не може освештана вода да се држи а да се кроз неколико дана не поквари. Међутим, у православној Цркви вода освештана држи се непокварена и по пер и по десет година. Из овога је јасно, да је Дух Свети у православној Цркви.

VII

Латини држе као посне дане уторак и суботу. Они у ствари немају поста. Али форме ради одредили су та два дана као посна. Зашто уторак и субота ми не разумемо. Православна Црква држи пост у среду и петак. У среду зато што је у тај дан Господ издат од Јуде и што су Јевреји донели смртну пресуду Христу. А у петак зато што је то страшни дан распећа Господа на крсту.

VIII

Код Латина иконе не значе ништа. То су обичне слике. И то световњачке телесне слике. Њихова Богородица слика се са расплетеним косама. Они траже да су насликани свеци само телесно лепи људи. А не труде се да на њима покажу светлост и смирење и небески мир. Чак су њихове слике и неучтиве: анђели голи и дебели.

IX

Латинском црквом управљају Талијани. Папа не бива нико ако није Талијан. А себе зову светском интернационалом. Ако би то било, онда би ваљда требало и неки Словен да буде папа (Хрват или Чех). Али Талијани то не допуштају ни за живот. Па ни Французу то не даду. У томе је дакле лаж њиховог интернационализма. А истина је да римском црквом потпуно господаре Талијани.

X

Латински попови служе се свим средствима у пропаганди, чак отровом и мачем. Они су јавно истакли као правило: циљ оправдава средство. А то је неморално и за турску веру а камо ли за Хришћанску. Православна Црква верује, да је истина јача од свега, и да истина и чистота морају победити. Зато православна Црква не агитује лажима ни бакшишима, а још мање злочинима. Латини хоће брз успех, зато се служе свим средствима. А православни са стрпљењем полако корачају уздајући се у Бога Свевишњега.

XI

Папа се прогласио светским владарем, добио је опет светску државу, држи војску, кује новац, има полицију, тамнице, осуђује на смрт. А кад Христа хтедоше учинити царем – Он побеже и сакри се (Јов. 6, 15). Још када је питао Господ: Чији је лик на новцу, и кад му рекоше: Ћесаров, Он одговори: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу! Но папа се није од тога ништа научио. На новац он ставља свој лик. И узима порез од народа. Дакле он је ћесар! Страшно.

XII

На питање: зашто је Господ трипут упитао Петра, да ли га љуби? Одговор од светих отаца: зато што се Петар трипут одрекао Христа па га је Господ хтео добро да искуша док се Петар није заплакао.

XIII

Христос је прао ноге ученицима, а папи се љубе ноге, ко пред њега изађе! И то је заиста страшно.

XIV

Сви апостоли носили су браде. Тако и сви светитељи. У раније време, док се римска црква није оделила од православне, и папе су носиле браде и свештеници римски. А после папе и попови његови брију се као год пагански стари Римљани.

XV

Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.

И тако даље, пуно и пуно, редом.

Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина.

Свети Владика Николај, Сабрана дела, Химелстир, 1986. год., књига X, стр.287 -290.

 

 


Живојин Мишић о Хрватима

Генерална — Аутор svarog @ 14:11

ЖИВОЈИН МИШИЋ О ХРВАТИМА И ЈУГОСЛОВЕНСТВУ

О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету.

Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.

После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. Послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило".

Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:

“ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу".

“А границе” - обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?"

Мишић се мало насмеја:

“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго."

Сад се Александар насмеја:

“То би Талијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Талијанима."

Мишић поскочи:

"Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати" – рекао је на крају војвода Александру – и потом цео


Србство Дубровника 1 део

Генерална — Аутор svarog @ 13:24

Чак је и један папа, Лав XIII,

јавно и писмено признао Дубровчанима да су Срби

УВЕК СРПСКИ ПОНЕКАД ЛАТИНСКИ НИКАД ХРВАТСКИ

Пише:

 Слободан

 Јарчевић       

           

"У Дубровнику, од памтивека, говорило се српски, говорило - како од пучана, тако од властеле, како код куће тако и у опћини", писао је хрватски историчар Натко Нодило. Натко Нодило је, уз Фрању Рачког, утемељивач хрватске историје. Красила га је приврженост истини. Закључке је доносио само на основу поузданих извора и није подлегао притисцима хрватских државотвораца 19. века, који су од научника тражили да своје радове прилагођавају "историјским доказима" о присуству хрватског народа и хрватског језика "диљем" Далмације, Славоније, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Херцеговине, Босне, Барање и Дубровника. Доследност истини Натко Нодило је доказао и својим делом "Први љетописци и давна хисториографија дубровачка" (ЈАЗУ, Загреб, 1883. свеска 65, стране од 92. до 128), где је, о језику Дубровника, написао овако: "У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило - како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик." Католичанство исповедају и Шпанци, и Французи,и Немци... па их нико због тога не сматра Хрватима. Нодило је био потпуно у праву, мада се, данас, не би нашао нико у Хрватској, ко би се усудио да подржи овај његов научни суд. Признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о "повјесном праву" хрватске државе на овај град са српским становништвом и српском цивилизацијском баштином. Дубровачки документи откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик; некад као српски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски. То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва. Не знамо да ли се ико, темељно, бавио историјским феноменом да је једино Србима забрањено да исповедају католичку веру!? Да би ово било примамљиво и значајно истраживање, опомиње нас и чињеница да су католици Далмације, Славоније, Херцеговине, Босне, Дубровника и других српских крајева, све до првих деценија 20. века, себе сматрали Србима. Временом су сви они постали "Хрвати" и међу њима нема више оних који се осећају Србима. Институције Католичке цркве не би саме успеле да преведу Србе, са великог подручја, на католичанство, па онда да их похрвате, да им нису помагале наведене католичке државе: притисцима и привилегијама, а и кроз просветну, културну и информативну делатност. Ове државе су, ради преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате, посезале и за голом војном и полицијском силом, што је достигло врхунац у оба светска рата, кад је ово помагала и Немачка. Дубровчани су се дуго опирали укњижењу у хрватску рубрику, јер нису пристајали на тако нешто, само због тога што исповедају като-личанство. На крају, ту веру исповедају Немци, Италијани, Шпанци, Французи и други народи и ником не пада на памет да их због тога, сматра Хрватима! Дубровчани нису дозвољавали да их религија спутава у народном осећању. За српство су се борили јавно, књижевношћу, просветом, штампом, као и делатношћу у различитим друштвеним организацијама. Чинили су то иако су против себе имали и Ватикан, и млетачку, и мађарску, и аустријску, и немачку, и хрватску власт; у сваком периоду неку од њих, или више њих - одједном. Занимљив је пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену - 1901. године. Хрватски државотворци су и годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на "Завод Светог Јеронима" у Риму, којег су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у "Хрватски завод Светог Јеронима". Дубровчани католици су жестоко протествовали против ове одлуке папе Лава Тринаестог. Папа је устукнуо. Бојао се, тада, дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству. Послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена овог завода брише додата реч "хрватски". Но, и после овог извињења, папа је и даље страховао од покретања јавне расправе о народности и језику Дубровчана, па им се обраћа, као Србима католицима, телеграмом и 1903. године. Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу "Дубровник", али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови а текстови Лава Тринаестог игде још сачувани. Похрваћење Срба Дубровника и Срба других српских крајева чињено је крађама, између осталог, лирских и јуначких народних песама, које су скупљали Срби католици, па чак и католички свештеници. Те песме је Матица хрватска објављивала као "хрватске народне пјесме". Овакав поступак Матице хрватске подстакао је Дубровчанина католика (Србина) Лују Војновића, брата песника Иве Војновића, да у српском листу "Дубровник" (1897, у броју 35) напише оштру критику Матичног поступка, пророчки наговештавајући ишчезавање Срба католика, уз геноцид Хрвата над Србима. Он свој чланак закључује овим речима: "Србе преко Дрине! И та се лозинка слијепо слуша и слушаће се до оног усудног дана који мора да дође, кад ће један велики катакли-зам оборити све те умјетне ограде, или... или, јаох, порушити и посљедње бедеме народне српске зграде и тада ће - Хрвати бити задовољни!

Херострата (потпаљивач Артемидиног храма у Ефесу) ће поменути Клиомуза заштитница историје."

 


Политичке Странке

Генерална — Аутор svarog @ 20:06

 

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ
Написао: Милосав Васиљевић

 

Политичке странке сусрећемо само у демократијама. Ово има и своје теоријско оправдање.

Политичке странке јесу организације које се боре за своја мишљења о разним проблемима у држави и друштву и које имају за циљ да доласком на власт та своја политичка мишљења и остваре. Како демократија допушта да људи по истом друштвеним и државним проблемима имају различита мишљења то из овога произилази и могућност па са демократског гледишта и оправданост за постојање различитих политичких странака.

Сама чињеница што демократија рачуна са различитим политичким мишљењима својих грађана показује да она не рачуна са истином која је једна. Демократија се и не труди да до истине дође по своме основном принципу па поштује мишљење већине, које може са истином да нема никакве везе.

Чим демократија своје одлуке не доноси на основу истине, која је једна, већ на основу мишљења, која могу бити различита, подела људи по мишљењима је сасвим природна, па и појава политичких странака са различитим програмима. Постојање политичких странака у једној заједници, у којој владају демократска схватања, јесте, дакле, логичка последица основног става демократије која се на раскрсници, да ли за истином или већином, определила за већину.

Политичке странке, као ни њихова мати, демократија, у своме веровању већини чак се и не питају шта може да буде у животу предмет мишљења а шта не може и не сме да буде. Јасно је свакоме, на пример, да не може бити предмет мишљења питање у коме је са сигурношћу позната истина. Не може бити предмет нашег мишљења и пребројавања да ли је два и два равно четири или пет, јер је у природи два и два четири па допадало се то нама или не. Истина пред човека иступа диктаторски и не допушта никакво погађање.  А ако човек неће да упозна истину, већ своје кораке предузима на основу својих површних и непроверених мишљења, успех неће доћи, па ма какви се напори чинили. Због тога је демократија као систем управљања народима неефикасна јер до успеха, или не долази у опште, или долази случајем, после многих лутања. А људска заједница нема интерес да остваривање својих циљева препушта лутању и случају: интерес је и заједнице и њених појединаца да се остварење циљева извршује са што већом сигурношћу и уз уштеду сваког узалудног напора.

Србија од 1903. до 1914. године била је демократски уређена држава коју су водиле политичке странке. Србија је у томе периоду показала изванредну старалачку снагу, одакле наше присталице демократије изводе закључак да је демократија у стању да покаже изванредне стваралачке способности, па да и на површину избаци људе великих државничких способности, као што је, на пример, био Никола Пашић и неколико његових великих политичких савременика.

Ваља запазити да и овде, они који нам такко говоре, рачунају на нашу површност да ћемо њихово мишљење прихватити без тражења истине. А истина је овде следећа:

Није Николу Пашића и велике државнике у српском народу његове савременике створио демократски режим после 1903. године у Србији, већ су Никола Пашић и његови другови донели Србији демократски режим. Њих саме, створило је, пак, и формирало сурово време у коме је српски народ живео до 1903. године. Демократија од 1903. до 1918. године дала нам је у политици у главном оне људе које смо после гледали на политичкој арени после 1918. године, а које у већини случајева и данас гледамо. Према томе, није заслуга демократије и њених изабраника велика стваралачка снага Србије од 1903. до 1918. године, већ су елементи ове стваралачке снаге створени раније. Тако је Бог свет створио да узрок и последице не постоје истовремено: узрок увек претходи последицама.

Потреба за постојањем политичких странака, теоријски се правда још и тиме, што заступајући и претпостављајући различита гледишта по друштвеним проблемима, оне дају могућност и грађанима да се по својим гледиштима групишу и тиме уједињени боље омогуће утицај овог гледишта на управу државом и ток државних послова. Претпоставка за овакво схватање потреба за политичким странкама јесте то, да су сви грађани у друштву политички свесни, и да се сваки грађанин, пре него што у једну политичку странку уђе, претходно упозна са програмима свих странака, јер само тако му је могуће да изабере баш ону странку чији програм његовим гледиштима најбоље одговара. У стварности бива сасвим обрнуто: људи не само што се не труде да упознају програме свих странака, него су ретки они који познају програм странке у коју су већ ушли и за коју су се определили на основу свих других разлога, само не на основу програмских разлика са осталим странкама. Људи не улазе у политичке странке са својим готовим политичким схватањима, него странке тек имају за задатак да израде политичка гледишта својих чланова и пријатеља. А како је демократија услов за слободно постојање политичких странака, то странке почињу политичко васпитање својих присталица тиме што у њима учвршћују демократска политичка и социолошка схватања, чије смо негативне особине за учвршћење људских заједница већ упознали.

Због тога је Збораш противник политичких странака, јер их сматра у идеолошком погледу, а то значи без других многобројних грехова која овде нисмо поменули, негативним социолошким чиниоцем у заједници.

 


(Из ''Зборашки социолошки требник'', Београд 1940. стр:145 - 150)

 


Powered by blog.rs