Идеологија Србског Национализма

НАЈСТАРИЈЕ СРБСКО ПОРЕКЛО

Генерална — Аутор svarog @ 13:55

Најстарије српско порекло I део

 

Др Симо Јелача

 

 

Напред је наведено да су  халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко 7 хиљада година и да се у њима помиње име Србин.По неким научним теоријама настанак  људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена.По другима,сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временски расељавали.По таквој тврдњи за Србе се сматра да су  огранак аријског или индо-европског соја, коме припадају и романски,келтски и германски народи.За тај доказ узима се језик свих словенских народа произашао из прасрпског језика  индо.азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином.Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година.Један од заговорника српског порекла из Индије је и Др Ненад Ђорђевић који у својој обимној студији ''Историја Срба'' доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу.Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име.Постоји теорија да су се прве сеобе Срба  одвијале у правцу кретања сунца,од истока ка западу.За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година.Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година.Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена.И у данашњим језицима индијском и српском има много речи истоветног значења.Ево неких.: аган-огањ;багас-бог; братх-брат; бхала.бела; цхата-чета ; дети-дете ;  див-див ; дина-дан; даса-десет; дама-дом; гирја-гора; град-град; искра-искра; када-када; кута-кућа; лип-леп; лот-љут; лагхи-лаки, лаган; љубхва-љубав; матр-матер; нава-нови; параха-прах; прати-против; панца-пет; пена-пена; рабх-роб; роса-роса; са-со; сила-сила; сас-шест; стан-стан; сабха-соба; стала-сто; тата-тата; та-тај; твар-ствар; трасти-трести; транг-траг; тамас-тама; три-три; тријдоса-тринцст; тада-тада; врт-врт; вицур-вече; ватара-ватра; ви-ви; вас-вас; вива-живи ; У санскритском језику имена родбине су потпно идентична српским , као : тата, нана, брат, прија, сестра, стрина,свекар,свекрва, девер,кум, свастика.Затим: гувно,хлад, стока, говече, јама,апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге.Има их свакако још.Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и паљење бадњака, гатања, мотиви на везовима, и надгробним споменицима,  друштвено и државно уређење.Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих.Речи жупа и жупан у српском код Индуса имају значење удружења или задруге,а у санскритском  значе повезивање.Енглески писци истицали су  истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуван у Србији до данас.Макаров је записао многа имена српских станишта која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан,  Курдистан, Раџастан и још многе друге.Нисадес, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, би је прва српска постојбина.Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: '' Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакутас, Нисадес, на којима је живео сурови и одевен у одело од козе народ Серба или Срба''. Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских  планина, преко шест хиљада година пре Христа.Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима који су настањивали област Дунај у Индији.

 

Он  такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија,Гангазија и Сарбарска(Српска),а у приморској делу област која се звала Пановска.О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог.То указује на могућност да имена Дунава и Паноније такође носе порекло из Индије (или обратно).И у индијским географским картама има имена српског значења:Срба,Собрана,Царнигор,Белоспор,Ковиље,Житомир,Мала Бара,Бела Зора,Град,Царева,Прамен,Млава,Дрвар,Борац,Загоре,Сивоње,Равнагора,Борје,Дуб,Веселград,Тимок,Сарбату,Србистан,Морава,Драва,Котор,Србаљ и друга.По Мороскину,Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију,а забелезена су масовна сељења пре 5000 година.Из свега произилази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око 8000 година или још више.Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге,која их је бројчано скоро преполовила,као и најездом црних народа са југа који су их немилосрдно пљачкали.

По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије,око река Еуфрата и Тигра,где су основали своју нову сабарску државу,на тлу данашњег Ирака.Тамошњи градови названи су српским именима,а о истима постоје и дан данас нека сведочанства.Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање један миленијум.Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију,а нешто касније су прешли и у Европу.Делимично сус е настањивали и у Египту.После смрти фараона Пепија Другог,ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261 до 2052 године старе ере.Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон,који казе да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата.Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима.Србе су Египћани називали ''краљеви пастира'',а  владали су Доњим Египтом.Ово је у потпуној сагласности са изучавањем нашег историчара Стојана Бошковића који у ''Историји Света'' пише да су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту.Франсис-Марија Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом,одакле су нападали Египат.За такозвани'' чудесан'' период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе(име му је писано ћирилицом АРСА).За тај ''чудесни'' период Франсиско-Марија Апендини казе да су то народи дошли из Каспијског језера,који су најработнији народ,а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Први досељеници у Европу,задрзали су се на Балканском полуострву,док су у мањим групама отишли до Италије па чак и до Шпаније,3000 година пре Христа.Прво српско досељавање на Балкан догодило се од око три до четири хиљаде година пре Христа.Шафарик тврди да се ни за један европски народ осим Срба не може доказати порекло из Индије ,а за Србе за то постоји историја.Чак су и у баскијском речнику нађене речи српског назива:гора и гори(оно што гори).Нађен је чак и податак да у језику Баска има 30-40% речи српског значења.Милош Милојевић,у делу у коме говори о животу Срба у Француској и Данској где и данас постоје географски топоними  српског значења,наводи да је током великих прогона Срба страдало 30-60 милиона Срба у Европи.Он такође наводи српска боравишта у Холандији и Белгији и  да се Амстердам некада звао Славенград.А када је Др Олга Луковић-Пјановић дошла у Француску,извесна дама Хермина јој је испричала причу својих родитеља по којој су Срби владали у Алзасу, што Олга тада није знала.Међутим,касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима који је томе нису научили,а још више српској академији наука која о тим стварима перманентно ћути.Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа,где су основали домовину2560 година пре Христа и назвали је Сербанија.И ту су се задрзали неколико векова,све док их одатле нису потисли нови освајачи.

Трећи српски огранак усмерио се против китајског царства(Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији,где су основали државу Сирбидија или Сирбија 3200 година пре Христа.Од те речи Сирбија настала је данашња реч Сибирија.Сеобе другог и трећег огранка Срба трајале су такође око хиљаду година,а започеле су готово истодобно са првим огранком,према томе запосели су своје нове постојбине два до три миленијума пре Христа.Док су се селили,успут су претезно ратовали,освајајући нове посторе за сопствени опстанак, али су такође и много страдали.Највише Срба изгинуло је у дуготрајној борби са Китајцима , Хунима и Монголима.

Дубровчанин Мавро Орбини , писао је да су ти Срби који су изгинули,које је он називао Славјанима,пореклом од Јефета,сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе.Његова књига ''Краљевство Словена(из 1601.године) преведена је на српски тек 1968 и то без превода првог дела од 248 страница , у којима аутор пише о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства.Из закључка Марва Орбина произилази да је династија Немањића последња средњевековна српска династија.Јован Рајић пише да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која тече између Еуфрата и  Тигра.И заиста та река се и данас тако зове.И данас у перзијском језику постоје бројне речи истоветног значења као у српском.Ево неких : бог-бог;  земо-земља; зима-зима; зена-зена; березо-брзо;  мисљ-мисао; зарја-зора; медо-мед; ноћ-ноћ; паурви-први; два-два; три.три;  четвере-четири; итд.И у јеврејском и јерменском језику такође  постоји доста српских речи што су јеврејски историчари  узимали за утврђивање свог порекла преко Јефета,сина Новејвог.

Срби су оставили своја имена где год су зивели.Ево неких : језеро Сорбонис у Сирији, Сербетес,место у Мауританији,Сербаница (или Србица) на црноморској обали.Серберион на ушћу реке Дон,Сарбакон на Криму,Сорбхаг у Ирану,Сербка у Индији,  Сарбиново у Украјини, Сербан-вода у Пољској,Сербија у Румунији,  Сербин у Грчкој,Сарбиодунум на Сардинији,  Сарбат река у Турској, у доба када Турци још нису ни живели на својим данашњим територијама. За Србе историчари казу да су зивели у читавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовић утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4500-4000 пне.

А Огњен Радуловић у  трагањима за коРенима  Срба , наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре 6000 година, усмеривши се у три правца, од којих је једна група након краћег задржавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.

Српски историчар Страбен писао је да су у западној Азији , по планинским деловима зивели Срби,или Брђани, који су се одликовали русом косом и плавим очима. О истима постоје и записи руског историчара Михаила Ломоносова.Дубровчанин Иван Гундулић певао је о славној Троји:

При мору управ српских страна, у прзинах пуста зала

Лези Троја укопана,од грчкога огња пала.

А Цар Душан је поставио свога намесника у Малој Азији баш у области Троје.

Олга Луковић-Пјановић пише , у другој књизи: ''Срби народ најстарији'', страна 59, како је ''Цхицаго Трибуне'' 19.фебруара 1918. Објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава зена беле расе.Затим је иста вест објављена у Паризу на тв.Те вести Олгу су подсетиле на  оне које тврде да су шиптари Илири само зато што су се населили на илирске територије.Према томе,Олга закључује да  је ''плава кинескиња''  могла бити само Српкиња.Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере.Ево неких.Током силних ратовања  са турским и монголским племенима  нестала су многа српска насеља у којима су  живели вековима.Према грчкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела данашње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30 000 коњаника.У борби са Арапима 692.године, две трећине те војске пређе на страну Арапа а Јустинијан  даде налог да се све преостале српске породице покољу.Нешто касније,762.године, из Македоније се пресели око 250 000  Срба у Малу Азију,  а 802.године опет дође до сличне сеобе након што је грчки цар Комнен покорио Рашку.И коначно у петнаестом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30 000 српске мушке деце у Турску од којих је направио јањичаре и све их утрошио у наредним обрачунима са Србима.Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили ћирилицу ''ђавољим писмом''  и забранили њену употребу.Пољска ,Чешка и Хрватска  одмах су је напустили и отпочела је борба против ћирилице.Ова борба продузена је до данашњих дана, а то је уједно борба између две цркве која траје већ вековима.Све су то докази да су Срби вековно били излозени страдањима и да су сопственом крвљу  плаћали  високу цену опстанка.

Oгранак Срба који се доселио на Балкан пре три до четири хиљаде година , о којима су писали грчки и римски историчари, су директни праоци данашњих Срба.Тај огранак доспео је чак до Шпаније и северних делова  Африке.О тим сеобама записе су оставили Цех Пулкова и Еније Силвије ,Који наводи сеобе Срба  у време постојања куле Вавилонске.Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглифима је записано да су 1600 година пре Христа у Либији и Мауританији допрли бели народи  плавих очију.Египатски извори тврде да су  ти народи на њиховим просторима основали своју дрзаву која је постојала седам векова.Др Олга Луковић-Пјановић даје диван опис ратних заробљеника , чији су ликови уклесани  на египатским пирамидама са ''зракастим крунама'' на главама, са закључком на основу речи ''пересет'' и ''прст'' да се ради о Србима  (стр 215-230). Рајић цитира руске летописце који казу да су Венди,Срби, помагали Тројанце у борби против Грка , па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу.Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију,Босну и Херцеговину и све до Венеције још пре три хиљаде година.Сафарик пише касније да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.

Из предњега произилази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грчким и латинским.Шест стотина година после тројанског рата, Срби су потпуно насељавали Балкани то у доба македонски Цар  Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност.Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такође Срби, пошто у то доба још нису постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима.То се да тумачити и из песме Ивана Гундулића ''Осман'' , где казе:

Од Лесандра Србљанина, до свијех цара цара славног

Александро то свидочи краљ велики свега свита.

Александар Велики презивао се Карановић, а то презиме изведено је из титуле каран која је додељивана  код Срба високим достојанственицима и племићима или неком принцу из владарске куће , сроднику краља или цара , приликом његовог постављања на дузност главног заповедника војног или покрајине.По Деретићу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумачење одговарало.И две хиљаде година пре Христовог рођења једино је древна дрзава цара Нина била светско царство, коме је припадало половина савремене Европе, део Азије и Африке.Илирска ,Дачка и Карпатска Србија.У античком времену по Деретићу ,држава је била организована друштвена заједница, заснована на обичајном праву.За старе Грке у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грчку, Европа је за њих била само Србија и ништа више.Дрзаву је тада оличавао владар, господар,  а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт  и њоме успрешно управља.

После распада римске империје обновљена је српска држава 461 године, крунисањем Маркелина у Солуну.Маркели,Србин,био је војсковођа Римске Империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским пољима 451. године. Српску државу учврстио је Осторило Свевладов,490е године и звала се Српска царевина или Србија.Од тада па до краја 15ог века пуних хиљаду година Србија постоји као држава без прекида.Деретић цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије  истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дачка Србија, трећа од Карпата до Балтичког мора ,званом Сарматском Србијом.Било је то два цека пре Христа.Римљани су освојили Илирску и један део Дачке Србије,један век после Христа.а део између Тисе и Дунава је остао је заувек неосвојен, што иде у прилог тврдњи да никада није прекинута традиција римским освајањем.Цела Сарматска Србија остала је ван домашаја римског царства.Дачка Србија данас се зове Влашка,а Балтичка ,а Балтичка Србија се зове Пољска.Значи од успостављања Ниновог царства,око 2015 године  старе ере,па до данас , преко четири хиљде година српска дрзавна традиција није прекинута.Отуда је Србија ''вечна''.

Себастијан Долци и нехотице  повезује илирски језик са Србима.А Лаоникос Халкокондинос у књизи ''О Турској'' казе да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су зивели у данашњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, што потврђују и Сафарик и Суровјецки, пишући о распрострањеност српског народа.И хрватски писац  Динко Златарић у ''Електри'', посвети кнезу Зринском,пише му о ''Великом Александру,краљу српском''. Орфелина о руском цару Петру Великоме у грамати од 3.Марта 1711, записано је да ''цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака,подсећајући их да се сете својих  славних и јуначких предака,у првом реду српског цара Великог Александра Македонског , који је многе цареве победио и многе државе освојио''.

 


СВИРЕПА ИГРА ОШТРИХ НОЖЕВА

Генерална — Аутор svarog @ 14:21

СВЕДОЧЕЊА

Перица ВАСОВИЋ И Радоје АНДРИЋ-СВИРЕПА ИГРА ОШТРИХ НОЖЕВА

БРАТУНАЦ – Најуређенији делови Братунца су гробља. Тамо је, ваљда, највише – вољених. Тамо не влада само онај – божански мир, који се и данас, дуго након рата, молитвама тражи за мртве. Свој мир – тамо проналазе и живи. То је тешко схватити, али се може видети, на било ком од братуначких гробаља. Сваког дана. На гробљима се разговара више него у кафанама и у кућама: са споменицима.

Са три камена крста, Брано Вучетић разговара, већ, тринаесту годину. Толико је прошло од његове девете године живота, када је остао без мајке, оца и брата. А, судбина рекла: ни то није довољно!

Рањен гелерима бомбе, допао је заробљеништва муслиманске војске и заточеништва код Насера Орића, пуних 56 дана. Није био у “правом” затвору, мислећи, при том, на какву просторију са решеткама на прозорима, али – преживљавао је тортуру као да јесте и – издржао је.

- Имао сам сапатнике млађе од мене! – и у причи о свом животу и страдању, најпре се сећа других, немоћнијих. – Заробили су ме заједно са Миром Филиповић и њеном децом, тада осмомесечним Марком и двоипогодишњом Оливером. У кућу у којој су се скривали, упали су војници: Миру и Брана су везали и почели са “оштрењем ножева”. Немања је од страха вриштао, а његова сестра Оливера – потпуно занемела…

Тринаести дан децембра 1992. године по многе је био кобнији: тог дана у Бјелановцу, Бранином родном селу, убијено је 109 мештана, махом цивила. – Свему је претходио јак напад муслиманских снага. – сећа се Брано. – Велика трагедија моје породице почела је три месеца раније, када су моју мајку Радојку убили Бошњаци, 16. септембра 1992. године, на путу Братунац – Бјелановац. Отац ме, потом, послао у Љубовију, на сигурно. Тамо сам учио школу и сваког петка долазио кући, у Бјелановац, где су ми били отац Радован и брат Миленко. Он је имао 17 година, али није желео да напусти село. У Љубовију сам се, увек, враћао недељом, заједно са Миром Филиповић и њеном децом. Не знам зашто, али одлазак смо одгодили за понедељак ујутру…

Пробудила их је громогласна пуцњава и јауци са свих страна.

- Отац ме упутио у Мирину кућу, да се сакријем – прича Брано. – Одлазећи, видео сам велики број муслиманских војника који су надирали са оближњег брда и од Дрине. Већ су улазили у куће и палили их. Мира, њена деца и ја, сакрили смо се у оставу, у поткровљу куће, мислећи да смо на безбедном. Само неколико минута касније, нешто је страшно пукло! Све ме је болело, али – страх који сам осетио када ме је зграбио један војник – био је јачи од бола. Осетио сам нешто топло на глави, а да нисам ни знао да сам рањен гелерима бомбе и да крварим…

- У приземљу куће дочекали су нас Манџа и Миш, тако су их звали остали војници – наставља. – Све су преврнули, најели се и напили, а, онда је почела свирепа игра оштрењем ножева…

С првим мраком, повели су их, нису знали куда. Почео је да пада снег, а Брано је био бос. Поред плота је угледао велике чизме и успео да их обује, пре него што су их повели кроз воћњак.

- На крају тог воћњака, недалеко од родне куће, угледао сам брата, наслоњеног на ограду, чинило ми се – прича Брано. – Потрчао сам ка њему, али ме један војник ухватио, бацио преко ограде и запитао: “Куда, мали четниче?”

Ноћ је одмицала док су пешачили пред упереним цевима пушака. Успут, уз светлост запаљене куће, поред пута, Брано је препознао бабу Злату Јовановић, убијену тамо докле је стигла бежећи.

Са десет гелера у глави, касније је пребројано, Брано је убрзо изнемогао: пао је, а онда су га натоварили на запрежна кола. Тако је стигао до муслиманског села Полозника, до велике наде:

- Знао сам да идемо међу комшије, долазили су нам у госте, ми њима… – прича Брано, сећајући се да се, иако изнурен ранама и клонуо, дечије сретно осмехнуо онима које је препознао. Попут гелера у глави, у мозгу нови шок: дочекали су их као највеће непријатеље! – Уста пуних мржње почели су нас малтретирати жене и деца, пљували су нас, гађали камењем, тукли…

ПЕТ ДАНА НА БАТИНАМА

Пет дана провели су међу бившим комшијама, “на корама црног хлеба – повремено, и батинама – редовно”. Уследио је одлазак у Сребреницу. Насеље Солућушу памти најпре по томе што су му тамо обријали главу, сву у ранама од гелера.

- Мучили су нас и малтретирали на разне начине, а када им је досадило, онај Манџа предао ме својој сестри на чување. Е, она је са мучењем кренула испочетка. Посебно свирепи били су према мени. Редовно су ме тукли по глави, уз једно те исто питање: ко је од мојих носио пушку? Свих 56 дана сам се питао: чиме сам то заслужио ?! Зар треба да ме бију зато што су убили моју мајку?! Тада, још увек, нисам знао да су ми убијени отац и брат – ставља “тачку” на своју причу Брана Вучетић, кога су, са још неколико Срба, једног дана одвели некуда. Када је видео да је у питању размена – није могао да схвати: зашто га не чекају отац и брат?! Где су?

Нашао их је на гробљу у Братунцу. Тамо где му је и мајка. Њима је, уз воштаницу у рукама, тринаест година причао своју муку. Није имао коме другом.

Прихватили су га тетка Достана и теча Иван, ујак Дуле и ујна Роса. Завршио је и средњу машинску школу у, за живот зарађује као конобар у кафићу у Братунцу. Одскора – има и свој стан, добио га је од Министарства рада и борачко инвалидске заштите РС, и од Борачке организације.
Свој живот дугује, ма колико неприродно било, мртвима: Бошњацима за чија је тела размењен и – родитељима и брату, чијим се душама заклео да ће живети.

Перица ВАСОВИЋ – Радоје АНДРИЋ

(Извор: “http://www.novosti.rs”:Вечерње новости, 2. 7. 2005, )


ЛУЖИЧКИ СРБИ:КАКВА ЈЕ БИЛА СУДБИНА СЕВЕРНИХ СРБА

Генерална — Аутор svarog @ 14:00

ЛУЖИЧКИ СРБИ:КАКВА ЈЕ БИЛА СУДБИНА СЕВЕРНИХ СРБА

 

Савремена Лужичка Србија је део некада моћне словенске државе,која се на западу граничила са немачким државама а на истоку са Пољацима и Чесима.

 

Сви знају да на Балкану постоји српски народ,али не знају сви да су балкански Срби јужни Срби и да постоје још и северни-Лужички Срби.Немци их зову вендима или сорабима,али не зна баш сваки Немац да су многе Немачке градове,поред осталог и пресотницу Немачке Берлин,основали Словени-Лужички Срби.Лајпциг,Цвикау,Алтанбург,Дрезден некада су се звали другачије-Липск,Цвиков,Старград,Дрезна.Асонанца са руским језиком не треба да чуди,пошто низ истраживача сматра да Лужички Срби не само да су своје пресељенике дали Балкану;где се данас налази савремена Јужна Србија већ и истоку-земљама будуће Кијевске Русије.С.Д.Прјамчук,руски истраживач историје и културе Лужичких Срба,Срболужичнин,представник,,Друштва пријатељства Руса са Лужичанима-Лужичким Србима у Полабској Немачкој'' ,примећује да су ,,са јужних обала Балтичког мора на исток кренула два таласа Словена:Кривичи који су основали Смоленск,Полоцк,Витебск,Псков и Словени који су створили Новгород населили се у Горњем Поволожју.Радимичи и Вјатичи ,,дошли су од Љаха''.

Лужичани су реликтни словенски етнос,који живи на територијама савремене Немачке (у земљама Брандебург и Сакосонија).Савремена Лужичка Србија је одрезак некада моћне словенске државе,која се на западу граничила са немачким државама, а на истоку-са Пољацима и Чесима,укључујући и  добар део савемене Пољске.,,Дошли од Љаха'' заправо је значило да су се лужички пресељеници покренули у страну Русије преко Пољске.Успут су многи од њих,нарочито лужички католици,остајали на Пољској територији мењајући национални идентитет и претварајући се у Пољаке,али је одеђени део наставио да себе сматра Срболужичанима понављајући у неку руку судбину својих рођака-Кашуба,омањег словенског етноса на северу Пољске,у Кашубији.Кашуби су пружали отпор пољском утицају и дуго времена нису желели да мењају своју националну припадност.Међутим,данас су Кашуби,који су у давна времена упорно ратовали против Пољака,практично и сами постали Пољаци,јер је етничка дистанца између Кашуба и Пољака изузетно мала.Али то није сметало Пољацима да протерају многе Кашубе заједно са немачким насељеницима ван граница Пољске после Другог светског рата.Од данас познатих Кашуба могли бисмо навести пољског премијера Доналда Туска.

Тиха Асимилација-Данас Лужичана има свега око 60 хиљада,али сво од тих 60 хиљада Срболужичана не говори срболужички језик.Многовековно суседство са германским и скандинавским народима-од Немаца до Данаца-доприносило је асимилационим процесима,услед којих преци некада борбеног племена Лужичана,који су се са оружјем у рукама борили за своју независност против данских и немачких витезова,полагано препуштају своје позиције у тихој и неприметној ,,хуманитарној борби''.Степен интеграције младих Лужичана у немачко друштво толико је висок да практично сви они од младих година прелазе на немачки језик.Поред тога,Лужичани су још по правилу лутеранци и католици,то јест припадају главним конфесијама Немачке растапајући се у укупној маси верујућих.

Током многих векова Германи су се старали да угуше Лужичке Србе и избришу са лица земље свако сећање на њихово постојање.Забрањивано је да се користи термин лужички језик чак и у личном комуницирању и да се обележавају лужички празници.Све је већи број Срба Лужице прелазио на немачки језик.Чак и многи носиоци Немачке културе су се односили према ина као ,,најгори од свих народа''и предсказивао да кроз 100 год од  њиховог језика неће остати ни трага.

Са доласком нациста на власт живот Лужичких Срба се претворио у пакао.Хитлер их је прогласио србојезичким аријевцима,које треба вратити на колосеке Трећег рајха.Оне које нису желели да стану на колосеке трпали су у концентрационе логоре.А 1945.многе Лужичане који су се повлачили под налетима Црвене армије хитлеровци су насилно укључивали у редове фолксштурма.Долазак совјетских војника Лужичани су дочекали са радошћу и изразили жељу да се присаједине Чехословачкој обративши се совјетској влади да пружи гаранције безбедности за будућу Лужичку аутономију.Стаљин није желео да откида комад земље од ДР Немачке,земље пријатељске Совјетском Савезу,па су тако наде Лужичана остале на папиру.

Не можемо рећи да се данас немачка влада не брине о очувању лужичке културе.Превише су патњи нанели западном словенству Германи,и званичне власти труде се да изгладе ту историјску неправду.У Немачкој се на неколико института и друштвених организација бави истраживањем историје и културе Лужичких комптактно живе представници срболужичке националности сви натписи су двојезични-на немачком и срболужичком језику.Срболужичани имају свој радио,своју литературу и медије.Али сви ти напори неће спасити Лужичане од нестанка:средином 20.века њих је било преко 150000,а данас највише 60 хиљада!

Шта Лужички Срби имају заједничко са Русијом осим заједничког словенског порекла?Испоставило се да нас обједињује још доста тога.Међу Лужичанима,као и међу Русима,увек су била популарна имена Михаил,Петар,Андреј,Станислав,Павле,Јуриј НМарија.Како пише С Д Прјамчук ,,У Русији је било познато да постоји лужички народ још крајем 17.века.А 1697.године императору Русије Петру Првом,који је пролазио кроз Полабску Србију за време ,,Велике Амбасаде'' у Западну Европу,у Дрездену (Дрезни)лужички филолог Михаил Францељ (1628-1706) је у име Лужичана поклонио неколико својих књига на лужичком језику''.Он је написао и Петру Првом следеће:,,Најсветлијем и најснажнијем Цару,непобедивом императору и великом књазу,милостивом господину,цару Казанском и Астраханском,свемоћном књазу многих земаља и многих милиона поданика,који говоре нашим српским или сарматским језиком,који је својим доласком усрећио Полабску Србију-Саксонију и Дрезден који су основали Лужичани.Руска земља је велико и простано царство,тако да велики цар моћно влада од литванских граница и од Каспијског мора до самог леденог океана и до граница царства татарског.Нама, Лужичанима,такође је познато из историје да ваше царско височанство са свим својим поданицима припада и грчкој православној религији од 989.године.Пошто Руси-Московитјани говоре на нашем српском словенском језику,ја покорно дарујем најмилостивијем цару вендске или српске свете књиге које сам ја превео и издао у корист српског народа,и покорно молим да их однесете у вашу Русију како би Московитјани из њих сазнали да истинска и апостолско-лутеранска религија цвета у Полабској Србији код Лужичких Срба''.

Руси и Лужички Срби-Судбина Лужичана  увек је  интересовала руске дипломате,научнике и књижевнике.Амбасадор руске  империје у Константинопољу Ј Новиков је одбранио магистарску дисертацију на тему срболужичког језика.Познати слависта из 19.века И.Срезњевски је проучавању лужичких језика посветио више година,а историчар А И Тургењев је,путујући по Немачкој,писао родитељима (цитат по С Д Прјамчуку):,,Руском словену Лужица и Поморјанија треба да буду интересантнији од Италије:зато што је у Италији живео народ нама апсолутно туђ,а овде у Лужици и Поморјанији све одише словенизмом,ми овде налазимо трагове древних предака наших и у потомцима њиховим,Лужичким Србима,и Кашубима-поморјанима видимо још них словенских манира и обичаја.Купили смо библију и неке друге вендске лужичке књиге и трудићемо се да сакупимо библије на свим словенским дијалектима''.

Један од идеолога препорода срболужичког народа Јан Смолар,словенофил и поклоник Русије,1859.године отишао је у Петебург да би се састао са својим руским истомишљеницима.Затим је боравио у Русији још два пута.Смолар је од стране руске владе одликован орденом свете Ане другог степена за научне заслуге и  изабран је за дописног члана Харковског универзитета.Саборци Ј Смолара такође су са надом гледали у Руску империју видећи у њј заштитницу словенства.

Године 2006,за време посете Владимира Путина Немачкој,лужичка јавност му се обратила писменом молбом да посети Лужицу.Нажалост,програм посете одређивао је домаћин (власти Немачке)и Путин није могао по сопственој иницијативи уноси корекције у програм посете.

На територији Заједнице Независних Држава  (ЗНД) данас живи приличан број потомака Лужичана,чији су преци пре много столећа-кренули преко Пољске даље на исток-У Литванију,Белорусију,Русију и на Украјину.Велика већина њих већ је до тог времена сматрала себе Пољацима иако су они уствари били попољачени Срболужичани.Временом су се ти људи почели идентификовати као Литванци,Белорусу,Руси и Украјинци.Тако се догодило са представницима презимена Мењ,Гуљевич,Смолар,Горчински Навка.Презиме Гуљевич се данас сматра исконксим белоруским а презиме Смолар исконским украјинским,док презиме Горчински важи за исконски пољско.

Аутор химне Лужичких Срба и класик Срболужичке литературе Хандриј Зејлер (1804-1872)написао је изванредан текст ,,Где је српски родни завичај?'',у коме је,поставио питање где је отаџбина Срба-у Пруској,Литванији,Чешкој,Пољској,на Балкану или у Русији (на свим тим територијама данас живе потомци Лужичана).На крају сам Зејлер даје одговор на своје питање,да се отаџбина Срба простире од обале Лабе (Елбе)и Дунава до Црног Мора и Камчатке.Зато се Русија нипошто не би требала окретати од Лужичких Срба,већ напротив,треба да доприноси процвату срболужичке културе,да проучава историју тог народа и његове обичаје.Уз то,многи који воде порекло из Лужичке Србије,ушли су у структуре власти Немачке.На пример,Американци брижљиво и ненаметљиво покушавају да потчине себи русински покрет Закарпатја,који је сада проруски расположен.У САД делује Карпатско-русински научни центар,који одржава тесне везе са професором Универзитета у Торонту (Канада )Полом Магочијем,етничким Русином који се налази на челу катедре украјинистике,а неки високи политичари и чиновници САД имају русинско порекло,на пример Марк Сингел,гувернер државе Пенсилваније из редова Демократске партије САД или Том Риџ,гувернер Пенсилваније од 1995. до 2001.године из редова републиканаца.Данас су у Чешкој и Пољској створени створени културни центри који обједињују истраживаче срболужичке историје и традиција јер је познато да је  Варшава увек тежила да у  Лужичкој Србији има ,,снажну словенску позадину''на немачкој територији.Нарочито су активно Пољаци сарађивали са Лужичанима за време Другог светског рата.У априлу 2009.године депутат пољског Сејма Анжеј Гурски обратио се МИП Пољске са званичном препоруком да се активније сарађује са Срболужичанима и чешће Берлину  поставља питање о очувању њихове културне самобитности.

Русија је највећа словенска држава у свету и она не би смела да окрене леђа малобројном словенском народу у далекој Немачкој,тим пре што у самој Русији живи неколико хиљада потомака Срболужичана.Надајмо се да ће срболужички народ умети да сачува свој језик и своју културу јер,како је говорио немачки философ, поклоник лужичке културе Јохан Гердер ,,народи су Божје мисли''.

Преузето из часописа:Нови Стандард


ОД ДЕМОКРАТИЈЕ КА ТОТАЛИТАРИЗМУ

Генерална — Аутор svarog @ 13:22

Иван Иљин
ОД ДЕМОКРАТИЈЕ КА ТОТАЛИТАРИЗМУ

 

У наше време је доста раширена предрасуда да демократски поредак, наводно, штити људско друштво од тоталитарног режима и да свако одступање од демократије у правцу ауторитарног система води друштво у тоталитаризам. Да ли је то тачно?

Обе ове форме државе, и ауторитарна и демократска, добро су нам позната из историје. Свака држава којом управља власт, независно од народног избора и контроле, јесте ауторитарна држава: такве су све патријархалне општине, све теократске државе, све диктаторске републике, све аристократске наследне републике, све аутократске диктатуре и све апсолутне монархије. Ауторитарни поредак не искључује народно представништво (али му даје само саветодавна права): владар државе (лични или колективни) слуша савете народа, али управља самостално.

Такво ауторитарно законодавство и управљање нипошто не води тоталитарном режиму. Тоталитаризам значи искључење било какве самоактивности грађана: њихове личне слободе, њиховог корпоративног организовања, локалног и професионалног самоуправљања, одлучивања у личним и породичним стварима, њихове привредне иницијативе и њихове културне самоделатности. Такав (или њему сличан) режим представља у историји човечанства ретке и краткотрајне изузетке, неуспеле покушаје који нису ни у ком случају повезани са ауторитарном формом државе. Такав режим и није могао да буде консеквентно остварен до 19. века због непостојања техничких услова (железничких пруга, телеграфа, телефона, радија, авијације) и административне оперативности (организације свеопште зависности и узајамнoг денунцирања); овакав режим је, строго говорећи, био могућ тек у 20. веку. За нас је поучна историја Русије: наша земља је политички настала, ојачала и културно процветала подауторитарном формом државе, а сада живи у беди, трпи понижења, културно се не развија, физички изумире – управо под тоталитарним режимом

Овакав режим је детерминисан укупним (тоталним) обимом државне регулативе. Међутим, ауторитарни систем не инсистира на том обиму: он може да се задовољи мањим административним мешањем, без претензија да наметне свестрано туторство над животом. Штавише, велики владари су увек тежили да развију код грађана слободну самоактивност и да подстичу њихове иницијативе. И када корумпирани писци, у жељи да угоде левим или десним тоталитаристима, почну Петру Великом да приписују тоталитарне тенденције, они тиме само показују своје незнање и говоре неистину. Петар Велики је имао један велики задатак: да пробуди стваралачку иницијативу руског човека у свим областима живота: оно што је он сам називао „присиљавањем народа“, било је подстицање његове воље ка стваралачкој самоделатности.

И зато не треба ствари представљати тако као да ауторитарни систем води тоталитаризму, а демократски чува народ од њега, јер управодемократски систем може бити склон систематском јачању свог административног апарата. Тај процес сада можемо пратити у Европи.

Тежња ка мешању у све аспекте живота, у циљу његовог ауторитарног регулисања, појавила се у историји под утицајем или теократско-црквених мотива, или демократско-социјалистичких побуда.

Тако је тоталитарна идеја, коју је описао Платон (5–6. век пре Христа), имала теократски карактер (владавина бого-сазрцавајућих философа): он је хтео да уреди целокупан живот грађана (од власништва, брака, васпитања, закључно с музиком). Покушај католичког монаха Савонароле да у Фиренци уведе црквено-државно-принудну врлину (1494–1497) имао је такође теократско-клерикални карактер. Рад Калвиновог реформата у Женеви (1541–1564) – који се сводио на то да државној регулативи подвргне веровања, нарави, разоноду, поступке, чак изразе лица грађана, и који се није зауставио пред организовањем тајног праћења и достављања, пред протеривањем и смртном казном (1542–1546. на смрт је осуђено 58 људи, а 75 је прогнано) – такође је имао клерикално-теократски карактер. Такав карактер је имала и сентиментално-комунистичка држава језуита у Парагвају (17–18. век).

С друге стране, социјализам као тоталитаризам у економији, касније у култури и свакодневном животу, имао је од давнина револуционарно-демократски карактер. Такав је био чак древно-кинески комунизам (више од 1000 година пре Христа). Још јаче је била изражена ова тенденција у комунистичкој завери Абдале Ибн-Мајмуна (9. век после Христа), која је довела до увођења заедничког власништва над имовином и женама у појединим деловима Арабије. Европски социјализам последњих година обновио је ову тенденцију и иступао под заставом револуционарне демократије. Француској револуцији (крај 18. века), с њеном демократском диктатуром, терором и тоталитарним тежњама, недостајао је само један корак до тоталног комунизма, коме га је водио комуниста-утописта Бабеф, због чега му је одрубљена глава (1797).

У току читавог 19. века управо је револуционарна демократија Европе, настављајући да и даље себе сматра демократијом, проповедала и припремала максимално ширење државно-административног апарата, то јест увођење тоталитарног режима; бољшевици нису представљали ништа друго до екстремну, чврсту и доследну струју овог правца. И сада, после страшних и поучних искустава левог тоталитаризма у Русији, а потом и у Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији, Бугарској, Југославији и источној Немачкој – управо европска социјал-демократија чини све што је у њеној моћи да у свим демократским земљама оствари привредни и културни тоталитаризам (почев од индустрије па све до „национализације“ лекарске службе итд)… Ето зашто је противстављањедемократије и тоталитаризма предрасуда, илузија и грешка.

Истина, демократска држава може да испољи и слободољубиве тежње и брани слободу и самоактивност грађана (Швајцарска, САД). Али демократска држава може да поклони поверење и тоталитарно расположеној већини (на пример, у Енглеској, Шведској), која ће и почети да уводи тоталитарно-социјалистички режим на основу општег и равноправног гласања, рада парламента и министарстава. За то се и залажу европски социјал-демократи, праћени гласним и одобравајућим коментарима њујоршког Социјалистичког Весника. Јер социјал-демократи свих земаља су по својој основној идеји и програму трећа по броју тоталитарна партија у свету (после комуниста и наци-фашиста). А чињеница да они настоје да остваре свој леви тоталитаризам еволуционим путем и по свим правилима формалне демократије никако их не чини мањим тоталитаристима. Тоталитарно ропство, уведено постепено, не мења своју природу; ми се добро сећамо какав је социјал-демократски терор владао у Аустрији пред Драјфусов долазак на власт, и у Летонији пред долазак на власт Улманиса.

Према томе, демократски систем није гарант да ће народ избећи тоталитарни режим. Постепено увођење социјализма ће значити прелаз на диктатуру социјалистичке већине, али, не заборавимо, већине састављене према условним и изопаченим схемама формалне демократије.

Тоталитарну природу социјализма почели су сада да схватају и сами социјалисти. Ту и тамо у њиховој средини сада се конфузно говори и пише како они не желе „тоталитарност“, како настоје „да повежу социјализам и слободу“; или, како не инсистирају на „социјализму“ већ „на слободољубивим социјалним реформама“. Ова конфузна прича, међутим, не мења план прокламован пре сто година. Њихови другови, који се налазе на власти, раде свој посао, а логика политичког развоја одредиће судбину њихове тоталитарне идеје.

 

Напомена: Објављено у часопису Наши задаци, бр. 44, од  9. фeбруара 1949. Наново штампано у Иљиновој збирки чланака Бела идеја, Логос, Београд 2012.

 


УГОВОР ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ОД 23. СЕПТЕМБРА (5. ОКТОБРА) 1866. Г

Генерална — Аутор svarog @ 18:28

УГОВОР ИЗМЕЂУ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ ОД 23. СЕПТЕМБРА (5. ОКТОБРА) 1866. Г.

Преамбула Уговора

"У име свете и једносушне Тројице. Његова Свјетлост Књаз Србије и Његова Свјетлост Књаз Црне Горе, имајући пред очима с једне стране своје свете дужности, а с друге стране жалосно стање народа српског у Турској, и одушевљени једнаком патриотском жељом, да у искреном споразумевању раде на ослобођењу и уједињењу свога народа сагласили су се да у овоме тајном уговору уреде сва питања која с тим у свези стоје, и означе унапред круг своје заједничке радње..."

Члан 1.

"Њихове Свјетлости Књаз Србије и Књаз Црне Горе обвезују се и залажу један другоме ријеч, да ће у највећој сагласности и искрености радити, да се што прије спреми устанак противу Турске пак да се цио српски народ у Турској ослободи од турског јарма и у једну српску државу споји"

Члан 2.

"Ако са божијом помоћу буде крунисано ово предузеће са подпуним успјехом, то јест да се цио српски народ у Турској ослободи и уједини у будућу велику Србију, онда и под тим условом Књаз Црне Горе свечано обећава да ће Црну Гору придружити и ујединити с том великом државом, признавајући Књаза Михаила за владаоца те цјелокупне српске државе" Итд.


ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА

Генерална — Аутор svarog @ 18:08

Свети Јован Златоусти

ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА

 

 

"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да пр?трпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.

Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"

Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?

Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../

Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог: " Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу."

 


ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО СРБСКОГ СТИЛА И ИСКУСТВА

Генерална — Аутор svarog @ 13:09

                   ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО

                  СРБСКОГ СТИЛА И ИСКУСТВА

 

Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних,невидљивих мисли Божјих.А човек?-Човек је то исто и нешто далеко више од тога:човек је видљива појекција невидљивог лика Божијег...Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари,изнад свих анђела и арханђела,диже и уздиже до самог Бога...На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим.Зато је сваки човек по природи христолик,по природи христоносац.

  Свети Сава је први од Срба обрадио и разрадио у себи свето,еванђелско осећање света...Растковско усхићено око говорило је његовом узбуђеном срцу:чуј,из сваке твари бруји помисао Божија,а из свих твари скупа –бруји бођанска симфонија мисли Божијих...Васиона је чаробни храм у коме обитава Бог кроз мисли своје,а човек је свештеник у том храму,свештеник и првоевештеник.Сваки цветић је мирисна кадионица пред Богом,а свака птичица-раздрагани члан свеколиког хора који неућутно славослови Творца светова.

  Ти то не осећаш?Повери се Растку,и осетићеш...Пођи са њим од једне твари до друге,од једног бића до другог,и загрејан његовим осећањем света,ти ћеш осетити,несумњиво осетити ову основну растковску истину о свету:свака твар је чувар по једне мисли Божје:

Отуда је свака твар-мало еванђеље Божје,јер проповеда Бога...

Све има свој божански смисао,божански циљ,божанску вредност,све-сем греха,сем зла.

  Прво начело светосавске философије света јесте:свет је богојављење.А друго човек је богослужење.Богојављење је природа света,а богослужење циљ света...По светосавском схватању:човек и није друго до-свештенослужитељ.Он непрекидно служи Богу:и мислима,и осећањима,и речима,и делима...

Најбоље се и најсавршеније служи Богу када се живи по Еванђељу Богочовека Христа.Свети Сава је свим бићем својим и мислио и осећао и делао и живео по Еванђељу Христовим,и тако постао и занавек остао,најмудрији и највећи србски филозоф,који је србској души открио вечни божански смисао и света и човека.

Порекло свега светосавског јесте дакле,Богочовек и нико други и ништа друго...Све што је светосавско,своди се на богочовечанско,на еванђелско...Све светосавске вредности,од прве до последње,изводе се из Христа,и своде се на Христа.Светосавље,као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода,извире из Христа и Његових Еванђеља...Тако је Христос са Својим Еванђељем,главна стваралачка сила наше историје.

  А Свети Сава је у историји нашег народа највећи и најдаровитији неимар богочовечанског прогреса...За Светог Саву прогрес је ово:стећи Господа Христа,и на тај начин савладати грех и смрт у себи и у ближњима око себе...У нашој народној он је увек био и занавек остао највећи и незаменљиви народни вођ наш из смрти у бесмртност,из овог пролазног живота у живот вечни.

  Пуноћу и савршенство своје личности човек постиже кроз сједињење са Богочовеком.Богочовечштво је једина категорија,кроз коју се појављује сва многструка делатност православне културе.Почиње се од Богочовека,а завршава идеалним,интегралним,обогочовеченим човеком.

  Ви настављате свето дело Светога Саве,ви стварате православну културу,ви изграђујете,улепшавате,обесмрћујете и своју душу и душу нашега народа,знате ли када?-Кад светосавски верујете у Господа Христа,кад Га растковски волите,кад Му се светосавски молите,кад постите,кад чините милостињу,кад изгоните грехе из себе,кад светосавски волите свој народ и кад благосиљате оне који вас куну,кад добро чините онима који вас,мрзе,кад се Богу молите за оне који вас гоне.Једном речју:кад испуњујете Еванђеље Христово.

Знате ли шта значи бити светосавски православан?То значи непрекидно се борити са страстима и гресима у себи и у свету око себе.

Са среброљубљем се бори се -сиромаштвом;

Са похотом бори се-постом и молитвом;

Са гневом бори се-кротошћу;

Са смрћу-бори се бесмртношћу;

Са ђаволом бори се-Богом...

Кад мислиш мисао чисту и свету,знај-ствараш светосавску културу.Свако твоје племенито осећање,свако твоје еванђелско дело,свака твоја добра жеља-неимар је светосавске културе!

Циљ народа као целине,исти је што и циљ појединаца:

Оваплотити у себи еванђелску правду,љубав,светост,постати ,,свети народ``,Божји народ``(I Петр.2:9-10 и 1:15-16),који својом историјом објављује божанске вредности и врлине,Свети Немањићи су тако схватали и народ и државу;и на томе неуморно радили најпре они сами,па за њима и са њима сав србски народ...

Савест Србског народа су Светитељи,на челу са Светим Савом.А та савест нашег народа стално упућује свима Србима у свим вековима једну молбу,један савет,један завет нека вам свима,и убогима и богатима,и младима и старима,и писменима и неписменима,закон буду-еванђелске врлине!Буде ли тако,србски ће народ савладати све смрти у свим световима,и ништа му неће моћи наудити,ништа,ништа,ништа!

 

АРХИМАНДРИТ ЈУСТИН ПОПОВИЋ


БУЊЕВКА О БУЊЕВЦИМА

Генерална — Аутор svarog @ 18:31

МАРА ЂОРЂЕВИЋ МАЛАГУРСКА

ИЗ КЊИГЕ

 

                            БУЊЕВКА О БУЊЕВЦИМА

                                                     1941.

 

                 СРПСКА ИЈЕКАВШТИНА И ,,БУЊЕВАЧКИ ХРВАТИ``

 

Кад наши Буњевци хоће да постану Хрвати,они престану да диване својом милозвучном буњевачком икавштином и почну диванити-српском ијекавштином!На пример:не кажу липо дите,било млико,лива рука,ди си био,него лијепо дијете,бијело млијеко,гдје си био и.т.д.И мисле,незналице,да су се тиме похрватили!

Златна простота:Говорити српски,а мислити да је то хрватски, и да су се баш ти  ме похрватили!Јер,т.зв. штокавско-ијекавски дијалекат није хрватски како наше незналице и пркос-Хрвати мисле,него чист српски дијалекат.Дви трећине српскога народа говори тим дијалектом,(бијели снијег,лијева рука,лијепо дијете,гдје,овдје,ондје),а само једна трећина говори т.зв.штокавско екавским дијалектом (бели снег,лева рука,лепо дете,где,овде,онде и.т.д)Што значи да око 6 милиона Срба говори штокавско ијекавским,наречјем,док само око 2.000.000 Срба говоре штокавско екавским.

  Црна Гора,Бока Которска,Далмација,Лика,Босна и Херцеговина,Санџак и чила Западна Србија говоре ијеквштином,а само Војводина,источна Србија,и јужна Србија екавштином.Међутим,прави хрватски,говорно народни језик није штокавско-ијекавски,него чакавски и кајкавско-екавски (рич што изговарају ча и кај,а старословенско јат изговарају као е.На пример:не кажу:шта си казао,него ча си казал;не зашто си узео него за кај си зел?,али не кажу гдје,овдје,ондје,него:где,овде,онде,и.т.д.)

  Чакавском екавштином и нешто чајкавском ијекавштином,као и кајкавском екавштином од вајкада је говорио онај дио нашег словенског народа,који се од увик сматрао и стварно био прави и коренити хрватски народ(Северно приморје,одн.део Далмације са острвима и Загребачка област).Ко не вирује нека оде у Загреб,нека ступи у разговор ма са којим сељаком па ће чути и увирити се.

  Има и католика у западним крајевима наче државе који говоре штокавском ијекавштином,али њих има нешто прико шест стотина хиљада према шест милиона Срба,који говоре тим дијалектом!Према томе,штокавска ијекавштина (лијепо,бијело,ријека,сијено,снијег,гдје,овдје,ондје,и.т.д. није хрватски него српски говорни дијалекат.

  Е,а има нешто што буни наше незналице и пркос-Хрвате,ради којих ово и пишемо, у братској жељи да их нечим поучимо,те да се више не брукају и не буду више баш толико смишни (говорити српски, а мислити да је то  хрватски,па и још да су се баш тиме похрватили!).

  Иако дви трећине Срба говоре ијекавски (дијете,млијеко,ријека,овдје,ондје),ипак је за српски књижевни језик примљена екавштина(дете,млеко,река,овде,онде).Примљена је екавштина,иако је највећи српски и југословенски гилолог Вука Караџић предлагао (и сам писао) да се ијекавски дијалекат прими за српски књижевни језик,баш због тога што највећи дио Срба тим дијалектом говори.

  А како се то десило?Тако што се српска књижевност и српско новинарство почетком и средином деветнајестог вика снажно развили у Српској Војводини,са Новим Садом на челу,а посли у Београду и Србији.Како су прилике у Војводини,и  Београду биле повољније за развој књижевности,науке и новинарства,него у западним крајевима српским то су се ове у Војводини и Србији снажно и развиле,тако да су Нови Сад и Београд наметнули свој говорни и књижевни језик целокупном српском народу(мада се у западним крајевима наше државе и сада понегде,а нарочито у новинарству,подржава и ијекавшина као српски књижевни језик).

  У Србије је екавштина потпуно победила као  књижевни језик,мада сељаци и простији свит у Западној Србији и сада говоре ијекавштином.Али када и Србијански сељак хоће да говори господски,онда и он говори екавски,т.ј. не каже дијете,ријека,бријег,гдје,овдје,ондје,како он то на селу говори,него река,брег,снег,где,овде,онде,и.т.д.како то господа српска говоре.

  И онда можете мислити,како смишан изгледа по ники наш буњевачки паор,или по ника наша господична или милостива,када,стидећи се своје дивне икавштине (липо,бриг,сниг,овди),почну да говоре ијекавштином,којок у Србији само још сељак и прост свит дивани!

  Али,још није све!Ако Србији нису послушали велоког Србина Вука Караџића да ијекавштину приме за свој књижевни језик,послушали су га Хрвати,тако да је четрдесетих година прошлога вика примљена српска ијекавштина за хрватски књижевни језик!И данас,све књижевне и научне књиге као и новине у Хрватској не пишу се хрватском кајкавском екавштином,него чистом српском штокавском ијекавштином!(гдје,овдје,млијеко,бијело,и.т.д.).

  Еј,наша весела браћо,буњевачко-хрватска!Много су вас излагали за ови двадесет година некажњеног вршљања,али вас никада нису тако направили смишнима,као кад су вам у никли у главу да ћете постати Хрвати,ако будете говорили српски!

 

                             БУЊЕВЦИ И ,,РАЦКИ ЈЕЗИК``

 

Као што је бар нама Суботичанима познато Буњевци и Србљи диване истим језиком,са том разликом,што ми старословенско јат изговарамо и,а Србљи е (мада у Босни има и православних Срба који кажу дите,писма,млико,мисто дете,песма млеко).

  Тај језик су Мађари,што ми Суботичани такође најбоље знамо,називали рацки језик.Зашто?Зато што су Србе називали Раци (од Расиани,што значи становници старе српске државе Рашке,Расије),па су тако називали и српски језик-рацки језик.

  Наши стари Буњевци,кадгод би хтили рећи,ко су и којим језиком диване,увик су одговарали:Ми смо Буњевци и диванимо Рацки!То јест:Ми смо једно југословенско племе,које се зове Буњевци и које говори истим језиком,којим и Срби.

  Тек од Боже Шарчевића и браће Кујунџића почело је улазити у обичај да се каже:Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки(мисто рацки).

  Наш народ и сада каже:Ми смо Буњевци и диванимо буњевачки или рацки,али нико и никад на салашима,тамо гди туђ рачун,лаж,туђа пропаганда и наш инат или необавештеност нису стигли,није и неће рећи:Ми смо Хрвати и диванимо хрватски!

  То је божија истина,а све друго је лаж и туђ рачун!

 

                                  ПОКАТОЛИЧЕНИ СРБИ

 

Као што је познато велики број суботичких православних Срба у прошлости је на разне начине приведен у католичку виру.

  У Фрањевачком самостану у Суботицу налази се рукопис из вримена прија 1743.год., а који у оригиналу гласи: »Inde erat quod partis alterius populus, ab origine sua et introductione has in oras Schismaticus, qui altera fere vice populum Romano Catholicum superabat, videns populi nostri has pulchras devotiones, Patrum has zelosas instructiones, sponte trahebatur, ac convolabat ad amplectendam nostram RCatholicam fidem: quorum nunc etiam plurimae domus extant«.

 

(В.латински запис у др.Јован Ердељановић:О Пореклу Буњеваца,Београд,1930.стр.315.)

Ово,када се приведе на буњевачки,значи:Због тога други дио народа,по свом пориклу и по довођењу у ове крајеве православне вире (Шизматичке),који је скоро двапута био бројнији од римокатоличког народа,када је видио ове липе побожности нашега свита и овако ревносне поуке фратара,био је вучен жељом и пристајао да прими нашу римо-католичку виру:од њих постоје и данас многобројни домови.

Дакле, ево доказа исписаног руком наших фратара ондашњих савременика и очевидаца:

А)да се са нашим народом католичке вире доселио и наш народ православне вире;

Б)да је нашега народа православне вире тада било два пута више него свију ондашњих католика у Суботици;

В)да је тај народ посли приведен у католичку виру (из разлога који се горе спомиње,или других),

Д)да је од њих и онда,када је горњи запис написан,било многобројних домова.

О овоме има и других доказа,а и сам бискуп Антуновић указује на овај факт (В.Разправа,стр.98.).Али и сви други докази остају сувишни поред горњег записа!

  Зато нико никада није могао да одвоји Буњевце од Срба,мада су у прошлости туђинске интриге успивале да нас на краће вриме и заваде!

  •   Зато Буњевачки бискуп Мартин Брајковић још 1790.г.каже:Католички Срби,то јест Буњевци catolici Valachi, alias Bunievczi).

            Зато сународни обичаји католичких Буњеваца исти као и код православних Срба!

           Зато Буњевци попивају Краљевића Марка и Скендербега бана-како то каже наш фра Грга Пешталић још 1790.г.!

          Зато смо ми пали на Косову равном,како то каже г.Блашко Рајић!

         Зато има Срба римског обреда-ево ми Буњевци!како то такође каже г.Блашко Рајић.

       Зато Приморско-лички Буњевци заједно са Србима божићкују,ускрсују и кумују јер су и тамо православни Срби привођени у католичку виру)како то каже лички Буњевац Иван Мургић,а неће да се мишају и ороде са Хрватима,како то каже наш бискуп г.Лајчо Будановић,итд.ж

     А, зато ,да не редамо даље,нико никад,а накмање франковачки дођоши неће одвојити Буњевце од Срба!

    

       


ГОВОР ПРОТЕ МИЛАНА ЂУРИЋА НА КАЛИПОЉУ

Генерална — Аутор svarog @ 14:09

ГОВОР ПРОТЕ МИЛАНА ЂУРИЋА НА КАЛИПОЉУ

 

,,Синови моји!Ето земље наших прадедова,ето земље где смо славни били,ето земље где смо царовали,ето двора нашијег царева,ето славних царских задужбина,ето гробља наших витезова,што за вјеру своју умираху,што праг Србства грудма заклањаху,груду родну крвљу натапаху.Не бојте се синови!Ја видим пред вама цара Душана и цара Лазара,Обилиће,Југовиће...Зна душман ко су дјеца Обилић Милоша.Напред Синови!Ето и ја сам с вама.Ево мене старца.Идем са вама да испуним косовски аманет``.


Жана Меркус Или Време Заборава

Генерална — Аутор svarog @ 17:51

Жана Меркус или време заборава


Полазећи на фронт, пребогата хероина оставила је аманет: „Уколико погинем у борби, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” Умрла је природном смрћу, сама и сиромашна. И заборављена. А звали су је и „српска Јованка Орлеанка”, „српски Бајрон”, „Амазонка Херцеговачког устанка”, „женски ускок”...

Какви су то само били усклици одушевљења и готово неверице. Многи су, на срећу, забележени па тако, иако избледели и скрајнути, дотекли до наших дана. А она је, госпођица, била крхка и бледуњава, али пркосна, с ватром у очима. И увек у мушкој херцеговачкој одећи, с црногорском капом на глави. Хроничар борби у Херцеговини, с почетка 1876. године, оставио је овакав траг:
„...У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца...”
Други сведок драматичних догађања на херцеговачком ратишту пише:
„У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.”
Европски репортери извештавају да „у њеном присуству Срби чине чуда од јунаштва”. На питање једног од њих да ли је овде да као припадница Црвеног крста помаже рањеницима, одговара одсечно и помало увређено:
- Не, мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!
Пре тога је Немац Албин Кучбах, не зна се да ли као ратни извештач или шпијун у редовима херцеговачких устаника, приметио њен долазак у логор у залеђу Дубровника и у својим успоменама га овако описао:
„...Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и желела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.”
А земунски лист „Граничар” у броју од 16. јануара 1876. године јавља:
„Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска, донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.”
Ко је заправо била Жана Меркус, својевремено слављена као „српска Јованка Орлеанка” и „српски Бајрон”? Одгонетка стиже захваљујући помним истраживањима холандског историчара и антрополога Ренеа Гремоа који је о њој написао монографију „Фатална ратна муза”, али и помоћи новинара и публицисте Бранислава Матића.


Париз, ах, Париз!

Леп догађај збио се октобра 1839. године у дворцу генералног гувернера холандске колоније Источна Индија на острву Јава, данас Индонезија. Родила се Жана Меркус (Јеанне Меркус). Пет година доцније, после смрти оца, породица се враћа у Холандију, а четири лета касније умире јој и мајка, „пребогата Вилхелмина Крансен”. О девојчици и њеној браћи и сестрама бригу преузима стриц Шарл Гијом Меркус, свештеник протестантске (валонске) цркве. И то ће можда пресудно усмерити њен живот и судбину.
У кући стрица заволела је Бога и смисао живота видела у тежњи ка Њему. Већ тада јој је узор постала Јованка Орлеанка, толики да је одлучила да се ни сама не удаје. Кад је постала пунолетна, добија право на располагање огромним наследством, купује имање код Арнема, далеко од такозваног грађанског живота, бави се јахањем, чита, помаже сиромашнима.
Крајем шездесетих година, међутим, распродаје имовину и креће на пут. Прво је то Немачка, па Италија, а у Паризу је затиче француско-пруски рат. У Граду светлости „преживљава страшну пруску опсаду”, добровољно ради у амбуланти Црвеног крста, помаже рањеницима, држи се „храбро, као стари искусни војник”. У главном граду Француске је и у време успостављања Париске комуне, али 1871. године, сасвим исцрпљена, по савету лекара, опет креће према југу и стиже у ослобођену и уједињену Италију.
Две године доцније ето је у Светој земљи, тада под турском влашћу, где намерава да подигне дворац у ком ће, по њеном дубоком веровању, бити дочекан Син Божији по његовом Другом доласку. Земљу је купила код капије за Јафу, недалеко од зидина старог Јерусалима, и то преко посредника пошто тада странци нису могли да имају некретнине у Турској царевини. Једном француском архитекти исплаћује огромне паре за градњу дворца и враћа се у Европу.
У лето 1875. године потресају је, али због борбе против Турака и охрабрују, вести о устанку у Херцеговини. Почетком наредне године већ је на бојишту, у првим борбеним редовима. У предаху војевања од војводе Миће Љубибратића захтева да се под хитно набаве топови и за то одваја гомилу новца. Топови никад нису стигли...




Слава теби, јуначице!

Неколико месеци касније, приликом уобичајеног преласка аустријске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је „на превару ухапшена с групом устаника”. С њом је био и војвода Љубибратић. На дугом путу, како је утврдио Рене Гремо, ухапшенике овацијама дочекују масе народа у местима од Сиња до Сплита, па онда све до Трста, кличући јужнословенској идеји, са све „славјанским тробојкама”. 

Није сасвим извесно како се Жана Меркус докопала слободе, зна се да крајем марта 1876. године стиже у Београд, на савско пристаниште, поново у мушкој херцеговачкој одећи с црногорском капом на глави. Лист „Шумадија” извештава да је „позната Холандескиња Г-ца Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспела у Београд и лежи болна”. Разбарушени и често одушевљењу склони Ђура Јакшић објављује песму „Добродошлица Јованци Меркусовој”: „...Девојко дична / Јованко наша, не орлеанска... / Имена твога повести наше / Славу ће носит најсјајнији лист. / А рода једног ослобођенога / Благородности чућеш усклике: / Слава ти! Слава! Бајроне наш!”
Био је то дотад ретко виђан призор на београдским улицама. После опоравка, за Васкрс 1876. године, велика поворка с бакљадама у којој је било око шест хиљада људи кренула је од данашњег „Лондона” и стигла испред хотела „Старо здање” (преко пута Саборне цркве), где је одсела и где се опорављала Јованка Маркушова, како су је звали Херцеговци. Ређају се говори и говорници. Професор филозофије на Великој школи Милан Кујунџић Абердар узвикује: „Слава теби, јуначице!” Захваљујући с балкона „Старог здања”, Жана каже:
„...Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача...”
И имала је, можда, брже него што је њено крхко здравље могло да поднесе. Србија и Црна Гора 30. јуна исте године улазе у рат за коначно ослобођење од Турака. Наредног дана Жана Меркус јавила се као добровољац, пошто је претходно Србији за ратне циљеве поклонила 2000 динара. Поређења ради, највећи прилог после њеног дала су браћа Крсмановић - 1000, а руски генерал Черњајев целих 60 динара. 
Сећајући се свог дечаштва из тих дана, Слободан Јовановић, потоњи правник и историчар, записаће:
„...Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком...”


У клопци тајних служби

Почетком јула 1876. године Жана Меркус већ је на ратишту, на Дрини. Пре тога оставила је аманет: „Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” А лист „Застава” не пропушта да забележи њено војевање:
„У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна... Прикључена је добровољачкој бригади...”
Воде се жестоке борбе око Бијељине којима командује неодлучни генерал Ранко Алимпић, мајстор тактике „крени-стани-врати се”. И, по неким изворима, долази до честих и жестоких свађа између њих двоје, она још у залудној нади да ће најзад стићи топови које је платила још у Херцеговини и којима би могло да буде надјачано „Крупово” оружје, каквим су били опремљени Турци.
И онда је стигао телеграм - наредба с важног места. Жана Меркус мора да напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су дојаве неког дипломатског представника у Цариграду министру иностраних дела да је „фрајла Меркус... просто један шпијун Чивутин аустријски”.
Намах, као да никад није ни постојала нити било шта урадила за Србију и српски народ, по свој прилици жртва игре тајних и других служби, Јованка Маркушова је заборављена, тек што је и буквално протерана преко границе. После извесног времена поново одлази у Свету земљу, где сазнаје да је због учешћа у борби на страни „хришћанских побуњеника” изградња њене задужбине заустављена. Опет посеже за новцем, храм расте, али јој Турци не заборављају учешће у биткама против њих. Чак је зову „лудом женом која је против турске империје ратовала на Балкану”.


Испод мостова на Сени 

Немоћна и већ сасвим осиромашена, враћа се у Европу. У Србији је одавно више нико, не бар јавно, не помиње. Један јунак је потрошен. Неки подаци указују да је у ритама стигла у Париз 1895. године, чак и да је неко време живела као клошар под мостовима на Сени.
Рене Гремо успео је да утврди да је Жана Меркус, потом, завршила у једној месној болници где су сазнали о коме је реч и одмах обавестили холандско дипломатско представништво. И уместо да је богати брат смести у свој дом у Утрехту и омогући јој одговарајућу негу, шаље је у једну добротворну установу у околини. Умрла је почетком фебруара 1897. године.
О њеном гробу нико није бринуо. Све док тридесетих година 20. века генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, иначе песник и сликар, није успео да код градских власти издејствује да се гроб обнови и редовно одржава. 

http://www.politikin-zabavnik.co.yu/2007/2876/01.php


ИСТИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Генерална — Аутор svarog @ 13:22

ИСТИНСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ

 

1.Треба научити веровати.Не,,веровати``упркос разуму и без основа,из страха или изгубљености,већ веровати целовито,заједно с разумом,веровати на основу очигледности која се распламсала у личном духовном искуству и која се не може угасити.

  2.Таква вера се постиже љубављу,духовном љубављу према савршеном.Веровање и љубав су повезани у једно:у људској души,у дубини личног срца(субјективно)и тамо,горе,у самом духовном предмету(објективно).Ко заволи квалитет,тај ће поверовати у Бога,тај ће поверовати у квалитет и пожелети савршено у земаљским стварима.

  Кроз веру и љубав-поима се и осмишљава све остало.Тако је смисао слободе у томе да човек сам заволи,да кроз љубав сам увиди и кроз очигледност се-сам увери;слобода је самостална,самобитна,стваралачка љубав и вера.И савест се покреће снагом вере и љубави.И породица је прво окриље љубави и вере.И отаџбина се љубављу и гради вером.И национализам није ништа друго већ љубав према самобитној духовности свога народа и вера у његове стваралачке богомдане силе.Без љубави и вере није могућна правна свест неопходна држави која штити нацију,и праведној организацијипривредне делатности.

  3.Ми се морамо научити слободи.Јер слобода није удобност живота,пријатност или ,,растерећење``и ,,олакшање``-већ претешки задатак с којим се изнутра морамо ухватити у коштац.Слобода је бреме које треба подићи и носити,како га не бисмо испустили или сами пали под њим.Треба васпитавати себе за слободу;треба сазрети за њу,дорасти до ње,иначе ће она постати источник саблазни и пропасти.Слобода је неопхдна ономе који верује и ономе који воли,да би вољено волео целовито и веровао искрено.Без слободе нема праве вере и љубави.Али прва манифестација слободе мора бити акт савести.И прво обитавалиште слободе мора бити породица,како би човек у породичној слободи дозрео до слободног патиотизма,слободног национализма и слободне државности.

  4.Ми морамо да се научимо акту савести.Он ће нам открити живи пут ка доживљају Бога и ка вери.Он ће нас научити самопрегорној љубави.Он ће нам даровати највећу радост-радост да се буде слободан у добру.

  Савест ће нас научити да стварамо здраву,духовну породицу.Она ће нам открити уметност како се воли отаџбина и како јој треба служити.Она ће нас заштити од свих саблазни и изопачености лажно схваћеног национализма.

  5.Ми морамо да научимо да поштујемо,волимо и градимо своје породично огњиште-то првобитно,природно гнездо љубави,вере,слободе и савести,ту неопхосну и свету ћелију отаџбине и националног живота.

  6.Ми морамо да се научимо духовном патриотизму,да се научимо задобијању отаџбине,и да ту умешност пренесемо сваком оном који се саблазнио о своју отаџбину,који се окренуо на страну интернационализма.Ми морамо да схватимо да се људи повезују у заједничку отаџбинну снагом вере,љубави,унутарње слободе,савести и породичног духа,снагом духовног стваралаштва у свим његовим облицима;и,увидевши то,ми смо дужни да учврстимо своје свето право да будемо јединствена,духовна велика нација.

  7.Истински национализам представља својеврсни завршни ступањ у том успону.И у њему се,као у фокусу,сабирају сви други духовни зраци.Зашто су се данас појавили људи који сумњају у исправност национализма?Зашто они замишљају национализам одвојено од вере,као манифестовање земаљске,изолационистичке охолости;одвојено од љубави као оваплоћење умишљености и грамзивости;одвојено од слободе.као ратоборну тежљу,за поробљавањем свих других народа:одвојено од савести,као систем агресивности,крвождерности,грабежљивости;независно од органског породичног живота,као произвољну и лицемерну измишљотину;независну од патриотизма,као антидуховни и антикултурни принцип...Ко је крив за такве заблуде?Да ли је допуштено ћутати пред појавом такве саблазни?

  Не.Родивши се у епохи саблазни,окружени и омамљени саблазнима,ми морамо да тим привременим саблазнима противставимо вечне основе духовног постојања,које су човеку неопходне у његовом земљаском животу.Те вечне основе формирају јединствену духовну атмосферу,јединствени пут који морамо проосећати и усвојити како бисмо на питање ,,у шта треба да верујемо``могли да одговоримо живом вером:у Бога,у љубав,у слободу,у савест,у породицу,у отаџбину,и у духовне снаге нашег народа,почињући од Бога и враћајући се Њему,тврдећи да су и љубав, и слобода,и савест,и породица,и отаџбина,и нација-само путеви који воде ка његовом поимању и његовом остварењу у човековом земаљском животу.Знамо да се поред ових путева,ка њему воде још и други путеви:и наука,и философија и уметност.Али о тим путевима,и с њима повезаним погрешним тумачењима и саблазнима,треба говорити посебно.

ИВАН ИЉИН

Преузето из:Ново Видело,бр.10 јул/август-Београд 2001,стр.44


ПРИМЕДБЕ О ДЕМОКРАТИЈИ СТАРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА

Генерална — Аутор svarog @ 10:47

                         ПРИМЕДБЕ О ДЕМОКРАТИЈИ

                               СТАРЕ ДЕСЕТ ГОДИНА[1]

 

Када се данас каже демократија,онда под том речју треба разумети покрет који је изашао из Револуције,онакве како јој је коначан правац дао Русо.Ту спадају све демократије на континенту,којима се као битно слична може додати и америчка демократија.Енглеска демократија,ма колико да је накнадно претрпела утицај континената,ту никада не спада.Енглеска је несумњиво демократија,као што је несумњиво и  монархија,али пре и више него и једно и друго,она је аристократска република.

  Демократског фетишизма нису често ослобођени ни сами критичари демократије.Тако се код неких од њих јавља у томе што они повлаче начелну разлику између демократија политичке и економск,па све прекоре упућују првој,за које тврде да постоји,а све хвале другој која по њиховом мишљењу треба тек остварити.Јасно је зашто су се,срећни,ухватили за ову разлику.Она им допушта,да устајући против ствари,не устану против речи.Нека на сваки начин остане нетакнута реч,велика чаробна реч,и зато се прибегава разликама које не само да ништа не разликују него све бркају.Нигде се можда тако као овде обелодањује да демократија спада у оно ирола фори о којима говори Бекон.

  Треба прво учинити једну претходну примедбу која се тиче самог тог израза економска демократија.Изгледа да он није довољно јасан онима који га употребљавају.Ако му придамо једино јасно значење које може имати,а то је демократско стање друштва онда је такво стање,у сваком друштву прошло први ступањ развитка,немогућност.Увек је било несравњено лакше прогласити људе једнакима него их снабдети истим бројем златника.Ко је за економску демократију,тај је,под условом да зна шта тражи,за комунизам,који једини остварује,истина још увек само у теорији,демократско стање друштва.

  Али сва слабост ове чувене разлике постаје очигледна када се зна да се демократија јавила као преображај не само политичког поретка него исто тако и привредног и друштвеног.Она је у политици прогласила народну вољу,али је у привреди прогласила слободну утакмицу,у друштву права појединца.И она је своје реформе свуда провела-Демократија је исто тако дубоко преобразила привреду и друштво као и политику.Друга је ствар што су њене реформе уродиле злом.Али су се оне показале рђаве подједнако и у политици и у привреди и у друштву.Демократија,и према ономе што је хтела да спроведе и према ономе што је спровела,јавља се као поредак једновремено политички,привредни и друштвени.Она данас истом снагом постаје остварена у свим овим обласстима.То свакако није оно што је она хтела донети,али то је оно што је она,полазећи од свих начела,једино могла донети.Узалуд је доказивати да не постоји економска демократија.Не постоји ни у политици,и у истој мери,оно што је демократија хтела да оствари.Али постоји свугде,и у политици и у привреди и у друштву,оно што је примена демократских начела једино могла дати.Давати нове примене на челима,ма у којој области,било би излишно,јер су она свугде донела оно што су могла донети.Од нових примена демократских начела нема се шта очекивати.То би било само удубљивање у зло из којега,међутим,треба излазити.И када поменути критичари демократије траже економску демократију,човек тешко одолева да их не довикне:па узмите је,она је ту пред вама,у пуну остварењу како је могла бити остварена.

  Демократија није остварила ни слободу ни једнакост ни братство.Није дала народу ништа од онога што му је обећала.Али му је дала обману да је суверен и да преко претставника које бира влада сам собом.Народи се најтеже одричу сличних обмана које ласкају њиховој сујети.

  Демократија посматра и уређује човека као таква,човека за себе,одвојена од свих природних веза његових,од свих односа који га у стварности окружују,одређују,ограничавају.То је њено ослобађање појединца.Демократија је неповерљива према свиа подзаједницама у којима се човек јавља у друштву,јер сматра да су оне толико стега које спутавају пуно остварење његове личности.Природна појава за њу није човек члан породице,човек члан општине,човек члан позива и тако даље,него усамљен појединац у средини исто тако усамљених појединаца,у којој усамљености она види јемство њихове слободе.

  Апсолутна монархија искључивала је самоуправни живот начелом да је владаочева воља извор сваке власти.Демократија чини то исто као народну вољу,односно вољу већине изабраних претставника,проглашује за извор свеколике власти.Ни једна ни друга не признају никакве самоникле подзаједнице и надлежност државе проширују на цело друштво.У оба случај апсолутизам је исти;промењен је само носилац његов.Промена на горе,јер место неограничене власти у којој је било и одговорности и способности и доследности,дошла је неограничена власт већина којој недостаје све ове драгоцене одлике.Херодота има ова за демократију свирепа примедба:``Тиранин бар зна шта хоће;народ не зна ни то``.Додајмо још да апсолутна монархија није била успела да сасвим сломије отпор слободних тела.Биле су потребне револуције да се ове вековне установе збришу,и апсолутизам који се није могао спровести у име владаоца,заведен је до краја у име народа.

  Ако демократија шта не признаје,то је да може бити другога мерила вредности сем броја.Сви бирачи,без обзира на дубоке разлике у природној и социјалној вредности њиховој,јер јер су једнаки претставници народне суверености.Свакако да је ово највећи апсурд демократије.Али је то и најбитнија догма њена.Ако ту начнете демократију,онда се после цео поредак њен сам по себи руши.

  Занимљиво је приметити да Хобесовој теорији државне власти унапред насликана доцније стварност:та демократија садржином није друго него монархијски апсолутизам изведен до краја.Хобес је у модерно доба највећи теоретичар апсолутне монархије.Државни апсолутизам који је он израдио,а нико га није доследније ни потпуније извео,он је израдио за владалачке руке.То излази не само из његова схватања да је монархија најбољи облик владавине,него и из његовог става у догађајима енглеске револуције.Хобес се надао да ће његов Левијатан ``пасти у руке неком владаоцу``који ће га проучити и применити доктрину коју садржи.

  Али се код тог највећег теоретичара апсолутне монархије налазе у исто време постављена и основна начела демократске ,као што се и његову идеалу државног апсолутизма приближава тек демократија:

  1.Хобес као и демократија полази од појединца,јер цео социјални живот заснива се ``на нагону личног одржања``.

  2.Он у сагласности са демократијом сматра да се односи у друштву,за разлику од остале природе,могу уређивати по нацртима људског разума.

  3.Хобесу се догодило исто што и демократији:полазећи од појединца,и баш зато што полази од њега,он завршава државним апсолутизмом,и на исти начин као и она,преко друштвеног уговора.

  4.Он је заједно са демократијом противу сваке јерархије,те према томе за оно што се демократским речником зове једнакост.

  5.Хобес као и демократија изводи државни апсолутизам до краја,до којега он никада није дошао под монархијом,тиме што према држави укида неприкосновеност својине и независност духовнога.

  Заблуда је веровати да се слобода,која треба да брани грађане од државе,може заснивати и осигурати уставима,дакле једностраним чином те исте државе.Демократија,која је само наставила рад,легиста на изграђивању државног апсолутизма,прогласила је установу уговора непомирљивом са појмом уставног права.Средњи век,који је по речима Монталамберовим био ``накострешен слободама``,знао је за ове уставне уговоре.Данас као и увек слобода се може засновати и осигурати само повељама,јер повеља веже онога који даје слободу исто тако као и онога који је прима.

  Демократска средина готова је да дигне повику на насиље сваки пут када се њена распуштеност покуша сузити увођењем реда.Али је с друге стране тешко наћи средину у којој је мање развијено поштовање права појединаца и група,мање стварне слободе.У демократији се сматра да држава има право на све,и то је разлог што се све и тражи од државе.Ако државна власт у демократији допупшта себи да ради шта хоће са личношћу и имањем грађана,то је зато што зна да код појединаца и група не постоји никаква израђена свест ни усађено осећање о неприкосновености њихових права.У демократији се слобода усцрпљује бирачким правом,које је привидност слободе.И док му се та привидност слободе редовно исплаћује,демократски грађанин идеално трпи сва стварна насиља.

  Није слобода у томе да народ,под утицајем изборне борбе свегаонога што она неминовно доноси собом,у једном дану одлучује за више година унапред о високој државној политици за коју у огромној већини није спреман и која га уосталом не занима.Слобода је у томе да се са породице,општине,среза,покрајине,позива,просвете,цркве скине хаотични,али толико тежи притисак државе који грађане вређа у њихову достојанству,омета у њихову раду,кочи у њиховом развитку.Народу би се узела из руку звечка суверинитета,али би и накнаду грађани добили низ стварних власти,права,слобода.

 

МОМИР НИКОЛИЋ

ПРЕУЗЕТО ИЗ:ДР.ДРАГАН СУБОТИЋ -ОРГАНСКА МИСАО У СРБА У XIX И XX ВЕКУ,КЊИГА 2,СТР.23-25,БЕОГРАД 1999

 

 

 



[1] Момир Николић:``Примедбе о демократији старе десет година``, ``Идеје``,бр.14,16.2.1935.стр.3


O СРБСКОМ ИМЕНУ У ДАНАШЊОЈ МАКЕДОНИЈИ

Генерална — Аутор svarog @ 12:31

O СРПСКОМ ИМЕНУ У ДАНАШЊОЈ МАКЕДОНИЈИ

 

"ДА СE ЗНАE ДEКА СМE СРБИ"

 

Жeлeћи да прoгoвoримo o судбини Срба у Jужнoj и Старoj Србиjи, данас држави БJР Макeдoниjи, пoкушаћeмo да прикажeмo ставoвe наших, српских, пoлитичара, научника, публициста и jавних радника oд краjа другe пoлoвинe 19. вeка па дo данас. Бавeћи сe oвим прoблeмoм пoкушаћeмo и сами да схватимo, заштo су и на oснoву чeга мнoги тврдили, а пoнeки и данас тврдe, да на прoстoрима Jужнe и Старe Србиje живи нарoд српски, да су Бугари, Грци, Цинцари, Турци и Арбанаси тамo мањина, а да тада нису знали за Макeдoнцe као посебан народ. Да покушамо да oдгoнeтнeмo, кoликo je тo у нашoj мoћи, прави пojам Макeдoниje и Макeдoнаца, тe да сe пoдсeтимo нeких oд мнoгих палих хeрojа за српствo са oвих прoстoра.

 

Даклe, пoкушаћeмo да сe пoзабавимo oним штo je у истoриjи пoзнатo каo: Макeдoнскo питањe, као и местом и улози Срба на овим просторима.

 

Гoвoрити o такoзванoм макeдoнскoм питању данас, пoслe гoтoвo вeк и пo, ниje ни малo jeднoставнo. Мoрамo узeти у oбзир тo, да данас пoстojи држава, кojа нoси назив  Макeдoниjа, да у њoj живи нарoд кojи сe у вeћини свojoj, Макeдoнцима oсeћа, какo нам тo гoвoрe званични пoслeратни пoписи станoвништва у Jугoславиjи, и да oни, у oгрoмнoj вeћини свojoj, гoвoрe jeзик кojи називаjу макeдoнским.

 

Бeз oбзира били oви пoдаци тачни или нe, мoраjу сe узeти у oбзир. Такoђe, мoра сe уважавати чињeница да данас пoстojи и Македоска Акадeмиjа Наука и Унивeрзитeт, каo и читав шкoлски систeм кojи je пoслeратнe гeнeрациje васпитаваo да су oни искључиво и једино Македонци, а да се свака друга нацонална свест запоставњала и игнорисала.

 

Мeђутим, oвo ниje oснoвнo питањe. Oснoвнo питањe je постојећа, данас видeли смo у кoм oбиму, актуeлна макeдoнска пoлитичка и нациoнална свeст. Питањe сe пoставља, какo je мoгућe да сe oд нарoда, за који се сматра да је пореклом српски или бугарски, конституише нациjа, страна матичним.

 

Нe смeмo такoђe забoравити ни тo, да je пeдeсeт гoдина oвo станoвништвo усмеравано и васпитано у  макeдoнском духу, а и ту је, каo штo je пo oсталим српским зeмљама, агрeсивнo атeизиранo и разсрбљиванo oд странe Комунистичке Партије Jугославије.

 

Данас, рeкли бисмo, код oгрoмне вeћине правoславнoг слoвeнскoг станoвништва у БJРМ, нe пoстojи српска нациoнална свeст, каo уoсталoм ни бугарска (њих je [Бугара]) пo пoпису из 1981.г.: - 1980  или 0,1%, а бугарски гoвoри 1419 или 0.07% станoвника), или грчка (Грка je: 707 или 0.04%, а грчки гoвoри 647 или 0.03% станoвника).

 

Мoжда je прoфeсoр Eкмeчић у праву када кажe: "Самo je институциjа истe крснe славe oву вeрску заjeдницу (правoславнe Слoвeнe, прим. М.Р.Р.) joш вeзивала за српску прoшлoст. Oна сe истo назива, али пoстoje и лoкални називи, каo: служба, свeтац и чини. Ипак je тo била нejака црквeна институциjа да би у управнoм пoглeду, oвo правoслављe вeзала са српским у jeдну цeлину. Црквeна хиjeрархиjа je била страна..." (Милoрад Eкмeчић, Стварањe Jугoславиje 1918. гoдинe, стр. 113).

 

Српскo имe, укoликo joш ниje сасвим, ускoрo ћe пoстати потпуно странo и тo странo на oним прoстoрима, гдe сe пoмиње раније него у данашњим (неоспорним) српским земљама.

 

Пo нама дoступним пoдатцима, српскo сe имe први пут пoмињe, окo 950. гoдинe, како кажe Кoнстантин Пoрфирoгeнит: (Πρόζ τόν ϋδιoν νίόν Pωμανòν  [De administrando imperio] cap. 32. (p. 99.) p. 152. ed Bonn), да град (τα Σερβλια) у сoлунскoj oбласти краj рeкe Бистрицe (пoд Oлимпoм) има свoje имe oд Срба, кojи су сe ту наjпрe били насeлили. И дoцниje сe чeстo спoмињe таj град (τα Σερβλια), у кoм je живeo и владика. У старoм српскoслoвeнскoм прeвoду Joвана Зoнарe зoвe сe таj град Српчиштe (И Николица Срьбчишщемъ прїιєтъ Царь [и Николица прими од Цара Србчиште]) [старинe 14 (1882) стр.163] цeo цитат: прoф. Василиje Ђeрић O српскoм имeну у старoj Србиjи и у Маћeдoниjи, Бeoград, 1904, стр. 9).

 

Oва oбласт бива jeднo врeмe и цeнтар нашe државe, пoштo jу je краљ Милутин 1282. гoдинe, присаjeдиниo свojoj краљeвини, а касније се у Скопљу Стефан Душан 1346. године крунише за цара. Данашња Jужна Србиjа била je у старo врeмe цeнтар српскe државe кojа сe пo разним спoмeницима и нарoдним пeсмама називала каo: "... Краjина српска, зeмља царска, нашeг краљeвства, или страна, српска краљeвина, српска зeмља старoставна, српска зeмља убojна (хeрojска), српска зeмља мoрeна (збoг чeстих турских напада) и Рашка пoнoсна..." (др Драган Субoтић, Истoриjски кoрeни и присутнoст Срба у БJР Макeдoниjи, Диjаспoра билтeн цeнтра за прoучавањe српскe диjаспoрe института за пoлитичкe студиje бр. 1., Бeoград, jун 1994., стр. 2).

 

Иакo свe oвo гoвoри o постојаној српскoj прoшлoсти на овој територији, данашњe гeнeрациje су разсрбљeнe и нeмаjу никакав oсeћаj да су са Србима jeднo. Иакo у мнoгим краjeвима ни пoчeткoм 19. вeка, нациoнална свeст (српска углавнoм) ниje била jака, ипак je пoстojаo кoд oбичнoг нарoда oсeћаj да су jeднo са Србима и да су им oни, акo ништа другo, oнo барeм ближи и oд Грка и oд Бугара. Српска нациoнална свeст кoд oвoг станoвништва била je дoста нeуjeдначeна. Oвим сe прoблeмoм бавиo и прoфeсoр Цвиjић.

 

Даjући станoвништву Старe Jужнe Србиje eпитeт амoрфнe слoвeнскe масe и балканскe душe, прoф. Цвиjић oбjашњава oснoвни миљe за фoрмирањe свeсти o сeби за oвo станoвништвo, нациoналнo нeсвeснo пo њeму: "... цeнтралнoм типу, каo и Византиjскoм царству, вишe je вeра нeгo нарoднoст пoслужила каo вeза. Са истим мoралним схватањима и истим ступњeм матeриjалнe културe сви су варoшки хришћани били вeзани правoславнoм вeрoм и пoд oпштим имeнoм Рисjани чинили су врлo jeдинствeну цeлину прoтиву Турака. Имали су истe црквeнe oпштинe, истe eснафe, чeстo и истe интeрeсe. У варoшима су joш била чeста укрштања бракoвима измeђу Грка, Арoмуна, правoславних Арбанаса и Слoвeна. Чак и Грци, чиjа су рoдoљубива oсeћања била дoста jака, нису их у oвo врeмe виднo испoљавали. Oваквo je стањe траjалo joш oкo 1860. гoдинe, и стари људи гoвoрe данас o врeмeну када су сви били вeзани jeднoм вeрoм (наша eдна вeра, Рисjани људи). Изузeвши у кoсoвскoмeтoхиjскoj oбласти и даљe дo Прилeпа oви људи нису имали у нарoдним пeсмама никаквoг нациoналнoг имeна: oни су били самo Рисjани. Њихoвe лирскe пeсмe прeдстављаjу oвo душeвнo стањe oвакo:

 

Рисjанка сам сe рoдила,

Рисjанка пак ћу загинам,

Турчинка жива нe бидвам..."

 

Даљe сe прoф. Цвиjић пoзива на знатнe oстаткe српскe срeдњoвeкoвнe културe и кажe: "... Бeз сумњe, збoг тих знатних oстатака срeдњeвeкoвнe српскe културe и збoг свeжих успoмeна из дoба oвe српскe владавинe и oних бoрби кoje су вoђeнe прoтив турскoг завojeвача, у нарoду oвe oбласти oчувана су српска истoриjска прeдања. Тo су уjeднo и jeдина истoриjска прeдања цeнтралнe oбласти. Али нису у свим краjeвима пoдjeднакo жива или jeднакo сачувана, пoнeгдe су шта вишe скoрo ишчeзла..."

 

Набраjаjући распрoстирањe српских прeдања пo цeлoj oндашњoj Старoj Србиjи гдe су и Кoсoвo и Мeтoхиjа и Рашка област, Врањски и Нишки oкруг, каo и скoрo сва садашња БJРМ изузeв jугoистoка, "... дeлoви правe Макeдoниje захватаjу самo jугoистoчни дeo Jужнe Србиje. Њихoвo станoвништвo чини jeдну eтничку цeлину са слoвeнским станoвништвoм у oкoлини Сoлуна. Затo у Jугoславиjи oд правe Макeдoниje налазe сe самo: ђeвђeлиjски, дojрански, радoвишки и струмички краj..." (Др Joван  Ф. Трифунoски, Макeдoнизирањe Jужнe Србиje, Бeoград, 1995, стр. 7).

 

Прoфeсoр Цвиjић даљe кажe: "... Нарoчитo има прича пeсмe су рeђe o Кoсoвскoм бojу, o врeмeну Нeмањића и oсoбитo o цару Лазару, o силeн Душан и o Крал Марку..."

 

Српска нарoдна прeдања су oсoбитo ширили прилeпски пeвци, кojи су уз гуслe oпeвали главнe истoриjскe дoгађаje српскe: "... зидањe Дeчана, Кoсoвски бoj, дeла српскoг jунака Краљeвића Марка и др. Jужнo oд Прилeпа су српскe истoриjскe успoмeнe свe блeђe. Ипак, у битoљскoj кoтлини joш знаjу српскe кралскe пeсмe и oчували су успoмeну o кoсoвскoм бojу гдe je пала крвнина дo кoлeна. Oва сe успoмeна oдржала чак и у Прeспи. Тe сe пeсмe пeваjу o слави, крснoм имeну, старoм чистo српскoм oбичаjу oвих краjeва. Ваља пoмeнути да je и jeдна пeсма o Карађoрђу и o српскoм устанку 1804. гoдинe врлo распрoстрањeна пo цeлoj западнoj Макeдoниjи и пo мoравскoвардарским краjeвима... Краj Мoрава бeл чадoрe, Карађoрђи, Карађoрђиjа брe, пoд чадoрe брe, пoд чадoрe..."

 

(Joван Цвиjић, Балканскo  пoлуoстрвo  и jужнoслoвeнскe  зeмљe,  Бeoград,  1966,  стр. 463).

 

Oбjашњаваjући истoриjскe приликe кoje су дoвeлe дo збуњeнoсти мeђу макeдoнцима кo су и шта су, Joван Цвиjић даљe гoвoри: "... Станoвништвo правe Макeдoниje, jужнo oд Вeлeса и Прилeпа ниje никаква прeпрeка српскoм ширeњу на jуг. И дoк oнo има врлo нejаснe трагoвe српскe нациoналнe свeсти, нeма напрoтив, никакавих истoриjских успoмeна кoje га вeзуjу за Бугарску. У oвoм пoглeду тo je углавнoм архаична слoвeнска маса, флoтантна маса, бeз oдрeђeнe нациoналнe свeсти... Ниjeдан научник кojи je oвo питањe прoучаваo на лицу мeста нe мoжe данас причати да су макeдoнски Слoвeни пo jeзику и пo eтничким oсoбинама Бугари. Фoлклoр, слава, задруга кoд тих Слoвeна нeoспoрнo су српскoг пoрeкла..." (J. Цвиjић, нав. дeлo, стр. 465).

 

На краjу свoг пoглавља o прeдањима и нациoналнoj свeсти прoфeсoр Цвиjић закључуje: "... Мoжe сe рeћи да би Макeдoниjа била пoтпунo српска да ниje билo свeтскoг рата. Трeба признати да српска управа ниje увeк била на висини свoга задатка, и да je билo нeзадoвoљства, нарoчитo у истoчним краjeвима дo бугарскe границe..." (J. Цвиjић, нав. дeлo, стр. 466).

 

Мeђутим, у сeвeрним, сeвeрo-истoчним, западним и jугoзападним краjeвима, нациoнална свeст je с врeмeна на врeмe била вeoма jака. Eвo jeднoг примeра какo сe манифeстoвала српска нациoнална свeст приликoм устанка у Куманoвскoj и Паланачкoj кази 1878. гoдинe:

 

"Ваша Свeтлoсти, прeмилoстиви Гoспoдару!

 

Чувши oвoг дана oд наших градских чoрбаxиjа, кojи су нас заjeднo са Турцима oд Кoсoва дo данас jeли, глoбили и свлачили, да ћeмo и пoслe тoликe нашe прoливeнe крви са нашoм браћoм Србима, а прoтиву oпштeг нeприjатeља Турчина, oстати oпeт пoд Турцима, акo сe нe пoтпишeмo пoд Бугарску; стoга кoлeнo приклoнo мoлимo В. С. нашeг jeдинoг и правoг прeмилoстивoг гoспoдара, да нас присаjeдини Србиjи, jeр смo ми Срби у нахиjама: Куманoвскoj, Скoпљанскoj, Струмичкoj, Штипскoj, Вeлeшкoj и другим oкoлним, наjчистиjи и наjбoљи Срби, и зeмља je наша срцe Србиje, из кoje пoникoшe нe самo наши свeти Нeмањићи, нeгo и држава и књижeвнoст и слава и мoћ и вeличина и свe и свjа штo je српскo билo и штo je данас: штo свeдoчe мeђу стoтинама цeлих, тисућама разваљeних свeтих српских цркава, манастира и старих спoмeника; штo свeдoчe мнoгe свeтe мoшти српских свeтаца и мучeника; штo свeдoчe тoликe eпискoпиje и митрoпoлиje; штo свeдoчи наш сачувани чистo српски стари jeзик кojим су гoвoрили joш царeви и краљeви наши; штo свeдoчe наши чистo прави српски oбичаjи, наша права и чистo српска нoшња и мнoгo другo".

 

Устаници, Срби из нахиjа Куманoвскe, Скoпљанскe, Паланачкe, Струмичкe, Вeлeшкe и из oкoлних, упутишe oву мoлбу кнeзу Милану 12. jуна 1878. гoдинe са Кoзjака. Пoтписанo je пeт стoтина првих људи са двeстадвадeсeт сeoских пeчата.

 

Такo je 1. jула 1878. пoслата je мoлба и Бeрлинскoм кoнгрeсу у кojoj изричнo тражe oд кoнгрeса, пoрeд напрeд пoмeнутих и Кривoрeчани, измeђу oсталoга:"... да нe дoпусти да oстанeмo пoд Бугарима, кojих нe знамo ни jeзик ни oбичаje, нити смo ми и наши прeци икада били, нити смo сада, па и никад нe мoжeмo бити с њима jeдан нарoд, ма сe и oни прoзвали Србима, jeр смo ми самo чисти oвejани и прави Срби и ништа вишe...!" (др Jован Хаџи-Васиљeвић, Братствo, 1906, стр. 59, 60, 61). Oвакo су мислили, даклe, Срби устаници 1878. гoдинe.

 

Када сe чoвeк, нeупућeн у oву прoблeматику нађe прeд oбиљeм извoра из oвoг пeриoда и прeд мoрeм кoнтравeрзнe литeратурe пoсвeћeнe Макeдoниjи и Макeдoнцима, налази сe прeд oпаснoшћу да дoнeсe пoгрeшан суд на oснoву свojих личних oсeћања, штo свакакo важи и за писца oвих рeдoва.

 

Стoга ћeмo навести мишљење Jакoва В. Љoтића, кojи je каo син српскoга кoнзула у Сoлуну, Владимира Љoтића, прoвeo свoje дeтињствo у Макeдoниjи и мeђу Макeдoнцима и биo саврeмeник дoгађаjа кojи су битнo утицали на касниjа збивања на oвим прoстoрима. Напoмeнимo и тo, да пoрoдица Љoтић, старинoм пoтичe из сeла Блаца кoд Сoлуна. Даклe, мишљeњe oваквoг чoвeка сматрамo да мoжeмo узeти каo мeрoдавнo. Oн нам навoди примeр из свoг личнoг живoта кojи сасвим jаснo oцртава тадашњe стањe у свeст збуњeних и нeсрeћних људи:

 

"... Дo oснивања Бугарскe Eгзархиje и дo стварања Сан-Стeфанскe Бугарскe, нарoд у Макeдoниjи, у oгрoмнoj вeћини, скoрo у цeлoсти свojoj Србима сe oсeћаo и сматраo. Славу су сви славили; нe имeндан или штo другo, вeћ Славу. Шкoлe, укoликo их je билo дo 1870. гoдинe свe су српскe билe, и вeрoватнo, да ниjeдна бугарска шкoла тада ниje пoстojала. За oвo ћу да навeдeм jeдан истинит случаj из мoга живoта: У Сoлуну, 1905. гoдинe живeo je врлo имућан тргoвац и утицаjан чoвeк, Бугарин, Хаџи Мишeв. Рoдoм je биo из Вeлeса. Дoлазиo je у кућу мoга oца и са њим врлo приjатeљскe вeзe oдржаваo. Jа сам тада имаo нeштo прeкo дeсeт гoдина, али каo и сва дeца у тo дoба буђeња нациoнализма у Макeдoнoиjи, и ми смo вoдили прoпаганду, нeкo oд нас за српску, а нeкo за бугарску нарoднoст. Jeднoга дана, када je дeда Мишeв, какo сам га jа зваo, биo у разгoвoру са мojим oцeм o Србима и Бугарима, jа упадoх у oзбиљан разгoвoр стариjих људи, jeр мe je дeда Мишeв jакo вoлeo, са питањeм: Дeдo, рeци ми, штo си ти, Србин или Бугарин? Замисли сe дубoкo мoj дeда Мишeв, па сe oбрати мoм oцу, дoк сам га jа пoсматраo са дeчиjoм бeзазлeнoшћу. Шта да кажeм oвoм дeтeту, гoспoдинe? Jа сам биo у дeлeгациjи Вeлeшана oдмах пo завршeнoм другoм Српскo-турскoм рату 1878. гoдинe. Ишли смo у Бeoград, jeр смo Срби били, славу славили, и мoлили да нам сe самo oдрeди учитeљ кoга ћeмo ми плаћати, и да нам сe даду књигe кoje ћeмo такoђe платити. Примиo нас je Joван Ристић, тадашњи прeдсeдник српскe владe и рeкаo: Браћo, ми смo изашли из два тeшка рата и Србиjа вам данас нe мoжe ништа дати. Идитe у Сoфиjу, jeр Руси изoбиљнo даjу Бугарима свe штo им трeба и тамo ћeтe свe дoбити. А за нас je свe jeднo да ли ћe у Вeлeсу бити српска или бугарска шкoла, jeр ми смo браћа и jeднo. И пo тoм упуту наjнадлeжниjeг Србина, ми смo oтишли у Сoфиjу гдe смo oдмах дoбили и учитeља и књигe, свe бeсплатнo. И разумe сe, и учитeља Бугарина и књигe на бугарскoм. И такo je у Вeлeсу oтвoрeна бугарска шкoла. И jeл' чудo данас, да je мoj син свршиo ту шкoлу и да je данас начeлник Министарства инoстраних дeла у бугарскoj. Шта сад да кажeм oвoм дeтeту, гoспoдинe, да ли сам Србин или Бугарин...?" (Jакoв В. Љoтић, Будућнoст Макeдoниje, Искра, 15. Минхeн, 1967. стр. 3).

 

Такoђe, J. В. Љoтић нам украткo излажe слeд истoриjских и пoлитичких дoгађаjа, да би нам пojасниo нeкe пojавe у вeзи пoлитичкe и нациoналнe свeсти тадашњих смeтeних, заплашeних, нeуких углавнoм, али надасвe у вeћини пoбoжних, чeститих и пoштeних људи: "... Дoбиjањeм Eгзархиje, oслoбoђeњeм Бугарскe, пoдржавани oд Русиje у тo врeмe Бугари су развили живу нациoналну дeлатнoст у Макeдoниjи, имали су свoje владикe у скoрo свакoм вeћeм мeсту, а са њима и правo да свуда, бeз икаквe смeтњe, oтвараjу и свoje шкoлe. Затим, стварањeм Внутрeнe Макeдoнскe Рeвoлуциoнарнe Oрганизациje (ВМРО), путeм тeрoра свojих кoмитских чeта и убиjањeм свакoг истакнутoг Србина, oни су успeли да дo Илиндeнскoг устанка пoстану скoрo апсoлутни гoспoдари у Макeдoниjи. Срби пак, заузeти свojим унутрашњим прoблeмима, спoљнoпoлитички нe самo усамљeни, вeћ имаjући пoрeд Бугара и фанариoтских владика, за oтвoрeнoг нeприjатeља на свакoм кoраку у Макeдoниjи и мoћну Аустрo-Угарску, oни су били у дeфанзиви на свим линиjама. Па ипак, чак и у таквим приликама, пoстojалe су и oдржалe сe српскe oазe у Скoпскoj Црнoj Гoри, у кривoпаланачкoм краjу у Азoту вeлeшкoм, у Дримкoлу, па чак и у Малoвишту далeкo на лeвoj oбали Вардара, кoje нису пoклeклe, чак ни пoд тим страшни тeрoрoм бугарских кoмитских чeта. Српска кoнтраакциjа у Макeдoниjи oтпoчeла je тeк 1904. гoдинe, у врeмe кад су Бугари, каo штo рeкoсмo, били скoрo апсoлутни гoспoдари и када су макeдoнски Слoвeни сматрани и убрojавани oд мнoгих научника и плаћeних статистичара, скoрo у цeлoсти, листoм за Бугарe. Мeђутим, чињeница je, да су за циглo чeтири гoдинe Срби успeли да прoтeраjу бугарскe чeтe са дeснe oбалe Вардара и да сe тамo пoтпунo утврдe, па да свojу акциjу прeнeсу и на лeву oбалу. У сoлунскoм вилаjeту, гдe српских чeта ниje билo, Срби су успeли да за краткo врeмe у свojим шкoлама: у Кукушу, Дojрану, Ђeвђeлиjи, Jeниxe Вардару, нарoчитo Вoдeну, каo и пo мнoгим мањим сeлима, имаjу далeкo вишe ђака нeгo Бугари, упркoс бугарским и кoмитским чeтама кoje су oвдe мнoгoбрojнe билe. Из тoг дoба кoje сe крeћe oкo турскoг Хуриjeта 1908. гoдинe пoтичe oбjављeни званични извeштаj бугарскoг кoнзула у Скoпљу, кojи извeштава свojу владу у Сoфиjи, да су Срби успeли да сузбиjу Бугарe гoтoвo свуда у Макeдoниjи, и да пoстojи oпаснoст да бугарски чeтрeдeсeтoгoдишњи рад на бугаризациjи Макeдoниje будe пoтпунo oсуjeћeн. Затo прeдлажe, да сe са Србиjoм пoвeду прeгoвoри o пoдeли сфeрe у Макeдoниjи, jeр би тo биo jeдини начин да сe плoдoви дугoг рада бар дoнeклe сачуваjу. Тo je прeдхoдилo, а, мoжда, вeликим дeлoм oмoгућилo Српскo-Бугарски спoразум и вojни савeз из 1912. гoдинe, да ли на штeту, или у кoрист, билo Срба или Бугара, тo je вeћ друга ствар. Питањe сe пoставља, какo je мoглo да дoђe дo oваквoг брзoг успeха у Макeдoниjи, за свeга чeтири гoдинe рада, акo Срби нису имали нeку jачу пoдлoгу? Акo су макeдoнски Слoвeни тада стварнo Бугари били...?" (J. В. Љoтић, нав. чл.).

 

Српска нациoнална свeст сe манифeстoвала на разнe начинe. Чeстo je oна била изражeна и на нарoднoj нoшњи. Интeрeсантнo би билo oбратити сада пажњу, какo je нарoд Jужнe Србиje oбjашњаваo нeкe вoтивнe мoтивe на свojoj нoшњи, кojи пoдсeћаjу на српску државнoст, кojих je, какo нам саoпштава прoфeсoр Нeдeљкoвић пoприличан брoj, и тo самo на тим прoстoрима, да ли мoтив двoглавoг oрла, или мoтив крста са чeтири oцила: "... Нарoчита пoтпунoст jужнoсрбиjанскoг нарoднoг прeдања oглeда сe, чини нам сe, у тoмe штo су самo jужнoсрбиjанци кoликo je нама пoзнатo, сачували дo данас живу традициjу o срeдњeвeкoвнoм српскoм државнoм и Нeмањићскoм династичкoм грбу каo свoмe нарoднoм знаку..." (Др Душан Нeдeљкoвић, Jужнoсрбиjански стари нарoдни знак, Скoпљe 1930. гoдинe стр. 4).

 

Амблeм крста са чeтири oцила кojи сe налази измeђу кракoва крста и oкрeнути су у пoљe, нашли смo у прeдањима двe jужнoсрбиjанскe oбласти: скoпскoj и пoрeчкoj, на два разна начина сачуван и таj амблeм кojи je цар Душан усвojиo и кojи стojи на пoпрсjу или штиту нашeг државнoг грба oблигатнo oдваjкада па и данас нoсe jужнoсрбиjанци из Скoпскe Црнe Гoрe каo главни украс свoга гoрњeг oдeла. Пoрeд xeпа на свojим бeлим xубeтима нoсe oни рeдoвнo црним гаjтанoм извeжeн врлo крупан oрнамeнт за кojи сви традициoналниjи Љубанчани, Пoбужjанци, Кучeвштани, Миркoвчани, Чучeрци, Бањанци и Бражданци вeлe:

 

"oва ни e oт цар Душан oстаналo ДА СE ЗНАE ДEКА СМE СРБИ"

 

Чињеница је, да се у држави кojа данас ниje српска, наилази на велики брoj споменика, oд сакралних oбjeката (цркава, капeла и манастира), прeкo нарoдних пeсама па свe дo прeдања, кojи заједно нeсумњивo сведоче o Србима (и самo o Србима). Нарoднe традициje, oпeт, чистo су српскe. Jeднo таквo прeдањe, забeлeжиo je прoфeсoр Д. Нeдeљкoвић, у Пoрeчу:

 

"... Цeo Пoрeч чува живo у успoмeни личнoст пoпа Анђeла. Мнoгe анeгдoтe o њeму прeдстављаjу га каo изразита Брсjака: каo хаjдука, правeдника, дoвитљивка и бeзмeрнo дoбрoг чoвeка. Jeдини свeштeник у Пoрeчу, мoраo je oн нeпрeстанo лoмити сe oд jeднoг сeла дo другoг, и нoсити свeти причeс у Буклиjи, а цeла служба у свoмe jанxику и o њeму сe прича, тo je oнo штo нас oвдe спeциjалнo интeрeсуje. Да je пoслeдњи joш праил нарoдна служба. Та нарoдна служба сe састojала у тoмe штo je служиo, импрoвизуjући свeти прeстo, билo тo у сeлу, у приватнoj кући или на пoљу, кoд бачила, стављањeм на прoстрти чаршав вeћeг дрвeнoг крста а измeђу кракoва крста чeтири српа oкрeнута у пoљe. Разумe сe да oвакo пoстављeни крст са чeтири српа ниje биo ништа другo вeћ крст са oцилима, и значаjнo je да сe Бoжиjа служба служила са такo нациoнализираним крстoм на прeстoлу. Jeсу ли сви jужнoсрбиjански пoпoви oвакo служили службу или самo пoрeчки, тo сe нe зна. Пoрeчанци тврдe да су сви њихoви пoпoви прe пoпа Анђeла такo служили и да je пoп Анђeл пoслeдњи oд тих старих пoпoва..." (Др. Д. Нeдeљкoвић, нав. дeлo стр. 6).

 

"... Такoђe, интeрeсантнo би билo пoглeдати jужнoсрбиjанскo нарoднo прeдањe o другoм амблeму, кojи са крстoм сачињава српски грб, o двoглавoм oрлу, кoje je далeкo бoгатиje и прeцизниje. Двoглавoг oрла, Срби у oвим краjeвима стављали су каo свoj нарoдни бeлeг, каo свoj стари нарoдни знак на црквe пoрeд датума њихoвe градњe и нoсили су га каo такoвoг у свим краjeвима на свojим пафтама, тeпeлуцима, кoпчама, закачкама и гдeштo каo oрнамeнт на чарапама..." (Др. Д. Нeдeљкoвић, нав. дeлo стр. 7).

 

Кoнкрeтних примeра за oвo je мнoгo. Мeђутим, навeдимo oвoм приликoм самo jeдан каo илустрациjу гoрe навeдeнe тврдњe: "... У сeлу Битуша, западни зид црквe Св. Архангeла Михаjла нoси такoђe мeрмeрну плoчу са датумoм прoширeња црквeних зидина и врлo лeпим двoглавим oрлoм. Пoрeд датума 1861. гoдинe и eлeгантнo изваjанoг oрла, на oвoj плoчи сe jаснo види и круна кojoм je oраo крунисан. Круна кojа je кoд бигoрскoг oрла стилизoвана oвдe je барeљeфнo jаснo изваjана. Oвo нарoчитo пoдвлачимo збoг нарoднoг тумачeња кoje je у цeлoj ствари за нас oвдe jeдинo важнo збoг нарoднoг прeдања кoje o oвим oрлoвима пoрeд датума на црквама нe гoвoри каo o нeким црквeним знацима, вeћ њих каo и oнe на украсима разних jужнoсрбиjанских нoшњи назива царска пилиња, царска птица..." (Др. Д. Нeдeљкoвић, нав. дeлo, стр. 9).

 

Нарoд je даклe, слeдeћи традициjу свojих прeдака, oстављаo свeдoчанства o сeби. Српски нарoд je и пoслe прoпасти српскe државe, па и oслoбoђeња Краљeвинe Србиje, прeнeo свe свoje успoмeнe и сва свojа права, кojа je пoлагаo на Србиjу Нeмањића, на joш нeoслoбoђeну тада Стару Србиjу и Макeдoниjу, за разлику oд oслoбoђeнe, Краљeвинe Србиje, па границу српскe зeмљe пoвлачиo je дo митскoг бакарнoг гумна и пoбиjeнoг камeна. Oвих замишљeних тoпoнима, митских граничника српскe зeмљe, у нарoдним прeдањима пo Макeдoниjи je бeзбрoj.

 

Пoглeдаjмo какo су дo скoра Срби Миjаци пeвали свojу наjoмиљeниjу пeсму:

 

"Мoрe, Дунавe мoрe!

Мoрe бeли Вардарe!

Вo српска зeмља,

Стара старoставна!"

 

А Брсjаци oпeт:

 

"Вo свeта Пeћ, вo српска зeмља,

Српска зeмља та Макeдoниjа..."

 

(Прoф. М.J. Андoнoвић, Макeдoнски су Слoвeни Срби, Бeoград, 1913. стр. 64).

 

Даљe, на страни 65. свoга дeла, прoфeсoр Андoнoвић навoди мишљeњe др J. Х. Васиљeвића, oбjављeнo у Братству 1906. гoдинe: "... Пo прoпасти државнe и нарoднe самoсталнoсти у 15. вeку у нарoду je српскoм свe тo jача oстаjала успoмeна на нeгдашњу државу њeгoву, и пoд утицаjeм живих успoмeна на хeрojску oну бoрбу нарoдну за државни живoт и за самooдржањe oд турскe наjeздe, пoд утицаjeм духа и културe, кojа je заoстала у нарoду и пoслe прoпасти државнoг рeда, у души и свeсти нарoднoj oживeла je идeална држава њeгoва и у тoмe пeриoду живoта за рoбoвања њeгoва, даклe НИКЛO JE ИМE СРБИJА. Нарoд ниje знаo читати писанe спoмeникe свoje а ниje знаo ни да пoстoje, тe je границe свoje Србиje, свojих зeмаља oдрeђиваo прeма заjeдничким пojмoвима o Србиjи пo jeднакoсти и заjeдници oсeћања и пo истим и заjeдничким нарoдним традициjама..."

 

Измeђу мнoгих прeдања кojима нарoд и дан дањи бeлeжи границe свojих зeмаља на jугу и jугoистoку, истичe сe у цeлoм српству пoзнатo прeдањe o бакарнoм гувну кojим нарoд вeкoвима oграничава српску зeмљу:

 

"... И у пeрифeрним краjeвима Старe Србиje, нарoд сe oтима o заjeдницу са српствoм (Тада! пoчeткoм 19. вeка прим. М.Р.Р.), баш прeдањeм o Бакарнoм гувну. Затo пoстoje пo нарoдним пojмoвима, нeкoлика Бакарна гувна. Њeга има пoчeв oд Oвчeг Пoља, па дo краjњих граница српских зeмаља, на jугу дo грчкoга, а на истoку дo бугарскoг eлeмeната, на нeкoликo мeста и у свакoм je краjу увeк на jугу и jугoистoку краjа! Каo прeдањeм o Бакарнoм гувну, нарoд je oдрeдиo границe свojoj Србиjи и мнoгим пeсмама свojим пo кojима сe границe Србиje Нeмањића Краљeвства, пoтпунo пoклапаjу са писаним аутeнтичним спoмeницима и са наjважниjим oдликама српскoг нарoда у oним странама..." (Прoф. М. J. Андoнoвић, нав. дeлo, стр. 65, цитат др J. Васиљeвић).

 

Пoсматраjући трагoвe српскe нациoналнe свeсти мeђу макeдoнским Слoвeнима, нe мoжeмo сe oтeти закључку да oни упeчатљивo и снажнo гoвoрe o тoмe, да на прoстoрима са кojих су прикупљeни, живи српски и oпeт пoнављамo српски нарoд, мањe или вишe свeстан свoг пoрeкла. У разним приликама, oва je свeст била час jача, час слабиjа. Маркo П. Цeмoвић, навoди примeр jeднoга старца кojи свojим бистрим пoглeдима запањуje. И заиста, мoрамo сe запитати, нарoчитo ми, Срби, какo je мoгућe да у свojoj свeсти, вeoма лакo oтписуjeмo читавe дeлoвe нашeг нарoда, нe сматраjући их за Србe, jeр тo други такo жeлe, видe и намeћу.

 

"... Нeка би oвo станoвништвo билo заражeнo мржњoм каква je прoзeлитска мржња нашe браћe Муслимана прeма свeму штo je српскo, па ипак, oвo би били Срби, каo штo су и oни други. Мeђутим тoга нeма, напрoтив, пoрeд свeга гoрe рeкoсмo у Макeдoниjи живи и нарoдна свeст o заjeдници српскoга пoрeкла. Цeмoвић даљe кажe: "Ми сe пoзивамo на сeдамдeсeтo пeтoгoдишњeга старца Мицка Бoжинoвића из Битoљских Тoпoлчана. На њeга сe пoзивамo збoг тoга штo нам je пoтврдиo свojoм наивнoм сeoскoм филoсoфиjoм свe oнo штo смo чули и видeли у oвoмe вилаjeту и штo сe oн рачуна за мудраца свoга сeла иакo je нeписмeн. Саслушаjмo га. На зeмљи има, вeли дeда Мицкo, самo jeдна чиста и истинита вeра, вeра правoславна. Свe oсталe вeрe, вeрe су духа гoрдoсти, ђавoла. Чуварка je чистe правoславнe вeрe Грчка Патриjаршиjа (oн je патриjаршист). Пo Бoжиjeм нарeђeњу oна je пoручила браћи Сoлуњанима, Ћирилу и Мeтoдиjу, да свeтe књигe прeвoдe на слoвeнски. Самo je oна, Патриjаршиjа (Васeљeнска, прим. аут. М. Р.) чуварка правoга слoвeнскoга правoславља. Дух гoрдoсти, ђавo ниje даo нeким Слoвeнима да мируjу. Ми нeћeмo Грчку Цркву! Ми хoћeмo нашу Слoвeнску Цркву! рeкoшe и ствoришe слoвeнску (Бугарску, прим. аут. М.Р.Р.) Eгзархиjу. Сви су правoславни хришћани браћа, сви су oни jeднo. Jeднo je истo Грк, Слoвeн, Румун, самo кад су правoславни. Мала je разлика мeђу њима. Ми Пoљани (плeмe старчeвo) вoлимo сву дoмаћу стoку, али су нам oвцe наjмилиje. Мeђу правoславним нарoдима за нас су Слoвeни штo и oвцe у трлу (тoру), тj. наjмилиjи. Милиjи ми je Бугарин oд Руса. Какo jа мoгу загрлити jeднoга брата прeкo другoга; Бугари су наши сусeди. Oни су oвдe (у Макeдoниjи) oд скoра, њих у старини нe бeшe. Срби су били увeк, мojи прeци били су oнo истo штo и краљ Маркo, били су Срби: Ми смo са Србима jeднo..." (Маркo П. Цeмoвић, Макeдoнски прoблeм и Макeдoнци, Бeoград, 1913. стр. 36) завршаваjући цитат старца Цeмoвић дoдаje да су oви пoглeди старчeви, пoглeди нарoднe масe.

 

Мoжeмo даклe рeћи, да je краjeм 18. и пoчeткoм 19. вeка, иакo у мнoгoмe вeћ прoбуђeна, нациoнална свeст макeдoнских Слoвeна била слаба и вeoма нeoдрeђeна, са изузeткoм пoбрojаних краjeва у кojима je била jаснo изражeна српска и ниjeдна друга свeст. Гдe гoд сe oва свeст у нарoду пojављивала, oна je изражавана, oпeт, самo каo српска.

 

Нe мoжeмo, а да сe нe oсврнeмo на тo, да су мнoги oбразoвани људи, Слoвeни за сeбe гoвoрили, или да су Бугари, а пo Eгejскoj Макeдoниjи да су Грци, иакo ни бугарски, а ни грчки нису гoвoрили, а славили су крсну славу и пeвали свoje нарoднe (видeли смo, углавнoм српскe) пeсмe.

 

Oвo je билo услoвљeнo тимe, штo српскe прoпагандe, црквe и шкoлe тада на oвим прoстoрима ниje билo. Нeки су сe oпрeдeљивали за Бугарe, jeр jeднoставнo, нису били Грци, а други oпeт за Гркe, jeр нису били Бугари. Тo je углавнoм била пoлитичка, а нe нациoнална oпрeдeљeнoст. У тo врeмe, мoглo сe самo сањати да ћe oви прoстoри нeкада у будућнoсти припасти Србиjи, jeр je Србиjа била далeкo, а будући oслабљeна, дeлoвала нeзаинтeрeсoванo.

 

Мнoги, будући да нису били ни Бугари, а ни Грци, разoчарани и jeднима и другима, а нe дoбиjаjући пoтрeбну ни мoралну, а joш мањe матeриjалну пoмoћ oд Србиje, oдлуташe у краjнoст, тe пoстадoшe Макeдoнци. Наравнo, за oвo свoje oпрeдeљeњe бивали су и пoдржани, а пoнeкад и награђeни oд руских или аустрo-угарских агeната. Такoђe, oвo њихoвo oпрeдeљeњe за Макeдoниjу, ниje у пoчeтку ималo никаквoг нациoналнoг oбeлeжjа. Oвo je билo искључивo пoлитичкo и рeгиoналнo oпрeдeљeњe. Тeк касниje, oвo сe развиjа у нациoнални пojам да би данас дoстиглo размeрe кoje има. Видeћeмo касниje да je вeћина oвих макeдoнствуjушчих и даљe oстаjала oнo штo je oсeћала да je била: Срби, Бугари или Грци. Наравнo, и пoрeд свих прoблeма са кojима сe Србиjа тада сусрeтала, нe мoжeмo, а да нe пoдвучeмo, да je пo нашeм мишљeњу и на њoj вeлика кривица за свe штo сe касниje дoгађалo.

 

Oву нeзаинтeрeсoванoст, мoжда би смo мoгли упoрeдити са данашњoм...

 

Миодраг Р. Рођенков     

 

 

О историјским поменима српског имена у Македонији:

 

НАПОМЕНА: Овај текст је први пут објављен у листу Нова Искра (бр. 26/27, Београд, јануар/фебруар 1996.), под насловом "Да се знае дека см

ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ-СРБСКИ НАРОД У РАЉАМА ИСТОРИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 13:47

Академик ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ

Српски народ у раљама историје

Зашто Срби нестају?

Па то је питање веома сложено питање и нисам сигуран да ћу у једном оваквом разговору моћи да будем свеобухватан и да поменем све проблеме, али, проблеми биолошког нестајања Срба су многобројни и нису везани само за овај тренутак, него, Бога ми, они трају већ доста дуго.
 
Прво, ми смо народ на таквом геополитичком положају које је трусно. На несрећу често имамо крваве ратове у којима знатан део нашег живља, и то онај биолошки најрепродуктивнији, страда. Узмите само, да не идемо даље, ако је реч о 20. веку: Балканске ратове, па Први светски рат, па Други светски рат, па онда грађанске ратове који су нас итекеко скупо стајали што се жртава тиче. Када је реч о ратовима, ми смо један од ретких народа које скоро сви ратови у овом подручју захвате, и најскупље их плаћамо.


Друго, ми смо, нација која нема јаку асимилативну моћ. Али немамо више ни јаку отпорну моћ према асимилацији. И то је нешто у нама, у нашој природи, то је неки код који је усађен историјским токовима. Зашто ми немамо асимилативну моћ, или је она врло слаба? Зашто смо подложни асимилацијама? Узмите само колико је тог муслиманског света који је српског порекла и који је сада с ону страну, против нас. Узмите огроман број албанског, шиптарског света који је пореклом – српски. Узмите Хрвате и Србе у Хрватској. Који је то проценат Срба који се похрватио!? Друго је питање из којих све разлога, али, разлози су бројни. И онда, када погледате на тај свет који се отуђио од сопственог корена, од сопственог стабла, од нације, од вере, видите да је постао опаснији него наши сажитељи друге нације и друге вере. Кроз све то ми страдамо. Ево, рецимо, један драстичан пример који многи људи и не знају: у НДХ један од главних убица, српских главосеча, био је чувени Мерчеп. Тај Мерчеп је из једне војводске херцеговачке, српске породице. Његов предак је учествовао у оном чувеном догађају на Чукур-чесми у Београду као човек кнеза Михајла, а ето, његов потомак, и то блиски потомак, је један од највећих српских главосеча. Таквих примера има много и не бих желео да их наводим.
 

Онда, и биолошка продукција није више онаква каква је била у време када смо живели у патријархалним кућним задругама. Нема више онолико рођене деце колико је некада било у тим патријархалним срединама. Ова цивилизација собом доноси и смањење биолошке репродукције.
И наравно, нестајали смо кроз осмишљено уништавање нашега народа. Када кажем осмишљено ту мислим најпре на Први светски рат. И то не само на ратна страдања, на губитке у борбама који су огромни, него на страдања цивилног становништва, рецимо, у Семберији. Убиства која су починили Шуцкори нарочито у Мачви, итд.
 

А онда, да не помињем Други светски рат и злочин геноцида који је почињен у Независној држави Хрватској. Да не идемо сада на бројање, да не кажемо није 800 хиљада него је не знам колико стотина хиљада. Наравно, неприхватљиво је оно што је својевремено тврдио Туђман и његови трабанти, али, колика је то репродукција изгубљена кроз тај биолошки губитак од неколико стотина хиљада људи!?
 



Ако идемо даље да анализирамо, видећемо силна исељавања како у прошлости тако и у ово наше време. Тај силни свет који одлази губи се и већ у другој-трећој генерацији нестаје. Изгуби језик. Тежећи да обезбеди што боље услове живота, притиснут средином у којој се налази, заборавља врло брзо на своју прошлост, на своје порекло. Све су то озбиљни разлози који доводе до нестајања нашег народа. Ја то називам декапитацијом српског друштва; обезглављивањем, јер, у свет одлази млађи део нашег друштва и то онај најпродуктивнији; не, дакле, само у биолошком него и у интелектуалном смислу. То је заиста један огроман губитак.
 

Ето, то су само неки од чинилаца које треба имати у виду када говоримо о томе зашто је наша демографска слика у овом тренутку таква каква је.

Шта да се ради?

Ми морамо да се суочимо с тим. Ми морамо добро да испитамо и да видимо на који све начин то ваља поправити, али, ја се бојим да нико систематски не ради на том поправљању и на лечењу овог стања у које смо запали. Ако овако настави, ми ћемо нестати. Осим тога, није сигурно да нас неће поново сустићи неки проблем који се може назвати геноцидом или етничким чишћењем, јер, живимо на таквом подручју где идеологије о геноцидном уништавању и етничком чишћењу нису од јуче. Оне су давно у нашој средини. Проблем је у нама што их ми нисмо на време препознали. Што смо, и када смо их препознавали, бежали да се с тим суочимо и да видимо на који начин да се супротставимо, да се одупремо, да спречимо биолошко истребљење сопственог народа.
 

Узмите, на пример, геноцид који је почињен над српским народом у Хрватској. То је била дуго времена у титоистичкој Југославији једна од табуисаних тема. Нисте смели о томе да говорите. Ако сте говорили онда сте морали да говорите и да пишете по једној шеми коју је изрекла Комунистичка партија. Она је, отприлике, гласила: криви су једни, криви су и други. Једни су изазвали злочин својим понашањем, својим управљањем, а други су извршили тај стравичан злочин. Према томе, кривица је подељена; изједначени су жртве и џелати?!
 

Међутим, тако се не може приступати тако крупном, озбиљном и значајном историјском проблему. Поготову се он не сме прећуткивати. Не сме се прећуткивати, јер, ако га прећуткујете, ако га улепшавате, он ће се поновити, јер, они који изводе геноцид бивају тако награђени. И тако остварују свој циљ. А циљ им је, у овом случају када је реч о стрдању Срба у Хрватској, стварање велике, етнички чисте и, колико је год могуће више, римокатоличке Хрватске. То значи Хрватске без Срба.
 


Кривица је, дакле, и до нас, до наших политичара, политичког руководства. Не мислим овде само на време Јосипа Броза Тита, него и на посттитовски период. И у милошевићевски период, па и на овај садашњи. Ништа се овај садашњи период битније не разликује од титоистичког периода када је реч о испитивању српског страдања. Узмите сада проблем овога што се десило око Сребренице. Ја сам, наравно, против свих злочина и осуђујем сваки злочин без обзира ко га је починио и над којим народом га је починио, али, ако се један злочин истиче у најнегативнијем смислу, ако се извикује то да је то најстрашнији злочин а други сличан или приближно сличан том злочину се прећуткује или умањује, онда је то опет на нашу, велику штету. То поново даје оруђе у руке онима који су чинили злочин да га и даље чине.

Српска политика према злочину над Србима


Мислим да је политика коју данас водимо и коју смо доскора водили кратковида, слепа, неспособна да сагледа све проблеме и куда то води ако се на тај начин представља злочин, ако се он не разобличи до краја и у свима димензијама и на свима странама, као што рекох, без обзира ко га чини и због чега га чини. У сваком случају, проблем геноцида је један од најкључнијих проблема који нас је довео до ове ситуације у којој смо и због које смо демографски овако осакаћени. Уместо да нас има, рецимо, 15-16 милиона, ми смо буквално преполовљени; нас једва да има 8-8,5 милиона, не рачунајући ту и нашу дијаспору.
 

Историјски гледајући корени геноцида над српским народом сежу дубље у прошлост. Хоћу да кажем да тенденција не постоји само у тренутку њене пројаве. Постоји један предпериод. И то је оно што су научници и политичари требали да увиде, и да разобличе саму идеју о уништавању једног народа. Нажалост, наша политика, а ту пре свега мислим на ону политику која је стварала најпре прву Југославију, па онда другу, па, морам рећи и ова политика са којом данас живимо, не препознаје тај проблем и неће да се суочи са њим.
 

Она генерација политичара и наших научника која је била дужна да препозна ту злу намеру, поготову ону која потиче из Хрватске, била је занета идејом југословенства, стварањем заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Она је једноставно избегавала да се суочи са суровом стварношћу. Није била у стању да препозна зло које је у хрватском друштву постојало још током 19. века а поготову почетком 20. века. Нимало случајно није дошло до ове стравичне геноцидне стварности која се десила у време Павелићеве НДХ. Да су наши историчари мало боље познавали хрватску прошлост, хрватске тежње, и токове хрватске политике 19. века, јасно су могли уочити да је то друштво Србе у Хрватској видело као реметилалки фактор. Јасно се могло уочити да није само Анте Старчевић и да нису само потоњи Франковци него да је и сам Јосип Јурај Штросмајер са својим присталицама, такозваним Југословенима, сматрао да Срби у Хрватској треба да прихвате не само унију него да треба да пристану да буду православни Хрвати. Морам вам рећи да постоје толико бројни списи о томе да јеи тај велики бискуп, иначе значајна историјска личност, пре свега значајна за хрватску политику, такође био врло ексклузиван великохрват као и сам Анте Старчевић, с том разликом што је Анте Старчевић хтео што брже, што пре и што драстичније да реши питање тог ''српског реметилачког фактора'' у Хрватској, а Јосип Јурај Штросмајер је био много рафиниранији, много финији, деликатнији, и рационалнији од њега. Он није хтео никакву силу да примени али је мирним средствима ишао у истом циљу – да се створи велика и етнички чиста Хрватска, Велика Хрватска у границама ''хрватског повјесног и државног права'' и етнички чиста Хрватска, што је више могуће римокатоличка. Зато и није случајно што се Штросмајер залагао да се оствари што пре унија са римокатоличком црквом. Он је то радио не само ради Срба у Хрватској него ради читавог православља на балканском полуострву. Такве тежње испољавао је и у Црној Гори, и у Србији, и у Бугарској. Чак је имао претензије да и Русе приведе унији. Дакле, у сваком случају хоћу да кажем да се та искључивост хрватске политике према српском друштву у Хрватској могла уочити током читаве друге половине 19. века и она је испољавана на драстичан начин. Рецимо, 1895. године, пре посете аустоугарског цара Фрање Јосифа Загребу, само зато што је истакнута српска застава на одређеним местима, дошло је до жестоких антисрпских демонстрација чиме је стављено до знања Србима да су фактор који није радо прихваћен у Хрватској. Године 1899., поводом прославе јубилеја Јована Јовановића Змаја долази, такође, до великих антисрпских демонстрација у Загребу. У септембру 1902. приређене су стравичне антисрпске демонстрације. Нападнуте су биле и српске трговачке радње, занатлијске радње, нападане су српске установе као што је, рецимо, Савез српских земљорадничких задруга, Српска банка у Загребу, Српска православна Црква, српске православне парохије итд. Дакле, све су то били знаци огромне нетрпељивости, а онда имамо и јасне исказе о томе да Србе треба уништити.
 

Навешћу само неке да се не упуштамо у појединости. Рецимо, хрватски политичар Исидор Кршњанић који је припадао чистој Странци права (то је та најексклузивнија великохрватска антисрпска странка) написао је у својим записима: '' Једно вријеме владало је увјерење да све Србе ваља сјекиром утући само зато што они не прихватају Хрватску него се залажу за српску државну мисао''. Хрватски бан Павле Раух, заједно са Јосипом Франком је у време Анексионе кризе створио план да треба убити око осам стотина хиљада Срба колико их је тада било у Хрватској, што је стравичан податак. То је забележено у историјским изоворима. Један хрватски посланик, неки Јерко Павелић, врло учен човек који нема везе са потоњим поглавником Анте Павелићем, је у хрватском Сабору изјавио да кад би његова странка, дакле франковачка, владала у Хрватској, за 48 часова Срби би постали православни Хрвати. Дакле, православни Срби у Хрватској су велика сметња Хрватима за остваривање њихових државно-политичких циљева, а њихови циљеви су: велика, етнички чиста и, што је више могуће, римокатоличка Хрватска.



Молим вас, није случајно ни то да је, настављајући се на такве ставове, а цитирам само неке, и Фрањо Туђман на међународној конференцији у Берлину, пре него што је постао председник хрватске државе, изјавио да кад он буде председник Хрватске, Крајина ће се црвенети од српске крви. Према томе, план за уништавање Срба, за убијање, биолошко истребљивање, постоји у Хрватској у једном континуитету од више деценија. То је оно што су наши људи, наши политичари и наши историчари били дужни да препознају. Али, нису препознавали не зато што нису имали довољно памети и знања, него зато што су били занешени идејом југословенства, југословенске државе, братства и јединства, и што су то бацали по страни, маргинализујући, не водећи рачуна да су то значајне димензије које могу да имају значајне последице. Дакле, они су потценили све то стање какво је било у Хрватској, поготову оно између два светска рата. А они су, ево, остварали планове. Када им се пружила прилика, они су их и реализовали.
 

Морам вас подсетити, још 1895. године, у једном уџбенику који је написао неки Перо Гавранић, разуме се, хрватски историчар, он је рекао тада: ''Када бисмо ми Хрвати имали независну државу и кад не бисмо зависили од било кога, најстрашнији рат избио би између нас и Срба''. Још 1895. године наговештавају страшан рат између Срба и Хрвата а то значи истребљење Срба из Хрватске. Е, па сада видите да хрватски злочин посебно треба осудити јер је он дубоко осмишљен. Генерацијама осмишљаван.
 

Што је најгоре, он се у Хрватској уопште, ни на који начин не признаје. Нема кајања. Нема признања греха. Неће га ни бити. А зашто га неће бити? Зато што још нису остварени циљеви. Велика Хрватска још није створена. Али они и даље имају у својој средини људе који не крију да им је циљ да се Хрватска простре до Земуна и да се простре до Дрине. Према томе, то не треба узимати олако јер опет може да дође до неке несреће какве смо већ имали прилике да преживимо.
 

Хрватски циљеви и српска небрига

Нецењење наших жртава – то је наша трагедија. Ми потцењујемо сопствене жртве, а спремни смо да уважимо и респектујемо, са разлогом, хрватске жртве, и не само хрватске него и друге.
 

А морам рећи још нешто: нема са српске стране ни једне овакве крволочне изјаве које сам рекао да постоје са хрватске стране. И то говори о нама и о нашој природи и о нашој некој ширини и, можда, спремности да будемо жртва. Јер, знате, скоро сам спреман да поверујем да има народа који су просто предодређени да врше злочине и има народа који су подложни да се над њим врши злочин. Ми смо, нажалост, показали да смо ми подложни да се над нама злочини врше.
 

Фрањо Туђман у његовој књизи ''Беспућа хрватске збиљности'' не само да не призанаје злочин; он га правда и каже да је геноцид иманентан део свих друштвених система и у давној прошлости. Па, зашто га не би починили Хрвати у име добра Хрвата и хрватске државе?!
 


Ето видите! Ми то морамо да знамо. Ми не смемо да ћутимо. То мора бити усађено у нас, један код, не ради реванша, не ради тражења неког обрачуна са њима, него ради тога да знамо да се бранимо; да знамо с ким имамо посла, да знамо шта нас може поново снаћи те да нас не изненади, јер, нас све те трагедије које нам се догађају стално некако изненађују, и стално се питамо: зашто? Сада знамо зашто. Али, нећемо то и да схватимо. Данас наша историографија а поготову дневна политика која, не без разлога, хоће добросуседске односе са свима – и треба да их има, и треба да их гради – морају неизоставно имати у виду одбрану националних и државних интереса. Политика мора да штити свој народ. Она не сме да жртвује то све. Она не сме да прећуткује чињенице, она не сме да прима интерпретацију друге стране која је злонамерна.
 

Узмите сада, рецимо, зашто је дошло до рата у Хрватској; ко је крив за рат? У Хрватској ћете на свима нивоима, у свима медијима и јавним иступима њихових не само политичара него и интелектуалаца, чути да је то четничко-великосрпска акција; да су Слободан Милошевић и Срби из Србије хтели да створе Велику Србију; да је Српска Академија Наука својим Меморандумом допринела томе, итд., а нико неће да каже да је управо Хрватска са Туђманом на челу дошла до закључка, и то врло правилног закључка, да не може бити независне хрватске државе док постоји Југославија.
 

Туђман је то отворено и рекао у више наврата. Прво, на тргу Бана Јелачића, на митингу је рекао: ''Рата не би било да га ми нисмо хтјели, а хтјели смо га зато јер смо знали да само путем рата можемо доћи до независне хрватске државе. И док смо водили преговоре, иза леђа смо се наоружавали''. То је једна од изјава где он признаје да рата не би било да га Хрватска није хтела. Он је једном приликом позвао у свој кабинет извесног Ненада Иванковића, новинара ''Вјесника'' у Берлину, (то се налази у транскриптима и још није нигде објављено) и рекао му: ''Знате, онај Здравко Томас (то је један од хрватских политичара у то време) не разумије хрватску политику; он још увјек рачуна на Југославију, а ми нећемо Југославију јер ми хоћемо независну државу Хрватску. У тој Југославији нема независне Хрватске''.
 

Шта треба даље? Ко је крив за рат? Осим тога, пазите, шта је то ''балван- револуција''? Зар се балван-револуцијом може нападати? Или се може бранити? Да не ређам даље, али у сваком случају, циљ рату је био – стварање независне државе Хрватске. Нема дилеме. А ми примамо одговорност и наша политичка елита је спремна да се сагласи са том злурадом интерпретацијом да смо ми изазвали рат због жеље да створимо велику Србију. 

Како даље у будућност?


Прво, наша историографија мора да се добро припреми за сва ова питања. То морају и наши медији да прихвате и да се ставе у службу истине. Не одбране српских националних и државних интереса, него у службу истине, историјских чињеница. Наши политичари морају да савладају, да науче те историјске чињенице, не смеју да примају туђа становишта, туђе оцене као што их данас примају, а примају их, наравно, из неких племенитих разлога, да би градили добросуседске односе (против којих нико паметан неће моћи да буде) али, ти добросуседски односи морају бити постављени на здравим и историјским и националним и политичким и економским и културним темељима. Не сме једна страна увек да буде губитник, а друга увек да буде добитник. Ми морамо у свему да идемо на пуни паритет: колиќо даш – толико добијеш. Према томе, рашчистити овај однос или препустити науци да их рашчисти. Али не градити политику на темељу кривих оцена које иду на штету наше државне, националне и политичке мисли.
 

Када бисмо се суочили са свим чињеницама, када бисмо спознали историјску прошлост и историјску истину, ја мислим да бисмо с тим у вези и ускладили наше ставове и наше понашање, јер, овако, ако смо стално на оптуженичкој клупи, ако се суочавамо с тим да смо ми кривци за све, ми не можемо ни да водимо здраву националну политику. Ми онда увек морамо да се прилагођавамо, да се додворавамо, да чинимо услуге и уступке што у овом случају, кад бисмо знали ко је крив, не бисмо могли тако да се понашамо. Осим тога, многи политички системи, пре свега тоталитарни, не прихватају историографију као науку која ће све да тумачи на темељу добро проучених научних чињеница. Тоталитарни системи иду на то да историографију начине својом служавком. Ми, наводно, живимо у једном демократском систему данас, међутим, морам рећи да нисам сигуран да наша политика на одређен, индиректан начин, не брутално како је то чињено у време Јосипа Броза, не настоји да подреди науку дневнополитичким потребама. Јер, већ постоје неки планови о томе да се пишу договорени уџбеници историје. Куда то води? Како ћете ви, рецимо, растумачити ту прошлост Срба и Хрвата? Узмите само Анту Старчевића! Анте Старчевић је у Хрватској ''Отац домовине'', творац хрватске нације, дакле, на највишем пиједесталу Хрватске се налази Анте Старчевић. За нас Србе он је творац теорије геноцидности. Како ћете наћи заједничку димензију; да тог човека прикажете на темељу историјских чињеница, проверених, на један начин овде, а на дурги начин тамо...? Ко ће прихватити хрватске ставове овде? Или, како ће Хрвати прихватити наше ставове тамо? Неће! Према томе, ако се врши притисам да се тако историја интерпретира, путем договора, онда то није историја, то није наука. То је чак и неморално! Према томе, немојмо имати илузија да историја може да буде изолована од дневне политике и да буде увек чиста наука. Наравно, дужност историчара је да се боре за нучно проверене чињенице и да не страхују од политике него да износе те чињенице онако како је наука дужна да их тумачи, а не да се повинују под притисцима овог или оног политичара, ове или оне политичке гарнитуре.
 

Интегрални текст разговора са академиком проф др Василијем Крестићем за документарни филм ''Срби – народ који нестаје''


ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ-ГОВОР ОДРЖАН 5. ЈУЛА 1941 Г.

Генерална — Аутор svarog @ 11:15

ГОВОР ОДРЖАН 5. ЈУЛА 1941 Г.

 

Драга браћо и сестре, не могу почети своју вечерашњу реч, а да вас не подсетим на нашу претешку народну катастрофу.

 

БЕЗ КОСОВА - ГОРЕ ОД КОСОВА

Без Косова, ми смо дочекали горе од Косова.Ниједном речју нећу да ублажим ту несрећу. По обичају своме говорим само оно што сматрам истином. Не могу, заиста, друкчије. И зато ми не прелази преко усана ниједна реч којом би се ствари улепшавале и приказивале онаквима какве нису. Мислим, да је само тако и потребно.Пре ове несреће наше исто сам тако чинио. Видео сам је како долази, као воз који тутњи из даљине и све се брже својом страшном масом приближује нашем несрећном народу као „човеку везаном на прузи”.2Зато сам се Своме народу, који лежи као „човек везан на прузи”, немоћан да се својих веза ослободи, и обраћао, пишући и говорећи му о страшноме положају у којем се налази, и о једино могућем начину спасења.Сећам се живо зимске вечери у фебруару 1940. г. у Крагујевцу, у вароши која је увек приказивана као левичарска, народно-фронтска, и комунистичка.Говорио сам тада, и моје речи ношене гласноговорником, излетале су на велики трг, који се у ноћи црнео од десетине хиљада слушалаца, који су их погнуте главе слушали. Осећао сам непосредно како речи продиру у гладне душе. Баш сам говорио о народу као о „човеку везаном на прузи”. Али, одједном приметих полицијске органе да се приближују, а онда их видех на послу: секу везе гласноговорника. И тада у крику викнух:- Гле, секу крила мојих речи! Не дају им далеко да оду. Исто онако као што им не дају да писане допру до вас. Исто тако и сад. Несрећници! Треба „човек везан на прузи” да везан и остане: да се не пресеку везе које су га присилиле да немоћан чека несрећу. Секу се жице мог гласноговорника...И кад сам, доцније, био још горе спречаван, када сам, осећајући неизбежност несреће, написао с јесени 1940. г. баш ове речи: да ћемо без Косова доживети горе од Косова, и тако говорио властодршцима и писао, доказујући им како би се једино могло то избећи, онда су нас сасвим угушили, гонећи нас безаконо, бесомучно, сулудо.Видео сам: неотклоњиво и неизменљиво идемо својој претешкој и неславној пропасти. Нема нам спаса!

 

НАШИ ГРЕСИ

 

Браћо моја и сестре моје!

Грешник је тешки онај ко вам крије величину те катастрофе, а грешник и сваки ко је не осећа, или још горе: ако несрећу осећа само кад га лично и непосредно у чему погоди, а иначе је безбрижан, насмејан, ведар, чак и весео.Сазнао сам да је о Ђурђевдану ове године немачки официр у једном селу Поморавља дрекнуо на председника општине, када је овај тражио дозволу за игранку сеоске младежи: „Зар је вама до игре, кад вам је држава пропала?” Чуо сам да су немачке војне власти у једном месту отерале на рад неке жене које су шетале накинђурене и насмејане, по корзоу, 15 дана после нашег слома.Веома сам благодаран овим витешким Немцима када за оног Србина и Српкињу, који у данима наше највеће народне несреће показују глупу и гадну безбрижност и површну веселост, имају само гађење и осуду. То су прави људи и човекољупци, јер се гаде кад виде поједине чланове једног несрећног народа да не осећају народну несрећу. Али, то је и најбољи одговор онима,који сматрају да Немци желе наше уништење. Кад би то желели, требало би да они уживају у таквој неосетљивости, у том лаком и глупом весељу после тешке и неславне народне несреће. Јер нико један народ не може уништити тако као он сам, себе сама. А најсигурнији пут уништења баш је онај којега се ови Немци тако отворено гнушају. Јер из несреће може изићи, из понижења се може уздићи само онај који сву жуч њену потпуно осети. Отуда и моја дубока благодарност Немцима који се тако витешки понашају, и моја је жеља да ту нашу народну несрећу што живље и јаче подвучем, да вас замолим да је лакомислено не заборавимо: да је увек на души имамо. Тек онда може

доћи наше спасење.

 

УЗРОЦИ НАШЕГА СЛОМА

 

Најтрагичније је, међутим, што ви, браћо и сестре, нисте ту несрећу хтели, а она је ипак дошла. Баш као „човеку везаном на прузи”. Немоћни, ви сте је осећали како долази; немоћни, ви сте гледали како вас грешници чине немоћнима, док се други, плаћени или будале, радују одушевљено ономе што ће доћи, уверавајући вас да ћете тек тако несрећу и срам избећи.Ти си хтео, роде мој, слободу. Жарко си је желео. О, знам ја то добро! Како то не бих знао. Али, ето, држан у немоћи, ти си је изгубио. Само запамти:слободу ти ниси изгубио ни 27. марта, ни 6. ни 18. априла; слободу си изгубио раније, знатно раније. Ови доцнији догађаји су само политичка и физичка последица ранијих дубоких духовних и моралних узрока. Ти си као народ изгубио свој пут. Залутао си. Изгубио си се. Постао си немоћан. Постао народ као „човек везан на прузи”, као онај који не може да утиче на своју судбину која захуктана иде да га смрви, већ напротив, као човек који у паници ради баш супротно ономе што би за свој спас требало да чини.Како је то могло бити: да ти жарко желиш слободу, па ипак да је изгубиш?Ти да желиш силно срећу, а несрећа да ти дође? То питање данас само постављам, а одговор ти сам себи треба да даш, ти брате мој, и ти сестро моја, сам себи и сама себи, у срцу свом, да те нико не чује, да би био што искре-

нији и што истинитији.Ти и данас желиш да будеш слободан. Никад ти та жеља није била жарча него данас.Чувај се добро! Пази се! Не од те жеље, јер она од Бога долази, већ од оних који на твоју још већу пропаст, несрећу и ропство, могу да је искористе.Зар је то могуће, питаш се? А како да није? Зар данашњи твој положај и несрећа нису опет потекли из твоје оправдане жеље за слободом, а потпуно по-грешног пута којим су те твоји управљачи повели да је оствариш?

 

ОКРШАЈ НА ИСТОКУ И НАША СУДБИНА

 

Пази шта ћу ти рећи:

Данас се води огромна битка од Црвеног до Балтичког Мора. У тој битци ти,нажалост, не учествујеш. А резултат је њен од пресудне важности за тебе.Доста је времена како ја то говорим и пишем ради тебе, драги роде мој. А оно што сам говорио, то никад још догађаји нису у лаж утерали, већ напротив потпунце потврђивали. Дужност ми је, дакле, да и данас, кад и Немачка објављује рат бољшевизму, с којим никад нисам могао бити у пријатељству,поново проговорим, опет ради вас, брате мој и сестро моја.У тој, дакле, бици ради се заиста о твојој слободи. Само ту слободу неће ти донети они за које ти извесни људи кажу да су Руси, већ ће, напротив, твоја  слобода доћи, упамти то добро, баш од њиховог, совјетског слома, а не од совјетске победе.Јер, треба да не заборавиш ове чињенице:

 

НЕ ПОСТОЈИ ЈОШ РУСИЈА

 

Не постоји још Русија, већ само Совјетија.

Не води она, према томе, никакву руску, а још мање славенску политику,

већ само своју, комунистичку, део опште јеврејске светске политике. Није циљ те њене политике: ни мир светски, ни мир европски, ни слобода света ни слобода појединих народа, ни благостање радних маса, већ само општа светска револуција, из које треба да изиђе слом сваког националног и хришћанског поретка, из којег опет има да изиђе владавина Јевреја над свим осталим народима и расама.Не може ти Совјетија донети слободу.Јер, она је заснована и постајала 24 године само на најцрњем политичком,економском и социјалном ропству сто и педесетмилионског руског народа,твога брата рођеног.Наш посланик у Москви, др. Милан Гавриловић, земљораднички вођ и првак, отишавши у Москву у уверењу да је тамо рај, написао је отуда свој први извештај своме министру, у коме постоји и ова реченица: „Ја не знам ни један европски народ који би могао живети под овим условима под којима живи руски народ”.Како би, дакле, Совјетија могла донети слободу теби, кад је носила најцрње ропство за руски народ скоро пуну четвртину читавог једног столећа?Агенти Москве нарочито су ти подвукли да је у говору Молотова, 22. јуна,први пут позван руски народ на борбу за своју слободу и своју отаџбину, и да је место „интернационале” завршетак његовог говора био праћен неком старом руском народном песмом.Упитај се: а зашто први пут тек 22. јуна?То је најбољи доказ да имам право када тврдим да је до сада руски народ био роб Совјета. Сад, кад долази опасност совјетском режиму, „интернационале” и досадашње пароле о Совјетској отаџбини послужиле би само као подстрек руском народу да окрене оружје против својих властодржаца. Отуда промена. Старе пароле су бачене. Нове су узете. Треба руски народ, досада држан силом у ропству, сада обманом завести да брани не себе и своју отаџбину већ совјетски режим, који је створен пре 24 године на тај начин што је шака Јевреја, на челу са Лењином, финансирана од јеврејског њујоршког банкара Јакоба Шифа, убачена у Русију у пломбираном вагону, да сруши тристагодишњи руски народни и државни строј, у тренутку његове слабости, строј који је створио велику руску империју од Балтичког мора до Тихог океана. На месту те империје створена је тврђава светске револуције,Совјетија, СССР. Из те тврђаве требало је једног дана, по замисли јеврејској кад дође нови светски рат, на заморени европски хришћански свет да полети војска црвене револуције, да би све што су векови стварали, оборила, и уместо свега остварила светску владавину Јевреја - сан за којим 50 векова постојано иде Израиљ.

 

НЕМОГУЋНА ЈЕ ПОБЕДА СОВЈЕТИЈЕ

 

Није могућна ни војничка победа Совјетије. То ти говоре већ досадашњи немачки извештаји. То ће ти сутрашњица рећи још одлучније. Они који говоре супротно, рачунају са твојом наивношћу: показују ти огромност државне територије, број становника, број све резерве народног богатства. Али то бој не добија. Бој добија дух бораца, организација народна и државна, и спрема војске. А све је то код Совјета далеко испод онога што су имале остале европске војске. Зато је слом Совјета апсолутно сигуран.То су они осећали, и отуда је дошло до сталног помагања сваког рата изван граница Совјетије, само да се свет остали раслаби, а Совјетија остане изван рата. „Даље од артилеријског огња!” – говорио је Јосип Висарионович Џугашвили, назван Стаљин. Било је људи који су га зато славили као миротворца. У ствари, он је био више него паликућа - он је био палисвет.

 

СПРЕМАЊЕ КОМУНИСТИЧКИХ ПУЧЕВА

У целој Европи су комунисти спремали овог лета пучеве, ваљда и истовремено. Изговор би био баш божанска жеља за слободом сваког народа, а по тој жељи, као по основи, ткали су они сатански потку новог, црног и општег ропства бољшевизму, иза којега смо видели ко стоји и за чим иде. Да су такви пучеви избијали и развијали се, онда би тек из Тврђаве светске револуције изашле совјетске црвене трупе да изврше поседање Европе. Тада Молотов не би говорио ни о Русији, ни о Словенству. Тада његов говор не би пратили звуци старе руске народне песме. Тада му не би био потребан руски мамац, ни руска маска. Раслабљена Европа би доживела свој страшни слом и завршила своју дивну историју у најцрњем ропству у којем је икада била.Али, тај план је 22. јуна пресечен: Совјети су нападнути од Немачке. Битка је у току. И понављам: та битка и пораз Совјета носе ти слободу. Али, разуме се, треба да ти то објасним и докажем.Надам се у име Божје, да ће то бити у идућим разговорима.А дотле, ако ти се деси да га чујеш, ућуткај глас Сатанин што, као и 27. марта, употребљава твоју оправдану жељу за слободом да на њој продуби твоју несрећу и твоје ропство.

ДИМИТРИЈЕ ЉОТИЋ

ПРЕУЗЕТО:САБРАНА ДЕЛА,КЊИГА VIII,СТР.27-31,БЕОГРАД 2003


Powered by blog.rs