Идеологија Србског Национализма

Сину Тисућљетне Културе

Генерална — Аутор svarog @ 16:52

Сину тисућљетне културе



Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ' му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек'о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас'о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу И Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит' о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.


Ј. Дучић

 


Радничко Питање У Органском Друштву

Генерална — Аутор svarog @ 20:06

 

 

РАДНИЧКО ПИТАЊЕ У ОРГАНСКОМ ДРУШТВУ

 

Органско схватање света и друштва тежи да од нације и њеног заштитног система, државе, начини организам са свима потребним органима, да награди здраву и способну за живот и развитак друштвену заједницу, у којој неће бити узроци обољења друштвеног живота, па неће требати ни лекови који се сада употребљавају за лечење тих појава. У здравом, органски сазданом, друштвено-државном организму неће бити подлога за развијање заразних клица, које изазивају затрајале друштвене болести.

 

Радничко питање је болесна појава организацијске државе, оно не може да се појављује у органској држави. Оно се појавило онда, кад се, са појавом либералистичке привреде и демократске управе, растргао и разбио органски ток развијања друштва и нације, и њиховог заштитног система, државе, кад је држава представљала у политици, па после доследно и у привреди, организацију политичких, друштвених и привредних односа, кад су демократија и либерализам пожурили да се здраво и нормално дете роди пре девет месеци.
Марксистички комунизам само наставља то дело и место једне организације ствара другу која ће исто толико бити јалова као и либералистичка.
Односи између рада и поседника радионица и средстава производње имали су у историји човечанства свој развитак. И баш пред само завлашћивање капиталистичке организације привреде и као следствене, појаве радничког питања, тај развитак је показивао своје врло изразито органске црте. Радник није постојао, већ шегрт, калфа и мајстор. Сви су седели не само у истој радионици већ и за истом трпезом и обично и становали у истом дому. Они су у заједничком раду чији је домаћин био мајстор, обезбеђивали себи опстанак и будућност. Шегрт је тежио да се оспособи за калфу. Калфа је радио да би положио мајсторски испит, па је постајао мајстор после дужег или краћег времена, и тако постајао домаћин предузећа.
Капитализам је прво одвојио сопствене раднике од рада и заједничког живљења у радионици, а зато све више и све дубље дубио јаз између мајстора и његових млађих, док их није сасвим раздвојио и начинио радницима, најамницима, па тако изазвао у сопственика и тежњу да своје раднике експлоатише. Капитализам је разградио, разрушио организам предузећа, раскидао органске везе у радној заједници, бацио разрођене чланове те заједнице на слободну пијацу и тако изазвао све оне тешке последице и кризе, око чијег се решења без изгледа на успех муче сви реформатори радничког питања, а комунизам препоручује најљући отров као лек, да уништи свако домаћинство, да све људе изједначи на најнижем нивоу човечанског друштва, у најамништву, без обзира што су се вековима баш против тога борили вечито тежећи домаћинству, па су томе водиле и смернице друштвеног развитка.
Стварно та друштвена болест не може се никаквим лековима лечити. Ови комунистички лекови имаће дејство слично јаким отровима. Као морфијум изазваће прво извесну узрујаност и полет, а затим ће сасвим сломити снагу друштвеног организма и цела човечанска култура биће као узета, парализована.
Место лекова разне врсте, комунистичко-марксистичких или антимарксистичких, народи света у својим заштитним системима морају оживети свој народни организам, морају га исчепркати испод пепела организација и реформи и њега узети као основу свога живота у свима видовима и свима гранама тога живота. Онда ће лекови бити непотребни, јер ће организам оздравити и постати способан да се развија несметано у смерницама које су му од векова опредељене.
Србски народни живот има јасно изграђен самосвојан и својеврстан домаћински поредак. Истина и он је затрпан многобројним реформама, организацијама и теоријама, али оне га нису могле усмртити, иако су му на сваком кораку сметале да се слободно развија. Начела тога домаћинства треба да прожму цео наш друштвени живот, па и привреду. Чим се органско србско домаћинство уведе у живот, радничко питање губи сву драж која је изазвала такозване социјалне политичаре и реформаторе да му непрестано траже решења и да тако стално започињу Сизифов посао. Настају узроци, чија је последица то питање. Оно ишчезава из живота, чим се усвоји начело да сваки човек мора постати домаћином у својој породици и да том основном начелу мора служити и привреда, а она ће му служити, ако свако предузеће и сваки рад почивају на том домаћинском начелу. Она постају заједничка предузећа више породичних домаћинстава и као таква она морају сваком домаћинству да обезбеде привредно све што им је потребно за напредовање. Према томе:
1. Држава не може и не сме бити организација. Она мора постати народно тело, организам, у свим гранама живота, и политички и привредно. У том организму морају се неговати и развијати, хранити и појити органи да би се народ правично чувао и развијао, и биолошки и духовно и социјално. Тај организам не може и не сме да се награђује на основама неких организацијских теорија и “научних” праваца, већ на ономе што показује вековни живот народни.
2. Свако предузеће и сваки рад морају постати домаћинства која служе као привредна основа посебним домаћинствима оних који раде у предузећу. Власник предузећа је само онај који руководи предузећем и организује рад, материјал, алате и остало, да што веће могућности створе за обезбеђење посебних домаћинстава својих сарадника. Тако нестаје најамника који гледају да се што више извуку од обавеза рада, а да што већа права за себе обезбеде. Тако сваки учесник предузећа добија и највеће обезбеђење, ако предузеће што више и боље ради и тиме служи не само појединим домаћинствима учесника већ и општенародној заједници.
3. Држава као домаћинство, привредна предузећа као домаћинство, породични живот као домаћинство једним замахом бришу “крваву и уништавајућу борбу радника и послодаваца”. У таквом систему не може да опстане та борба нити њена оружја као штрајк, искључење радника, саботаже и слично. Може доћи до сукоба у неким ситнијим стварима, али ти сукоби се решавају органски од наших органа привредног живота.
4. У оваквом домаћинском уређењу привреде, социјално законодавство добија сасвим други вид. Наши садашњи социјални закони постају сувишни. Нови закони дају само основна начела домаћинског уређења, а сам привредни живот у своме органском нарастању највећи део односа и све организацијске прописе, уколико су потребни, сам награђује.
5. Тако постају власник и његов сарадник чланови једног и истог привредног предузећа са заједничким интересом да предузеће што боље плодове доноси. Радника у данашњем смислу речи, радника-најамника нестаје. Постоје само удружени домаћини који сложно раде под вођством и управом власника. Тако се онемогућује ропство. Тако се васпитавају делом људи и поколења.
6. Само начело привредног предузећа-да мора из своје привреде да обезбеди сва породична домаћинства у њиховом напредовању, искључује вишак вредности и добит у данашњем капиталистичком смислу. Место капиталистичке добити постаје домаћинска уштеда која се употребљава за усавршавање и унапређење привредног домаћинства.
Те основе органског уређења нашег друштвеног живота, ако се дословно остваре у целом нашем животу, у свима гранама његовим, у политици, у привреди, у сваком надлештву и у сваком, том животу потребном органу, даље ако се на основу њих изграђују и основе организација, уколико су и оне потребне, без диктатуре, без револуције, без рушења и крви, онемогућују капитализам и његов поредак, либерализам у привреди, разне гласачке и демагошке системе у полтици, комунизам. Оне обезбеђују вековни несметан развитак нашем народу.

 

 

 

Др Ст. Јакшић 
Наша борба,
21. април 1945.
Словенија

 

 

 

 


Југославија Је Мртва

Генерална — Аутор svarog @ 11:25

Југославија је мртва                                          


Југославију није измислио српски народ, који је у својим народним песмама певао само о српском имену и српском јунаштву. Југославију није хтео српски народ, који се вековима борио само за српски „крст часни и слободу златну“. Други су имали интереса да се Југославија створи. А сада ето дошао је дан да су се и њени творци одрекли свога дела. Она више није потребна ни њима ни Енглеској, чији је она била жандарм на Балкану. Сада се у енглеским империјалистичким рачунима појавила друга потреба за новом Централном Европом, која би њом имала да служи у будућности.
Југославију су измислили „мајстори са мора“, као што су некада били измислили Илирију. Али тада, када се вештачким илирским именом хтело да збрише српско, које се са чашћу било пронело кроз целу Европу, устали су највиши претставници Срба и ставили свој вето. Вук је бацио крилатицу „Срби сви и свуда“, Светозар Милетић је 1846. говорио: „Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби“. Лукијан Мушицки је огорчен испевао тада оду, која је постала програмом свих Срба:

 

 

„О, име рода.
Неће те срећни син изневерити.
Светиња с’ Народу Ти Српском.
Свештеник је сваки Сербљин
при свештеном огњу твоме“.

 

 

Када су други због својих рачуна, а против Срба, почели да стварају Југославију, заморен дугим борбама српски народ је пао у замку и узалудно је само још стари државник Никола Пашић бранио српско име и српску државу. Једино су као носталгична опомена остале да звоне у сећањима његове речи: „Србија, наша Србија још увек постоји“.
Данас од Југославије беже и „мајстори са мора“, јер су постигли оно што су хтели: увукли су српски народ у њу, искористили га, издали га и упропастили. И зато би било смешно, да није то све жалосно и трагично, када се међу нама нађу и такве мудре главе, које о Југославији још и данас сањају. Сигурно да је смешно када ми, који нисмо хтели Југославију, који смо због ње смртно настрадали, једино ми је бранимо и богорадимо, да се опет нађемо на купу са „браћом“ која нас неће. (…)
Наши назови политичари лутају по магли стварајући опет државу без припита народа, ни свог ни оних других, које увлаче у тако луду комбинацију.
Ми Срби имали смо довољно од Југославије. Не само да нећемо, овако жртвовани од ортака у њу, него нећемо уопште да чујемо за њу, за ту перфидну комбинацију коју је време прегазило и које у Новој Европи неће ни бити.
Зашто српски народ неће више Југославију?
Зато што је српски народ имао своје часно и светло име, које му је у Југославији угушено и упрљано.
Зато што је српски народ имао своје стегове славе и победа, које је заменио другима, под којима је познао само срамоту, расуло, пораз и уништење.
Зато што је српски народ био народ чојства и јунаштва, док су у Југославији они који су је измислили, покушали да га претворе у народ никоговића.
Зато што је српски народ држао изнад свега своју задату реч, а њу су му у Југославији згазили и њега вероломником учинили.
Зато што је најзад српски народ имао своју велику народну кућу, вековном тешком борбом стечену, а која му је у Југославији раскућена.
Зато трошити узалудно народну снагу око непостојеће Југославије, значи не само млатити празну сламу, већ директно радити против интереса свога властитог народа. (…)
Југославија не може васкрснути, јер је неће ни њени творци, ни њени народи, па ни ново време ни Нова Европа.
И они преварени, верне слуге лоших господара, свршили су. Једино спасење и опроштај могу добити ако се врате Мајци Србији као покајници и заблудели њени синови, који су јој толико несрећа и јада задали својом службом туђину. Јер, доиста, једна тешка трагика лежи у кобној чињеници да су они, залуђени и заведени, који су мислили да служе својој земљи и своме народу у ствари били баш његови највећи крвници.
Само политички слепци не виде ново време и истину. Југославија је мртва и неће се више повратити. (…) Али зато ми можемо, као некада Доситеј Обрадовић, из пуног иако окрвављеног срца да узвикнемо: „Сербија је наша избављена“, јер њену судбину држимо ми у својим рукама.

 

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ


Вук Гргуревић Бранковић

Генерална — Аутор svarog @ 20:53

 

СРПСКИ ДЕСПОТ ВУК ГРГУРЕВИЋ БРАНКОВИЋ, СИН ГРГРУРА СЛЕПОГ И УНУК ЂУРЂА БРАНКОВИЋА
Мач Огњеног Змаја
Био је деспот без деспотовине, јунак  без мане и страха, узданица без наследника. Величанствени и трагични последњи сев српског златног средњовековља. С њим се нико није могао равнати од зидина Беча до подно Крушевца, од Темишвара до иза Сарајева и Јајца. Поштовали су га у Бечу, Пешти и Стамболу, а дипломатски језик између тих моћних дворова у то време био је српски. Почива у сремском Купинову, где је и био његов двор

Пише: Јово Бајић

 

Предање и народна песма зову га Змај Огњени Вук. Имао је две упоредне биографије. Митску и стварну. У митској биографији, он је натприродно антропоморфно биће, рођено са чудесним обележјима: „Није чедо чеда каквано су: вучја шапа и орлово крило и змајево коло под пазухом, из уста му модар пламен бије, матери се не да задојити.” А када се рањен враћао из љутих бојева, „змије њему биље донесоше, а виле му биље превијаше, а вук Вуку лиже ране љуте”. 
Стварна биографија српског деспота Вука Гргуревића Бранковића, сина деспота Гргура Слепог и унука Ђурђа Бранковића,  давала је основу за митску биографију. За двадесетак година, колико је био присутан на историјској сцени, углавном ратујући у војсци мађарског краља Матије Корвина, деспот Вук Гргуревић учествовао је са српским четама у десетак великих ратова. Показивао је нечувену храброст и ратничку вештину. Битке у којима је побеђивао углавном су биле у српским земљама које су освојили Турци. Његово јунаштво је код српског народа који је био у турском ропству будило наду да српска држава није баш сасвим пропала и да ће доћи време када ће Турци бити побеђени и протерани. 
Како сматра Иларион Руварац, Вук Гргуревић рођен је пре 1439. као ванбрачни син Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. Гргур, кога су Турци и ослепели, кратко је носио деспотско звање и при том се ослањао на Турке. Вук се први пут помиње 1458, када је са оцем и великом турском војском боравио у Крушевцу. Са турском војском залетео се у Срем, где их је потукла угарска војска Матије Корвина. Сматра се да је деспотску титулу, уз сагласност Турака, Вук преузео после очеве смрти октобра 1459. Под још неразјашњеним околностима, прешао је 1464. године у Угарску, прихвативши службу код краља Матије Корвина.

СРПСКЕ УДАРНЕ СНАГЕ

Мудри угарски краљ Матија Корвин схватио је да ће Турци, после заузећа Босне, напасти и његову државу. Није имао снаге да директно крене против Турака и сасвим их победи, него је против њих водио борбе на крајиштима, граничним просторима између двеју држава. Храбре и веште ратнике, који су му за такве борбе били неопходни, у значајној мери налазио је међу Србима. Због тога је позвао Вука Гргуревића Бранковића и 1471. године потврдио му деспотско достојанство, доделивши му велике поседе: Ириг и Сланкамен у Срему и Белу Стену у Западној Славонији. Двор му је био у сремском селу Купинову. 
Деспот без деспотовине, Вук Гргуревић покушавао је на својим поседима, колико су му прилике дозвољавале, да као и његови преци гради задужбине. Предање каже да је његова задужбина Црква светог Николе у Сланкамену, али и фрушкогорски манастир Гргетег, који је, сматра се, име и добио по његовом оцу Гргуру.
У Срему, Банату и Бачкој било је у то време много српских насеља и доста Срба, па је Матија Корвин од њих формирао посебне српске јединице које су биле ударна песница угарске војске. Поред Вука Гргуревић, у угарској војсци били су још српски племићи Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су од мађарског краља добили поседе око Мориша, где су се населили. У мађарској војсци као командант се истицао и Владислав Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче. Имао је поседе у Славонији и Срему, а његов је био и град Моровић. Уз раме са њима је био и војвода Милош Беломужевић, који је имао поседе у Бачкој.
У почетку, од 1468. до 1474, српска војска предвођена Вуком Гргуревићем Бранковићем и осталим српским војводама ратовала је са мађарском војском против Чеха и Пољака, а онда је краљ Матија српску војску усмерио да ратује против Турака и турског султана Мехмеда Другог. Прво се краљ Матија устремио на Заслон, на десној обали Саве, на подручју данашњег Шапца. Подигли су га Турци 1471. Краљ Матија опседао га је тридесет три дана, а Заслон је пао 15. фебруара 1476.
 
После заузећа Шапца, деспот Вук је кренуо у Босну са 150 коњаника преобучених у турска одела, упао на пазарни дан у Сребреницу, која је била у саставу српске деспотовине. У Сребреници су српски ратници тада побили око пет стотина Турака, дошли до плена и спалили град. Затим је Вук заузео и опустошио Кучлат, онда, иако рањен у ногу, упао у Зворник. „Са огромним пленом вратио се Вук у краљев табор под Шапцем. Из Босне је довео велику множину српских становника и све их населио по српским местима.” Забележено је и то да је турског султана Мехмеда Другог заболео пораз у Шапцу који се као жаока забио у његово срце. Заузеће Шапца, као и остале походе деспота Вука, опевала је српска десетерачка песма.

ПОХОДИ И ПЕСМЕ

После пораза у Шапцу Турци су брзо припремили одговор, изненада су упали у Банат и продрли све до Темишвара. Према Турцима се устремила војска деспота Вука и Дмитра Јакшића. Пресрели су турску војску коју је водио господар смедеревског санџаката Алибег Михалбеговић и до ногу је потукли. Тада је Вук заробио око триста Турака и појавио се са њима у табору краља Матије код сремског села Беркасова. Крајем исте године Вук је покушао да од Турака заузме Смедерево, престоницу његових предака, али у томе није успео.
Ратни походи Матије Корвина усмерили су се после тога према западу. Од 1477. до 1479. ратовао је против римско-немачког цара Фридриха Хабзбуршког. Војска се приближила Бечу, под чијим зидинама је краљ Матија разапео шатор. Српске чете предвођене деспотом Вуком удариле су на Доњу Аустрију, рушећи све препреке пред собом. Народ из доње Аустрије обраћао се краљу Матији молећи га да повуче своју војску, а за узврат ће они признати његову власт.
 
Српска војска деспота Вука затим се поново окреће против Турака. У одсудном тренутку битке на Хлебном пољу, коју је против Турака водио ердељски војвода Стефан Батори, када је хришћанска војска била пред поразом, умешали су се деспот Вук и Дмитар Јакшић. Турска победа тада је била преокренута у тешки пораз.
Новембра 1480. краљ Матија је упутио своју војску у Босну. Она се окупила под зидинама Јајца, у којем је тада била угарска посада. Одатле, испод зидина Јајца, војска — у њој и српске чете Вука Гргуревића — муњевито је кренула у централну Босну. Упали су у Сарајево, где су остали три дана. У извештају упућеном краљу Матији Корвину каже се: „Град дадосмо спалити, а благо пашино и што је у граду било, све узесмо и сву околину попалисмо.” При повратку Вук је поразио турску војску код Травника. И сто година после овога догађаја сарајевски Турци још увек су помињали Вуково име уз клетву.
Боравак деспота Вука у Босни и његове победе над Турцима биле су пропраћене одушевљењем код хришћанске раје која је на све одговорила песмом. Јавио се већи број десетерачких песама и легенди о деспоту Вуку и његовим јунаштвима. Неке песме су га суочавале са Ђерзелез Алијом, где су њих двојица одмеравали снаге. И ове песме су преживеле све до XIX века, а забележене су и неке где се деспот Вук јавља под именом Вук Јајчанин.

ЋИРИЛИЧНА ДИПЛОМАТИЈА

У јесен 1481. угарска и турска војска сукобиле су се на Дунаву. Битка се заметнула на шајкама, испод града Храма. Српске чете у угарској војсци, предвођене деспотом Вуком Гргуревићем, прешле Дунав и наносећи Турцима поразе и низу доспеле на југ чак до Крушевца, где су остале дванаест дана. Одатле се деспот Вук вратио назад и прешао Дунав, водећи са собом више од 50 хиљада Срба који су се населили у Банату и Бачкој. И овај догађај опеван је у народној песми.
Као по правилу, одмах после тога уследила је одмазда. Турци су изненада 1482. прешли Дунав и кренули према Темишвару, палећи и пустошећи простор између Тисе и Мориша. Пресрео их је деспот Вук са другим војводама, а већина турских војника била је усмрћена у борби. 
Наредне године, 1483, опет у јесен, Змај Огњени Вук је поново био у Босни, на реци Уни, где је са својом војском пресрео Турке на повратку из похода у Крањску и Корушку, одакле су се враћали са богатим пленом и робљем. Заметнула се тешка дводневна битка. Вук је извојевао победу, а на хиљаде Турака остало је на бојишту.
И код Угара и код Турака Вук Гргуревић уживао је изузетно велики углед. Повераване су му чак изузетно осетљиве дипломатске мисије и у посредовању о миру између турског султана Бајазита Другог и угарског краља Матије Корвина. Сачувано је пет писама која сведоче о дипломатској делатности деспота Вука. Та писма потврђују да су се званични контакти између угарског краљевства и турске царевине одвијали на српском језику и да су две стране једна другој писале писма ћирилицом. И на султановом и на угарском двору постојале су српске канцеларије. Та писма сведоче да је, ступивши на престо 1481. године и заменивши Мехмеда Другога, Бајазит Други настојао да за себе придобије деспота Вука. Како каже Никола Радојчић, „нудио је Вуку једну област између турског царства и угарског краљевства у којој би он онако био потчињен Турској како су и раније били његови преци”.

Деспот Вук Гргуревић Бранковић је умро 16. априла 1485. године. Не зна се је ли погинуо у боју, или је издахнуо због рана или неке болести. Сахрањен је у Купинову у Срему. Био је ожењен Барбаром Франкопан са којом није имао деце.

 

Преузето из: Србија (Национална Ревија),година 1,број 4,стр.47-49

 


Национална Држава

Генерална — Аутор svarog @ 12:27

Слободан Љ. Недељковић- Национална држава

 

 Национална држава je дом и огњиште, упориште и уточиште једне нације. Она je једини природни и животворни оквир сваког народа. Међутим, у историји људског друштва не постоји само национална држава, него су се државе оснивалe и на религиозним, династичким, олигархијским и империјалистичким темељима. Kao такве ове државе нису у стању да се успешно одупру јеврејско-комунистичкој идеји интернационализма - интернационале. To поглавито зато што њихов склоп потпуно не испуњава природне услове друштвеног живота.Идеји Интернационале може се једино успешно да супротстави идеја органске националне државе која собом представља једну чисто природну творевину. Национална држава јесте организована људска заједница која у себи оличава групу људи истог крвног сродства повезаних међусобно осећањем исте судбине и уједињених заједничком националном влашћу на заједничком територију. Национална држава je отеловљена нација и само она омогућава употпуности једноме народу да живи својственим националним животом.Међутим, национална држава није појам само национални, она je и социјални појам. Kao што национализам губи свој смисао ако није социјалан, ако његова национална форма није испуњена социјалном садржином која ће се оличавати у социјалној правди, исто тако једној држави данас нема опстанка ако се у њој не поштује и ако њом не влада начело социјалне правде. Прави тип социјалне државе јесте национална држава, јер као што каже наша народна пословица:„Правда држи земљу и градове", нарочито социјална правда. A социјалну правду и владавину поретка и право може дати само органска, природна национална држава са својим природним, исконским органима - сталежима. Ти органи националне државе јесу природне и праве народне организације које су постале од искони, од онда од када постоји подела рада, од кад земљорадник обрађује земљу, од кад занатлија ради свој занат, од кад трговац води трговину, и тако даље. Али, да би једна држава била стварно национална и народна држава у њој се искључује потчињавање једног сталежа другоме, a тоће бити онда када у држави постоји Домаћин који je поникао из домаће средине (као што у васиони постоји домаћин - Бог, a у породици и задрузи отац породице и домаћин задруге), када у држави влада брига за општи интерес, за заједницу, када државом влада национални - народни дух и поштовање традиције и морала, када се за подлогу економског богатства државе не узима злато него стваралачка способност, рад целе нације. Таква држава која садржи поменуте елементе јесте национална држава. И за националну државу, као оваплоћење нације, постоји онај закон самоуништења који поменусмо говорећи о нацији. Једино таква држава у којој постоји опште државна, опште народна политика уместо мале, партијске,котеријашке политике, уместо његових трвења вештачких творевина -партија,уместо такође вештачки наметнуте класне борбе јесте права национална држава. Зато, националну државу не могу водити људи који пре општих гледају своје интересе, ни професионални политичари – представници политичких партија тзв. „политиканти” ни саможиви службеници -каријеристи(који су способни и готови да служе и најгорим пo народ режимима), ни људи аморални и бескрупулозни. Националну државу треба да води и само може успешно да води национална елита. A национална елита je со и видело нације,то су национално и социјално најсвеснији припадници националне заједнице,најпожртвованији припадници свих сталежа који понесени градилачким одушевљењем целој нацији пружају примере самопрегора борећи се за њу и указујући joj пут у будућност. Једино у националној држави, држави која располаже свим атрибутима које смо поменули, могуће je успешно супротстављање рушилачкој и лажној идеји интернационализма, реалне, стваралачке, садржајне и природне идеје национализма, нације и националне државе. Ту се идеја наставља идеји.Рушилачкој — стваралачка. Онај који има стваралачку идеју биће победник. To je снага стваралачке националне идеје, a њу носе у себи национална држава и њена елита. 

 

„Наша Борба”, бр. 30, 29. март 1942.

 


Социјални Национализам

Генерална — Аутор svarog @ 20:19

 

Социјални Национализам - Лазар Прокић

Социјални национализам је ново схватање света кроз ново схватање народа у држави. Он је дошао најпре као неминовна реакција на индивидуалистичко схватање демократије и либерализма као њене економске подлоге. Затим се изградио у један посебан систем, посебну доктрину, са нарочитим гледањем на човека, грађанина, друштво, државу и размену производних добара.

Значи, савремени национализам уствари је синтеза националног и социјалног који се укључују један у други! Према томе он је антитетичан демократији. Из тога произилази да је он против индивидуализма, против економског либерализма, против марксизма.

Он је против индивидуализма утолико што не посматра појединца “in se” већ, напротив, посматра га као производ једног народа чији су специјална расна и етничка психа и историјски процес омогућили развој истог појединца. Према томе, оквир у коме се појединац рађа, формира и дела, то је народ-држава, читав један спиритуални и историјски амбијент, који је изузетан! Значи ни слобода индивидуе не може бити друкчије посматрана, већ само као функција тако одређеног оквира.

Следствено томе ни материјални ни духовни производи појединаца или њихових организација, не могу бити апсолутно власништво истих. Њихова производња, циркулација, раздеоба и потрошња имају разлога само ако се тичу појединаца као средства, а не као крајњег циља. Разуме се, као средства, мисаоног инструмента народа, државе! Зато држава контролише, надзирава, одређује, уређује и забрањује...

Национални социјализам је противан марксизму у којој било форми: класичном социјализму, комунизму, социјал-демократији или бољшевизму. Марксизам је могао понићи само из демократске концепције света. Ако је човек крајњи циљ свега, а људи су свуда исти – држава није потребна; њена је историја само случајност које може и не бити. Отуда интернационализам који не признаје никакве духовне вредности: ни човека, ни друштвени, народни колектив. Тако схваћен, марксизам је против историје јер је зауставља – сва активност човека зауставља се на трбуху. То је човек – аутомат. А социјални национализам тражи човека у држави, због државе и са државом. Дакле, он је покрет, акција, стваралаштво, прогрес. Истицањем култа државе грађанин постаје животворнији јер он тај култ ствара. То је узајамно допуњавање: уколико појединац ствара снажнију државу, утолико је и његова безбедност већа.

Непознаваоци и противници пребацују социјалном национализму да сталним дизањем култа државе неминовно води империјализму, дакле међународним сукобима. Исто се може пребацити и демократији. Демократија је доводила до ратова зато што није била савршена универзална концепција света већ пре универзални политички систем. Социјални национализам, напротив, нема претензије да постане универзалан политички систем, али већ постаје општа концепција света: водећи првенствено рачуна о сталним елементима сваког народа понаособ (национално осећање, историја, традиција, духовне вредности). Према томе социјални национализам није никакав повремени експерименат, већ историјска нужност: синтеза искуства прошлости и предвиђање будућности сваког народа понаособ. Као такав он не може бити копија већ израз политичких прилика једне одређене средине. Значи, он може бити универзалан само као доктрина, а не и као политички систем. А то су два потпуно различита појма који се наивно или злонамерно бркају свуда па и код нас. Зато наш будући политички систем према концепцији социјалног национализма и не може бити друго него искључиво израз наших сопствених прилика. Та истина постала је толико јасна и разумљива, па ипак многи у нас, са легитимацијом или без ње, још је нису прихватили.

Али без тога ми још нисмо оптирали за Европу.

Алманах србске омладине

1942.

 

 


Верујем

Генерална — Аутор svarog @ 15:25

ПОГЛЕДА СА КАЛЕМЕГДАНА

                ВЕРУЈЕМ

 

Дубоко верујем: Спас наш може бити само национална револуција и очишћење које она доноси.

Моћ те револуције је моћ духовна.Она је исконски противна безбоштву и звер-човеку.Противна материјализму који оргија кроз стицалачки бес или проповеда ,,ред`` кроз рушилачку демонију.

Динамика те револуције је морална побуна.Противу безначелног делања и прилагодљивости  на ситном плану.Побуна против корупције и кликаштва.Против превласти политике и економије над човеком и културом.

Чврстина те револуције је њена социјална равнотежа.Она је противна себичној ренти,нераду,повлашћености класа и сталежа.

Нагон те револуције је националан.Она је противна власти интернационалних сила,противна животу који није одговоран народној заједници,противна гажењу српских традиција и вређању српског реда вредности.

Нови Србине! Омладино која долазиш!

Снагом те револуције у срцу своме победићеш слабости српске и створити достојнијег српског човека.Сведочанство и светска револуција изговор су за туђу владавину над тобом.

Тле наше револуције,нашег очишћења,нашег спаса налази се под нашим ногама и у нашој души.Ту,под знацима под којима смо хиљаду српских година живели,и грешно и велелепно,ту ћемо се опет из ове наше згрчености и поражености исправити до свог правог историјског лика.

Нека нас само судбина спасе од тога да наш преображај остане на површини и да се наш пораз кроз слабости претвори у нешто још горе,лаж.Јер,из пораза можемо у нови живот,а из лажи само у бесмислену смрт.

 

                                                                                                         

                                                                                                            ВЛАДИМИР ВЕЛМАР ЈАНКОВИЋ  

Вођа Народни

Генерална — Аутор svarog @ 14:29

                        ВОЂИ НАРОДНИ

  Реч је о политичким вођима.Прва и основна црта карактера човека,коме је Провиђење дало у руке клупче судбине народне мора да је оличено поштење.Није то оно поштење о коме с есвакодневно говори по улицама и кафанама.То је поштење вишег реда,вишег стила.У политичком речнику поштење има много веће значење.Та реч је у ствари синтеза многих особина вишег ранга.Поштење у правом и здравом политичком смислу речи састоји се у материјалној непокварености и неподмитљивости,у заборављању личних интереса,у заступању и сведочењу истине,у часној и витешкој борби,без интрига,подвала,фарисејства,у искрености,у отворености,у моралној чистоти и чедности срца и душе.

  Али није довољна жеља да се буде поштен.Потребна је унутрашња духовна и морална снага,која ће омогућити човеку да оствари ту своју жељу.Та снага се јавља као последица самопобеде,самосавлађивања,самозаборава.Победа над самим собом је најтежа,али је зато и највећа.Победити своје страсти,жеље,инстинкте,прохтеве-то је заиста најтежа ствар,тежа него победа над  материјом.Зато је потребно много времена,свакодневне истрајности и решености.Кроз самопобеду долази и самоодрицање,које код политичких вођа мора да пређе у аскетизам.Прави политички вођ сматра себе слугом народним.Све своје снаге и све своје време он мора да стави у службу свом народу.Властите намере,удобности,угодности,приватне ствари,-све то пада пред величином служења отаџбини и народу.Личност своју народни вођ мора заборавити.Самоодрицање и јесте самозаборав,самозаборав и својих материјалних и својих духовних прохтева.

  Са поштењем и самоодрицањем долази и скромност и смерност.Нису то скромности и смерности грађанске,о којима се свакодневно прича и чије примере можемо сусрести и у свакодневном животу.Реч је о скромности еванђелској;реч је о смерности христовској и светачкој.Таква смерност и таква скромност једино може бити сигуран оклоп од болесних сујета и амбиције.Многи пред титулама губе разум и савест,и, не бирајући средства,лете ка њима.Колико зала доносе ти људи,историја није у стању  да запише-толико их много има.Скромном и смерном човеку титула и неће бити циљ.Она ће му само служити као средство служења у друштву и народној заједници.Он ће пристати да буде и степеница другоме,који може више да користи својој земљи од њега.Зато и вођ народни мора имати ове тако ретке људске особине.

  Али то није све!Поштење,самоодрицање,смерност и скромност,нису довољни за политичког вођу,за правог народног вођу.Потребно је још нешто.Потребно је нешто што је извор управо свега тога,свих тих особина.Потребна је љубав-потребно је родољубље.Заиста,без родољубља, као највећег ступња љубави не може бити ни  поштења,ни самоодрицања,ни скромности,ни смерности.Љубав према домовини,према сваком камичку отаџбинском,љубав према народној прошлости,према традицијима и народним тековинама,та љубав отвара отвара очи човеку,она му истину показује и кроз најдебље и најцрње засторе.Таква љубав,кроз сазнање да,ако не чини ово или оно,може да буде злочинац пред народом  присиљава га да буде поштен,даје му за самоодрицање ,и крунише га најлепшим дијадемама људског духа-скромношћу и смерношћу.Само је таква љубав градилачка,само таква љубав  рађа плод и сигуран успех.

  Заиста нема ништа чуднијег и мистериознијег од љубави.Она човеку даје моћи какве нико није у стању прибавити.Визионарство политичко и пророштво политичко,која су тако потребна људима,јесу у многоме манифестација родољубља.Човек испуњен љубављу види оно што је осталима смртнима неприступачно.Она готово увек може да наслути,који је пут којим треба објекат љегове љубави да иде;она зна шта је народу потребно а шта није;само она може извести народ из муке искушења;она јасно може да види приближавање догађаја и последице њихове.Зато вођ народни мора бити на првом месту одољуб,јер само тако он може да постане достојан носилац тог имена.

  Али ни то све није довољно.Потребно је и нешто више.Потребна је храброст.Говорити,проносити идеје,не сме и не може свако.Страх,кукавичлук,бојажљивост сметају и спречавају.Само хероји и витезови усуђују се да пођу трновитим путем истине.Само су они у стању да се супроставе лажи,корупцији,нападима и претњама сујетних и амбициозних;само су они толико одважни да се ухвате у коштац са бесном аждајом рушења и смрти.Само они то могу да учине,јер су хероји,витези и јунаци.Један вођ народни мора зато у толико пре бити храбар и одважан,јер положај на коме се налази доноси му много више препрека,непријатности,непријатења,него осталим људима.

  Али ни то није све.Потребно је још нешто без чега сви напори и сваки рад вође народног пропадају и претварају се у прах и пепео.То је она особина људскога рода која се најређе среће код људи, а која смртном човеку даје присенак божанства.То је визионарство које се не стиче кроз живот,већ које се рађа са њим.Прозрети тајну будућности,предвидети догађаје,оценити последице,једном речју читати загонетку судбине-ето, то је потребно политичком вођи народа.Није то предвиђање човека огромног политичког и животног искуства;то је еманација дубоке интуиције и осетљивог инстинкта,којем су се одликовали сви велики политичари,државници,војсковође.Без те урођене интуиције и визионарства нема вође народног.Као што компас капетану брода даје правац,тако су интуиција и визионарство сретства којим се политички  вођи народни служе да би пронашли безопасни пут којим треба да упуте своју земљу и народ...

  Кроу лепоту поштења,кроз светост самоодрицања и смерности,кроз величину љубави и витештва,кроз  тајну визионарства и пророштва вођ народни води свој народ сигурним и безопасним стазама.

                    

                                                                                                                М.Љ.ПРОПАДОВИЋ

                                                                                                              НАША БОРБА,БР.47,1942.


Почетак Хришћанства Код Срба

Генерална — Аутор svarog @ 14:08

ПОЧЕТАК ХРИШЋАНСТВА           

КОД СЛОВЕНА

 

Рад са којим је др Јован И. Деретић учествовао на II Mеђународном конгресу о докириловској писмености и претхришћанској култури, одржаном у Петрограду 12-14.05.2009.године

            Хришћанство, као нова религија, појавило се у оквиру Римске империје, у пределима са мешовитим становништвом, који су дуго времена били под утицајем србске културе и србског језика. Моћна империја Сурбија (Асирија) је дуго времена била господар Блиског Истока и Централне Азије. Званични језик ове империје био је србски који искривљено називају арамејским, старији назив је „сарбејски“. На том језику је Христос проповедао и сви његови ученици. На том језику је написана прва верзија Старог завета. То нам може послужити као путоказ зашто се у Хришћанству, као новој религији, налазе бројни елементи старог прехришћанског србског веровања. Може се с правом говорити о сербском хришћанском и прехришћанском православљу. Не ради се само о спољним појавама које би се могле назвати старим обичајима или верским фолклором које је, према сведочењу епископа Еузебија, увео цар Константин да би приближио хришћанство народу, него и о неким теолошким поставкама. Не треба се много питати одакле је Константин узео те народне обичаје које је увео у Хришћанство, узео их је из свог родног места града Низе, данас Ниша.

            Многи подчињени народи, прво у Сурбијској империји, а потом у Римској империји исповедали су веру својих господара, а полагали наду у Бога да ће им послати месију који ће их ослободити и издићи на виши степен живљења. Њихова надања су се испунила појавом Исуса Христа као сина Божијег и намесника на земљи. Он испуњава све што су од њега очекивали, побеђује смрт и после погубљења устаје из гроба. У политички и морално декадентном Римском царству тежње за новим схватањима и веровањима су захватиле у првом реду обесправљене и осиромашене друштвене слојеве.

            У Еванђељу по Матеју, глава десет, описано је Христово упуство својим ученицима како да иду међу народ и проповедају хришћанство. Они су морали ићи боси, без постола. Постолом су стари Срби називали обућу, а постолар је још у средњем веку називан обућар. Апостол је човек без обуће, онај који је ишао бос да проповеда веру Христову.

            Први од апостола, први од њих 12, који је кренуо међу народ да проповеда хришћанство био је свети Јаков Забедејев, брат Јована Богослова. Кренуо је из Палестине за Панонију. (Фарлати, I ст. 251.) Свети Јаков је допловио лађом од Палестине до Епидауруса (данас Цавтат) главне римске луке на источној обали Јадрана, а одатле римским путем до Сербиума, данас Сремска Митровица. Римски пут је водио од Епидауруса до града Сербиума (Сирмиума), важног стратегијског центра на реци Сави. Тај пут је водио преко Требиња, Билеће, Автовца, Фоче и Лознице коју су тада називали Аб Дринум, то јест На Дрини. У свим овим местима су постојале мезулане, прихватне станице за путнике. У свим тим местима Свети Јаков је оставио проповеднике, а у Сербиуму подигао је цркву и поставио Св. Андроника за епископа 34. године. (Фарлати, I ст.252.) Св. Андроник је био његов ученик кога је довео из Палестине. То је била прва хришћанска црква и први епископ у васељени. Зато је примогена хришћанска црква србска, односно словенска.

            Свети Јаков се вратио истим путем у Јерусалим где га је посекао мачем краљ Ирод Агрипа I 45. год. Био је први од апостола који је погубљен за рад Христа.

            Други апостол који је дошао у Србију (под Србијом се овде подразумева у то време цело Балканско полуострво осим Грчке, то јест предео од Олимпа до мора.) био је Св. Петар 42. године.(Фарлати I ст.238.) Св. Петар је дошао истим путем којим је дошао Св. Јаков. Проповедао је и организовао Цркву на пределу римске Далмације у току 42. године. Следеће 43. године Св. Петар је отишао у Рим да и тамо организује хришћанску цркву. Поставио је свог ученика Лина да га замењује на челу римске цркве. Када је цар Клаудије протерао из Рима хришћане и Јевреје, сматрајући их за тајне организације, Св. Петар је избегао у Равену и одатле прешао у Србију. Није ишао у Далмацију него у Панонију.

            Св. Петар организује цркву у Панонији и поставља Св. Епенета за поглавара Цркве за префектуру Илирик 49. године. (Др Јустин Поповић, Житија Светих, Јун, ст. 653.) (Фарлати, I ст. 240.) Св. Епенето је имао положај архиепископа Илирика. Од тога времена постоји архиепископија за Илирик, односно Србију, у Сербиуму (Сремска Митровица). Архиепископија за Илирик је остала у Сербиуму до времена Атилиних ратова, када је, под изговором опасности, премештена у Солун на територију Ромејског царства. Због тога је 530. године успостављена нова архиепископија за Илирик (Србију) у Солину. Тада је епископ Онорије III подигнут у чин архиепископа. То је био један од главних разлога што је цар Јустиниан повео рат против Србије 535. године и тада је преместио архиепископију за Илирик из Солуна у Јустиниану Приму.

            Србска, то јест словенска апостолска Црква је примогена Црква у васељени. Она је вишеапостолска јер је у Србији боравило и проповедало седам апостола. То су:

            Свети Јаков, дошао 34. године. Успоставио прву епископију.

            Свети Петар, дошао 42. године. Организовао Цркву у Далмацији, а затим успоставио прву архиепископију 49. године у Сербиуму. Проповедао је у Панонији, Мезији, Тракији и међу Србима у Малој Азији.

            Свети Андрија Првозвани, дошао 52. године. Св. Андрија је Петров брат који је проповедао у Тракији, Македонији, Новом Епиру, Зети, Мезији, Подунављу, Криму, код сарматских Алана на Кавказу, у Абхазији, Скитији и Херсонезу и у Русији на пределу Кијева и Новгорода. (Др Јустин Поповић, Житија Светих, Новембар, ст.827.)

            Свети Матej, дошао 56. године. Проповедао у Мезији (централна Србија)

            Свети Павле, дошао 57. године. Проповедао у Македонији, Дарданији и Далмацији. Најдуже је боравио у Херцеговини, Требиње.

            Свети Лука, дошао 58. године. Проповедао у више покрајина у Србији, боравио дуже времена у Требињу.

            Свети Марко Евангелиста. Проповедао у западним покрајинама Србије, Јаподија, Истра и Норик.

            Поред седам апостола у Србији су живели и проповедали и њихови ученици. Међу главним апостолским ученицима ми ћемо навести њих девет.

            Свети Епенето,

            Свети Тит Јазиг,

            Свети Домно,

            Свети Ермија,

            Свети Климент,

            Свети Тимотије,

            Свети Аполинар,

            Свети Епифанио,

            Свети Крескенс.

            Седам апостола и девет апостолских ученика су поставили и учврстили хришћанску Цркву код Срба, односно Словена. Ни једна друга земља, ни један други народ није имао тако бројне апостолске посете. Ни једна друга Црква нема такав примат у хришћанском свету. Ни један део од тог огромног ауторитета није искоришћен. Темељи цркве Св. Јакова стоје под ведрим небом и чекају обновитеље, док православље бледи и пропада. Време је за обнову и јединствену словенску цркву.

            Употребио сам у наслову име Словени уместо Срби, с погледом на садашње време. Словени се помињу у историји тек од половине шестог века и то као једно србско племе. Име Венета се губи на разне групе и места, углавном се зову Словени и Анти.» (Јордан: Гетика, 35). Пре тог времена сви савремени словенски народи се помињу као Срби, јер је то било заједничко име за све Словене. Под именом Срба подразумевају се сви Словени још у 9. и 10. веку. Ибн Рустех: „Од Атлантика до земље Гога и Магога“ су Срби. Масуди: „Срби запремају простор од централне Азије до Пиринеја. Срби су и народ Андалузије“. Под Андалузијом подразумева Шпанију. Од савремених словенских народа помињу се, пре шестог века, још и Руси, али само у оквиру Срба. Зато што су то била имена прва два, односно два главна сталежа. Помињу се још и данас Власи, професионални сточари, али се то име не односи ни на један савремени словенски народ. Име трговачког сталежа Венети је нестало. Помињу се још Боји и Рутени, али само као србска племена. Анонимус Равенатис међу Србе убраја и египатског цара Птоломеја и напомиње да је пореклом из Македоније.

            Следствено томе све што се у античком времену помиње под именом Срба припада данас свим словенским народима, па су у савременом смислу имена Срби и Словени синоними. Не може се данас озбиљно говорити о неком народу под именом Словена, о њиховој историји, вери и култури, а да се чак и не помене њихово матично име Серби, под којим су били познати неколико миленијума и под којим су остварили највећа достигнућа на пољу историје, културе и цивилизације. Нико данас и не помишља да би се савремени словенски народи требали називати Сербима. Али нико не може да оспори њихово србско порекло. Ово су добро знали учени слависти још у деветнаестом веку.

            Непризнавајући своје србско порекло сви словенски народи се искључују из великог античког историјског и културног богаства. Пошто нема никаквог заједничког словенског деловања и повезивања, предлажем један заједнички празник, који би требали да усвоје сви словенски народи. Дан календара.

            То је празник календара који почиње 5508. године с.е. и слави се 14. септембра.

ИСПОЛЗА

1. Др Јустин Поповић: Житија светих, за јуни страна 653. Издање Манастира Св. Ћелије, Београд 1975.

2. Ravenatis Anonymi: Cosmographia, Otto Zeller, Aalen 1962.

3. Daniele Farlati: Illyrici Sacri, Sebastianum Coleti, Venetus 1751.

4. Gianantonio Bomann: Storia Civile ed ecclesiastica della Dalmazia, Antonio Locatelli, Venezia 1775.

5. Епис. Др Никодим Милаш: Православна Далмација, Истина, Београд 1989.

6. Др Јован И. Деретић: Западна Србија, Сардонија, Чикаго 1995.

7. Andre Miquel: La Geographie humaine du monde musulman, Mouton Paris – La Haye 1975.

 Преузето са сајта:www.serbijana.com


Боље Плуг Него Дуг

Генерална — Аутор svarog @ 13:58

Драгош Калајић

 

Доларски манифест лихварске интернационале

 

БОЉЕ ПЛУГ НЕГО ДУГ

 

 

8.8.1987.

 

            Осетио сам сажаљење гледајући Јанеза Земљарича, потпредседника СИВ-а, како за говорницом оба већа Скупштине Југославије паћенички брише зној лица свог, док свету објављује истину немоћи Југославије да и са идеалним извозним резултатима – извршава дужничке обавезе. Дакле, нужно је променити динамику и начине враћања дугова те је обећао да ће СИВ, почетком септембра, донети предлоге мера за дугорочнију и повољнију ''консолидацију наших обавеза''. Јасно: није битно како ће Скупштина прихватити већ да ли ће повериоци одобрити такве мере.

            Моје сажаљење почива и на подозрењу да недостаје борбена спремност за преговоре са главним повериоцима, дакле са жрецима лихварске интернационале. Историјат досадашњих преговора уверава ме да су југословенски представници потцењивали димензије силе противника и прецењивали његову снагу. А управо су тачне процене димензија силе и снаге непријатеља један од битних предуслова за стварање успешне стратегије сваке те и економске борбе.

            Битна димензија силе лихварске интернационале је њена идеологија јер је задуживање само техничко средство остваривања идеолошких циљева. Међутим, да би се прочитао и схватио основни Манифест лихварске интернационале – те главне метастазе наднационалног капитализма – објавњен новчаница од једног долара проповеда ''нови светски поредак'' – под влашћу ''изабране'' класе наднационалног капитализма – служећи се, углавном, масонским симболима.

 

 

          ''Нови светски поредак''

 

            Створена по замисли теозофа Сергеја Макроновског (алиас Никола Константин Керич) а по налогу потпредседника САД, масона Хенрија Валаса, новчаница од једног долара садржи у левој половини приказ ''новог светског поретка'', у облику масонске, заравњене, пирамиде којом влада издвојени врх, означен симболом масонског божанства, ''Великог Архитекте Универзума''. Тиме је јасно наглашено на ког бога се односи девиза са средишта доларске новчанице: ''Ми верујемо у Бога.''

            Сама за себе, зарављена пирамида, састављена од тринаест низова цигала – где свака цигла означава поједини народ или државу те њену монету – симболише непотпуност човечанства без свевлашћа ''врха''. Изнад симбола владајућег ''врха'', троугаоног ока ''Великог Архитекте Универзума'', стоји латински натпис, виргилијевског порекла, од тринаест слова – ''Annuit coeptis'' – који јасно истиче да је ''изабрана'' класа предодређена да влада светом. То свевлашће потврђује и енглески натпис, при дну ''The Great Seal''(''Велики печат''), који по низу традиција симболише припадност добара и роба те услуга и радних енергија поседницима ''Печата''. Изложено значење пирамиде подвлачи и други  виргилијевски мото: ''Novus ordo seclorum'', дакле ''Нови светски поредак''.

            На десној половини новчанице ''амерички'' орао носи штит са тринаест пруга. У својој десној канџи орао држи гранчицу багрема са тринаест листова и тринаест пупољака. Багрем је свето дрво масонерије коа открива гроб Хирама, њеног легендарног оснивача, те симболише трајност масонске традиције и организације, поседовање тајних знања и моћи ускруснућа или бесмртности. Стреле симболишу знање и одговарајуће моћи кроћења или усмрћивања непријатеља, односно побуњених поданика, те стога, идеално, свака од тринаест стрела прети једном од тринаест низова цигала пирамиде покореног човечанства. У вишем смислу, стреле симболишу напредовање ка путу остварења врховног циља ''новог светског поретка''. Куда води тај пут?

 

 

 

          ''Из Мноштва – Једно''

 

            По масонској доктрини судбине света – преузетој од древмих материјалистичких традиција – у почетку света постокало је само ''Једно'' које се потом распало и још се распада у ''Мноштво'' различитих бића, ствари и појава, облика и имена, врста и категорија. Дакле, идеални циљ је уништити ''Мноштво'', потрти богаство људских разлика, култура и традиција, како би се обновило првобитно ''Једно''. Отуда орао држи у кљуну траку са латинском девизом, од тринаест слова: ''E Plubris Unum'' – ''Из Мноштва – Једно''.  У ужем смислу тринаест је број ступњева развоја енергија и преоражаја човека. У ширем смислу, тринаест симболише  непотпуност овог света и његову потребу да буде предвођен издвојеним ''врхом'' јер ће једино под том надвладом постати целовит и избећи опасности које број тринаест такође симболише.

            Изнад орла лебди Давидова звезда, састављена од тринаест масонских петокрака, која је првобитно симболисала ''помирење супротности'', ''неба'' и ''земље''. Овде симболише идеал потирања богаства људских различитости и одговарајућих вредности. Није потребно проваљивати у архиве или компјутерске меморије организације наднационалног капитализма да би се уверили у истрајни и програмирани рад на преображају богаства разноврсности ''Мноштва'' у сиромаштво једнообразности ''Једног'': довољно је осврнути се око себе. Првим светским ратом уништене су четири империје које су се опирале експанзији наднационалног капитализма и његове лихварске метастазе. Након Другог светског рата државе су изгубиле битна својства суверенитета, чији су бедни остаци све угроженији. У току је процес ништења последњих залиха самобитности народа и култура.

            На свим тачкама ''Једно'' се остварује као наказна карикатура древне идеје: свет је обједињен мрежама лихварске експлоатације и наднационалних компанија. Људи свуда пију исте бућкурише; ждеру исту ''брзу храну'' звану ''смеће'' (junk-food); носе исте униформе по диктату сезонских мода или продавача фармерица; слушају исту, фибридну, рок музику у коју се утапају јалови остаци народних мелоса; станују у једнообразним блоковима спаваоницама ''интернационалног стила''...

            И упркос бројности ТВ-канала гледају свуда исти или сличан програм заступљивања и кретенизације, допуну ''усмереног образовања'' које уместо слободних личности и самобитних народа ствара идиоте и безобличне масе послушника.

 

 

          Велики педерски блеф

 

 

            Техника овладавања светом посредством задуживања почива на систему који је вешто осмислио најзначајнији економиста XX столећа, Џон Мејнард Кејнз (1883-1946): ''инфлација стимулуше привреду и дугови повећавају производњу''.  Дакле, прекомерним емисијама новца вештачки се повећава куповна моћ потрошача а њихова повећана потражња изазива повећање производње и пораст благостања. Кејнзијев систем је успешно функционисао све док се долар – наметнут свету милом или силом – није потпуно откачио, прво од златне а потом од сваке подлоге, почетком седамдесетих. Декретом председника Џонсона, од 19. марта 1986. године – званично је признато да су долари парчићи папира који носе ознаке празних обећања исплате.  Са тим папирићима њихови произвођачи и трговци дуговима добијају добра, услуге и рад човечанства, принуђени да се повинују том великом блефу.

            Како су се лидери ''педерске власти'', у епохи врхунског благостања, шездесетих година, хвалили да такве благодети свет треба да захвали Кејнзијевом хомосексуалном мозгу – слободан сам да ту узрочну везу или врсту љубави већ само патетично имитирају природни однос између мушкарца и жене.

            Експерти који знају да је читав светски финансијски систем доларске и лихварске експлоатације велики блеф – углавном се праве луди, застрашени неизвесношћу оног ''после'' катастрофе, молећи се неком богу или, ''Великом Архитекти Универзума'' да још одложи час истине и плаћање цеха опсена. Час истине је можда ближи него него што се мисли. Говори Жерар ле Ру, чувени банкар и духовни вођа знатног дела швајцарског банкарства, кога дневник ''La Suissa'' представља и својством доказаног пророка: ''Било шта да се деси – светски финансијски систем је пропао. Он плови попут балона на води. Довољан је један мали убод иглом – и са њиме је свршено. Ја једино не знам колико још времена треба до катастрофе.''

 

 

          Нема вишерасположивих трикова

 

            Пред очима ми је најсвежији, шестомесечни, извештај експерата Светске банке о стању светске економије, упићен извршним директорима интернационалних финансијских установа. Стање: алармантно. Прогноза непосредне будућности: рецесија. Иначе, највећи дужник је хронично дефицитарни буџет САД: пар стотина милијарди долара, са теденцијом да кроз неколико година досегне хиљаду милијарди. Само захваљујући добровољним жртвама Јапана и Западне Немачке, чије државне банке изравно или посредно помажу долар откупљујући његове масе – долар некако плива а развијени свет се спасава новог таласа инфлације. Ако тај талас дође, неће га моћи пратити пораст цена сировина, као у кризама 1971-73. и 1977-78. Дакле, јасно је да земље Трећег света немају могућности ни да редовно ''сервисирају'' дугове а камоли да отплаћују главнице. Све је актуелније опажање Фрица Лојтвилера, директора Националне банке и председника Банке за међународна поравнања у Базелу, изречено ''далеке'' 1984. године:

''Ми још не знамо ни како да се ухватимо укоштац са тим проблемом (задужености). Нема финансијских трикова који би га могли решити. Није реч о томе да ли ће и када ће ти дугови бити враћени. Неће бити враћени! Не знам како би то било могуће. Разговарајмо само о сервисирању дугова. Уосталом, то је једино што банке желе. Банке не желе да безусловно добију новац назад. Шта би са њиме учиниле!''

Заиста, шта би учиниле са тим хиљадама милијарди парчића папира? Да их продају отпаду?

 

 

          ''Боље рат него пакт''

 

            Дакле, стање света је идеално за борбени наступ Југославије против лихварске интернационале од које ваља тражити бар сервисирање дугова до 10% извозних резултата. Одлично оружје је поменута ''игла'', у облику претње стечајем јер га римско, интернационално и морално право допуштају сваком човеку, предузећу те и држави. Озбиљност претње почива на историјској репутацији југословенских народа као успршних мајстора-квариша, доказаних 1914, 1941, 1948. Ако се нисмо бојали милионске, Хитлерове, солдатеске – зашто би се бојали шачице преплашених лихвара? Зар су милиони наших ближњих изгинули да би њихови потомци постали лихварско робље?

            Јасно је да борбени наступ ваља пратити радикалном привредном реформом која ће мобилисати затомљене стваралачке енергије – од ''мале привреде'' до научноистраживачких фронтова – и подстаћи инвестициони интерес иностраног предузетништва. Постоје само два основна начина да се дође до капитала неопходног за развој и репродукцију привреде: задуживањем код лихвара или међународном привредном сарадњом. Други начин је неупоредиво упорнији јер инострани пословни партнер, осим свог капитала, доноси и своје идеје, тржишта, узорне разине квалитета рада те надасве свој ризик.

            Под светлом изложеног, јасно је да се реформи привреде опиру не само незнања, неспособности и привилегије – већ и нова ''пета колона'' домаћих плаћеника лихварске интернационале. Наиме, са становишта лихварске интернационале постоји нешто много горе од неспособности дужника да сервисира или враћа дугове: то је стање раздужености и одбијање суверене државе да се задужује. Само радикалном привредном реформом можемо скинути тог наказног паразита за грбаче.


Србство Дубровника 2 део

Генерална — Аутор svarog @ 14:01

Јован ЂајаО СРПСКОМ ДУБРОВНИКУ (Говор, непознатог датума 1913. или 1914)

За данашњи мој разговор о Дубровнику, морам вас, поштовани слушаоци, најпре нешто замолити. Говорити о свом родном месту, о ком је свако сећање песма, свака успомена светиња, па још о месту, које је природа чаробно украсила, а историја дубоко обасјала, може у вама изазвати сумњу, да ли је баш све важно и непристрасно у мом излагању о том милом ми предмету; можете, сасвим природно, помислити, да ја на прошлост и садашњост Дубровника гледам кроз заносне успомене из детињства, а не непомућеним оком хладнога разума, те вам износим своја привиђења, а не своја увиђања о том предмету. Молим вас, да вам ваша сумња не поколеба веровање. Будите уверени у истинитост и непристрасност мога излагања, јер сам и по нарави и по доживљајима свикао хладном разуму подвргавати све залете срца и уобразиље.

Из прошлости града Дубровника и дубровачке хиљадугодишње републике ја овом приликом нећу за предмет узимати ни политички ни културни део његове историје. То би захтевало и много више времена но што смем без злоупотребе употребити, а што је главно, то би излазило из оквира ових конференција и њихове сврхе. Стога ја сам наумио, да вам из старога Дубровника пред очи изнесем само оне одлике и особине, које су се у необичној мери у њему развиле, него у ма ком другом савременом му граду и држави, те тим одликама и особинама постаје једна, истина по простору мала, али по знаменитостима велика историјска посебност која је за нас утолико знаменитија и поучнија, што је она производ римских државних и државничких основа, спроведених и изведених кроз дух и особине једнога од најчистијих делова српскога народа, док су у осталом Српству византијске државне и државничке основе спровођене и извођене кроз дух и особине нашега народа.

Кад споменух народ на земљишту Дубровачке Републике, као један од најчистијих делова српскога народа, морам то одмах и доказати, пре но што пређем на одлике и особине његове, као главни предмет овога разговора. Народ на земљишту Дубровачке Републике од досељења српскога народа, па све до пре сто година, био је или у саставу српске државе, или у саставу Дубровачке Републике, која је те покрајине, Пељешац, Рат, Приморје, Стон и Конавле, добила од српских владалаца. Дакле никада под туђином, од како су постале српске државе, па све до почетка прошлог века, кад је Дубровник потпао најпре за кратко време под Французе, па 1814. године на Бечком конгресу стално под Аустрију. Осим тога, те је крајеве од туђинскога придолажења и мешавине чувала непримамљива кршевност њихова и властеоска ревњивост дубровачке аристократије, као господара свих земаља у области Републике.

Отуда је следовало одржавање чистоте српскога народа, његова језика и свих његових особина и обичаја. Све до наших дана очувана је на земљишту Дубровачке Републике чистота српскога језика, са свима народним обичајима свадбеним, погребним, свечарским итд. Тако на пример, против увођења гвоздених огњишта која ми зовемо наказно шпорет, у Дубровнику се износио као пресудни разлог да се не може на њ наложити бадњак, а Божића без бадњака није било ни у једној дубровачкој кући, као што није било ни сељачке куће без гусала. А усред града Дубровника често се до наших дана виђало где се скупља свет и застају “госпари” пред неким здањем, да слушају народне песме уз гусле.

Потпадање Дубровника под Аустрију донело је систематско, поступно сузбијање и искорењивање свих народних обичаја, подмладак у школама није смео никада ништа чути ни из своје дубровачке историје, а још мање из историје свога српскога народа; све су школе биле на италијанском језику, који се иначе није говорио ни у једној дубровачкој кући, где се италијански говор сматрао као туђинска афектација, која се обично прекидала примедбом укућана: “Немој заборавит нашки!” Ово неколико напомена и доказа о чистоти српскога народа на земљишту дубровачке републике учиних стога, што се у нас у томе још у велике повлаче незнање и мишљења сасвим погрешна о Јадранском Приморју па и о Дубровнику.

После ових уводних напомена, да пређем сада на излагање оних одлика и особина, које учинише од старога Дубровника, као што рекох, једну историјску посебност и особитост.

Од свих одлика истаћи ћу две, које у себи обухватају и друге као своје последице. Прва је од тих одлика: дубровачко народно васпитање; друга је: дух и начин дубровачкога државног управљања.

Нема никакве сумње, да су људи бар онолико исто израз васпитања, које су добили, колико су наследни израз својих родитеља и предака. Платон моћ васпитања ставља за јачу од моћи наслеђених особина. Он каже: “И најплеменитији људи од природе, ако добију рђаво васпитање, постају изванредно рђави.” А Ренан вели: “Питање о васпитању за друштво је питање живота или смрти, питање од кога зависи будућност.” Између ова два велика духа из давнашњости и садашњости сви се и филозофи и социолози и историци слажу у томе, да васпитање народно мора бити прва и највећа брига у држави, јер од тога зависи какви ће бити њезини грађани, зависи дакле живот и напредак и државе и народа. Пресудну важност васпитања за човека и за народе један је филозоф свео у ову изреку: “Човештво нам дају отац и мајка, али човечност нам даје само васпитање.”

Дубровачка Република, којом су управљала њезина властела, прожета је била овим истинама о човекову и народном васпитању. Слободно се може рећи, да је Дубровачка Република васпитањем свога народа и своје властеле створила изузетан пример у свету, који се, истина, и могао извести у малој држави од 40.000 душа, али који ипак остаје као узор о срећним последицама народног васпитања, из кога је и произашла могућност да се онако мала република прослави и мудрошћу својих државника, и умешношћу својих трговаца, и изврсношћу својих помораца, и величином својих научника, и множином одличних књижевника и песника, и дуготрајном срећом својих грађана.

То васпитање народно, које се у Дубровачкој Републици вршило и мудрошћу закона, и свима установама у држави, и црквом, и школом, и примером управљача, и које је прешло у крв покољењима, и преносило се силином традиционалнога правила за живот и напредак, то васпитање, и у појединцима и у народној заједници, произвело је најлепше, трајне плодове. Да наведем неке од тих плодова, и то од оних који избијају на површину, те су поуздани знаци и оних који су у души и у срцу. Од плодова тога васпитања да споменем најпре онај за који је народ у Дубровнику подесио нарочиту реч: складност. Складност обухвата пристојност, одмереност, учтивост, скромност, отменост, у опште склад свих лепих особина у опхођењу и односима с људима. Дубровачка складност у народу лако је уочљива и урођена, да слободно можете, путујући преко земљишта Дубровачке Републике и дан дањи по складности становника га познати, докле допираху и где престајаху границе Дубровачке Републике и дубровачкога васпитања, ма да прелазећи те границе остајете ипак у истом народу, само изван домашаја дубровачке складности.

Даљи су плодови дубровачког васпитања били, да су се у народу изванредно ретко дешавали велики злочини: убиства скоро никада, крађе сасвим изузетно; пијанства такође није било у дубровачком народу, чак ни међу дубровачким морнарима, који су свуда цењени као први на свету. И дан дањи убиства, крађе, пијанства врло су ретке појаве на земљишту бивше Дубровачке Републике, извесно ређе но ма у ком другом крају и народу.

Дубровачко васпитање постигло је и необично велику уредност у животу и раду дубровачких сељака.Услед тога тај красни српски народ, на каменитом земљишту, од кога се једва где-где земља види, са које, поред све лепоте поднебља и природе, и поред неуморнога рада, ипак не може добити ни потребну количину хлеба, тај народ живео је под републиком, па у главноме и данас, боље, уредније и угледније, него сељаци у много богатијим земљама и у много повољнијим приликама. У Дубровнику се ни дан дањи не може видети одрпан и прљав сељак. Сељанке из оближње Жупе, кад долазе у град, носе што имају за продају у великој округлој котарици, покривеној засторком белим као снег, те сељанке застају у зору пред вратима од града на Плочама, па се изумивају, доћерају, обуку чисте беле чарапе, и тада улазе у град и иду на Пољану, да продају оно што су донеле. У Дубровнику, ни у селима дубровачким нису се чуле никада никакве гадне псовке, па и дан дањи врло се ретко чују; чак се и свако “Бога ми”, “Бога ти” итд, које и дан дањи вређа дубровачко ухо, нарочито кад се то чује из уста госпођа и госпођица, у Дубровнику обично замењује са “брода ми”, “брода ти” итд.

Лепота народне ношње и до данас је у многоме очувана. Али је Аустрија забранила сребрњаке и јатагане, које су пређе за силавом носили, и сматрали су се као саставни део свечанога руха. Од тога оружја никакве опасности није било ни у случају какве свађе и туче, јер дубровачко васпитање постигло је било, да кад се сељаци заваде, па их разјареност доведе и до боја, они увек још толико присебности имају, да најпре иза стола баце далеко у страну оружје, па се тек онда ухвате у коштац.

Та питомост, та спољашња и унутрашња складност, коју је дубровачко васпитање давало и властелину и сељаку, учиниле су, да је Дубровник међу првима на свету био у старању за находнике, за сирочад, за болесне и за сиротињу; Дубровник је први био, који је укинуо тортуру, стављање на муке при кривичним испитима криваца и сведока. Тако је у свету тешко продрла увиђавност о нечовечности и неправди тортуре, да је заиста за Дубровник велика слава и знак много већих државничких и друштвених врлина у њему него у целом свету, кад је у њему најпре тортура укинута. Тај дух питомости и племенитости, као плод дубровачкога васпитавања, овладао је био и у односима између властеле и пучана, дубровачких грађана, а такође, и у односима између господара и кметова.

Све ово скупа, што сам делимично казао, довољно је зацело за доказ, да народно васпитање у Дубровачкој Републици, од кога још унеколико трају традицијске навике и последице, чини једну одлику, која истиче Дубровник као историјску посебност.

Кад је Пен основао прву енглеску насеобину у Америци, у оном шумском крају, који се по њему зове Пенсилванија, он је као прво основно правило казао новим насељеницима: “Васпитавајте народ”. Слушајући тај упут Пенсилванија је постала зачетак данашње горостасне америчке величине, а када је од тога развијенога зачеткаУашингтон државничком мудрошћу и јунаштвом створио слободне Савезне државе Америке, он је на сaмрти, као драгоцено завештање своме народу, оставио препоруку: “Васпитавајте народ”. То нам довикује и пример Дубровника и пре Уашингтона и Пена. Само се доследним и сталним васпитавањем у кући, школи, цркви, друштву и држави, одгајивају и стварају друштвене, грађанске и јуначке врлине и подобности. Задивљени свет гледао је шта може васпитна, моћна косовска успомена, народних предања и песама у српском духу на Куманову, Косову, Прилепу, Битољу, Скадру, Брегалници итд.

Треба увек имати на уму, да се у одбрани народних и државних интереса не иде по упутима чистога разума, него само по надахнућу родољубивога васпитања. И то што вреди за патриотску страну васпитања, вреди и за све остале стране грађанскога и друштвенога васпитања, које једино може да у повољну равнотежу доводи и одржава она два основна нагона у човеку: себичност и удружљивост; а у тражењу равнотеже у сталној борби између та два супротна, а за човеков опстанак нераздвојна нагона, у коме се састоји историја човечанства. Чист разум, мудра увиђавност, никада у човечанству неће постати у толикој мери општа особина, да ће моћи завести и одржавати потребну равнотежу између ја и ми, између појединца и заједнице, између интереса личних и општих. Бар се та могућност не може догледати, а не треба је баш ни желети, јер би то значило, са свршетком борбе између та два нагона ка себичности и ка заједници, свршетак развоја и напретка у човечанству, које происходе из њихове (нема наставка)

Зађох у врло крупне истине, за које би свака реченица ових мојих напомена могла бити предмет нарочитога разлагања. Изашао сам, дакле, из позоришнога оквира ових конференција. Али истичући из успомена на стари Дубровник васпитну страну његовога хиљадугодишњег живота и његове необичне умне, политичке и културне величине у најмањим физичким границама, нисам се могао уздржати од ма и летимичнога доказивања, да васпитну моћ ништа друго не може заменити за постизање срећнога и успешнога живота у народу и у држави.

Нисам се могао уздржати нарочито стога, што се у нас баш васпитна улога куће, школе, друштва, цркве и државе јако потцењује и запушта. Рекло би се, да се у нас заборавља на истину, да срећу и полет народима и државама не може дати свеопшта мудрост и наука, која је непостижна, него само васпитна наука на све оне погодбе у срцу и глави, од којих зависе народна и државна срећа и полет. Послушајмо у том обзиру поуке и Пена и Уашингтона, и нашега Дубровника, и целе светске историје, и свога сопственога искуства. Поставимо себи основно правило, да народни подмладак првенствено треба свестрано васпитати и навикнути, па на тој основи што боље образовати и научити.

Да пређем сада на другу одлику старога Дубровника, на дух и начин дубровачкога државног управљања, који такође чине од Дубровника, не само једну историјску знаменитост, него баш једну историјску посебност.

По себи је за свакога јасно, да су се те две главне одлике у Дубровнику: народнога васпитања и државнога управљања, узајамно допуњавале и једна из друге произлазиле: мудро управљање васпитавало је народ и властелу, а из тог васпитавања происходило је мудро управљање и све друге државне и државничке погодбе.

На вратима дворане у двору дубровачкога кнеза, како се зваше једномесечни председник Дубровачке Републике, стоји великим црним словима урезано у белом камену ово: “Obliti privatorum publica curate”, што значи: Заборавивши приватне ствари старајте се о општим. Из те дворане управљало се Дубровачком Републиком, и чланови вијећа који су се сваки дан састајали, на уласку су сваки пут добијали ту опомену.

Заиста се мудрије изреке не може наћи за управљање ма какве и ма колике државе на свету. У старом се Дубровнику увидело, да је највеће зло за сваку државу, када се управљање општим државним пословима употребљава за подмиривање приватних интереса. Уверени су били стари Дубровчани, да је извор највећих несрећа, раздора, деморалисања у држави, кад се на државној управи помешају општи интереси са приватним; када обзири приватни утичу на одлучивање о јавним пословима; кад у држави предводе политички живот они, чији су приватни интереси непосредно скопчани са државним пословима и с државном политиком; једном речју: кад у држави влада, у правом смислу те речи, бирокрација, тј. чиновничка политика и владавина.

У оној монументалној заповести својим управљачима, над вратима њихове већнице, Дубровачка је Република изрекла суштину све државничке мудрости; у тој се мудрости садржи језгро све државничке науке од Аристотела до Макијавелија, до Мила и Спенсера. Суштина Макијавелових државничких начела и поука у томе је: опште добро једино је мерило државничком раду, и према томе немешање приватнога државниковог добра у државне послове, мерило је и правило за државника. Само на основи тога начела, изведена у политички живот једне државе и у њене уредбе, најбоље се обезбеђује правилност и успешан развој у држави, најбоље се заштићују бољи од горих, и омогућава се да управа државна буде понајвише у најбољим рукама.

Ето, све то значе оне речи на вратима дубровачке Вијећнице: Заборавивши приватне ствари старајте се о општима.

И у Дубровнику се заиста у том духу и управљало. Истина, Дубровачка је Република била аристократска, у којој су властела владала, али баш у тој властеоској владавини, која иначе свуда прелази у племићку тиранску једностраност и раскошност, у Дубровнику се није ни приближно појављивала аристократска осионост, бездушност и разврат. И у том властеоству све је ипак задахнуто било духом дубровачкога васпитања, и онога великога државничкога начела, истакнутога као основно правило изнад уласка у већницу, да треба заборавити на приватне интересе кад се ради и одлучује о општим државним интересима.

А дубровачка властела била су или прастарога урођеничког порекла, претопљена у првим почецима града Дубровника у српску властелу, кад је српски народ населио сву околину оне одвојене стене у мору, на којој су првобитно основали Дубровник бегунци из блискога Епидаура испред аварске поплаве, или су у највећем броју била та властела из српских земаља, као што су Пуцићи, Овчаревићи, Гучетићи, Сјерковићи итд – а неколико је властеоских породица приспело у Дубровник у току векова из туђине, па су се и оне потпуно слиле с народом у који су дошле. Ја још памтим из детињства старога Ченгића, кад је у Дубровник силазио, да походи Пуциће своје рођаке, како их је он увек називао. И заиста је била слика за дубоко поучно размишљање о српској судбини, гледати потурченога српскога властелина где у походе долази својима од пет векова одвојеним покатоличеним рођацима, на крајњој ивици заједничке им православне српске постојбине, која је допала најстрашнијега ропства, те се у Дубровнику састају, као на јединој дасци која је остала за спасавање после великога српскога бродолома.

У Дубровнику се заиста управљало по оном мудром упуту над вратима дубровачкога вијећа. Кроза све векове Дубровачке Републике, врло су ретке појаве унутрашњих нереда или покушаја да се приватни прохтеви ставе изнад општих интереса. За све то време Дубровник се необичном мудрошћу провлачио кроза све разноврсне тешкоће, замке и противнике; за све то време Дубровник је с неуморном и ретком умешношћу и солидношћу трговао, те је народ у Дубровачкој Републици живео у спокојном благостању, не прелазећи никада у богаташке разврате ни у пучанству ни међу властелом, којима је највеће уживање било у науци, у књизи и песми, у забавним састанцима и у представама комедија, сатиричних дијалога и осталих врста драмске уметности, и у многом уживању чаробне природе у вилама и перивојима у дубровачкој околини.

Али и у тренуцима непријатељске опасности, из дубровачкога народнога васпитања и државничке мудрости, произлазила је и јуначка одлучност и пожртвовање, те Дубровник има и свога Атилија Регула у Маројици Кабоги и своје ненадмашне јунаке на морској пучини, на којој се може рећи да је велики јунак био сваки дубровачки поморац све до наших дана. Дубровачко бродарство тако се било развило и својим поморцима тако прославило, да је Карло V тражио савез Дубровачке Републике за борбу против берберских гусара на афричкој обали и по Средоземном мору. Цар, над чијом државом сунце не залази, у савезу с државом од 40 000 душа! Зар то не доказује до какве се важности и моћи својом памећу умела попети Дубровачка Република! А колико је њено бродарство било представља нам и сачувано предање у народу, да је после тога похода против гусара, у ком је Карло V претрпео пораз, од истакнутих дубровачких помораца и бораца, само на дубровачком острву Лопуду остало “Триста Вица удовица” то јест триста удовица које су се звале Вица.

По том предању може се ценити и величина дубровачкога доондашњег бродарства, и величина претрпљенога удара, од кога се дубровачко бродарство после тога тешко опорављало, док велики земљотрес 1667. године 6. априла не поруши славни град, који се истина обновио, али није више могао постићи пређашњи полет, док га не преплаве таласи Француске револуције у силном облику Наполеонових ратова. После Наполеоновог пада на Бечком конгресу Дубровник би поклоњен Аустрији, под којом већ сто година чами…

Ево нас је ток овога разлагања довео до садашњега, новога Дубровника. Па шта би се могло казати о том новом Дубровнику?

У заробљеном Дубровнику удар престанка хиљадугодишњега слободнога живота изазвао је пометњу у властели, у грађанству и у народу. Пред мрском туђинском силом све се повукло у отуђеност према новим приликама, у апатичну поремећеност, у ону философску ресигнацију Римљанина Боеција Северена у тамници германских варвара. Властела дубровачка нагло изумираху у загушљивој атмосфери, несвикнута ропства. Данас од дубровачке властеле нема више од неколико последњих остатака.

Али успомене из прошлости и још неутрвене последице старога дубровачкога васпитања и дубровачке државничке мудрости створише у подмлатку заробљенога Дубровника врло пријемчиво земљиште за семе националне мисли за препорођај српскога народа у уједињеној слободи. На том дубровачком земљишту српска народна мисао обухвата широким погледом и тежњама и сву браћу на словенскоме југу, те постаје расадник и средиште за далеке и идеалне сврхе. Отуда је и било, да се српство и хрватство, у лику њихових представника Сундечића и Павлиновића, најпре у Дубровнику руку под руку ухватило. А у потоње доба може се рећи, да је српско-хрватска коалиција у српском и хрватском народу под Аустро-Угарском највише снаге добила из онога дубровачкога земљишта.

Осим тога од старих дубровачких особина још су се у Дубровнику одржале трговачке подобности. На дубровачком земљишту поникли су скоро сви нови огранци српске трговине, која је у Дубровнику, и у Трсту, и на Ријеци и уопште по свету играла врло сјајну улогу, па и сада је још одржава, иако под сталним душманским притиском Аустрије, којој је главни политички задатак ометати, спречавати све што је српско, па и само српско име. Али жилавост хиљадугодишње прошлости ипак се у Дубровнику држи против свих туђинских насртаја у свим могућним видовима, те и данашњи Дубровник представља свесна чиниоца српских задатака, југословенске слоге, културнога и привреднога полета.

Немојте мислити, опет вас молим при крају ових летимичних навода, за које би требало много више времена, да ја овим певам свом родном месту одушевљену апологију по заносним успоменама из детињства. Верујте да сам само истину изнео и говорио. А ко год је у Дубровнику био или у њ буде отишао извесно је видео или ће се уверити, да сам о старом и новом Дубровнику само истину казао, у колико сам овим разговором могао прелетети преко главних одлика старога Дубровника и његове сенке у садашњости, која живи у ропству од преостатака својих врлина и особина, и од вере у свој препорођај у заједници са својим српским родом. Дубровник се од нас има много чему надати, а ми се од Дубровника имамо много чему научити; а Дубровникове наде извесно се неће изјаловити, ако се од дубровачке прошлости будемо научили да народној срећи и сваком напретку води народно васпитање и државничка мудрост, те будемо послушали оно што нам ради будућности довикује сва дубровачка прошлост: “Васпитавајте народ!” и “Заборавивши приватне ствари старајте се о општим.” Ако послушамо тај дубровачки глас извесно ћемо убрзо имати прилике да узвикнемо хвала Дубровнику, да живи уједињено Српство!


Религија Будућности

Генерална — Аутор svarog @ 12:52

Свети Серафим Роуз

РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

Веома је значајно у погледу духовног стања савременог човечанства, да се „харизматичка“ и искуства „медитације“ укорењују међу „Хришћанима“. Утицај Источних религија неоспорно је на делу међу таквим „Хришћанима“, али је то само последица нечег основнијег: губитка самог осећања и укуса Хришћанства, захваљујући чему, нешто толико страно Хришћанству, као што је Источна „медитација“ може заробити „Хришћанске“ душе.

Живот само-довољности и фокусираности само на себе, који се живи од највећег броја данашњих „Хришћана“ је толико све-прожимајући да их ефикасно запечаћује од било каквог схватања духовног живота; а када такви људи крену са „духовним животом“, то онда представља само још један облик само-задовољења. Ово може бити виђено, прилично јасно, у потпуно лажном религиозном идеалу и „харизматског“ покрета и различитих облкика „Хришћанске медитације“: сваки од тих облика обећавају (и дају врло брзо) искуство „задовољства“ и „мира“.

Али то није Хришћански идеал уопште, који се може описати сажето, као сурова борба и битка. „Задовољство“ и „мир“, описани у тим савременим „духовним“ покретима су прилично јасно производ духовне обмане , духовног само-задовољства – који представља апсолутну смрт за Богоусмрени духовни живот. Све ови облици „Хришћанске медитације“ делују само на психичком нивоу и немају уопште ништа заједничко са Хришћанском духовношћу.

Хришћанска духовност се обликује у напорној борби да се задобије вечно Царство Небеско, које у потпуности почиње само са одбацивањем овог привременог света, а истински Хришћански борац никада не налази покој, чак ни у предукусима вечног блаженства, којих би могао да се удостоји у овом животу; док Источне религије, којима Царство Небеско није откривено, теже једино да стекну психичка стања која и почињу и завршавају се у овом животу.

У наше време отпадништва, које претходи појави Антихриста, ђаво је пуштен за одређено време (Откр. 20:7) да чини лажна чудеса која није могао чинити за време „хиљаде година“ Благодати у Цркви Христовој (Откр. 20:3), и да сакупи у своју паклену жетву оне душе, које „љубави истине не примише“ (2 Сол. 2:10).

Можемо рећи да је време Антихриста заиста близу. Самом чињеницом да се ова сатанска жетва не убире само међу незнабошцима, који нису чули за Христа, већ чак и међу „Хришћанима“ који су изгубили укус Хришћанства. Сама природа Антихриста је да представи царство ђавола, као да је  Христово Царство. Садашњи „харизматски“ покрет и „хришћанска медитација“ и „нова религиозна свест“, чији су они делови, јесу претече религије будућности, религије последњег човечанства, религије антихриста, а њихова главна „духовна“ функција је да учине доступним Хришћане за демонску иницијацију, која је ограничена само на незнабожачки свет.

Нека буде да су често ови „религиозни експерименти“ привремене и трагајуће природе, да у њима у најмању руку има психичке само-обмане, као што је има у изворном, демонском обреду иницијације; несумњиво је да није свако ко успешно „медитира“ или мисли да је примио „Крштење Духом“ у стварности примио иницијацију у царство ђавола. Али то је циљ тих „експеримената“ и несумњиво да ће технике иницијације постати чак још више делотворно, како човечанство постаје припремано за њих, ставовима пасивности и отворености за нова „религиозна искуства“ која су усађена у ове покрете.

Шта је довело човечанство – и заиста и „Хришћанство“ – до овог очајног стања? Сигурно није отворено обожавање ђавола, које је ограничено увек на ограничен број људи; пре је у питању нешто префињеније, лукавије, нешто застрашујуће за трезвеног Православног Хришћанина за размишљање; то је губитак благодати Божије, која следи за губитком укуса Хришћанства.

На Западу, сигурно је, благодат Божија је изгубљена пре много векова. Римокатолици и Протестанти данас нису у пуноти окусили благодат Божију, па зато није изненађујуће да нису у стању да примете ову демонску лаж.

Али авај! Успех лажне духовности чак и међу Православним Хришћанима данас, открива колико су и они такође изгубили укус Хришћанства и не могу више правити разлику између истинског и лажног, псеудо-Хришћанства. Предуго су Православни примали здраво за готово, драгоцену ризницу своје Вере и занемаривали да искористе чисто злато свог учења.

Колико је много Православних Хришћана чак свесно постојања основних текстова Православног духовног живота, који тачно уче како разликовати праву и лажну духовност, текстови које дају живот и учења Светих мушкараца и жена који су задобили обилну благодат Божију у овом животу? Колико много њих је направило сопствена учења од Отачника, Лествице Светог Јована, Беседа Светог Макарија, Житија Богоносних Отаца пустиње, Невидљиве Борбе, Мог Живота у Христу, Светог Јована Кронштатског?

У Житију великог Оца Египатске пустиње, Светог Пајсија Великог (19. јун) можемо видети шокирајући пример како је лако изгубити благодат Божију. Једном је његов ученик ишао до једног града у Египту да прода свој ручни рад. На путу је сусрео Јеврејина који је, видећи његову једноставност, почео да га обмањује говорећи: „О љубљени, зашто верујеш у простог, распетог Човека, кода Он уопте није био очекивани Месија? Други треба да дође, али не Он“. Ученик, будући слабог ума и простог срца, почео је да слуша ове речи и дозволио је себи да каже: „Можда је то што говориш тачно.“

Када се вратио у пустињу, Свети Пајсије се окренуо од њега и није хтео да проговори ни једну реч са њим. Коначно, након дугог преклињања ученика, Светитељ му је рекао: „Ко си ти? Не познајем те. Мој ученик је био Хришћанин и на њему је била благодат Божија, али ти ниси такав; ако си заиста мој ученик, онда те благодат Крштења напустила и слика Хришћанина је уклоњена“.

Ученик је са сузама испричао свој разговор са Јеврејином, на шта му је Светитељ одговорио: “ О изопачени! Шта може бити горе и безумније од тих речи, којима си се одрекао Христа и Његовог божанског Крштења? Сада иди и плачи над собом ако желиш, јер немаш више места код мене; твоје име је написано са онима, који су се одрекли Христа и заједно са њима ћеш примити суд и мучење.“

Слушајући овај суд, ученик се испунио покајањем, а на његово преклињање, Светитељ је заћутао и почео да се моли Господу за опроштај својих грехова. Господ је чуо молитву Светога и подарио му да види знак Његовог опроштаја ученику.

Светитељ је тада упозорио ученика: „О дете, подај славу изахвланост Христу Богу заједно са мном, јер је нечисти, богохулни дух одступио од тебе, а на његово место је сишао Дух Свети, враћајући ти благодат Крштења. Тако, пази себе сада, да не би због лењости и безбрижности мреже непријатеља пале поново не тебе и, пошто си грешио, не би био осуђен да огањ геене“.

Значајно, је да су се међу „екуменским Хришћанима“, „харизматски покрет“ и „медитација“ укоренили. Одлика веровања јереси екуменизма је ова: Православна Црква није једина, истинита Црква Христова; да је благодат Божија такође присутна у другим „Хришћанским“ деноминацијама, па чак и не-Хришћанским религијама; да је уски пут спасења према учењу Светих Отаца Православне Цркве, само „један међу многима“ ка спасењу; да су детаљи нечијег вероавања у Христа од малог значаја, као и нечије припадање било којо посебној „цркви“.

Не верују сви Православни учесници у екуменском покрету у ово у потпуности (иако Римокатолици и Протестанти у већој мери сигурно); али самим својим учешћем у овом покрету, укључујући и неизбежне заједничке молитве са онима који погрешно верују у Христа и Цркву Његову, они говоре јеретицима који их посматрају: „Можда је све што кажете исправно“, као што је изопачени ученик Светог Пајсија урадио. Ништа више од овога је довољно да Православни Хришћанин изгуби благодат Божију; а који напор ће му требати да је поврати поново!

Колико онда, Православни Хришћани морају ходати у страху Божијем, дрхтећи да не изгубер благодат Његову, која никако није дана свима, већ само онима који држе истинску веру, воде живот Хришћанске борбе и чувају благодат Божију, која их води ка Небесима.  И колико морају опрезно Православни Хришћани корачати данас, када су окружени лажним Хришћанством које даје сопствена искуства „благодатиѕ“ и „Духа Светог“ а које може у изобиљу наводити Писмо и Свете Оце да је „докажу“! Сигурно је, последња времена су близу, када ће доћи духовна обмана, која ће бити  толико убедљива да би „преварила, ако буде могуће и изабране“ (Матеј 24:24)

Лажни пророци савременог доба, укључујући ту и мноштво оних који су званично „Православни“, чак још гласније најављују долазак „новог доба Светог Духа“, „Нове Педесетнице“, „Тачке Омега“. Ово је управо оно, што се у правом Православном пророчанству, назива владавином антихриста. У наше сопствено време, данас, се ово сатанско пророчанство почиње да испуњава, са демонском силом. Целокупна савремена духовна атмосфера постала је испуњена силом демонског иницијацистичког искуства, док „Тајна Безакоња“ улази у доба, које претходи последњем и почиње да заузима душе људи – заиста, да обузима саму Христову Цркву, ако је то уопште могуће.

Против овог снажног „религијског искуства“ истински Православни Хришћани се морају сада наоружати озбиљно, постајући у потпуности свесни шта је Православно Хришћанство и колико се његов циљ разликује од циља свих других религија, „Хришћанских“ или не-Хришћанских.

Православни Хришћани! Држите се чврсто благодати, коју поседујете; не дозволите никада да постане ствар навике; никада је немојте мерити само људским мерилима или очекивати да буде логична или разумљива онима, који не разумеју ништа више од онога што је људско, или који мисле да задобију благодат Духа Светог на неки други начин, од начина како нам је Црква Христова предала.

Истинско Православље мора самом својом природом бити потпуно ван места у овим демонским временима, ишчезавајућа мањина презрених и „лудих“ усред религиозног „буђења“, надахнутог другом врстом духа.

Али утешимо се следећим одређеним речима Господа нашег Исуса Христа: „Не бој се мало стадо! Јер би воља вашег Оца да вам да Царство“ (Лука 12:32)

Нека се сви истински Православни Хришћани јачају за борбу испред нас, не заборављајући да је у Христу победа већ наша. Он је обећао да врата пакла неће савладати Цркву Његову (Матеј 24:22). А у истини, „ако је Бог с нама, ко ће на нас?“ (Рим. 8:31)

Чак и усред најсуровијих искушења, заповеђено нам је да се радујемо; „Ја надвладах свет“ (Јован 16:33). Живимо, чак као што су истински Хришћани свих времена живели, у очекивању краја свега и доласка нашег драгог Спаситеља; јер „говори Онај Који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро! Амин. Да, дођи Господе Исусе“ (Откр. 22:20)


Погреб Код Срба

Генерална — Аутор svarog @ 12:02

Др Ђорђе Јанковић

Неке особености старог погребног обреда Срба

[текст преузет из: Митолошки зборник, б. 2, Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000, 95-106]

Проучавање погребних обреда из прошлости веома је сложено. Подразумева примену различитих наука, међу којима је прва археологија. На овом месту биће размотрени само неки основни подаци о погребу Срба, добијени археолошким истраживањима током последње деценије XX столећа, како би се стекла општа слика о посмртним обредима. У нади да је ово тек нови почетак проучавања, само ћу упутити на основну литературу.

Стари погребни обред Срба познат је из дела средине X столећа, „Златни лугови“, арапског научника Масудија.[1] Набрајајући словенске и поједине друге народе према старијим изворима, он издваја неколико словенских народа, као што су Волињани, Срби, Руси и други, наводећи и неке податке о њима. Како у свом делу наводи Лангобарде, Аваре и Дуљебе, очигледно је да Масуди користи неке старије изворе. Наиме, Лангобарде и Аваре поразили су и покорили Франци на прелазу из VIII у IX столеће, а Дуљеби се више не спомињу у писаним изворима савременим Масудију. То сужава датовање Масудијевог извора на VII и VIII столеће. Ако се претпостави да су извори података били Словени Мале Азије, они који су прешли на арапску страну крајем VII столећа, онда се и Масудијеви подаци о Србима и другим Словенима односе на VII столеће.

Према Масудију, Срби су били особен и од осталих Словена посебно поштован народ, који је покојнике, укључујући и владаре, спаљивао заједно са њиховим јахаћим коњем, те су по томе слични Индусима. Овај податак понавља и Ибн Даста. Да се спаљују као Индуси, још се изричито бележи за Русе. У одсуству наших писаних података или других писаних извора, последња археолошка открића у значајној мери објашњавају на шта су арапски научници мислили издвајајући Србе од осталих Словена, и упоређујући нас са Индусима.

Срби се у Средњем веку јасно и једноставно археолошки распознају по остацима споменика подигнутих покојним, познатих под именом громиле.[2] То су најчешће мале хумке, пречника око 4-5 м, које садрже остатке обреда посвећених умрлима и древног споменика који је током времена нестао. Подизане су на простору за то одређеном од стране оснивача породичног насеља. У громилама по правилу нема остатака покојника, ни спаљених, ни сахрањених. Како су изгледали давно нестали дрвени споменици, од којих су једва сачувани темељи, донекле показују мраморови, надгробни споменици Срба позног средњег века. За њих је у време аустроугарске окупације уведен ненародни назив „стећак“, који није познат у топонимији. Изглед и украс мраморова, као и надгробни споменици новијег времена, потврђују податке прикупљене археолошким истраживањима громила, допуњују их и показују континуитет.

За умрле који су спаљивани, прво је подизано одговарајуће обредно станиште. У њега је полагано тело умрле особе пре спаљивања, док је припремана погребна ломача и гозба. У обредном станишту је прављено и огњиште, у које се преносила ватра из куће. На њему се вероватно спремала нека обредна храна. Има примера да је кућно огњиште растурано, а његови делови полагани у громилу. После погреба је паљена нова ватра у кући. За оне који за живота нису имали своје огњиште, није прављено ни обредно. Са спаљивањем леша уништавано је и обредно станиште; можда су његови дрвени делови коришћени са ломачу. Затим су на исто место сипани остаци од тризне, ако их је било – делови поломљеног посуђа и отпаци хране (кости), као сведочанство да је гозба обављена. Понекад се може наћи неки женски предмет, који, као својеврсна жртва, откуп, сведочи да је то громила удовичиног мужа. Подаци о спаљивању коња нису установљени. Потом је на истом месу подизан споменик, често на каменом постољу, у виду мале дрвене зграде. Ту је приређивана и даћа, чији остаци могу бити просути на исто место. Понегде је уочено кађење тла или темеља громиле жаром. Посуђе коришћено у обреду, на пример за купање мртваца, закопавано је у посебне јаме. Неизгорели остаци умрлих сипани су вероватно у реке, потоке и поноре.

Покојницима који су сахрањивани, вероватно није подизано обредно станиште, већ само споменик. Пре подизања споменика вероватно су вршене неке обредне радње, као што је чишћење тла кађењем. У мањи или већи дрвени споменик, могли су да се полажу остаци тризне, даће, делови огњишта умрле особе. И у сам гроб такође су полагани остаци тризне – поломљене грнчарије и отпаци од хране (животињске кости). У Свачу код Улциња, уз гробницу коришћену током VI-XI столећа, нађено је тризниште са границе VI и VII столећа – каменом поплочана површина са поломљеном грнчаријом, животињским костима и паљевином.[3] Гробови VIII-IX столећа са комадима грнчарије и животињских костију, установљени су недавно на Црквини у Шипову (Пљевља).[4] Сличних примера има и касније.

Од доба Светог Саве више нема познатих примера подизања споменика на посебном месту, већ се они постављају над гробом. Међутим, низ старих обичаја је сачуван, кроз обичајно право и закон. Коњ је и даље имао посебну улогу. Као што је изношена или гашена ватра на огњишту умрлог, тако је слично коњ, уместо да се убије, предаван владару, јер не припада наследницима умрлог. Под турском окупацијом, коњ умрлог свештеника предаван је епископу. Међутим, неки наши епски јунаци убијали су свог коња. Ови примери показују да је суштина старих обреда задржана веома дуго. Уместо да се коњ убије како би био са својим господарем и у свету бесмртних душа умрлих ратника, сада се предаје владару или епископу-владици, односно посреднику. Они на тај начин преузимају улогу Агнија (огањ), који душе умрлих преводи из телесног у бестелесни свет.[5]

Сачувана су и материјална сведочанства о погребним обредима и схватањима Срба у Позном средњем веку. То су мраморови, камени надгробни споменици XIV-XV столећа.[6] Прављени су и од дрвета, што је вероватно било уобичајено у XIII столећу. Покојник се сахрањује увек испод њих, па и када се налазе у црквама. Најчешће се праве као средњевековни споменици подизани на громилама, у виду неке грађевине, али сада правоугаоне основе, подобно раци. Појављују се и споменици у виду стуба или крста, који су по правилу подизани заслужним ратницима. Облик стуба води порекло од старијих дрвених стубова – споменика, а мраморовима у виду крста узор је био крстоображен камен, знамење победе, постављен на Косову Пољу после битке. Поред тога, низ мраморова је у виду ковчега или саркофага. Рељефне представе на мраморовима, уколико се занемаре оне ређе, натписи и обичне шаре, могу се поделити на хришћанске (крстови, винова лоза и слично), затим на сталешке – ратничке (ратник на коњу, оружје, штитови) и обредне, са приказаним обредним колима, борбама ратника и ловом. Овакви споменици прављени су у XIX-XX столећу.[7] У језгру старе Рашке, у планинским и шумовитим областима Подриња, Полимља и Таре, прављени су дрвени сандуци изнад раке, понекад украшени. У каменитом појасу од Црне Горе до Книнске Крајине, прављени су сандуци од камених плоча, а на њима могу бити представе ратника (стојећи лик, на коњу, ратник у борби, само оружје), светитеља и других. У Поморављу су најпознатији крајпуташи, чести и на гробљима.

Из овог кратког прегледа археолошких података, јаснији су Масудијеви подаци о Србима у VII и VIII столећу. Наглашавање погреба слично индуском постаје разумљиво: док остали Словени подижу хумке над сахрањеним пепелом спаљених покојника, Срби сипају пепео вероватно у реке, потоке или поноре. И данас се понекад одећа умрлих оставља на гранама поред потока. Хумки без сахрањених остатака покојника има на северозападним словенским просторима,[8] где су такође живели Срби, уз друге Западне Словене. У последње време има више откривених таквих примера за Новгородске Словене.[9] Они су правили отворене надгробне споменике или са отвором, гдје је остављана храна за душу умрлог. У том погледу Срби су били сличнији Грцима и Романима.

Значи да Масуди није без разлога подвукао посебност Срба, приказавши је само кроз сажет опис погреба. За сада се могу сагледати два временска слоја у нашим погребним обичајима. Први слој је исконски, припада добу народа који је образовао Индоевропљане, дакле добу прије више од 3500–4000 година. Основна одлика њиховог погребног обреда је спаљивање тела. Човек има бесмртну душу, заробљену у телу; породица, пријатељи и остали из средине покојне особе морају да спале тело, да би се душа што прије ослободила, иначе могу да сносе последице. Ништа из материјалног света не може да стигне у бестелесни свет, па се зато храна и друго намењено души умрле особе, морају спалити заједно са њом. Пепео покојника се у почетку чува склоњен у гробу. По аријевској традицији, не спаљују се испосници – божјаци, односно калуђери, као ни труднице и деца, јер су они чисти. У гробљима калуђера око наших манастира, налажени су гробови младих жена и деце.[10] Друга одлика је поштовање претка у више степена: из куће управо умрлог претка износи се ватра, она коју је умрла особа упалила, и преноси се у за то подигнуто обредно станиште, а потом, уколико се кућа није угасила, наследници пале нову ватру, док се покојнику подиже споменик; затим кроз подизање и одржавање највећег споменика утемељивачу насеља и породице на новом месту, па сећање на претка рода или племена и сећање на исконског претка целог народа, што се огледа у улози владара-владике као посредника до нетелесног света. Трећа одлика је спаљивање јахаћег коња са умрлим ратником. Коњ и кобила су имали велику улогу у митологији и космогонији од времена припитомљавања коња око 1700. старе ере. У старој Индији је владар отварао врата својој души жртвовањем коња, и тако омогућавао сједињавање са божанским.[11] Коњ одлучује о судбини ратника, може да спречи његово учешће у бици, да допринесе његовој победи или погибији, да га рањеног спасе. А Бог, врховни владар, за себе узима најбоље ратнике, јуначке и чојствене, тако што омогућава њихову погибију у материјалном свету, па је тако било и у Косовској бици.[12] Отуда се надгробни споменик у виду крста или означен крстом, а са приказаним оружјем, подиже витезу ваљано погинулом у борби са злом.[13] Четврта одлика је прослављање гозбом и игром (тризном) ослобођења душе умрле особе од тела и њен одлазак у вечни живот.[14] Гозба се примењује и данас, са заборављеним смислом, а понегде се до недавно играло и посмртно коло.

Други слој би био нечување спаљених остатака покојника, односно уверење да у њима нема ничег од душе или личности умрлог. Сипају се у воду, јер је море предодређен победник над земљом коју полако гута – преостале честице тела ће у сваком случају доспети до њега.[15] Овакво уверење код Срба, Индуса и других, који нису чували пепео умрлих, може се временски определити од настанка схватања, сазнања о неодређености душе, о њеној посебној природи, негде од доба Буде и Платона. Нема података када су Срби усвојили таква схватања, јер најстарије познате громиле потичу из IV столећа нове ере. Потпуно нематеријалној души по смрти човека, за напуштање тела предвиђеног за сахрањивање, није препрека ни само тело, ни гроб ни надгробни споменик на путу за бестелесни свет; није јој потребна никаква храна, па ни обредна. Другим речима, живот после смрти више се не замишља као живот уживања, већ као живот у врлини и складу, без искушења. То показује усвојен погребни обред, што може бити последица само веома ране евангелизације Срба, мада је мало вероватно да су сви припадници народа били тога свесни.

По цару Константину VII Порфирогениту (913-959.), Срби су покрштени у доба цара Ираклија (610-641.), дакле око 250 година пре Словена Подунавља. Данас, последњих година XX столећа, откривени су и археолошки докази тог раног покрштавања. На Превлаци код Тивта, где се археолошки истражује манастир Архангела Михаила, посведочени су Срби од најкасније VII столећа.[16] У Тврдошу, манастиру Успења Богородице код Требиња, чији је први храм подигнут у време цара Константина Великог, док је манастир успостављен најкасније у VI столећу, установљено је истовремено словенско, свакако српско присуство.[17] Постојање српских громила већ крајем IV столећа у Далмацији,[18] указује на извесност још ранијег покрштавања Срба. Тек треба археолошки истражити улогу апостола Павла у покрштавању Срба и Словена, забележену у предањима.

Како се из изложеног види, погребни обреди Срба, од почетка Средњег века, у Позном средњем веку па и касније, до наших дана, показује континуитет. Они пружају мноштво драгоцених података, па превазилазе национални значај, јер објашњавају појаве из прошлости и културе Словена и свих Индоевропљана. Срби се кроз погребне обреде, и не само кроз њих, исказују као особени носиоци индоевропске баштине у Европи. То наравно није случајно, што треба имати стално на уму.

Напомене

[1] За податке арапских писаних извора о погребу код Срба и других Словена, видјети: А. Я. Гаркави, Сказания мусульманских писателей о славянах и русских, с половины VII до конца X века по И. Х., Санктпетербург 1870: T. Lewicki, „Obrzędy pogrzebowe pogańskich Słowian w opisach podróżników i pisarzy arabskich“, głównie IX-X w., Archeologia V, Warszawa–Wroclaw (1952-1953) 1955, 122-154.

[2] Опширно о громилама и одговарајућим обредима Ђ. Јанковић, Српске громиле, Београд 1998. са литературом.

[3] Необјављено: о Свачу в. Е. Зечевић, резултати истраживања средњевековног Свача, Гласник Српског археолошког друштва 5. Београд 1989, 112–116.

[4] Необјављено – откриће М. и Ђ. Јанковић 1998–1999.

[5] Т. Ђорђевић, „Неколики самртни обичаји у Јужних Словена“, Годишњица Николе Чупића XLVIII, Београд 1939, 143–148.

[6] За погребне обичаје у Индији в. Р. Б. Пандей, Древнеиндийские домашние обряды (обычаи), Москва 1976 (R. B. Pandey, Hindu samskaras, Delhi 1976), 189–217. 279–290.

[7] Ђ. Јанковић, н. д. 122–124; упоредити Ш. Бешлагић, Стећци, култура и уметност, Сарајево 1982, са литературом.

[8] О тим споменицима нема сводне публикације, а тврдња се заснива на личном увиду у појединим објављеним споменицима: Н. Дудић, Стара гробља и надгробни белези у Србији, Београд 1995.

[9] За погреб код Западних Словена видети: H. Zoll Adamikowa, Wczesnośredniowieczne cmentarzyska ciałopalne Słowian na terenie Polski.Część I-II, Wrocław, Warszawa, Krakow, Gdansk, 1975, 1979.

[10] Упоредити Б. А. Рибаков, Язычество древней Руси, Москва 1987, 89–92.

[11] М. Љубинковић, „Манастир Липовац – црква светог Стефана, код Алексинца“, Археолошки преглед 15, 1973, Београд 1974, 124–125, појаву таквих гробова сматра доказом да је црква претходно била мирска, али је исто установљено у више нашим манастира, као у Тврдошу (необјављено) или Студеници: М. Радан-Јовин, М. Јанковић, С. Темерински, „Студеница у светлу археолошких и архитектонских истраживања“, Благо манастира Студенице, Галерија САНУ 63, Београд 1988, 45–49.

[12] Р. Ивековић, Почеци индијске мисли, Београд 1991, 81–83.

[13] Упоредити А. Лома, „Пракосово, порекло српског јуначког епа у светлу индоевропске компаративистике“, Од мита до фолка, Liceum, Крагујевац 1996, 53–89.

[14] Узор је био крстоизображен камен постављен на Косову Пољу после 1389: Деспот Стефан Лазаревић, Слова и натписи, Слово љубве, Београд 1979, 74–86.

[15] Код нас тризна није значајније проучавана – видети М. Филиповића, „Трагови старословенске тризне код Јужних Словена“, Трећи конгрес фолклористике Југославије, Цетиње 1958, 335–336.

[16] Није ми познато да ли се неко бавио етимологијом море – мора итд.

[17] Необјављено; упоредити извештај Ђ. Јанковића и сарадника, „Михољска Превлака, истраживања у 1997. години“, Гласник Српског археолошког друштва 14, Београд 1998, 137–142.

[18] Истраживања Ђ. Јанковић, необјављено, публикација у припреми.

 

Први пут објављено: 2000
На Растку објављено: 2007-09-01

 


Несрпска Нација И Језик Црногораца

Генерална — Аутор svarog @ 12:00

Слободан Јарчевић - Несрпска нација и језик Црногораца

 

Последњих година су видна настојањима неких Црногораца да ''научно'' докажу да Црногорци нису Срби и да ''црногорски'' језик није српски. Појава није ништа необично ако се има у виду да су из српске ....

 

 

...нације издвојене многе групе у ближој и даљој прошлости. Оне данас чине делове хрватског, мађарског, румунског, шиптарског, македонског, немачког народа... Покушај да се, опет, од дела Срба, прогласе црногорска и бошњачка нација, црногорски и бошњачки језик, само је делатност заснована на скоро хиљадугодишњем искуству. А с обзиром да је тако нешто увек успевало, велики су изгледи да ћемо се помирити с чињеницом да у будућности имамо и ове две нове нације. И оне ће пролазити кроз муке да од српског језика створе ''бошњачки'' и ''црногорски'', али и тај пројекат има упориште у искуству – ''Бошњаци'' и ''Црногорци'' ће се угледати на Хрвате, који, већ више од сто година, упорно, од српског стварају ''хрватски'' језик. (Прави хрватски –из Загорја – су, противно програму УНЕСКО-а, о очувању свих живих језика, осудили на смрт, па га у школама не изучавају ни факултативно).

Овог пута бих занемарио чињенице везане за стварање бошњачке нације (ја као рођени Бошњак, нисам предвиђен за њеног припадника, а неки - рођени у Србији и Црној Гори – јесу?!), па бих подсетио на историјске корене расрбљивања Црногораца. Тиме желим да упозорим да је погрешно то расрбљивање приписивати комунистима. Они су само наставили давно започети рад. Расрбљивање Црногораца и Босанаца припремано је и фалсификатима у уџбеницима, јер се области средњевековне Србије – некад отворено, некад прикривено – представљају као независне државе: Рашка, Дукља, Зета, Босна, Хум, Травунија, Нертљанска Област... а обласни племићи као владари ''држава''. Тако се и средњевековна престоница Србије, пре доласка Немање на власт, нигде не спомиње, па у уџбеницима немушто пише да ње није било, а да је владар управљао оданде где би, са свитом, боравио – увек у другом месту. Престоницу Србије спомињем зато што би многи Црногорци одбили да се одричу српског рода да су учили да је престоница Србије била у Скадру. А била је. Конфузно писана историја омогућује данашњим дукљанским академицима да, поред других произвољности, Немању, рођеног у Црној Гори, проглашавају Србином, а краља Војислава (11. столеће), рођеног у Требињу Црногорцем. 

Ако данашњи и будући српски интелектуалци буду на висини својих обавеза према нацији и држави, мораће поправити све оно што нам је историјска наука, до сада, погрешно тумачила. А много тога јесте. 

Прва писана документа о покатоличавању Црногораца (што је увек био први корак у расрбљивању) потичу из 17. столећа. Ово је време замашних српских буна против турске власти, што су искористили Ватикан, Аустрија и Млетачка Република да Србима понуде помоћ, под условима да из православља пређу у католичанство. То је била опака замка, јер су Срби ропство под Турцима сматрали горим од свега другог. Верујући да ће их католички свет ослободити, подстакла је неке црногорске породице да прихвате католичанство и то у првој половини 17. столећа. Но, кад се видело да католичке државе нису спремне да Србе ослободе турске власти, вратиле су се својој прађедовској вери. Дукљански академици то, привремено, прихватање римокатоличке вере код дела српског народа у Црној Гори, користе за приклањање унијатству и католичанству, или, у најмању руку, стварање посебне православне црногорске цркве. О овом времену католичења српског народа у Црној Гори у 17. столећу, обавестила је Црногорско-приморска митрополија СПЦ књигом: ''Римокатоличка пропаганда – пропали покушаји у прошлости у операцијама садашњости'', Никшић, 1932. У овој књизи је откривено да су католички бискупи писали папи како Срби желе, у Црној Гори и Херцеговини, да пређу у католичку веру, а та писма представљали као дела Светог Василија Острошког и епископа Мардарија из манастира Мораче. Други опсежни подухват у католичењу Срба (у циљу њихове денационализације) обављен је у 19. столећу, кад је у Црној Гори владао Његош. О томе су се, веровали или не, договориле: Француска, Енглеска, Турска и Ватикан. Турска је обећала одрећи се сваке територије ако ће на њој становништво прећи из православља у католицизам! По том договору, требало је створити католичку државу од: северне Албаније, Рашке, Херцеговине и, ако се успе, од Црне Горе. Пројекат је поверен Свеславенском покрету, са седиштем у Паризу, чији је вођа био Пољак Адам Чарториски, бивши министар спољних послова Русије, а тада руски љути непријатељ. Свеславенски покерет је имао задатке да:

1) учини све да отуђи Србе, Бугаре, Молдавце и Румуне од Русије,
2) што више Срба преведе у католичанство и створи католичку државу ''Холмију'' на наведеним територијама,
3) све српске земље, окупиране од Турске, задржи што дуже у оквиру Отоманског Царства.

Овај програм су у Србији требало да спроводе активисти Свесловенског покрета, од којих су најпознатији Моравац из Чешке Фрањо Зах и Србин католик из Дубровника Матија Бан, а у Црној Гори Француз Антид Жом, Његошев учитељ француског језика и његова лепа и образована супруга Франциска – Словенка из Трста. Кнез будуће католичке државе (Холмије) требало је да буде Никола Радоњић Васојевић. Био је образован, завршио је руску војну академију и дуго службовао у турској војсци. Његош је осујетио ову намеру, али је она остала да живи. Французи и Енглези је нису више спроводили, али су на Берлинском конгресу (1878), енергично спречили уједињење Србије и Црне Горе. Рад на расрбљивању у Црној Гори је наставила Аустрија, задужујући за то и Илирски покрет у Хрватској. Она је узнапредовала на овом пољу, па је пред Први светски рат придобила црногорског краља Николу за идеју о уништавању Србије, а за узврат би живот продужила Црна Гора, уз територијална проширења у Метохији, Херцеговини и Рашкој. Овакав договор Беча и Цетиња увећао је муке и уножио губитке у мртвима српске војске и народа при повлачењу преко Албаније 1915. године. О овоме је податке оставио (1919, у виду књиге) пуковник црногорске војске и иследни судија Ловћенског одреда Лазар Рашовић. Црногорско расрбљивање, види се, није прекидано од 17. до 20. столећа и букнуће у оружани међусрпски обрачун у Црној Гори у време стварања Краљевине Срба, Словенаца и Хрвата, па поново у Другом светском рату. Сасвим је природно да су Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, заговорници хрватства у Црној Гори, само производ ових ранијих прегнућа на расрбљивању Црногораца. Комунисти су преузели идеју, а данашњи дукљански академици су последњи носиоци антисрпске штафете у Црној Гори.

Аутор Слободан Јарчевић

 


Квантитет Уместо Квалитета

Генерална — Аутор svarog @ 11:50

Инж Милосав Васиљевић

 

 

КВАНТИТЕТ УМЕСТО КВАЛИТЕТА

 

 


                Прихватање мишљења већине, без улажења у разматрање да ли ово мишљење одговара истини или не, у ствари је замена квалитета квантитетом. Потпуно занемаривање квалитета и преношење свега на број, практично је главни ослонац демократије. А свет је тако створен да се квалитет бројем заменити не може.

            Никада људи у области природних наука не би сматрали једно питање решеним путем општег гласања. Шта ми ту вреди мишљење неупућенога човека, па макар колико се пута ово мишљење умножавало, ту ми треба истина јер само познавање истине може ми бити користан почетак и ослонац за даље постизање успеха. У области друштвених појава, људи међутим сасвим мирно приступају гласању, броје гласове, и целоме овоме послу дају такву важност као да ће гласање заиста дати резултат који се од њега очекује. А опште народно гласање овај резултат не може да да. Кад кажемо резултат, мислимо на истину, а не на број присталица једног мишљења.

            До које мере демократско политичко и социолошко учење занемарује квалитет, најбољи нам је доказ једна од такође основних мисли демократије, изражена у тачки VI Декларације права човека и грађанина, којом се прокламује да су свима грађанима ,,подједнако доступна достојанства, положаји и функције”. Поред тоталног занемаривања проблема квалитета на највишим државним и друштвеним положајима, ова мисао је поново и доказ да демократија рачуна не само са једнакошћу људи у правима како је то речено у Декларацијu, већ и са једнакошћу по способностима. За заузимање највиших, најтежих и најодговорнијих положаја у држави и друштву, по схватањима демократије, није потребна никаква припрема, пошто сваки грађанин има способности да ове функције врши. За добивање тих положаја демократија не прописује никакав други услов сем да се народ путем гласања са тим сложи. То је све. А то је потпуна замена квалитета бројем.

            И код ове своје основне предпоставке демократија у примени долази одмах у сукоб са стварношћу. Тачка VI Декларације права човека и грађанина прокламује подједнаку доступност свих положаја и јавних функција, иако свима они не могу бити доступни јер их има за које се мора да тражи претходна стручна спрема. Тако, на пример, ни у једној демократији у свету, положаји државних инжењера - а грађење и одржавање јавних путева је без сумње јавна функција, лекара или државног адвоката - не попуњавају се општим гласањем, већ се на ове положаје доводе стручни људи. Народним гласањем се попуњавају само највиши политички положаји у држави, и положаји народних представника и министара. То значи да демократија сматра да за ове положаје никаква стручна спрема није потребна. А нико неће порећи да је много теже уредити државу него направити пут или излечити болесника. За лакши посао, дакле, тражи се предходна припрема, док се за много тежу дужност не захтева ништа друго сем народни пристанак. И ово је једна од тешких заблуда демократије коју народи плаћају вечитим лутањем и експериментисањем у своме политичкоме животу.

            Лепу критику ове демократске мисли даје нам наш Милутин Гарашанин у својој књизи Доколице, написаној још у прошлом веку, а коју је издала Српска књижевна задруга 1939. године. У тој својој књизи, у чланку под називом ,,Парламентаризам”, Гарашанин пише:

 

            ,,Па кад један бојаџија или мумџија дође у неку општину, он не може почети да ради док најпре пред еснафом не положи испит, да се види да ли зна да ради, да и је испекао занат. Али за грађење закона, за решавање најзамршенијих питања, која се у политичкоме животу једнога народа јављају, ту није нужно ни знање, ни искуство, ни испит; ту се гласа; ту решава број, па где већина прекрене. Кад би се већином гласова хтело да реши да је неко сликар, цео би се свет грохотом насмејао; одмах би их се нашло, који би јасно као дан доказали да се то већином гласова не решава, да за то треба имати најпре природног дара, па онда треба дугог учења, па да треба дуге практике и сијасет ствари које не може дати никакво гласање, па било оно ограничено или опште, посредно или непосредно, тајно или јавно. Онај који би то предложио, био би чисто и просто исмејан. А и у питању закона, у питању правде, у питањима економских проблема, у питањима спољних односа државе, у питањима науке и опште образованости, ту се сасвим озбиљно прилази бирачком столу, даје се глас, пребрајају се куглице, упоређују се листе и са пуно достојанства објављује се да је изабран и да ће за три године бити законодавац: ,,Петру од Бању”, ,,Култе од Колбовце”, ,,Ћуре од Жапско”.

            А у примедби уз овај текст стоји да су ,,ова тројица, по извешћу краљевих комесара, били бирани за народне посланике на великој скупштини, а последњи је био фактички изабран”.


Powered by blog.rs