Идеологија Србског Национализма

Генерал Живојин Мишић августа 1914.

Генерална — Аутор svarog @ 10:39

Генерал Живојин Мишић августа 1914.

 

 Боже пресветли, опрости мени недостојном твога помена што чисте душе, светлог срца, забринутих мисли, поганим језиком и прашњавим рукама крстим се и изговарам молитву. Немам права да молим за себе, али за Србе, Боже, за Србију... Учини да црни облак над Србијом, и у Србији, не створи велику непогоду; учини да оно што је дошло као испаштање греха не остане како казна Србији и народу српском. Само толико, Боже, па ће бити и превише за нас грешне. Помози, Боже, да моји војници наоружају срце, а официри ум; удени памет у српску политику и разборитост у генерале; не благослови оног ко убија и отима; благослови сваког ко данас, с пушком, усмрћује душманина, бранећи кућу и окућницу. Не дај да ми војнике завеје неверица, да ми официре посустане малодушност, да људе нагрди мржња, а жене разјари освета. Не дај, Боже, да ми мржња поведе разум и удари у вид; не заслепи ме никад очајем, подстакни ме благошћу и успори ме прекошћу и суровошћу. Помози, Творче, да нађемо пут спасења са мање гробова, а више наде. Погледај, Боже, и смилуј се на децу и српску нејач која ти верује и која само у тебе верује; не изневери њихове наде, не учини узалудним молитве теби, бар мало притвори врата пакла и спаси Србију од несреће која је твојом срџбом дошла, али и твојом вољом ће проћи. Само ти, свевидећи, погледај Србију. Што ти учиниш - учињено је; што ти наумиш - остварено је; што ти благословиш - спасено је! Амин

 


ПОДУНАВЉЕ ПРВА СРбСКА ПОСТОЈБИНА

Генерална — Аутор svarog @ 12:13

ПОДУНАВЉЕ,ПРВА СРбСКА ПОСТОЈБИНА

 

Др Симо Јелача

 

 

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземнмог мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора , ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем између првог и четвртог века нове ере  Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици.У четвртом веку под навалом Хуна , повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу.

По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и од грчке.Зна се да су Срби у прастара времена  били монотеисти (веровали су у једног бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој.Према веселину Чајкановићу, српска религија првенствено је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена.Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле)  проповедао ''Христово Јеванђеље'', Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.Драшко Шћекић у својој књизи ''Сораби-истина о српству од исконе'' износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7500 хиљада година.Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508 године пре Христа према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935 године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893 године.Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511-е у Канади.

Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3200 а Египћани 3000 године пре Христа, Римљани од 743. (година стварања Рима)године пре н.е, Грци од 776 године пре нове ере, од првих олимпијских игара, према томе Срби су почели мерити време давно пре свих.Према том српском календару Цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења. 21.Маја 6857 године.Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа , које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора.Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби , говорили су заједничким језиком , из кога се касније развило 12 различитих говора.Шћекић такође приказује кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска.Одатле су око 4500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца : прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији , атрећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија- Сибир.Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће даље бити приказани.У време краља Милутина (1282-1321) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама , а у Европи је виљушка први пут уведена у шеснаестом веку , у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога суу касније насељавани остали делови Европе.Срби се овде нису доселили , већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали.Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације.Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена.Историју Трибала, тринаест векова пре Христа , Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар.То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава.У књизи ''Цивилизација Германа и Викинга'' издата 1976 у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2000 година пре Христа у скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница.За многе истраживаче остали су ''мистериозан'' народ.Други Швајцарац Јуџин Питар(Eugene Pittard), каже да су ти ''мистериозни'' народи населили обале Норвешке и Шкотске , а сматрали су их припадницика динарске расе , били су високог стаса и лепи.По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва.Све су то били наши претци , Срби.Обелиск из Ксантоса је натпис уклесан у камену који представља збирку закона старих Срба.Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог.Према Птоломејевој ''Азијској и Европској Сарматији и делу Индије'' у Грчкој на острву Халкидики једно место на коме је Ксеркс преживео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа , још увек се зове Превлака.Сензацијуну свету извео је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954.године када је почео да објављује преводе ''Велесове књиге'', која предстваља Христове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења.Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова подсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео да чита с 'десна на лево почео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику.Тако је нађен кључ за етрурску браву.Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писмаНизана, народа у литератури забележених као Хити из Мале Азије, који су 2000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб.Упоредивши записе са Обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби.А зна се да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима.Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој , расу, припадност племену које говори истим језиком. А ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас.Према томе говорити о Етрурцима , значи говорити о Рашанима, који су живели на подручју венчанске културе, северозападно од Прокупља.Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане , народе који су насељавали те области.Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе.И на острву Рабу постојао је град Сарба.За Трачане се наводи да су били врло жилав народ , а по бројности одмах иза Индуса.Према истраживањима др Милорада Стојића , Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину , део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и на југ до Скопља.Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере па до другог веа после Христа.Имали су уређену државно-правну територију , што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе.Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглавии бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије.У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати , односно Словени јединствен етнос.Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ , а Птоломеј да Венети чине део Сарматије.Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација,Тесалија, учће Дунава) и у северној Анадолији.Наш књижевник Милош Црњански  навео је на десетине географских појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље.Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дацији, а трећа у Сарматији.Целокупну ову област освојили су Римљани , под својим именом Илирик.Управни центар био им је у Сирмијуму , где владавина ''илирских и дачких царева'' траје од 248 до 392 године нове ере.

 

 


ЛАМАРТИН О 15.000 УЗИДАНИХ СРБСКИХ ГЛАВА У ЋЕЛЕ КУЛИ

Генерална — Аутор svarog @ 13:10

ЛАМАРТИН О 15.000 УЗИДАНИХ СРБСКИХ ГЛАВА У ЋЕЛЕ КУЛИ


    

 Те 2009. године се низом свечаности и других манифестација обележила двестота годишњица боја на Чегру, једног од најзначајних догађаја из Првог србског устанка. Уз кратке напомене и дивљења вредна херојска дела тих Синђелића јунака, изнео бих неке нове податке о чему се мало или готово уопште и незна у нашем народу па и у стручним круговима. Наиме, сведоци смо неког чудног тренда где се све чешће измишљају и преувеуичавају насиља и зла које су наводно починили Срби, уз често изношење ноторних лажи и неистина којима се умањују наше жртве побијене и сатиране у систематском геноциду који је вршен над нашим народом. У том контексту је писан овај чланак; конкретно ради сазнања истине о броју узиданих глава Срба у Ћеле кули, који је и данас јединственом споменик зверства, дивљаштва и бестијалности једног народа, његове државе и власти. 
      

   Дакле, реч је о броју узиданих лобања у познатој Ћеле кули који је у књизи „Пут на исток“ у одељку „Белешке о Србији“ навео познати француски путописац, песник и академик Алфонс де Ламартин. Кроз тај одељак Европа је први пут била обавештена о овом стравичном споменику након 24 године од његове изградње. Наиме, враћајући се из Цариграда преко Ниша за Србију 1833. године Ламартин је угледао широку белу кулу која се уздизала у сред равнице и те је према којој кренуо. У вези са том кулом записао је следеће: 

     ,,Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човјечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук (болд Р. Р.) који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепрша се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик …. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку. …Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик: Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили…” (Видети: Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с.162.) То је дакле записао у свом дневнику Алфонс де Ламартин, јуна 1833. године. 
     У нашој литератури и у редовним објашњењима у броју узиданих глава тих чегарских јунака спомиње се број од 952 главе (односно 956 глава), а никако се не говори о них 15-20.000 глава које наводи Ламартин и Турци из његове пратње. Треба напоменути да су Турци на Чегру претрпели необично велике губитке, те да су из освете не само одсекли главе тих наших јуначких Срба, већ да су давали награде за сваку одсечену и донешену србску главу у Ниш где су их откупљивали за ситан турски новац. Посебно су се у том покољу по србским селима истакли шиптари упадајући у куће, хватајући и убијајући наше људе да би њихове одсечене главе трпали у кола и возили у Ниш да их продају Турцима. 
     Тако је сакупљено оних 15.000 (а можда и више) глава од којих је највероватније направљена нека врста турске „осветничке тријумфалне капије“ сводног типа на шест стубова по њиховој градитељској карактеристици. Како веома јасно наводи Ламартин да је од тих лобања образован, односно направљен потпун славолук испод које се био заклонио од Сунца, то је заиста и био такав објекат који се временом урушио, да би остао само један од тих стубова као симбол стравичног и у свету јединственог израза дивљаштва и бешчашћа турске војске. 
     Међутим, када се год спомене овај број узиданих лобања по Ламартину, онда уследе „оправдања“ да је он из неког осећања „националног романтизма“ преувеличао тај број. Ово објашњење делује толико неуверљиво тим пре што се овде не ради о увеличавању од рецимо једном до два пута, већ се овде ради о разлици од око 15 - 20 пута. То никако не може бити израз његовор романтичарског преувеличавања, поготово када тај податак о споменутом броју узиданих лобања потврђују и Турци из Ламартинове пратње. С друге стране, треба имати у виду традиционално добре односе Турске и Француске и по том основу могућност накнадног договорног умањивања броја побијених Срба и узиђивања њихових глава у Ћеле кулу кроз неке изразе претераног романтичарског заноса Алфреда де Ламартина. Уједно, мора се имати у виду и постојање не мале заблуде о наводним великим, традиционално добрим и плодним односима Кнежевине односно Краљевине Србије са Француском. Наиме, вредно је истаћи следеће примере који то потврђују. Подсетимо се само оних топовских граната француске израде које је српска војска чекала за почетак против офанзиве у Колубарској бици, а које су не случајно, биле дуже за 2 мм тако да нису могле бити употребљене. Под хитно је та муниција враћена и Ниш на делаборацију и скраћивање чаура па поново довожена на фронт за предстојећу битку. Француска је уједно нудила Бугарској целу источну Србију само да она пређе на страну сила Антанте. Још бољи пример негативног става је била чињеница да Француска уопште није желела да помогне у спасавању изнурене и исцрпљене српске војске након извлачења преко Албаније и њеног изласка на Јадранско море све док руски цар Николај није запретио да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико не прихвати и не превезе нашу војску на територију Грчке, острва Видо и Крф. Приликом пробоја Солунског фронта и ослободилачке офанзиве славне српске војске, Французи су све чинили да та офанзива иде спорије али са основним циљем да би се створило више времена за организованије одбране бугарске и немачке војске које су се повлачиле пред нашом војском. Тако би наша војска имала веће губитке, отупљивала нападну моћ и долазила у теже ситуације извршења својих ратних планова и операција, омогућујући француским трупама веће учешће и вероватне накнадне политичке и друге уцене за ослобође Србије и осталих српских и југословенских територија. Треба подсетити да ни до данас није разјашњено убиство нашег Витешког краља Алаксандра Карађорђевића у Марсељу, и да су сва релевантна документа у вези са овим атентатом трајно стављена ад акта. Поред тога, након завршетка Првог светског рата, Француска је испоставила Српској влади рачун који је био шест пута већи од онога који је по прецизној евиденцији купљеног наоружања, војне опреме и свакојаке друге помоћи, имала наша тадашња влада где је урачунат и последњи завој или метак. На запрепашћење и протесте српске владе да то није у реду, некако је смањен тај износ, али ипак тако да је наша нова држава платила три пута већу цену од оне која је реална била. Из новијег периода, ваља подсетити да је Француска предњачила у сатанизацији српског народа пред агресију НАТО на СРЈ. Дакле, о томе да је постојао неки роматичарски занос и нереална процена код Ламартина, нема ни говора. Све је он тачно описао. 
     На нама је учинимо све да се о овом, али и бројним другим сумњивим примерима поставимо одговорно и часно, достојно мотива, узрока и броја пострадалих Срба. Јер уколико се не цене своје жртве, страдања, борбе и успеси, онда је не реално очекивати од других да нас поштују. Ово је поготво опасно због тога што се таквим ставом нецењења својих жртава на неки начин солидаришемо са непријатељима, те путем неке невидљиве духовне силе навлачимо клетву над властитим животима, приликама, недаћама и изазовима. 
      
     Значајно је напоменути да је Митхад паша који је управљао нишким пашалуком у другој половини 19. века, хтео да поруши Ћеле кулу, али су му се супротставили нишки Турци. Данашњи остаци Ћеле куле са преосталих 58 лобања се брижљиво чувају о чему посебно води рачуна нишки Народни музеј и цео град. 
     

Др Раде С. Н. Рајић

 

 


НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ

Генерална — Аутор svarog @ 12:54

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ (ЈУРИЈ) МАКСИМОВ

 НАУКА СВЕТИХ МУЧЕНИКА О ИСЛАМУ
 

 

Прослављени од Цркве Новомученици "од агарјана пострадали" стоје унеколико засебно у низу других, древних и нових Мученика. Они нису били убијени од незнабожаца као Мученици првих векова, и нису их убијали џелати по заповести безбожника као у случају прослављеног хора Новомученика руских. Њих су убијали монотеисти. То још једном подсећа да је нерв сведочења хришћанског Мученика - не јављање јединобожја, већ исповедање Христа, истинитог Бога и истинитог човека. 

У огромној већини случајева (око 90%) ови Светитељи су се или обратили или вратили из ислама (то јест у неком ранијем тренутку су се одрекли Христа). Они су непосредно, из сопственог искуства знали, неки много година, а неко и од самог детињства вероучење и религиозну праксу ислама. Тим је за нас важније и значајније њихово мишљење о тој религиозној традицији. 

У устима Мученика налазимо најсуровије, најнепоштедније речи у вези са исламом, његовим пророком и загробним уделом муслимана. Њихова осуда религије полумесеца, изражена у једноставним и неизвештаченим речима и потписана сопственом крвљу много је страшнија и од најжешћих изјава православних полемичара и без икакве могућности жалбе.

То нећемо сусрести ни код Светог Григорија Паламе који је себи дозволио да позитивно оцени неке муслиманске обреде, ни код Преп. Јована Дамаскина који је у Корану налазио нешто сагласно са Јеванђељем. Чак ни код Преп. Максима Грка који је, без обзира на свој непомирљиви однос према оснивачу ислама, допуштао да је он у почетку био покретан добрим (управо са религиозне тачке гледишта!) побудама. 

Ислам је сагласно тим Мученицима - "мрачна и нечиста вера" (Св. Марко Хиоски (5/18 јун)), "лажно и мрско сујеверје" (Св. Теодор Нови (17 фебруар./2 март), "страшна, погибељна заблуда" (Св. Давид Аргветски (2/15 октобар)).

Мухамед је "обмањивач и ђаво у телу" (Свештеномуч. Никита (4/17 април)), "непријатељ Христа Бога нашег и вере наше. Нико од људи није тако прогневио Бога као Мухамед. Ко се нада на њега и сматра га за пророка тај је погинуо" (Преподобномуч. Јаков (1/13. новембар )). 

"Он је богоборац и лажов. Својим измишљотинама и фантазијама себи је привукао прост и неписмен народ, збило се да проречено о њему да ће доћи да обмањује свет. (види Мт. 24:11)" (Свети Јован Калфа (26 фебруар)).

"Бивши овде на земљи обиталиште сатане, он се и сада налази у загрљају свог оца ђавола. Вас ослепљене, који сте поверовали у њега као у пророка очекује иста мука са њим. Знајте да нико толико није прогневио Бога као ваш лажни пророк, који је толико душа повукао за собом у пропаст, где и ви, јадни, добровољно стремите. Заиста вам говорим: ако не оставите веру у лажног пророка који вас је обмануо и не постане хришћани, погинућете заувек и бићете предани горким вечним мукама у паклу" (Преподобномуч. Јефтимије Нови (22 март/4 априла)).

Загробни удео муслимана - "сви који следују Мухамеду и верују у њега као у пророка погинуће" (Свети Константин Агарјанин (2/15 јун)). "Ако не поверујете у Христа Бога као ја, погинућете за живот вечни и мучићете се у вечном пламену заједно са вашим Мухамедом" (Преподобномуч. Лука (23 март/5 април)).

При свему овоме код ових Светитеља није било ни сенке мржње према муслиманима који су их мучили. "Тугујем због вас, ако не схватате ово", говорио је својим мучитељима Свети Дамаскин (16/29 јануар)) након исповедања Христа. "Саветујем и вама да изађете из непроницљиве таме ваше лажне вере у Мухамеда и поверујете у истинску светлост Исуса Христа", позивао је преподобномученик Макарије Нови (6/19 октобар)) своје џелате. 

"Шта ти старче хоћеш од мене?", питао је џелат Светог Кипријана Новог (5/18 јул)).

"Твоје спасење", одговорио је Светитељ, "остави заблуду, одрекни се Мухамеда обмањивача, поверуј у Искупитеља рода људског, Исуса Христа. Крстивши се Светим Крштењем добићеш живот вечни". 

Са своје стране, преподобномуч Иларион (20 септембар/3 октобар)) обраћајући се судији који га је усвојио, саветовао је: "Много сам добра од тебе добио, не искључујући и то што си ме учинио својим сином и приближио двору. Не желим да останем незахвалан за твоју милост. Молим те: послушај мој савет, кренимо у Русију, где ћеш примити хришћанску веру и спасити душу своју. Ја ћу бити са тобом без одвајања и служити ти као оцу, до саме смрти. Боље од такве захвалности, која би је превазишла, ја не налазим". 

 

Горенаведене речи Мученика о исламу јесу истина стекнута сопственом крвљу и болом. Тешко се може објаснити тај став додавањем од стране састављача Житија. Једино је таква и могла бити позиција Мученика. Јер ако се можеш спасити као побожан муслиман, онда је њихов подвиг бесмислен. Он се у том случају лишава сваког смисла. Штавише у том случају се лишава смисла и сама хришћанска проповед, коју је заповедио Спаситељ у Својим последњим речима на земљи: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио" (Мт. 28:19-20)

"Ево крста на коме је био распет Господ наш Исус Христос. Који верују у Њега наследиће Царство Небеско, а који не верују биће осуђени на вечну муку!" Овако је пред муслиманима изрекао неоспорну истину хришћанства Преподобномученик Агатангел Есфигменски (19 април/ 2 мај). То је трагична истина. Лако је предати се саблазни, погледавши на огроман број људи који су у последњих четрнаест векова умрли у исламу, који су искрено сматрали да су својим животом и смрћу послужили једином истинитом Богу. И толико оних који су искрено својим животом ради послушања Његовој вољи стремили да умноже добро у овом грешном свету. Зар су они осуђени, зар је немогуће да буду спасени, да достигну Царство Божије ради своје праведности и побожности? 

Искуство Мученика говори - не! "Људима је ово немогуће", говори Христос (Мт. 19:26). Ове речи постају пресуда целокупном нехришћанском религиозном човечанству. Оно што се догодило на Крсту је исувише озбиљно да би било могуће спасити се без тога. "Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник... Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се" (Јн. 10:1,9). Да је могуће другачије - не би било хришћанства, не би било апостолске проповеди, не би било силаска Господњег у пакао ради благовести људима који су умрли до Њега.

Ово је страшна истина хришћанства. Она полаже огромну одговорност за душе свих непросвећених светлошћу Јеванђеља на саме хришћане. Проповедати васкрслог Господа њихова је директна заповест, садржана у последњој Христовој заповести: "Идите по свему свијету и проповиједајте јеванђеље сваком створењу. Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен" (Мк. 16:15-16) Један бивши арапски муслиман, примивши Крштење, пре много година је рекао: "Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било".

Често се чак и од православних чује чудно мишљење да је промисао Божији деловао кроз Мухамеда на Арапе јер је само у таквој форми било могуће предавање знања о монотеизму. Лажност оваквог става је потпуно очигледна јер не може постојати народ за кога је по природи укинута могућност усвајања Христове проповеди. Ми такође имамо у хору Светих које Црква поштује Арапе већ из 5. и 6. века. (преп. Јулијана Слепца например). Тим не мање желели би да наведемо речи тих истих Мученика у вези са овим мишљењем.

Када је калиф рекао: "Како се усуђујете да изговарате хулне речи на великог Мухамеда... и поричете га по безумљу вашем? Јер он је целу Персију и Арабију обратио од поклоњења огњу и привео једнобожју", Свети Давид Аргветски је одговорио: "Иако вас је Мухамед и одвратио од служења огњу, није вас довео истинском богопознању. Зато вам и није могао дати спасења. Он је налик на лађу, која иако и није потонула насред мора, близу обале је нестала у таласима морским. Каква је корист од брода који није могао да дође до обале? Што се догодило са њим, догодиће се и са вама". 

 


ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА

Генерална — Аутор svarog @ 10:52

ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА

Цигани, иако у приличном броју заступљени, нарочито у Јужној Србији, остали су ван југословенског расног амалгама. Само изузетно може да се примети нешто циганске примесе као најцрње нијансе у скали левантиског црнила. Тај елемент диже се каткад и на високе положаје у више социјалне слојеве (југословенски циганоиди, као што и остали источно-европски и балкански народи имају своје циганоиде). Нарочито у политици и у трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Тај елемент који је оставио своју прадомовину Индију још пре неких хиљаду година, и данас у крви и души носи трагове кроз миленије упијаног тропског сунца. Цигани имају свој засебан језик, али од какве су расе? Хиндуси, Дравиди или нешто треће? Њихова правилна лица говоре за индоевропску, а не дравидску расну подлогу. Међутим њихова психа оштро је и јасно изражена, више него и сама раса. Њихова скиталачка номадска крв, толико противна сваком смиреном и систематском раду, довела их је у њиховој циганској дијаспори до особене животне формуле, подмукле до сржи: живети од људи, али ван људског реда и рада. Чергашки начин живота (можда и тропски преостатак живљења у природи?) ван сваког уређеног људског друштва њихов је основни модел; сва друга занимања: свирање, коритарство, продукције са дресираним медведима, ковање старог гвожђа, чишћење обуће по варошима итд. само је спољна социјална мимикрија тог вансоцијалног типа. Њихова исувише далека раса појачала је и њихову изолацију, иако наш народ није наклоњен расној мржњи.

Наше грађанство и сељаштво у Србији и Босни трпи она њихова типична неуредна и животињски прљава насеља која су се као „циганске махале“ залепиле уз крајеве толиких наших вароши и села - па и у самој престоници. Има у нашег света и неумесне болећивости према тим ружним привесцима наших вароши. Ти Цигани неугодан су терет у свакој средини, не само у хигијенском погледу, него и због навике просјачења, крађе, па и повремених свирепих злочина. Великим делом све су то остаци ранијих времена. Доказано је да су за Турцима у стопу долазили и ројеви Цигана. Изгледа да је ту било и неке врсте симбиозе, јер су Турци одувек били толерантни према Циганима који су добрим делом прелазили на Ислам. У турско време „Циганка“ је био синоним за „Проститутка“, а и данас се запажају трагови тих односа по нашим селима. Известан тип сељачких „донжуана“ тражи по циганским махалама „галантне пустоловине“.

Хуморист Пеција Петровић обрадио је у комедији ''Пљусак'' један такав мотив. Цигансака номадско-чергашка психа обележена је у првом реду крајњом неосетљивошћу за социјалну меру и укус као и избегавњем свих терета и обавеза друштвених. И када хоће тобоже да поштено зарађују, да буду и корисни, они и ту уствари избегавају сам рад. Они тај „рад“ нуде толико немогућним и наметљивим начином да то постаје још горим теретом за околину него и директно просјачење. Њихови „носачи“ и „чистачи“ права су покора по варошима Јужне Србије.

Приштина носи рекорд у томе погледу, а нити царски градови Скопље и Призрен не заостају много. Ти Цигани трче за својом жртвом по целој вароши и само што не вуку човека за ноге: Чистимо, чистимо! Ни онда када нпр. странац пристане на чишћење, да би се ослободио, и да добар бакшиш, не пуштају га на миру. У групама се поређају пред гостионицом чекају да се руча и онда поново наваљују, иако виде да нема никакве потребе чишћења.
Све је то само радом маскирано агресивно просјачење, у ствари беспосличење.

Механички присиљавају човека да им нешто добаци - ако неће десети пут да „чисти ципеле“. Имаш ли ти и времена зато, то се њега ништа не тиче. Нико у тим варошима не води рачуна о томе да би свет требало ослободити тих тобожњих „радника“, јер није то баш таква ситница како решаваоци социјалних питања у таквим местима мисле. То је једна несносна, несоцијална и ружна црта тих места, која иначе теже за туризмом. Самом „кризом“ ова се појава не може објашњавати и правдати. У српског и арнаутског елемента у истим варошима не види се ни трага од оваквих појава, иако и међу њима има страховите сиротиње. Лако је замислите какви ће све карактерни и социјални квалитети избити из оваквог пенетраног елемента када једном почне те методе да преводи у „више социјалне облике“.

Циганско примитивно лукавство, њихова неукусна наметљивост као и уопште неосетљивост за обзире, устаљене у сваком развијеном друштву, делују на народе међу којима живе, као примитивна форма паразитизма једног душевно недозрелог и заосталог, у многом погледу детињастог елемента. Многи Цигани чине, као и Негроиди, утисак велике, занемарене и неваспитане деце. То се види из њихових песама на циганском језику које не смемо замењивати са песмама народа међу којима живе, а на којима као професионални свирачи и певачи - посредници – унаказитељи зарађују. Види се то и из њихових обичаја и начина живота, о коме је у нас много писао Тихомир Ђорђевић.

Наш народ приказује Цигане у анегдотама и шаљивим причицама као лење, лакоме, крадљиве, плашљиве и глупаво прозирно - лукаве људе. Нпр. причица о Краљевићу Марку и Циганину, о Циганину најамном раднику који је тражио да поједе једно за другим сва три оброка, па доследно „после вечере“ легао да спава, или о ономе који је затечен како чупа туђи лук па се изговорио да се ухватио за лук како га ветар не би однео. У Босанској Крајини чуо сам ову, вероватно негде и забележену, причицу о циганској „дијалектици“. Ухватили Циганина у крађи и довели три сведока који су га видели када је крао. „Ја ћу довести три стотине сведока који нису видели!“ бранио се Циганин. У овом стилу има наш народ целу малу литературу о Циганима и у њој јасан појам о циганском карактеру. „Циганити“ реч је коју је народ створио не само за Цигане, и не само на Циганима, него и уопште као један карактеристикон који се по потреби може и на Не-цигане добро применити.

Преузето из: „Карактерологија Југословена“.
Написао: Владимир Дворниковић, 1936. Стр.242-244


НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА

Генерална — Аутор svarog @ 13:31

                        НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА

 

Главне карактеристике нашег ошамућеног национализма су данас,повученост,самодопадљивост,разочараност,известан страх да нисмо довољно ,,напредни'' у идејама,нарочито када се упоредимо са противником који је посисао сву мудрост науке и економских доктринаи најпосле,што је најгоре,дубока увереност да су наши снови остварени.

  Кад се у нас говори о потреби једног новог националистичког елана,извесна апатија неоспорна је,на све стране.Тој апатији,и то је најлепше,наши национални кругови,друштва,па и поједине ,,националисте'' страховито ишчуђавају.

  Виде да њихова идеологија није више довољно у моди и место да погледају,без илузија,уогледало,растуже  се и јадикују како то заиста нису очекивали.

  Међутим,према свему што се збило,то је било за очекивати.

  Сваки ће мислим признати да су наша национална одушевљења као кола уз брдо,и као кола низ брдо,дизала се до громопуцателних тирада и да су после тога,као алкохолици,падали у повалије очајања.

  Без неких нарочитих идеја,у нашој такозваној интелигенцији од вајкада се очекује да широка,национална маса има без много размишљања да подметне леђа и да гура,а да ће национални нагон и кад му памет легне да спава,излаз већ наћи,јер га Бог чува.

  У ствари,могло се рачунати унапред са свим последњим таласом апатије,јер је пун многих и видних и разумљивих узрока.

  На бившој више филолошкој страни нашег национализма,на територији аустријској ватра победе сажегла је прошлост нажалост само као бенгалска ватра која нити пече нити претвара у пепео.Националистичка теза добила је једну безбрижну,илузионустичку ноту,али ако се боље прегледа,нарочито у школованим слојевима националистичким,њени су подаци такви да у данашњицу националну треба помешати извесну дозу песимизма.Ако се тај терен премери без националистичког заноса,сем нешто масариковаца,акција земљорадничких задруга оног доба и организације Привредника,до босанске,револуционарне акције у целој тој пречанској националистичкој работи много је декламација и скоро све је лук и вода.

  Али и на другој страни очигледно се заборавља трагична закржљалост националистичког реализма и у радости победе нестаје зебња која је националисте с правом испуњавала при посматрању оне идеологије саботаже која је као узвишени принцип врлина грађанских не само код демагога и партија,него и код ширих маса у мозговима цветала.

  Факт је,међутим,да је и тамо,све до балканских ратова било много горчина у чашама које су националисте у многоме испијали.А данас не само да не би било опасно,него би чак мислим било врло корисно да на националне тираде падне још једна сенка сећања на апатију у доба Ђуниса и грађанских врлина и демагогија из 1885.

  Јер просечан наш националист никако да се ослободи разузданог оптимизма,а с друге стране извесног снебивања ,и да погледа право у очи народног сфинкса из оних интервала када смо били беднији од свих других и када је само једна форсираност националистичког елана помогла.

  Не види истину која је неоспорна да је и на тој страни дуго требало да је управо тек од прилике у доба доласка Краља Петра дошло до тога да се мирне душе могло пропагирати оно фамозно:dulce et decorum,pro patria mori,што се очигледно одмах не разуме,а што ће рећи:слатко је и почаст је за отаџбину мрети.

  Ако је била националистичка идеја луда и лакомислена,она је то била онда када је на крају рата,уморна,легла да спава.

  Да смо остварењем првог степена националистичке идеологије,уобличењем племена,добитком државних форама,остварили све,то ће се показати,и већ се показало,као велика и болна илузија.

  Као и у другим верама и идејама,и у национализму снага и садржај не леже у првим степенима,него су дубље и далеко у даљим степенима.Далеко од тога да је свој задатак завршио и да је застарео,национализам још увек је потреба у нашем  народу,још увек услов реалног политичког гледања на територију коју смо чврсто обухватили границама,и још више једини пут којим се у те форме може удахнути душа.Да једна националистичка елита клоне баш онда кад помисли да је своје дело већ завршила,таквих је већ било примера.

  Али и ова пролазна,национална апатија је схватљива и њене појаве могу се посматрати и у прошлости,па и код срећнијих и већих народа.Распадање националистичких снага у Немачкој,било је очигледно после 1871.Осећај да немачка држава самом формом још није потпунос творена појавио се тек много доцније.Интегрална идеја таквог једног потпуног стварања народне државе појавила се ,штавише,прво у горкој и наизглед чудњачкој пруској,интегралној тези,тек после пропасти током светског рата,

  Ни уједињење италичко,није прошло без апатије после тријумфа.У првом степену своје битности после 1871 Италија је далеко мање националистичка,него у епохи ровитој комбинацији Кавура.

  Узгред буди речено,у политичком и друштвеном,па и идеолошкомм трвењу,после победе Наполитанаца и Пијемонтеза,не понавља се само слика националне досаде и клонућа,него и много што шта ситно и карактеристично што се сада у нашем збивању понавља.

  И код нас,данас,није тешкоћа у томе што је национални осећај изнурен,него у томе на којим основама да се изразим речником новинарског чланка,на којим паролама да се националистичка акција реорганизира.

  Противник је попио,као врана мозак,сву мидрост науке у економских доктрина,али у ствари искоришћује очигледно,само очај људи,потребу за вером,за надањем у ма шта,једну дијалектику која изражава пре свега блаженство да се обећава и ни у шта не сумња.

  Факат је,међутим,да се национализму све може пребацити само не да има искуства и да на датој територији,на територији обухваћеној нашим границама не само што има безмерни низ података потребних да се створи политичка концепција,него се показало да има и више политичког такта.

  Противник све више скида маску интернационалне обавештености и под њом се указује само наказа интернационалних самообмана и фраза,док национализам где год је кренуо ствара.

  Нашем народу,још увек подељеном традицијама,остацима пропалих царстава,црквама,расцепканим економским везама,заосталом бар сто година,престигнутом привредним ванредним новотаријама,потребан је још један,и баш завршни,елан националистичког окупљања,као озебом сунца.

  Тај елан чекају,да и не спомињемо авети на граници,наше планинске и херојске земља,архаични крајеви наши које само националистичка осетљивост може да разуме.Имамо крајева каквих сличних уопште нема и самим тим они би и под увеличавајућим стаклом наших идејних противника присилили оног који о њима брбља,да не брбља на основу статистике и пролетеризма обеју Индија.

  Националистичкој акцији,ако до ње и у нас дође,потребни су пре свега нови људи,са њима ће доћи и нове идеје.Проблеми такве акције обухватају,пре свега,питања,крупна,али ни онај ко види  ..реални'' начин политичког и националног рада не треба да се национализма туђи.Без њега,на територији нашег државног живота,у психолошким и етичким пдацима у нашим масама изласка ни успеха нема.

  Безмерно много националистичке стрпљивости и осетљивости треба да се у нас са првог степена остварења националистичких снова допре до других,виших и наша земља као целина као зарада хлеба,као будућност,као заједничка кућа братства и племена,не може се помоћи никаквим потезима,ако немају у себи корен национализма.

  Најбоље у нашим бившим марксистима била је теза да је структура нашег друштва специјална и да је у њој питање решења ,,друштвеног проблема''неактуелно.

  По моме мишљењу,прва теза нашег национализма требало би да буде да линија његовог развитка у нас још није завршена,да наш народ неће постојати ако се из његовог ратничког дна не искристалише једна елита али да улога национализма ни мало не мора бити застарела,него да напротив само она може бити у нас логична па и социјална и економска.

  По моме мишљењу ове нијансе антинационалистичког гледања на ствари и питања код нас завршиће крахом и од њих ће остати само дим и пара из мозгова наше тако зване интелигенције која воли туђинско и која се већ тако давно размеће својим левичарским паролама и о овим 80 од сто сељаштва које стално узима у уста јако вара.

 МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Време,Београд,1.6.1934

Двери Српске-Прећутани Црњански,бр.25,год.2005.стр.77-78 


ПЛЕМЕНСКА СОЛИДАРНОСТ КОД ВАСОЈЕВИЋА

Генерална — Аутор svarog @ 20:05

                ПЛЕМЕНСКА СОЛИДАРНОСТ     

                          КОД ВАСОЈЕВИЋА       

 

Племе васојевићко грана се на троје,или на четворо,јер се један од огранака рачва опет у двоје.Ови ''трбуси''-како овде кажу-чине такође као неке целине.Сваки Васојевић зна и за свакога се зна,коме огранку припада.Помало се осећа ближим људима из свога огранка него онима другим.Друге какве везе,која би везивала цео огранак,нема.Нема чак ни назива,којим би се означавало,да неко припада једном огранку,онако,као што се речју братствених означава да неко припада братству.Братства су много изразитије уобличена,него ови ''трбуси''.Подела на огранке није никада нашла много израза у организацији племена,војној  или грађанској,нити у јавном животу уопште.Али јесте једна друха подела:На Васојевиће у ужем смислуи Ашане.Васојевићи су,у ужем смислу,они који су од једног истог родоначелника.Васа.Да ли је тај Васо некада у прадавнини постојао,и да ли су сви Васојевићи од њега заиста,то практично не значи ништа.Васојевићи су увек имали осећање,да су од исте крви и увек се у важнијим приликама понашалаи као људи,који су од исте крви.Били и осећали се повезани међу собом као племеници.Ако су који пут заборављали на то,бивало је то само у њиховим унутрашњим односима.Према спољном и непријатељу и пријатељу иступали су увек као солидарна целина.Чак и према истокрвним и једноверним суседним племенима.Обично тако и према Ашанима,са којима су много измешани у беранском срезу и доњем делу андријевачког.

  Ашани (Хас-Хашани)или''Србљаци'',како их са нешто омаловажавања хоће Васојевић да назове,досељени су из разних племена,или су старинци,који су Васојевићи при досељавању затекли.Али нису племеници по крви.Живе измешани са Васојевићима,Васовим потомцима-немају неко своје издвојено земљиште.Немају посебних ''планина'' нити посебних сеоских шума и испаша.Нити јасно издвојене своје какве посебне историјске традиције.Али су се и они били помало уобличили готово у једно племе.То због Васојевића-да би се боље бранили од њих.а и по угледу на сва остала племена,јер се у тим приликама и тим временима није могло остати ван оквира:Некоме је племену,коме било,ваљало припадати.Васојевићи и Ашани су се носили међу собом.Васојевићи су били јачи и често према Ашанима насртљиви.Али су сви бољи и увиђавнији људи и међу Васојевићима и међу Ашанима радили да их сложе и да сукобе изгладе,а поводе за њих уклоне.Нарочито када је требало радити на еманциповању од Турака или одбрани.Углавном су успевали,да у свим важнијим приликама и Васојевићи и Ашани иступају солидарно,као једно племе,сви као Васојевићи у ширем смислу.Али све досада,и сада,подела постоји.Зна се ко је Васојевић ко Ашанин.И нема апсолутно никаква начина,да Ашанин постане Васојевић,или да Васојевић престане бити Васојевић.Ни дандањи то није баш сасвим ситница у животу ових људи у њиховим међусобним односима,је ли неко Васојевић или Ашанин.Има људи,који су на тој подели и супротности,направили добре политичке каријере.и има људи,који су,заснивајући свој политички рад на тој разлици рушили туђе политичке каријере и успевали у томе.Та подела све више губи практичан значај,те нешће више никад моћи бити повод каквим великим сукобима.Али ће остати.

  Већи део Васојевића припада пределима зеленог шумског појаса.Мањи,онај у коме је васојевићка старина,већ припада пределима тог крша.И клима је друкча:Селима с једне стране Трешњевика кишу доноси север,а селима с друге стране,југ.Раздвојени су Комовима и огранвцима Комова.Већ више немају ни  заједничких планина,нити заједничког средишног свога града,нити су у славу исте реке,па ни истог мора.Економски и трговински су упућени на три разне стране.Па ипак Васојевићи сви-узето у ширем смислу и Васојевићи и Ашани-желе и сад,као што су увек желели,да су у истој административној јединици,да племе буде основа свим организацијама.Ако већ не могу да буду сви у истом срезу,пошто је тај простор повелики,не желе да буду раскомадани и додељени срезовима невасојевићким.У ратовима су чинили две бригаде-горњовасојевићку и доњовасојевићку,-али увек тежили да те бригаде буду једна уз другу,као што су и биле.Од те племеске припадности не могу да се отргну ни људи образовани и учени.И најбољи међу школованим људима,они који нису насртљиви према вассојевићима,ни неправедни,имају свој племенски понос и чувају традицију.Многи и од школованих људи буду и неправедни и пристрасни,када што имају да суде или да говоре што у односима између Васојевића и невасојевића.Невасојевићи се на то жале и сада.И најученији Васојевићи,који поживе десетинама година у свету,сачувају свој карактеристични васојевићки нагласак.У свету васојевић осети интимно свога племеника,ма он био из Васојевића само по својим прецима.У време црногорског режима чиновници,који нису били Васојевићи,прилично су се тешко сналазили међу њима.За спорове између Васојевића и невасојевића,ако их суди Васојевић,незаинтересовано јавно мњење у осталој Црној Гори није сматрало да ће се пресудити непристрасно.Шта значи то осећање  заједничке племенске припадности У Васојевићима може се потпуно уочити,тек кад се Васојевићи,упореде са неким другим крајем,у коме тога нема.На пример са оближњим Старим Влахом.Старовлашани србијански,босански и санџачки једнаки су у свему међу собом,ништа мање него Васојевићи што су међу собом.Једнаки,али без икаквог осећање неке старовлашке заједнице.Нису никаква целина ни морално ни политички,немају никакве посебне солидарности,немају заједничких првака,заједничких традиција,заједничког моралног средишта.

  Васојевиће држи у заједници племенска традиција и успомена на заједничка трпљења и заједничке борбе за ослобођење.Поход,на пример,триста Васојевића кроз крвави и љути и Пештер до границе србијанске и повратак отуда све бијући се путем и гинући,то је једна у истину славна бравура,чија успомена,поред осталих,везује и данас Васојевиће у моралну целину.Црква-споменик у Андријевици осећају својом сви Васојевићи горњи.Ђурђеви Ступови код Берана су светиња свих Васојевића.И оних који су на другом крају племена скоро дан хода удаљени.Иако су Ђурђеви Ступови на земљишту,које су Васојевићи релативно скорашњим насељавањем заузели,око њих је гинуло цело племе бранећи их,те их је примило и усвојило као једно од својих најважнијих моралних средишта.И Комове некако помало сви Васојевићи осећају својим.Зато,ваљда,што су били сви заједно,кад су се око њих крвили.Сад им већ ни та планина није зајеничка,племенска.Комови су сад планина само Љеворечана,Краљана и Коњушана,али ни њих заједно знају се међе међу њима исто као и међе са иноплеменицима Кучима.У односима између Доњих Васојевића,који су припадали Турској до године 1912. И Васојевића црногорских било је не само солидарности него и неке нежности чак.Кад би се забунила ''нахија'',кад би напрема –се угледали како огњеви и дим обухваају поличка села-што је бивало сасвим често-онда већ више нико и никад никад није могао спречити црногорске Васојевиће,да се и они ухвате у крваво коло заједно са браћом са оне стране границе.Војници и официри народне војске кршили су војну дисциплину и ускакали у турску у организованим војним јединицама да се бију:официри губили чинове и ишли у затвор.Политичке обзире,које је морала имати црногорска влада,Васојевићи нису уважавали:наредбе о мировању нису поштовали.-Ко би и могао бити од Васове крви,а гледати мирно како се овамо Васова крв просипа...Ха,ко је Васојевић!

  Има пуно доброга у томе осећању племеске заједнице.Лакше него у крајевима,у којима тог осећања нема,може се уобличити једна заједничка воља у народским пословима.Може бити народских покрета,а не само галаме и хуке.Има јавно мњење у тој заједници,прилично уједначено и прилично јако.По неки пут и рђаво орјентисано и рђаво обавештено,али је и боље тако,него неред и дезорјентацијау јавном мњењу народском.Боље и так,него да се замрси све и да постане нејасно у народским масама,шта је срамотно а шта похвално.Зна се ко је ко и ко је за шта у Васојевићима.Ако се то не зна сасвим правилно,јер су се племенски и братственички моменти изукрштали са новим политичким и партиско-политичким,зна се бар прилично одређено-одређеније него у срединама аморфним,неорганизованим.За ово двадесет последњих година Васојевићи су држали два племенска збора,који су већалио најважнијим племенским пословима.Већали по народски.Знало се ко треба да позове те зборове,и кога да позове,а кога не.Није то била по рангу који даје службена хијерархија.Племенско јавно мњење примало је и одобрило и организацију зборова и одлуке,иако то ништа није било озваничено.

 

СРЕТЕН В.ВУКОСАВЉЕВИЋ

НОВО ВИДЕЛО,БР.3-ФЕБРУАР 1999.-БЕОГРАД,СТР.30-31


БОЖЈИ ЗАКОНИ-МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

Генерална — Аутор svarog @ 20:40

БОЖЈИ ЗАКОНИ

 

Постоје у васиони закони,које људи називају природним законима.То су закони по којима се одигравају појаве у којима људска воља нема никакво учешће.Вода ври на температури од 100 Целзијевих степени под условима нормалног притиска,то је природни закон у физичким појавама.Збир квадрата над катетама сваког правоуглог троугла једна је квадрату над његовом хипотенузом,то је закон у математици.Ови закони делују аутоматски у природи.Код ових закона човек нити је учествовао у њиховоме стварању нити контролише њихово поштовање.Ту се све пдиграва ван домашаја наше људске воље.

  Постоје пак и појаве где човек много што шта може да регулише својом вољом.Да ли ће се улицом возити десно или лево,одређују људи својимљудским законима.Али,пошто ове законе стварају људи сами,то је остављено људима да брину и за поштовање ових закона.Дејство ових закона није ни опште ни аутоматско,оно се простире само донде докле су људи ово дејство осигурали.Огрешење о природне законе кажњава сама природа,односно Господ Бог,док у области људских закона огрешење о њих прогоне сами људи.

  Али,поред ове две врсте закона,којима се људи врло много баве,постоји трећа врста закона у природи,којима су регулисане појаве у којима људска воља може да има свој утицај али чије су последице не у људској већ у Божјој руци.То су закони које нису прописали људи,али којима су регулисане појаве из људског живота,појаве из области у којима наша воља има свој утицај.Ове законе људи називају божјим законима.А то су уједно и закони на које људи најчешће у своме животу заборављају.Заборављају јер мисле да оно што је остављено људима на вољу једино је људским законима и регулисано.А то није тачно.

  Демократија учи људе да се рађају слободни и једнаки.У истини дете је по рођењу толико неслободно,да ни готову храну није у стању својим устима да принесе,а неједнакост између детета и његове родитељске околине толика је да се родитељи о детету старају у свему а дете ни у чему,што се продужује све до доба човечије зрелости.Човек се у неку руку изједначује по својим способностима да сам себи осигура живот тек пошто су и његови родитељи и околина у њега уложили много труда и напора да га подигну и за живот оспособе.И уместо да се људи уче схватању да су,пошто је сваки од нас туђим трудом за живот оспособљен,да и ми морамо друге исто тако за живот оспособљавати,то јест да смо дужни да и ми подижемо породицу и подмладак,долази доктрина која нас учи да смо ми сви потпуно слободни,а то значи без икаквих обавеза према друштву и врсти којој припадамо.

  Учење да смо рођени слободни води нас закључку да смо се родили без обавеза,а то није тачно.Ако ја не бих имао никаквих обавеза према народу из кога сам потекао,према врсти из које сам произишао,онда значи да је на мени остало право да своју врсту угасим по својој вољи.Чим је моје схватање такво,да је моја лична ствар да ли ћу засновати породицу или не,то значи да нема огрешења ни о кога ако ја породицу не заснујем.Народи у којима се овакво гледање на свет уврежило,а то је на пример случај са француским народом,имају много нежења а мало деце,и ти народи не напредују већ биолошки стоје или назадују.Напротив,код народа где се заснивање породице сматра обавезом,то јест где човек није рођен слободан и без икаквих обавеза,-а заснвање породица је такође обавеза која ограничава нашу слободу,-ти народи напредују.Упоређени међу собом,Француска и Јапан дају овакву слику:број нежења и стараца у Француској је процентуално два пута већи него у Јапану(на 100 људи зрелога доба у Француској долази 25 стараца док је у Јапану свега 15)али је зато број деце два пута мањи у Француској на 100 лица зрелог доба долази 55 деце и младежи док је у Јапану на 100 лица зрелога доба 101 лице деце и младежи).Али Француска је земља чији су људи прожети схватањем да су дошли на овај свет без обавеза,па и без обавезе да заснивају породицу;док је у Јапану супротно.Зато јапански народ напредују и скочио је од 20 милиона у 1880.години на преко 80 милиона данас,док је француски народ у истом раздобљу порастао од 19,6 милиона на свега нешто преко 39 милиона,а у последње време назадује.

  Заснивање породице и продужење врсте јесте Божји закон о који се француски народ огрешио претераним проповедањњем слободе и живота без обавеза.Огрешење о овај закон плаћа француски народ својим животима.

  Постоји још један Божји закон а то је,да организам само онда може потпуно да напредује кад је потпун и кад су му сви делови здрави.Локомотива је организам мртвих делова који се зауставља кад му се само један део извади,или ако се не заустави онда ради али не тако добро као кад су му сви делови на месту.Људско тело је такође организам који може да живи и без руке,али не онако добро као са руком,и без прста али не овако добро као са прстом.И народи су организми чију су органи:сељаци,радници,трговци,занатлије,индустријалци,интелектуалци.Само онај ће народ најбоље напредовати,коме су сви делови присутни и здрави.Чим само један део не достаје,народ ће да рамље.

  Комунисти су покушали да у Совјетскоме Савезу остваре жив народ без извесних његових органа,који су они називали буржоазијом,а то су звања скопчана са приватном иницијативом.Народ може да живи и без ових органа али не тако добро као народ који има све органе.Због тога је и производња руског радника према статистикама самих совјета мања него производност на пример,немачког радника.У СССР један радник упослен у идустрији гвожђа ,произведе око 520 тона годишње сировог гвожђа,у Немачкој је ова цифра три и четири пута већа-Зашто?Зато што у немачкоме народу радник дела у потпуноме организму,јер немачки народ има своје органе,док у СССР радник дела организму који живи без извесних делова.А то је огрешење о Божји закон у васиони.

 Постоји још један Божји закон-закон једновлашћа.Само једна власт у друштву значи ред и мир.Чим су две власти одмах је анархија.

  Власт може да слуша само ако је једна,па ма како строга била.Чим на истоме терену има две власти,онда тешко грађанима.Ту гину опредељени зашто су се за другога определили,гину неопредељени зато јер се нису определили.Двовлашће,то је већ анархија.Тровлашће или вишевлашће,то је само још већа анархија.Једновлашће то је ред и мир међу људима.

  Код нас комунисти праве свесно анархију заводећи вишевлашће.То је за њих и разумљиво јер они свесно хоће неред и безвлашће.Али,ако комунисти то раде свесно,многи наши људи то раде несвесно.Наши шумски националисти,упадну у једно село,заведу свој власт преко ноћи или преко једнога дана натерају људе да им учине разне услуге,па под страхом од друге власти побегну из села поново у шуму а своје пријатеље и исте те сељаке оставе на милост и немилост другој власти,која долази кажњава све оне који су шумску власт помогли.И тако смењивањем две власти падају немоћни појединци од једне било од друге руке.Падају као последице безвлашћа,јер безвлашће не значи друштво,без власти,такво друштво никад није постојало,већ друштво са више од једне власти.

  Народ,који овај Божји закон не поштује,а то је закон једновлашћа,плаћа ово животима,јер је више влашће стање противно Божјем закону и природи.А дејство Божјих закона је такво:људи могу да их не поштују али онда последице не могу избећи,јер код божјих закона последице су  у Божјој а не у људској руци.

 Последице у у људској руци само код чисто људских закона,код Божјих закона оне нису,а то људи заборављају.

МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

,,Обнова'',бр.767,5,6, 7.јануар 1944.


ИЗВЕШТАЈИ СРБСКИХ КОНЗУЛА СА КОСМЕТА

Генерална — Аутор svarog @ 10:32

 Лука Маринковић: БЕЖАТИ У СРБИЈУ

 

 

 

За првог српског конзула у Приштини постављен је Лука Маринковић..Турци и Арбанаси дочекали су на нож ову српску установу.Покушали су да запале конзулат,а конзул Лука Маринковић,већ 1890.године убијен је на улици испред самог конзулата..(почетком двадесетог века исто тако непријатељски дочекан је у Митровици руски конзул Г.С. Шћербин.Убили су га Арбанаси 1903.године.)

Конзул Лука Маринковић већ у првим извјештајима (наведеним у књизи Бранка Перуничића, Писма српских конзула из Приштине 1890-1900) уочио је недоследну ,примитивну тактику турских власти: кад жандарми ухапсе насилнике,виши чиновници их пуштају на слободу.

У извештају ђенералу Сави Грујићу,министру председнику и министру  иностраних дела, 2. маја 1890.године,конзул Маринковић је забележио један карактеристичан случај прогона:

''Јосиф Ђурђевић, старац, сељак из Пиране, села два часа од Призрена, представи се са четрнаестогодишњом девојчицом Ленком конзулату и изјави да бега у Србију да спаси девојче од арбанаске обести јер је оће да потурче.

Пре три године, рече, отели су ми Арнаути старију кћер Цвету, која је од муке и пресвисла, па ми сада ишту Ленку.

Не могући одолети превеликим патњама и тузи коју претрпих од Арнаута бегам у Србију са овим девојчетом а жену Агнију остави(х) у Призрену, јер је стара па не може да бега.Истина и девојче је мало па не може да иде, па не знам шта да радим и молим Консулат за помоћ новчану, јер леба нисмо јели, а у путу ноћили смо на пољани.Идем, рече Јосиф у Србију и то у Прокупље, гди су ми два сина Цветко и Коста прошле године од арнаутског насиља избегли...''

 

 

 

..............................................................................................

 

 

ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА

 

 

 

Поводом обележавања петостогодишњице косовске битке, 1889. године, влада Краљевине Србије одлучила је да у европском делу Турске установи неколико својих конзулата.Захваљујући конзулату у Приштини, Србија и шира јавност по први пут су систематски обавештавани о насиљу Арбанаса над хришћанима, српским живљем на Косову.До ослобођења Косова 1912.године српски посланици у Приштини су били : Лука Маринковић, Бранислав Нушић, Тодор Станковић, Светислав Симић, Мирослав Спалајковић,Милан Пећанац и Милан Ракић.Њихова писма, извештаји, белешке и путописи , послужили су као драгоцена документација Влади Србије за ширење истине о тешком положају Срба у Турској.

Извештаји изузетно активног и систематичног конзула Светислава Симића, кориштени су као основна документација Министарства иностраних дела за књигу Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899)

 

 

 

 

.........................................................................................

 

 

 

 

Тодор Станковић : НЕМА ЦРКВЕ САМОДРЕЖЕ

 

 

 

Вице Конзул Тодор Станковић,упутио 8.септембра 1891.године , министру иностраних дела М. Кр.Ђорђевићу извештај са путовања по Косову.Наводећи како је посетио Самодрежу, село око пет километара удаљено од  главног пута Приштина – Вучитрн, Станковић је забележио.

''...Кад смо тамо стигли, нађосмо тамо све саме Арнауте, а ниге ни једног Србина.На питање,има ли у овом селу која српска кућа, одговорише Арнаути да има само четири српске куће.

Наредих једном заптији-жандарму , да позове једног домаћина из оне четири српске куће да ми покаже место Цркве Самодреже.Оде жандарм и дође након неколико минута са Живом Лазаревићем, Србином из истог села, коме беше кућа на крају села.

Жива, човек око 50-60 година старости, у оделу подераном и састављеном све од самих крпа , које се држе на по једном кончићу, приђе к мени и пошто се поздрависмо, питах га овим речима : ''Је ли брате,где је Црква Самодрежа?''-''Е мој господине,нема цркве Самодреже,она је неге постојала, а сада је од ње начињена воденица, но 'ајде да ти је покажем', одговори Жива.Идући тако путем на цркви Самодрежи, полагано питах Живу овим речима ''Како живите овде међу овим Арнаутима'''?

''Само што смо живи, али оваквог живота боље да га није'', одговори Жива.Тако у разговору са Живом дођосмо  до чувене цркве Самодреже, од које се сада држи само један зид у дебљини један и по а у висини само један метар, преко кога тече вода у воденици, која је направљена од камена исте цркве а испод саме цркве.

Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није подизана каменом скинутог са цркве Самодреже.Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у дужини  35 а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метра у земљи, на десној обали исте јаруге  види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечије.Кости ове показују да није сваки гроб засебан, јер се костију од више људи налази на једном месту.А преко тих гробова поређано је тесано камење и по свој прилици , гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве.Ја као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у косовској борби изгинули...''

 

 

 

.................................................................................

 

 

 

 

Бранислав Нушић: СВАКОДНЕВНИ ЗУЛУМИ

 

 

 

Књижевник Бранислав Нушић,као српски конзул у Приштини, написао је о злоделима арнаута доста извештаја влади у Београду.Издвајамо део Нушићевог извештаја упућеног Сими Лозанићу, министру иностраних дела , 25.јула ,1895.године:

''У многим својим ранијим извештајима , имао сам прилике, господине министре, да вам изнесем све потанкости и саме догађаје из оног великог низа зулума, које наоружани Арнаути чине над ненаоружаним српским живљем.Сада могу само поновити своје раније тврђење да су ти зулуми ове године јачи но што су , ваљда икада били пошто показује и необично нагла емиграција становништва, коју никаква средства нису кадра да спрече.Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва,кога убијају, глобе,турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све.Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећке нахије који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше , услед чега су већ три парохије у пећкој нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити.Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку...''

Нушић затим упозорава мини-старство  да је време да се размисли о томе како да се ''ангажује штампа европскога гласа'', што би ''у Цариграду учинило нарочити утисак  и изазвало Порту из равнодушности''.

 

 

................................................................................

 

 

 

 

Светислав Симић : НИСУ ОНИ ЈУНАЦИ

 

 

 

 

Конзул Светислав Симић у писму Владану Ђорђевићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела, упућеном из Приштине 3.фебруара 1899.године, истиче:

''...Остављени без заштите власти наши су људи упућени да се бране сами од Арбанаса.Али док су сви Арбанаси наоружани, Срби су остављени голих шака, приморани да погну главу и примају ударце без отпора, а кињења без ропота.Ја сам имао бар стотину случајева, да су ми се људи, кад сам их корео што се не бране, правдали речима: ''Како ћемо господине, кад немамо чиме. Набавите нам пушке па ћете видети хоће ли нам главе скидати без замене'. Нарочито се Пећанци и Призренци жале што немају оружја. ''Не тражимо Вам, господине паре, него оружје.Дајте нам га да се бранимо, да не гинемо овако улудо.'Ово Срба што је остало у та два санџака у очајању је , а све су то кршни људи и јунаци.

Срби у Ораховцу живе затворени има већ два-три месеца.Тамо Арбанаси не трпе ни власти.Јуче су ми долазила двојица из тог села ,који су сиромашни, путовали све странпутицама, кроз шуме и палнине, да дођу овде, да ме поздраве и моле за оружје.Пре десет дана испратио сам једнога из Ђураковца (пећке нахије) , с надом да ћу глаедати да их пушкама снабдем.Чувен поп Вукајло из (ибарског) Колашина већ је два пута долазио мени ради тога.Ми у Колашину имамо у компактној маси око 500 српских домова и до 1000 за пушку дораслих глава.

Арбанаси по себи нису никакви јунаци, а дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор.То у њих развија рђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности, која је природна последица стања у којем су.

Ја држим, господине министре председниче, да бисмо се ми могли постарати да овоме народу дотуримо мартинке (пушке) , које су нам још преостале и леже по магацинима...''

 

 

 


ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Генерална — Аутор svarog @ 11:34

Рене Генон

 

 

ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ




            Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина интелектуално способна и са довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења службене одлуке.

           

            Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

 

            Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност која је потпуно несхватљива.

 

            Имамо различите примере бесмислености "демократског" темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца супериорно у односу на друго које брани, на пример, квалификована мањина.

 

            Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике?

 

            У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима – материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу.

 

            Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње крајем Средњег века, прецизније 1313. године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе.

 

            Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање? 


ПОУКЕ ИЗ ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

Генерална — Аутор svarog @ 11:02

Поуке из посланица св. Петра

Брђанима

Петар, Божијеју милостију, православни митрополит и кавалер росијски

Знате како сам вама и свијема Црногорцима вазда и на свако мјесто говорио, молећи свакога и заклињајући да у мир и слогу међусобом живите. И колико сам труда и муке од почетка до сада претрпио, то само једини Бог знаде; и све радећи за обште добро и слободу без никакве хиле и лукавства, нако с правијем и чистијем срцем, желећи виђети вас и осталу моју браћу от непријатељског јарма и зулума ослобођене. Нијесам искао моје собствене користи и течења ( = стицања), него сам оставио цркве и манастире и све црковне и манастирске и домаће послове. Заборавио сам и моју душу и моје здравље, а пријенуо за вас и за другу браћу Црногорце, да не изгубите, него да уздржите своје поштење и славу и да утврдите вашу предрагу вољност и слободу, који ви је Бог даровао мимо свакога народа у свијету, да ви туђин не господари и не заповиједа и да није господар од вашијех живота и ђеце и от вашега имућа и домовах, но ви сами да поставите себе из договора уредбе и законе от вашега владања и суда, по којему можете злога чојка и непослушнога кастигати, пак се у слободи дичити и живјети међу собом како браћа мирно, поштено, без ината и сваке мрзости. Али ево жалости и несреће велике, што ја не видим да ви ово своје добро љубите, нити вашу вољност и слободу познати хоћете, коју ако једанпут изгубите от својега непослуха и злочинства, онда ћете спомињати моје ријечи и виђети јесам ли право говорио и јесам ли за опште народно добро ваше и свега народа нашега радо; али ће то бити у невријеме, ка(д) ви нећете памет ништа ваљати. Ово ја не говорим само вама Брђанима, него и свима Црногорцима једнако, јер знам шта је слобода и што је темељ от свакога добра на овоме свијету, а знадем и што је робство и невоља или сужанство и јарам туђи оному који га носи... Друге ви не остаје, него да од зла престанете и да се помирите, како најскорије и најбоље знате, пак да не терате своју браћу Христијане који су под турско копито, и да им повратите њиове пљенове, које сте им неправедно уграбили, да ве сиротиња не куне и да зло од Бога на себе не дочекате. А ето шиљем тамо господу главаре и судце да се с вама виде и разговоре и да очисте смутњу и зађевице, које нађу у ваша мјеста, и да потврде стегу и јединство међу свијем народом. Тога ради свакога молим и страшнијем именом Божијим заклињем, промислите за своје добро и послушајте што ви суд и ваши главари реку и осуде, како из своје душе познаду. Најпослије правично, не носите злому и пакосному чојку хајтер и не чините како је мило, но такве глобите и кастигајте, да се зло не чини. А што је до сад било, то радите смирит, и кога видите да је зло без невоље учинио от силе и от своје опачине, тога и кастигом покарајте и будите сви супротиву онога који послух и слогу размеће. Ја желим да вазда наша браћа из нашега народа буду у нашу земљу судци и да они, који буду на то мјесто из договора обштега постављени, владају народом и управљају по начину разумно и да свеђер више слава, чест и слобода и благополучје ваше обће у мир и слогу вашу срећно и честито расте и да ово ђеци вашој након себе оставите, нака она имена ваша у вијеки хвале и превозносе и нека могу радостним гласом говорити: "О блажени отци! О славни родитељи наши, велики витези и честити јунаци! Блажна и преблажена витешка дјела ваша, блажене утробе које су вас родиле и дојке које су вас дојиле! Ви сте угасили међусобни рат и крвопролиће, ви сте поставили мир и тишину у своја мјеста, ви сте укријепили слогу и јединство међу народом и ви сте нам дохранили и оставили дражајшу вољност и слободу, а ми ћемо предраго име ваше у памети у срцима нашим с највећим благодаренијем до гроба носити и синовима нашим од рода у род остављати, нека име и слава ваша буде безсмртна!"

Ево, моји драги јунаци, што ја желим! Ево зашто се трудим непрестано и зашто моју душу и здравље полажем! Ево зашто сам добио неизбројене непријатеље и ево, познајете у чему ваша срећа и вјечно добро и благополучије стоји! Сад, ако нећете ово љубити, миловати и држати и за ово свијем срдцем и вољом и са свом јакости пријенути, ви ћете бити сами себи и својој ђеци самовољни крнвници и вјечни злотвори и мучитељи; а ја у то, како пред Богом тако и пред цијелим свијетом, не хоћу имати дијела, који остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар.

Фебруара 23. год. 1800, на Стањевиће.

Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи... пакленим и отровним духом из његове утробе дише.

(Из посланице Бокељима, 1804. г.)

Народ ми не даје ништа и не иштем да ми даде икакве ствари, нако само да прекрати междусобно крвопролиће и остала безакона дјела и да у миру и у љубави христијански живе...

И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која ( = јер) у српском народу, како и у греческом, гордост царује.

(Из посланице архим. Арсенију Гаговићу, 1804. г.)

Свакога Црногорца... молим и заклињам нека сваки стоји с миром и нека трпи како и ја трпим, зашто знам да ће наше трпјеније боље за нас бити, него ли икаква наша освета.(Из посланице Катуњанима, 1805. г.)

Ми ћемо сви, љубезна браћо моја, умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо, нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни наша сагрешенија простити.

Дакле, ради Бога, који је једино и вјечно наше добро и ради вјечнога веселија и радости, којега је Бог уготвио свијем послушним у рајске сладости вјековјечно уживати и наслаждати се Његова божественога лицезренија, и опет вас молим да послушате како ( = оно што) ви пишем, тако били од Бога благословени и тако ви Бог даровао на овому свијету сваку добру срећу и добри напредак у свему, а на оном вјечну радост, коју вам и свим христијаном од свега срдца желим и остајем, уздајући се да ће те моје молбе послушати, ваш доброжелатељ.

( Из посланице Радуловићима, 1805. г.)

А ја не бих рад ни Турчину, који је добар и поштен чојек, никаква зла колико ни доброме ни поштеноме Хришћанину, зашто знам што ми Бог заповиједа...

( Из посланице Дробњацима, 1809. г.)

... Видим да ви сваки дан више у своје самовољство и безаконије напредујете, и да ви је милије зло и срамота, него ли добро и поштење, и нека ви буде по желанију вашему. Ја се од свега зла и добра личим и по данас нити ме у ваше после призивајте, нити ћу се у њих мијешати, него остајем јошт залуду ваш доброжелатељ, несрећни... Владика Петар.

( Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1812. г.)

Људи ваља да зло дочекају овога и онога свијета, који свако зло самовољно чини и никога не слушају, ако им за добро говори.

( Из посланице Дробњацима и Жупљанима, 1817. г.)

Извјесно је вам и свему црногорскому и брдскому народу да у све вријеме мојега владичествовања нијесам ја преставао радећи за обшто народно добро и поштење, за које нити сам штедио мојега труда и мојега именија, него и живот мој и душу постављао на ползу и слободу мојега отечества. Ово знаду и остали, најпаче нам сусједствени народи; и ако би сте ви ово заборавили остају они, који ће ову истину пред цијелијем свијетом свједочити;

остаје мене за утјешеније моја чиста совјест, која ће ме свагда веселити, што сам ја непрестано испуњао моје дужности, како истинити и прави син и слуга отечества; остајете и ви по непослушанију и самовољству сами себе пред Богом и пред свијетом кривци за све несреће, које су се међу вама догодиле и које ће се унапријед догодити.

( Из посланице Катуњанима, 1818. г.)

Нијесу закони за добре, него за зле људе постављени; будући они не познају од Бога уливени у срдца њихова наравски закон, зато је потребно било законе поставит да свакога реда злођеји буду кастигани, јер инако ( = иначе) ваљало би да сви народи у свијету буду несрећни, како и јесу они где таквијех законах нема и гђе се добри људи не почитују, а зли не кастигају (= кажњавају).

( Из посланице Катуњанима, 1818. г.)

Него добро разсудите и спомените се, љубезна браћо, да сада стоји срећа или несрећа у ваше руке. Ако ви будете међу сложни и послушни, све ће добро и лијепо бит и то ће вам похвалу и поштење донијети; ако ли онако (не) учините, сва ће кривица на вас остати и ви ћете сами себе постиђети и своје поштење увриједити. Тога ради вас молим и страшнијем Богом Вседржитељем заклињем да сви у слогу и у согласије радите за обште народње добро. Ако ли се нађе који међу вама да започне чинити што поради мита и хајтера, таквога имате свиколици исћерат између себе, јер није мјесто међу вама и да вашу слогу не размеће.

( Из посланице Кметовима, 1818. г.) Људи, који путом Божијем иду да Бога служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако вазда за добро и не говоре сами себе да су свети, него да су грешни и окајани. А та(ј) је калаш ( = калуђер) до скора био у Шумадију ( ради се о калуђеру скитници Авакуму) хајдук и разбојник; пак и сада чини хајдучка и разбојничка дјела, наговарајући будале на зло, да се љуцка крв пролијева; и јошт има дрзновеније говорити да је светињак и Божји посланик! Није, дакле, доста што је он крвомутник, него и сувише хулитељ преблагога Бога и поругатељ чина калуђерскога. Зашто ( = јер) Бог у своје заповиједи забрањује најжесточајшим начином свако злочинство и безаконије, а прави калуђер ваља да буде добри и смирени чојек и да заповиједи Божје слуша и не учини дјелом ни помишљенијем ништа, што би вољи Божијој противно било.

Чојек, који Бога служи и хоће да буде спасен, неће ни звјера убити, ни рећи да га убију, а камоли человјека подобнога себе; јер он не жели никому зла, нако свакому добра, помишљајући да (су) сви људи од једнога оца Адама и од једне матере Еве произишли и да је Бог свакога сотворио и заповједио да једни другим добро чинимо и добра а не зла радимо.

Сад разсудите, може ли крвомутник бити светињак у исто доба кад чини да људи гину и једни друге кољу. Не стоји светиња у то што он иде, да боље народ вара, гологлав, бос и одрпан, него светиња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како Бог заповиједа.

Не будите, дакле, безумни и не дајте да вас речени калаш превари и да његовим лажем вјерујете, пак да се послијед кајете, него га ишћерајте да га међу вама није...

( Из посланице Кучима и др. 1819. г.)

Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдити.

( Из посланице Његушима, 1822. г.)

Међу многе духовне неуредности находи се веома худи и неприлични обичај од давних времена укоријењен, да попови од ове епархије иду оружни једнако ка и мирски људи и да не имаду на себе ни једнога свештеническога знака, по којему би се могли познавати у свештенически чин. Ја сам вазда желио и настојао, што би ово неприлично и поругатељно дјело било изтребљено, и што би духовни људи у благопристојнији начин били приведени. Но будући приморски народ при владању бивше републике Млетачке на злођејаније распуштен, не мање него ли црногорски, који је у вољности и у самовољству свеђер живио, нијесам имао јакости за испунит моје желаније за прекратит такво злоупотрбљеније... Тога ради вам архипастирски подвељевам: да (по) полученији овога мојега објављенија не имаде ни један свештеник оружије и црвене капе носити, или браду бривати, него у благопристојни чин пастирскога смиренија, кротости и богољубија ходити и словесноје стадо Христових овец на пут спасенија настављати и учити... Ако ли се који свештеник међу вама нађе овому мојему објављенију непослушан, да не хоће оружије оставит и капицу од свите љубичастога цвијета носити, такођер и браду пустити, такви нека остави епитрахиљ и свештенство...

( Из посланице Бококоторском свештенству, 1808. г.)

Дајем ви на знање како дође ка мени показатељ овога писма честни јеромонах Софрониј, пострижник Пецкога патријаршескога манастира, будући соборно од игумена и братије послат искати од благочестивих Христјан милостињу на воспомошчествованије оне свете цркве, на коју су Турци велики данак и глобу поставили, пријетећи, ако не би оно благо дали, да ће и цркву и манастир разурити и свештенике посјећи и повјешати, како што су многе мнастире разурили и свештенике побили.

Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.

( Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. г.)

Да је проклет сваки они, који неправедно на сиромахе и на сиротињу намеће кривицу.

( Из посланице Бјелопавлићима, 1823. г.)

Питали су једнога мудрога и просвијећенога человјека: који је пријатељ најбољи и која земља јест најбоља? Ови је одговорио да је добар сусјед најбољи пријатељ и земља да јест најбоља, која се најближе кући находи. Ја мислим да је погодио... Ваши сусједи биће вам добри и најбољи пријатељи и ви ћете уживати њихову љубав и пријатељство, ако од своје стране будете равним начином соотвјествовали и учинили се достојни сусједске љубави и пријатељства.

( Из посланице Његушима, 1823. г.)

Благородна господо главари и народе црногорски и брдски,

Ево су већ прошлога прољећа, априла мјесеца, пасале тридесет и осам годиштах, откада сам ја постао међу вама Владиком. Труди моји јесу били најпрво и желаније моје, од свакога желанија највише, за покраћење ваше домаће рати и крвопролића, радећи вас саставити у слогу и јединство, док се избавите од љутога јарма паше скадарскога, под којим бјесте у вријеме мојега у туђе земље путовања по несогласију вашему себе подложили.

Ви моје науке примисте, послушасте, и своје оружје витешки у рукама прифатисте и Бог даде вама срећу не само да своју слободу опет к себи повратите, него и сувише да својега непријатеља у два жестока боја побиједите и да његову главу одсијечете и државу скадарску уплашите, од које мира и почивала не имасте.

Ова је побједа име ваше у свијет прославила и учинила да сви европејски народи за вас знаду и да ве почитују за народ славни, народ поштени, храбри и уздани, који своју слободу познаје и својијем оружјем брани.

Ја срдцем и душом жељах да се и више пред свијетом прославите и да вашу слободу јаче и боље утврдите. Молих вас да суд и правитељство поставите, на законах обштим согласијем сочињених, да правитељство народом влада и да народна дјела управља, а кулук да зле људе фата и на суд доводи, како што се у цијели свијет чини, јер без тога не могаше бит ни слава ни слобода ваша утврђена, ни дуговјека. И ви тако учинисте; кулук и правитељство постависте, да законик царствује и да је свакоји законик подложен. Настаде, дакле, законик међу вама, настаде суд и правда, мир и тишина, вријеме срећње и блажено, радост и весеље за добре и богобојазне људе и за нејаку сиромаш и сиротињу, престаде самовољство, престаде домаћа рат и крвопролиће.

Законик, царствујући кастигом, страшно пријећаше, правитељство суд и правду чињаше, кулук с мјеста на мјесто иђаше и сваки злођеј од страха трепеташе. Не бјеше већ домаће рати ни боја, не бјеше покличи; ни витеза на домаћи бој, не чујаше се колежа ни тужбање, не виђаше се лица мушкога ни женскога огреботинах крвава и нагрђена, ни главе црном капом, ни црном махрамом покривене, ни перчина мушкога ни женске косе острижене, не обливаше се земља, дрво и камен крвљу ваше браће и не кипјаше братска крв из устах вашијех, не кукаху мајке за својијем синовима, ни сестре за својом браћом ошишане, ни сироте удовице за својијем мужевима огребене, ни жалостна ђечица за својијем родитељима сузам обливена.

Путник мирно путоваше, трговац слободно трговаше, работник своју работу весело работаше и чобан своју стоку без страха пасијаше и Богом благословена тишина на све стране пребиваше.

Но будући вам милије зло него добро, не могасте правитељство међу собом трпјети, желећи да се опет на обична ваша зла и самовољна ђела повратите и да један другом крв пијете. Не би вам угодно да ве људи од свијета почитују добрим и поштеним народом, како сам пређе река, да ви буду туђи градови и пазари отворени и да имате стим у ( = уважење) како и остали народ европејски, него је вам драже и милије да ве називају злим, безаконим и самовољним народом, да стиме и приступишта нигђе немате и да ве ћерају како хајдуке и разбојнике.

Ви сте од свакога цара и краља вољни и слободни, да ви нитко не заповиједа, но нијесте један од другога; ви слободу своју не познајете и познати је не хоћете; вама је противно све Што је Богу и поштенима људима угодно; ви сте од Бога одступили и сасвијем страх Божји изгубили; ви не находите добра и поштења ни у чем, нако у своје зло и безаконо самовољство; ви не имате вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице.

Ја вас залуду у све вријеме мојега међу вама владичествовања учих и настављах на све оно, што могаше служит за вашу корист и поштење и залуду се у толико силе времена трудих, не штедећи ни живота ни имјенија мојега за ваше обште народно добро. Да сам то чинио за који драго остали народ од свијета, он би благодарио и ја бих међу њим срећно и весело живио и моје би име у љубави онога народа вјечно остануло, а међу вама је моје срдце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да почивала и радости нигда немам. Не могу већ ни о себе радити, а камо ли ваше после оправљати и за ваша дјела ћесаро-краљевскому гуверену одговарати, него ето ви, Господо Главари, владајте се како знате и договарајте се како ћете с народом управљат и за народ ђе потреба буде одговарат, да се црне капе у то не мијешају. Само вас молим да ми на писмо ваше мисли дате, како ћу реченому гуверну ову књигу одговорит, која ће ви бит с овијем листом данас приказана, да је добро чујете и разумијете. Међутијем остајем ваш доброжелатељ и слуга, Владика Петар.

( Посланица Црногорцима и Брђанима, 1826. г.)

...Зато ја најпре оне, којијема је највише зло и највиша штета учињена, пак и свакога великога и малога у све три племена молим и свијех Богом Вседржитељем, Творцем неба и земље и честним Крстом и пресветом Богородицом и свом силом архангелском и ангелском и светијем Евангелијем и свијем светијема, и вашим напретком, у три пута и у три хиљадех путах заклињем да помислите на своје и осталога народа жалосно живљење и да послушате речену господу главаре, да зло и крвопролиће прекратите и да се за све и посве умирите и подмирите. Такође молим и заклињем истијем начином свакога главара да сви јединодушно раде, како ће вас умирити, да не би који по хајтеру или по миту или по другому икаквому неправедному начину потезао кривицу на коју страну и чинио међу дружином смутњу. Који ли се нађе од стране главарске, оли од којега племена и братства толико злога и окамењенога срдца да се од Бога не убоји и да смутњу учини и на мир не пристане, такови од Господа Бога Вседржутеља да будет проклет и да му Бог смути срдце и мозак, да погине од праведнога суда Божија како зли и безакони крвомутник, и дом његов да остане пуст, а правим и богобојазним да будет Бог у помоћ, којему свакога доброга и послушнога препоручавам и остајем ваш доброжелатељ.

( Из посланице Чевљанима, Цуцима и Бјелицама, 1826. г.)

Не могу ја пером описат и језиком изговорит, колико ми је мило и радостно чути од главарах, који су међу вама шест неђељах данас стојали, како сте их лијепо држали и њихове молбе и мене послушали и умирили се за сва зла, која се бјеху у ваше племе догодила. Ово ће и свакога поштена чојка у сву Црну Гору и у сва Брда овеселити и сваки ће вам се такова богоугодна и поштена дјела христијанска благодарити, како што ви и ја из свега срдца благодарим и преблагога Господа Бога Вседржитеља теплејше молим да он благослови оне, који су се за своје синове и за своју браћу умирили и свакога ко је о миру вашега племена радио, и да им Бог дарује мир и здравље и свако добро овога свијета, а онога, душевно спасеније и вјечиту радост у царство небесно...

Домаћа рат и велика царства разура и у несрећу обраћа, камо ли неће једно племе, оли једну нахију у наша убога и сиромашна мјеста разурити; такођер слога и послушаније чине да један мали народ постане великим и силним народом. Спомените се, дакле, својега добра и своје славе и поштења, да се ваши злотвори не веселе.

Ја вас свијех молим и силнијем Богом Вседржитељем у три пута и у триста путах заклињам да учините сами себе начин како ће те живјети, то јест да збор и договор на једно саставите, да слогу и јединство међу собом непоколебљиво утврдите, да злому чојку руку не држите, него да глобите и покорите како буде заслужио и да своје старешине и главаре љубите, почитујете и слушате. Такођер и главаре на исти начин молим и свом силом небесном заклињам да оставе инад и ненавист, са чистисрдачно у љубави живе и да се мирно и лијепо договарају, како ће племе у мир и у слогу држати у једнако без хајтера и без мита суд и правду чинити, како што су и ваши родитељи и прародитељи чинили...

( Из посланице Његушима, 1827. г.)

Ја сам мнозини омрзнуо, зашто жалим нејаку сиротињу од напасти и самовољства и зашто говорим право, али Бог правду љуби, пред којим сва сила человјеческа свега свијета била би ништа, кад би она противу воље Божје ишла. И тешко ономе человјеку, који говори да је свјетлост тмина, а тмина да је свјетлост. То хоће рећи: ко не хоће говорит оно што је право, него по миту, али по хајтеру, оли по којему другому лукавому начину, говори и чини оно што је безаконо, и неправедно... нити се бојим урока, говорит ћу право, док год срце у мене куца.

( Из посланице Његушима, 1827. г.)

Данас с великим мојим оскорбљенијем разумјех зла и проклета дјела, која излазе од некаква проклетога ђетића, сина некојега попа из Врања, из Зете, и од његове дружине... који за... (про)клету корист да паре узимају варају безазлени народ и кажују некакве вјештице, ... и остале лажи свакојаке просипају међу народом, који без свакога размишљања њихове лажи вјерује и топи у воду, ... сиромашице жене мучи и трза, говорећи да су вјештице изјеле тога и тога младића, а тога и тога, који је у бој погинуо, с лијеве стране запахнуле и за то да је погинуо. О Боже мој, чудне сљепоте, чудна безумија и чудна сујеверија и злога помишљенија! Како могу људи такве проклете бајалице вјеровати, те ли не виде да их они за измамити коју пару варају и да им лажи за готове паре продају. Како ли може која жена кога заклати, кад га ни су чим не такне и кад му ништа отровно не даде јести или попити?! Како ли га изјести може, кад му тијело Јавно у гроб полаже цијело! Ви говорите да вјештице по ноћи лете, а како могу лећети, кад њихово тијело у одар лежи? Ви одговарате да њихов дух лети, но ја вам говорим и Богом се заклињам да то бити не може да дух из чељадета по ноћи или по дневи из тијела изиде, нити да се опет у тијело поврати, јер тијело без духа остаје мртво, а мртве нико воскресити не може, нако сам Творац неба и земље, Бог, Његовом силом и благовољењем.

Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза, да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним Српским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, него ли Јевангелије Христово и Христове науке и заповједи.

Тога ради свијех вас, о Црмничани, великога и малога, мужевскога и женскога пола и возраста, силнијем и страшнијем Богом Вседржитељем и честнијем Крстом и пресветом Богородицом и свом силом небесном у три пута и у триста путах заклињам да се од тога злога и пребезаконога дјела прођете, да те проклете бајалице не слушате, да к њима не идете, да их међу вама не пуштајете, да им ништа не вјерујете и да праву чељад не мучите. А вама свијема свештеницима у сва села и племена пишем и властију нам од Бога даноју најжесточајше запрепаштавам ( = забрањујем) и говорим да ни једному, који не би ово писмо послушао, немате никаква посла црковнога оправљати, него они и њихови домови нека остају под жестоким проклетством отлучени; тако и они свештеник, који би преко овога мога писма преступио, а праве и добре Богу препоручавам и остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар.

( Посланица Црмничанима, 1830. г.)

Калуђери имају гледати своје црквене и манастирске после и не мијешати се у дјела мирскијех свештеника, а мирски свештеници остају у дужности вјенчавати и сваки своју инорију ( = парохију) пазити, за коју имаде самому Богу отвјет на Страшни Суд второга пришествија Христова дати. Свештеници ваља да су свијетило и огледало народу, пастири и учитељи, вожди и наставници словеснога стада Христова, који воде и настављају Христијане на пут спасенија, дајући им изглед ( = примјер) од својега доброга и богоугоднога живљења. Но кад свештеници трују и погане народ, а најпаче којега скварнога прибитка и лакомости, - од кога ће се добру научити, оли добри изглед и наставленије примити? И како народ може бити спасен?...

( Из посланице Ришњанима, 1808. г.)


БУГАРСКА - МРЉЕ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

Генерална — Аутор svarog @ 18:06


БУГАРСКА - МРЉЕ ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

Божо Бјелак

Ако се анлизирају изјаве српских и бугарских вођа у последњих десет година, онда се долази до закључка да у Србији и Бугарској влада процес демократизације, привредни просперитет, да су изразито проевропски оријентисане, односно да ЕУ и НАТО немају алтернативу, те да су односе довеле до савршенатва. Улазак у ЕУ захтева сређивање односа са суседима. Бугари су, уз велику помоћ масмедија, доказивали представнику ЕК, у подужем припремном периоду уласка у НАТО и ЕУ, да немају буквално ниједан проблем са Србијом. Прагматично, ограђивали су се од изјава неких партијских првака, антисрпских књига, од неких историчата, Ганев, Госцев (територијалних претензија, мењања граница), уз девизу да би прошлост требало оставити по страни.

Успели су да убеде Европу да са Србијом тече мед и млеко, иако то, да се не заваравамо, и није био услов, јер је та Европа Србију сатанизовала. Бугарска је за несрећу Бугара и околних народа, ушла у НАТО и ЕУ. По најважнијим параметрима, она и није чланица ЕУ. Нису јој дозволили да 2009., како је било предвиђено, уведу Евро, није добили обећане огромне кредите од фондова ЕУ, CARDS i FAR, и што је основ равноправности, Бугари се не могу слободно кретати, селити се, живети у другим земљама ЕУ. Она је, од уласка у ЕУ, најсиромашнија земља, њена привреда је у колапсу, стандард становништва је на ивици тоталне беде, влада „бела куга“, изгубила је духовни, културни, историјски, православни и сваки други идентитет. ЕУ је Бугарску ставила у један велики саркофаг и сахранила је. Да ли су Бугарска, Румунија, сада ништа мање Грчка, Италија, Шпанија, Ирска, Пољска, опомена онима који као овце, без предводника и чактара, хрле у ЕУ.

Када се о славјанским народима ради, после крвавих ратова Руса и Пољака, највише таквих ратова су водили Срби и Бугари. Није лако заборавити ту несрећну прошлост и великодржавне тежње вођа. Кад год се са Бугарима појави неки проблем (случај пуковника Бранковића, или афера након објављивања докумената о шпијунажи, признање фантомске државе Косово, покушај митинга партије АТАК-а у Босиљграду и др), одмах исплива на површину све оно што је кроз историју оптерећивало две земље. Тај анимозитет, који прокључа, свако коме МИР нема алтернативу, требало би да сузбија.

У свим временима, па и у овим (иако је знано), потребно је поновити да су рецидиви прошлости на Балкану снажно присутни. Регион Балкана и Црноморског басена представља значајно подручје, са свих аспеката, посебно геополитичког, где се дефинишу интересне сфере главних центара светског одлучивања. На овом подручју преламају се стратешки интереси Имаперије зла, Русије, ЕУ. Интерси су исти: контрола политичких, економских, војних и др. кретања, док су разлози за овако стратешко опредељење различити.
 

Бугари и Срби су се у „великим“ и „малим“ ратовима и у мирним периодима углавном налазили на супротној страни, пре свега блоковској. Такво стање је и данас. Бугарска је уместо Варшавског пакта врло брзо постала пуноправна чланица НАТО-а. На питање неким угледним Бугарима: како то да је Бугарска похрлила у НАТО, а док је била у Варшавском пакту, шапутали сте нам на уво, како је Варшавски пакт велико зло. Са дозом буквално туге, само су затварали очи, показујући одговарајућим покретом, да им је доста пактова.

У временима пре великих сукоба са Бугарском, Србија је, а посебно Београд, била Бугарима мост за Европу. Пре Сливничке битке, 1885. године, Београд је био најзначајнији град за бугарску културу. Постојале су разне културне институције у Београду, штампане су књиге на бугарском језику итд. Учевни људи су сматрали да западна цивилизација, заснована на култу знања, односно примене знања у техници, може наћи заједничке компоненте са медитеранском цивилизацијом, којој припадају Србија, Бугарска, Грчка, Румунија, Македонија. Очекивало се да те земље могу да одиграју значајну улогу у прожимању и уједињавању те две цивилизације. Нажалост, западна цивилизација је метафизичка, није успела да реши ниједно битно питање: духовно, економско, морално, историјско.

Како верујем у народ, а не у вође, народи и једне и друге земље последњих година су свесни да се морају ослобаћати међусобних оптуживања, иако смо сви рођени од чињеница прошлости. Не можемо негирати ни величенственост ни сервилност прошлости, ни живот ни смрт, али ћемо и даље само сањати добру будућност, ако тој будућности прилазимо са теретом прошлости. Велики догађаји у историји сваког народа и државе увек се изнова процењују и осењују, најчешће по последицама које се створе много година касније. То је случај и са односима бугарског и српског народа.

Чињеница је, што је такође знано, да су Србима, Бугари најближи од свих других јужнославјанских народа (иста вера, постоји немала сличност између старе штокавице и бугарског језика). У неким временима, као у доба просвећеног, култувисаног и европски оријентисаног Михаила Обреновића, заговарана је заједничка држава са Бугарском ( у Букурешту је Михаило Обреновић 1876. године склопио тајни споразум са бугарским првацима о заједничкој држави). Заједничку државу (до појаве Информбироа) договарали су Броз и Димитров (Георги Димитров, познат као јунак Лајпцишког процеса, шеф Коминтерне, извадио је Броза из чувеног хотела „Лукс“ у Москви, где су боравили многи комунистички прваци из Европе, одакле су одвођени без повратка у Љубљанку, затим Сибир, или су се убијали, односно једини је жив изашао анонимус, сумњивог поријекла Броз, кога је Бугарин поставио за генералног секретара КПЈ, а српске левичаре и комунисте, као браћу Вујовић и друге, су убили и сахранили под зидинама Кремља). Дакле, није случајно да је Коминтерна, односно Бугарин Димитров, одабро (клонираного Амброзија), а не некога од Срба да води КПЈ од 1937. године.

У време Информбироа, поготово у периоду до Стаљинове смрти, Бугарска је, од свих земаља Варшавског пакта, понајвише изражавала непријатељство прем оној Југи, боље речено Србији. Примери понашања Бугарске у тим временима, не би стали у неколкико дебелих књига. Довољна је констатација да је Бугарска (Бугари) била најоданија, најпослушнија слугењара СССР-а, од свих чланица ВП, као што је преко ноћи, након растурања Источног блока и СССР-а, постала најоданија Западу, односно НАТО-у и ЕУ. Први тзв. демократски председник Владе, бугарски цар (чија је странка НПСД, са партијом Турака ДПС формирала Владу након избора јуна 2001. године), прекинуо је сарадњу са Русијом, односно поништио је све уговоре, споразуме, протоколе, конвенције, забрањен је руски језик у школама, институцијама, чак и на улици. Енглески и немачки језик постали су доминантнији од бугарског.

Односе са Бугарском не би требало идеализовати. Не чека нас у тим односима, већ споменути - мед и млеко, али како се у народу каже: „Комшија је вежнији него кошуља“, те односе ваља градити са добрим намјерама. Свијест о томе требало би да захвати све средине у Бугарској. Међутим, стално су у власти присутне жеље за лидерством, а то лидерство схватају као наметање неких решења која би задирала у самосталност, достојанство, основне интересе, основе опстанка неке од суседних земаља. Поуздано се зна да је НАТО дао Бугарској посебне задатке када је Србија у питању, о чему је несмотрено нешто мало проговорио председник Бугарске 2006. године (критикован и од америчке стране), када је одржао предавање у Институту за стратешке студије у Вашингтону. Није Бугарска, у случају немира или рата, задужена само за Србију већ и за друге балканске земље. Себе сматра у том погледу лидером. Ако би, недо Бог, дошло до сукоба на овим просторима, Бугарска и Мађарска, као чланице НАТО, одмах би отцепиле део територије Србије. Бугари хлеба немају да једу, али годишње НАТО обавезе морају да измире из сиромашног буџета.

О односу према Македонији и жељама да је присвоји, да се и не говори. Водила је ратове, уцењивала савезе, све због Македоније. Сада би била задовољна једним њеним делом. Све македонске познате јунаке и историијске личности из разних области, сматрају Бугарима. У првој посети Македонији, бугарски цар, председник Владе, положио је венце на гробове Гоцета Делчева, Санданског и других, а на запрепашћење домаћина (К. Глигорова и др.) имао је одвојене, затворене разговоре са шиптарским првацима, иако Програм посете то није предвидео. Није тешко одгонетнути о чему су разговарали. Нажалост, Македонија неће опстати као држава. Једнога дана ће бити подељена између Шиптара (велика Албанија) и Бугара. Дигресија: та судбина ће задесити Црну Гору, Словенију, БИХ, Хрватску (о томе другом приликом).
                                                                                                                                                          
 
У једну реч, границе су биле и остале основна болна тачка Бугарске и Бугара, од момента ослобађања од Турака и признања на Сан-Стефанском миру. Кад год обележавају Национални празник, позивају се на Сан-Стефански мир, односно негирају ревизију граница на Берлниском конгресу у суженом виду. Бугарска се никада неће одрећи промене граница. Независно од политике предходних или садашње Владе, у интерним материјалима неких институција, академским круговима и НВО, неретко употребљавају синтагму, Западне покрајине. Исти ти кругови, уз благослов неких политичара, посебно деснице, актуализују питање промене Нејског уговора из 1919. године (претензије према свим пограничним градовима са Србијом, чак до Ниша). Након једне посете патријарха Павла Бугарској, бугарски свештеници, који су га пратили преко наше границе, у разговорима у Босиљграду, изјавили су да се налазе у „западној бугарској провинцији“. Сведоци кажу да је патријарх то изузетно тешко доживео.

Сливничку битку Бугарска обележава као свој велики празник, уз Национални, државни празник 3. март, када је ослобођена од Турака (Србија не обележава Брегалничку битку, крваве походе у светским ратовима бугарске солдатије, као нпр. у Бојник селу и које куде). Посебне свечаности су одржане поводом 120 и 125 годишњице битке. У присуству гостију из иностранства, представника Дипломатског кора и највиших државних и партијских руководилаца, њихови говори, садржај акдемије, дакле цели сценарио одише једним негативним призвуком према Србији и Србима. У том сценарију (учествују бугарски глумци и певачи) не пропусте да прозову по имену погинуле команданте, војнике, истовремено све то повезују са погинулим официрима и војницима чија имена, такође, прозивају, који су „ослобађали Београд и Србију“ (тако су фашистичке бугарске дивизије, заједно са Црвеноармејцима, ослободиле Србију, прим ББ).

Досманлијиски војни аташе, након завршетка четворогодишњег мандата, примио је у јуну 2005. године високо бугарско одликовање, које је симбол Сливничке битке (када на путу од границе на Калотини према Софији дођете у Сливницу, са леве стране на једном од брда, где се одиграла та несрећна битка, види се тај велики симбол, знак). Уручујући одликовање, бугарски генерал је у кратком говору, између осталог, позвао да те године на прослави учетвују у дефилеу и српски кадети. Рекао је: „Господине пуковниче, ако дођу ваши кадети, то ће бити први пут да на територију Бугарске уђе српска чизма, униформисани војник, а да није агресор“.

Када говоримо о мрљама, онда се мора, ради православља, подсетити да је и историја односа две цркве обиловала више лошим него добрим примерима сарадње. Бугари су чето својатали познате Србе. Мошти краља Милутина налазе се у храму Св. Кирила у Софији. Иако је након дугих преговора Свети синод Бугарске православне цркве донео одлуку 2006. године да се део моштију Светог краља Милутина врати Српској православној цркви, Кивот са моштима је и данас у Софији.

И мошти Св. Саве (Растко Немањић) биле су у старој бугарској престоници Трнову. На повратку са његовог другог ходочашћа на Гроб Господњи, представио се Господу 1236. године у Трнову. Српски краљ Владислав у више наврата молио је свога таста, бугарског цара Арсена, да дозволи да се мошти Св. Саве пренесу у Србију, што је цар Арсен одбијао. На крају Владислав је дошао код њега са великом свитом владика, игумана и попова и уз огромне дарове буквално откупио мошти и сахранио их у Милешеви.

Као што је познато, у близини Хиландара на СВ. Гори Атоској, налази се бугарски манастир Зограф. У Хиландару у 18. и 19. веку по бројности доминирају бугарски монаси (1722. године у пожару страдала је хиландарска библиотека, са великим бројем драгоцених докумената). Тих година проигуман је био Пајсије, родоначелник бугарске историје, коју је писао управо у овом српском манастиру. Враћање Хиландара Србима највише је допринео краљ Александар Обреновић, који је 1896. године посетио Хиландар, платио огромне дугове (монаси Срби га даривају Мирослављевим јеванђељем). Тада су се сви бугарски монаси морали вратити у матични Зограф. Бугари су поново у 20. веку покушали да се домогну Хиландара. На почетку тог века измолили су од Турака тапију на Хиландар. Срби су успели да дођу до тапије и униште је. Треба, такође, напоменути да је 1941. године, Хиландар са целим Атосом, као окупациона зона, додељен Бугарима, јер су се сврстали уз Хитлера и силе осовине.

О спорним питањима, која би требало избегавати, могу се написати многе странице. Бугарска епска традиција често пева о Краљевићу Марку, „Крали Марко“. Својатају га да је њихов јунак. У историји светске културе постоје слични примери. О Хомера се отимало седам античких градова – држава, о Андрића се отимају Хрвати и Турци. Слично је и са Теслом (иако су у крвавом етничком и верском рату Хрвати минирали његов споменик). Народи се отимају за великане. О безвредности се нико не отима. Бугари су снимили целовечерњи филм (2004.) „Чија је ово песма“. Сви представници балканских народа рекли су да је песма „Русе косе цуро имаш, жалиш ли их ти“ искључиво њихова, сви су је својатали. Бугари сматрају да је та песма искључиво бугарска.

Када говорим о бугарским мрљама, не би требало схватити да су сви други невини. Међутим, Бугарска се често кроз историју понављала У свим великим ратовима, била је на погрешној страни. Вечито је била разапета између жеља и могућности. Предуго трају времена (не само у Бугарској) када нема склада између друштвене правде и економског развоја. Не полази јој за руком и није јој лако да повуче граници између унутрашњих и спољнополитичких момената, који захтевају (пројектанти) брзу промену курса у унутрашњој и спољној политици, зато и јесте разапета између жеља и могућности.

У том контексту (иако нема оправдања) треба посматрати велику мрљетину, односно бугарско признање непостојеће државе Косово. Нажалост, потребно је поновити по стоти пут да је Србија морала прекинути односе са Бугарском, задржати само конзуларне. Оно што је генерално недопустиво у односима између земаља, у овом случају Бугарске и Србије, јесте бугарско традиционално дволично понашање (српска политичка „елита“ нема историјско памћење).

 У честим сусретима на највишем нивоу (председника, председника влада, министарским) у годинама 2004., 2005. (посебно када су те године у јуну победили социјалисти), 2006., Бугари су уверавали српску страну да су против мењања граница, отцепљења Космета, чак су говорили да неће признати Црну Гору ( о овим разговорима постоје забелешке, меморандуми, телеграми, похрањени у Бастиљи у улици Кнеза Милоша бр. 26). Након отцепљења Ц. Горе, само неколико дана касније, 29. маја 2006. године, прилком састанка шефова држава и влада земаља ЈИЕ у Софији, председник Бугарске је примио Председника Ц. Горе у чувеној резиденцији Т. Живкова подно Витоше, „Бојани“, којом приликом га је дочекао на улазу и уз љубљење, одмах му честитао самосталност. У разговору је рекао да је „увек заступао самосталност Ц. Горе, да је значајна историјска чињеница што је први признао Црну Гору, односно што се први сусрео са првим председником те самосталне државе, те да ће одмах отворити Амбасаду у Подгорици“ (тадашњи амбасадор СРЈ у Софији, црногорски кадар, који се дан након референдума изјаснио да остаје у дипломатији Србије из чистог прагматизма, јер би у супротном био одмах опозван, није вереовао да је то бугарски Председник рекао и није хтео да пошаље забелешку, телеграм МСП-у). Исте вечери у дневнику ТВ Бугарске и агенцији ФОНЕТ, бугарски Председник је дао изјаву, поновивши скоро све из разговора са Председником Ц. Горе. Нормално, тај амбасадор је амбасадоровао још пуне три године. То је Србија брале, односно то је досизам брале.

Да ли је свим народима својствено када су у великој беди, када гладију, када их се понизи, да изњедре вође који не знају да воде државу, који се непримјерено понашају, којима су други криви и у прошлости у садашњости. Иако су наведени само неки примери негативног наслеђа, бојимо се да и у будућности не би требало очекивати неко побољшање, што не значи да Бугари и Срби треба да одустану да траже друге путеве. Посебно се треба окренути вери и православљу, које је у својој бити мирољубиво и које треба да зближава два народа. Међутим, Империја зла и Западна Европа управо натерују (уцењују), захтевају да православне земље укину национални осећај и православље, јер сматрају „да национални осећај и православље не дозвољавају развој демократије“.
 

Управо због зла Империје и Западне Европе (ЕУ), требало би сузбијати мржњу, полазити од самога себе, свакодневно се упитати шта то радимо у сузбијању мржње, шта је потребно заборавити, опростити. Иако не треба у будућности очекивати неко велико и нагло побољшање (посебно ако смо оптимисти са искуством), требало би и Срби и Бугари (и не само они), заједнички да се боре против два највећа ИЗМА – американизма и натоизма, који су заменили ранија два изма, стаљинизам и фашизам. У чему је проблем? Ако је американизам идеологија, а јесте и то чувена по злу, онда неки сматрају да је антиамериканизам такође идеологија. Е, ту је превара и подвала, посебно младим генерацијама: антиамериканизам није идеологија, то је борба против зла, односно против американизма као зле идеологије, као ситема владања у целом свету.

Преузето са:www.vidovdan.org


ГОМИЛА И ЊЕНЕ ОСОБИНЕ

Генерална — Аутор svarog @ 12:46

ГОМИЛА И ЊЕНЕ ОСОБИНЕ

 

Гомила је посебан облик у коме се појављује људско друштво.Овај облик има своје сопствене особине,различите и од скупа појединаца и од организоване заједнице.

  Свако груписање људи није гомила.Људи,који седе у кафани,међусобно неповезани,јесу скуп а не гомила.Да би постали гомила потребно је да их једна заједничка мисао,једна заједничка тежња,повеже и покрене.Тек онда скуп се претвара у гомилу.

  Исто тако,да би једна група људи била гомила,није неопходно да људи буду просторно окупљени.Људи могу да буду просторно разбацани па ипак да сачињавају гомилу и у социолошком и у психолошком смислу.Потребно је да су људи понети једном заједничком мисли и да су појединци те заједничке тежње свесни.Отуда је могуће да цео један град,или цео један народ,у извесним тренуцима узме облик гомиле.

  Појединац у гомили обично се другојачије понаша него када је сам.Као појединац,човек има осећање одговорности и ово осећање га кочи те извесне акције не предузима.Ретко ће се наћи појединац који ће разбијати излоге на радњама или линчовати јавно човека на улици.Међутим,то гомила чини сасвим лако.Појединац у гомили осећа се утопљен у број и свестан је да није много видан.Зато он у гомили сасвим лако и неразмишљено чини потезе које сам иначе не би учинио.Осећање одговорности појединаца потпуно ишчезава у гомили и чини гомилу у овом погледу потпуно слепом.

  С друге стране,на ово осећање неодговорности,додаје се код гомиле осећање њене свемоћи.Број и једнодушност толиких људи дају појединцима у гомили и целој гомили осећај свемоћи тако да гомила добије осећање свемоћи тако да гомила добије осећање да може све.Ношена овим осећањем,гомила је у стању да покаже пример великог јунаштва најчешће на жалост у рушењу,а врло ретко у стваралаштву.

  Стваралачки посао је сложен и захтева дубину мисли и тачност предвиђања на почетку,дисциплину,кординацију и истрајност у напорима у току акције,а за све ово гомила је неспособна.За рушење све ово није потребно.Ту је довољна одлучност и брз прелаз у акцију,а гомила те особине носи у себи.Отуда је гомила по правилу рушилачка,а стваралачка само по изузетку.Гомила је обично стваралачка у толико уколико поруши сметње напретку.

  Гомила је веома покретна и извесне помисли шире се у гомили таквом брзином да постају психоза.Нарочито је машта код гомиле развијена тако да површне слике постају веровања.Довољно је да се код једног члана гомиле створи илузија која на прост и гомили приступачан начин даје жељено објашњење:таква илузија постаје,укоро мотор гомиле.

  Јер гомила нема моћ критике а у гомили је појединац сав под утиском броја.Чим неколико људи у гомили верују у нешто то постаје убрзо и веровање гомиле пос условом,наравно, да је предмет веровања прост и да његово разумевање не захтева никакво размишљање.

  Није потребно да гомилу сачињава велики број па да она добије све особине.И мали број људи,на пример свега неколико људи,могу да узму облик гомиле.Одбор од неколико чланова већ умногоме има особине гомиле.

  Човек је у стању да се удубљује у мисли само кад је сам.Чим мора да мисли у друштву он не силази у дубину.И у колико је друштво многобројније,мисао мора да буде површнија.Ово има своје теоријско објашњење.

  Кад два човека неједнаких способности разговарају,разговор је могућ само на нивоу неспособнијега.Члан Академије наука кад разговара са чобанином мора да се спусти на ниво чобанина јер овај не може да се попне на ниво академика.И у колико је група већа у толико је ниво њених разговора нижи.Чим неко у гомили почне дубље да мисли,постаје несхватљив за остале,а бити нејасан за гомилу је исто што и бити сумњив.Због тога је особина гомиле површност,а не дубина.Одбори у погледу дубине мишљења слични су бродовима у конвоју:сви плове брзином најспоријег брода.

  Гомила не подноси умни напор и зато се задржава на готовим формулама,на речима и симболима.До које мере гомила не везује речи са суштином њиховог смисла,изванредан пример нам даје научник Гистав л`Бон у својој књизи Психологија гомила следећим текстом:

,,Тако,кад гомиле,услед политичког поремећаја и промена у веровањима,дођу до тога да исповедају дубоку антипатију према сликама које им буде извесне речи,први задатак правог државника јесте да измени речи,не дирајући,разуме се,ништа у саму ствар.Ова последња је сувише везана за наслеђени склоп да би могла бити измењена.Мудро Токвиљ примећује да се рад конзулата и царства састојао углавном у томе да старе установе из прошлости обуче у нове изразе,да према томе речи,које су будиле немиле представе у машти,замени другим које услед своје свежине спречавају слична осећања.La taille је постала порез на непокретности;la gabelle трошарина на co;les aides,посредни порези и тако даље.''

  Још су већи мајстори у овоме били бољшевици.Они су не само старим појавама дали нова имена,него су те исте старе и целом свету познате појаве под новим именом објављивали као своје проналаске.Веома карактеристичан је у овом погледу пример са стахановизмом.

  Познато је да су Карл Маркс и Фридрих Енгелс били велики непријатељи поделе рада за коју су тврдили не само да је некорисна него чак да је штетна.Прикивање радника само за једну врсту посла,по Марксу осакаћује радника,претвара га у нешто абнормално а за Енгелса су професије,као на пример гурачи колица и архитекти,унакажени економски варијетети''.(Анти-Даринг,III,3)

  Тако су писали комунисти док нису имали своју државу.Али кад су дошли на власт 1917.године у Русији,нашли су се пред великом незгодом:ако напусте поделу рада,онда ће изгубити и високу продуктивност коју подела рада друштву доноси.А ако задрже поделу рада,онда су напустили темељ комунистичке економске доктрине.И они су то питање решили стахановизмом.

  У својој књизи СССр,која је издата у Београду 1939.године у циљу пропаганде за Совјетски савез,Вук Драговић овако описује појаву стахановизма:

  ,,Алексеј Стаханов радио јеу угљенокопу,у окну,обарао угаљ,товарио га у ручне вагоне,гурао и извлачио га.Да би морао да утоварује и да гура вагоне,морао је,разуме се,за то време да престане са разбијањем блокова угља.Док је он товарио и гурао,не само што је морао да престане да ради свој прави посао(да разбија стене),већ је и његов алат,аутоматска машина за бушење,морала да мирује.Рудару Алексеју Стаханову то се учинило сасвим бесмислено.Један дан он је поделио рад у својој шихти:он,Стаханов,непрестано ће да буши и руши стене угља,док ће други да утоварују,а трећи да одвлаче и довлаче колица.Он је на машини свакако био највештији.Ускоро су и остали људи из екипе постали највештији,један у гурању колица,други у утовару''.

  Радећи по старом,традиционалном систему,Стаханов је могао да савлада,за шест часова рада,13 до 14 тона угља.По своме новом систему,он је успео да савлада,за исто време,102 тоне угља''.То је било 30.августа 1935.године.

  У суштини успех Стаханова сачињавала је подела рада.

  И совјетски властодршци,који из доктринарних разлога нису могли да врате у живот поштовање поделе рада,прихватили су Стахановизам.Стари принцип под новим именом.Баш као у време француске револуције.

  Пример Алексеја Стаханова постао је у СССр чувен јер је он поделом рада увећао своју производњу угља 7.5 пута и то у 1935.години.Пример који нам је навео Адам Смит остао је међутим и даље у СССр непознат и онај ко би га цитирао кажњаван је као ,,агитатор буржоаске поделе рада''.

  Ово играње са народима могуће је само зато јер је гомила површна.Она своје појмове везује за речи а не за суштину коју ове речи представљају.

  У гомили људи нису повезани својим највишим особинама,јер су ове ретке,већ најнижим јер су оне заједничке.Зато се на гомилу не делује разлозима већ површним осећањима и маштом која ова осећања изазива.Страх одлично делује на гомилу.

  Гомила не зна за делимичност појмова,на пример,за неизвесност или сумњу.Она сваку појаву схвата апсолутно и никад не види средину већ само крајности.Слутња у гомили за трен ока претвара се у неизвесност,недопадање прелази у мржњу.

  Ко хоће да говори гомили мора да се служи само упрошћеним појмовима.То знају сви велики мајстори пропаганде.

  Ко хоће да води гомилу,тај мора да уме са њом и да поступа.Ево шта по овом питању пише Гистав л`Бон у својој ,,Психологији гомиле'':

  ,,Ако треба гомилу повести и  за тренутак је одлучити да учини било какав чин:да опљачка какав двор,да се коље у одбрани једне барикаде,ваља на њу деловати брзим сугестијама.Најенергичнија сугестија јесте пример.Тада је потребно да је гомила већ припремљена извесним околностима,и да онај,ко хоће да је повуче,има особине које ће проучити даље под називом престижа''.

  ,,Ако се пак ради о томе да се у душу гомиле усаде лагано нове идеје и веровања-модерне социјалне теорије,на пример-методе вође гомиле су различите.Углавном ту служе ова три начина:тврђење,понављање и зараза.Рад на овоме је доста спор,али су последице трајне''.

  ,,Просто обично тврђење,ослобођено од сваког закључивања и доказивања,сачињава сигурно средство за продирање идеја у душу гомила.Уколико је тврђење јасније и збијеније,слободно од одказа и објашњења,утолико има више ауторитета.Верске књиге и кодекси свих времена служили су се увек простим тврђењима.Државници,који су позвани да бране извесну политику коју било,индустријалци који рекламирају своје производе путем огласа,знају за важност тврђења.''

  ,,Тврђење пак доспева до стварног утицаја тек ако се непрестано понавља и то што је могуће више,истим речима.Наполеон је говорио да постоји само једна озбиљна фигура у беседништву,а то је понављање.Ствар коју тврдимо,понављањем успева да се учврсти у духовима толико да је ови прихватају као доказну истину''.

  ,,Утицај понављања на гомилу схватиће се кад се види колику моћ оно има на просвећене духове.Ствар коју понављамо,успева да се најзад учврсти у дубоким областима подсвести где се рађају и мотиви за наше радње.После извесног времена,заборављајући од кога смо све слушали ова понављана тврђења,ми почињемо да им верујемо...''

  ,,Кад једно тврђење довољно понављано,са једнодушношћу у понављању,како се то дешава за извесна финансијска предузећа која купују све сараднике у пропаганди,образује се тада оно што називамо мишљења и снажан механизам заразе ступа тада у дејство.У гомили,идеје,осећања,узбуђења и веровања имају моћ заразног ширења као микробе.Ова појава се запажа чак и код животиња када су у гомили.Удар ногом у земљу једног коња у штали изазив подражавање и осталих коња у коњушници.Страх или неуредан покрет неколико оваца,шири се убрзо на стадо.Заразно ширење узбуђења објашњава нам и брзину наступања панике...''

  Гомила је дакле слепа,неодговорна,необуздана,лако узбудљива и покретљива,склона рушењу и површна.Она уопште није стабилан облик људског друштва.

 

                                                          МИЛОСАВ ВАСИЉЕВИЋ

 

Преузето из:Нова Искра Београд,Јануар,1997.година V

број 38.стр.24-25


КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ

Генерална — Аутор svarog @ 11:48

Антоније Ђурић

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ ЗЛОЧИНА

Део први: ЖРТВЕ НЕЋЕ У ЗАБОРАВ

Боже, како су нас убијали!

Не како су нас убијали нацисти, фашисти, балисти, усташе, муслимани из ханџар дивизија, него како су нас убијали ови са српским именом и презименом, ови отпадници од вере и нације који за вођу и учитеља прихватише Јосипа Броза, за кога ни данас не знају ни ко је ни одакле је дошао...

Живима очи вадили!

Шумском тестером живе секли као трупце!

Јединце синове пред родитељима убијали!

Труднице пред порођај вешали!

Отвореним кабловима струје пржили тело!

Мртвима секиром одсецали ноге!

Силовали попадије по затворима!

Зубе с вилицом избијали!

Усијаним гвозденим шиљком мртвима бушили тело!

Живом свештенику драли кожу с леђа!

Убијали оне који читају Свето писмо!

Странице Светог писма претворили у клозет-папир!

У чизмама скакали затвореницима на стомак и ребра!

Како су осакатили српског владику Варнаву!

У Манастиру Жича, у посебном кутку, чувала се одора владике др Василија Костића, кога су богохулинци у Бањалуци каменовали и протерали.

Српске православне цркве рушили, палили – коње за олтар везивали.

Убили 480 српских православних свештеника.

Српски комунисти убили у Словенији 80 српских православних свештеника из Црне Горе који су измицали пред најездом злочинаца. На њиховом челу био је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац – Њега су пребацили на планину Букуљу код Аранђеловца и ту после мучења усмртили. Од недавно се зна његов убица. Међу свештеницима у Словенији био је и Лука Вукмановић, доктор теолошких наука и рођени брат Брозовог генерала Светозара Вукмановића- Темпа.

ИСТИНА ЈЕ: Митрофану Матићу, калуђеру, игуману манастира Чокештина у Мачви, између Шапца и Лознице, према писању српских новина за време немачке окупације комунистички зликовци су најпре ископали очи па му под крваве очне дупље подметнули Свето писмо – да чита! Усмртио га је метком у срце Момчило Мома Малетић, бивши касапин из Мачванског Прњавора. То је утврдио студент Богословског факултета у Београду Владимир П. Петровић и објваио у књизи „Народни монах-животопис Митрофана Матића“.

ИСТИНА ЈЕ: Веселина Петровића, председика општине у Дивцима, код Ваљева, комунисти, чији је комесар био поп Влада Зечевић, усмртили су на свиреп начин: везали су му руке и ноге па га набили на „магаре“ на коме секу дрва и живог тестерисали на трупце! Само су најкрволочнији злочинци могли да измисле овакву смрт. Када су Брозови следбеници упали у ово село, опљачкали су задругу, продавнице, занатске радње, домаћинске куће...Председник општине Веселин Петровић рекао им је да врате све што су наотимали и да ће једног дана, кад се заврши немачка окупација, одговарати пред редовним судовима. Злочинци су ове речи схватили као отпор и претњу, што је још више увећало њихову миржњу...

Злочинци су брзо похватани и изведени пред суд. На саслушању су рекли да их је на ово дело навео њихов комесар поп Влада Зечевић, Брозов следбеник који је нешто касније био министар у Брозовој влади и који је упамћен по томе што је Србима, избеглим са Косова и Метохије за време немачко-шиптарске окупације забранио после рата повратак у своје куће. Његов брат Марко био је осуђен на 20 година робије јер је био у војсци генерала Михаиловића. Поп је био немилосрдан и према брату. Црква га није рашчинила.

ИСТИНА ЈЕ: Свештеника Добросава Добру Поповића, који је искрено служио Богу и роду свом у селу Штрпци, у околини Пробоја на Лиму, комунисти су осумњичили да има контакте са генералом Михаиловићем тако што га уочи великих православних празника причешћује. Прота је, враћајући се кући из посете верницима налетео на потерно одељење ОЗНЕ на чијем је челу био Брозов министар Слободан Пенезић Крцун, који је већ био стекао славу џелата. Кад су га пресрели и испитивали, прота је одбио да има ма какву везу са Дражом, што је Пенезића разбеснело па је наредио својим џелатима да проту оборе на земљу, да му скину мантију и да му на голим грудима запале ватру...Цврчало је тело проте Поповића као кости Светог Саве на Врачару које је запалио Синан-паша. До краја живота прота није могао да зацели ране. Остала је тајна да ли је прота Добро последњи пут причестио генерала Дражу.

ИСТИНА ЈЕ: има доста сведочења и доказа да су комунисти убијали јединце синове и да су родитеље присиљавали да играју коло поред своје убијене деце. Један од сведока је и Бранко Пејовић, један од најборбенијих српских емиграната у Торонту, иначе борац војводе Павла Ђуришића, из некадашње српске Црне Горе. Он у својим записима сведочи ко нас је све, и како, убијао. Пејовић, који је прошао кроз пакао Словеније сведочи како су их живе спаљивали. Бранко Пејовић је драгоцени сведок, а његови записи од историјског значаја. Данас се зна да су злочини чињени по наређењу и данас живог Митје Рибичића, шефа ОЗНЕ за Словенију, Милке Планинц, комесара, Симе Дубајића који је пред смрт признао неке злочине.

ИСТИНА ЈЕ: да је Јованка Тасић из села Бијела у Вишеградском крају потајно хранила одметнике који су себе називали и четницима. Била је пред порођајем кад су је у новембру 1947. године открили и ухапсили Брозови следбеници. Како батинање и слични методи нису дали резултате, одлучили су да је обесе. Везали су јој руке и обесили о греду у подруму куће. Из утробе обешене жене испало је дете које су жене из те куће прихватиле и увиле у неке крпе. И мајка и дете прођоше кроз нова искушења. Јованка је детету дала име Ратко. Он је тек у четрдесетој години сазнао да је рођен на вешалима. О овом злочину пише Миодраг Тасић, чији су блиски рођаци били активни четници. А Јованка Тасић је донедавно живела у сремском селу Добановци, али завичај и муке кроз које је прошла никад није заборавила.

ИСТИНА ЈЕ: ужички ознаши, чији су господари живота и смрти били Аца Чизмић и Миле Тороман натерали су Раденку Стојановић, из златиборског села Мачката, супругу четничког комаданта Милана Стојановића да себи ископа гроб. Њен муж је за то време био у илегали. Ознаши су пуцали изнад њене главе, а она је, мислећи да је погођена пала у ископану раку. Како је била трудна, од силног стреса изгубила је дете. Данас Раденка Стојановић живи у канадском граду Торонту – ту пали кандило и гаји цвеће на гробу свога мужа Милана.

ИСТИНА ЈЕ: Милунка Мачић, млада девојка из села Трудова код Нове Вароши била је осумњичена да је знала за тајно скровиште четничког мајора Вука Калаитовића, комаданта групе милешевских корпуса, који је се из Босне вратио у завичај. Један од најелитнијих официра генерала Михаиловића био је веома омиљен у златарском крају. Комунисти су организовали многе заседе и потере са жељом да га усмрте. Кад нису могли то да остваре, одлучили су да убију жену Наду и кћер Бранку. Кад су за овај план сазнали нововарошки муслимани отишли су ноћу у село Штитково, обукли мајку и ћерку у муслиманску одећу, крили их месецеима по муслиманским кућам. И данас су живе и здраве... Стака Куртић, рођена Калаитовић, из села Штиткова, којој је Вук близак рођак, преживела је „Исусове муке“ и остала нема пред Озниним иследницима... Ране на телу некако је залечила, али ране на души никада.

ИСТИНА ЈЕ: Неда Мијушковић, из Ариља, која је као млада и лепа учитељица уписивала своје суграђане у четнике била је по завршетку рата ухапшена и оуђена на вишегодишњу робију. Њен рођени брат био је комунистички јавни тужилац града Београда и ојадио је многе честите породице, а ни свој сестру није хтео да заштити. Нада сведочи да је у ужичком затвору Ознин егзикутор Николић, звани Лакан, слиловао многе српске затворенице, нарочито се окомио на супруге четника. Силовао је и попадију Милицу, док су остале затворенице, бојећи се Лакановог крвавог ножа покривале очи шакама. Лекон је био Ознин миљеник и само Бог зна колико је људи убио...

ИСТИНА ЈЕ: нису комунисти мучили само живе – горели су од мржње и освете и према мртвима. Када је у петнаестој години робијања умро доктор правних наука Стеван Мољевић, који је на Светосавском конгресу изабран за председника Извршног одбора Централног националног комитета њему су, да би могао да стане у мртвачки сандук, пребили ноге. Није ни то било довољно па су му тело бушили усијаним гвозденим шиљком. Када су комунистички главари сазнали да Мољевић болује од неизлечиве болести, дошао је Брозов министар Слободан Пенезић Крцун с намером да га приволи да се одрекне свог националног програма и да би могао да оде кући. Стеван Мољевић је овако одговорио министру Пенезићу: „Крцуне, загледај се у мој образ и знај нама те слободе која ће ме навести и нема те болести која ће ме уплашити да га изгубим!“

Његове ћерке Мирјана и Радмила после тридесет година од смрти успеле су да његове земне остатке пренесу у породичну гробницу на Београдском Новом гробљу.

ИСТИНА ЈЕ: када је суђено младим гимназијалцима у Лесковцу, међу којима су били данашњи професор Растко Крстић и лекар Владислав Кнежевићи његов брат Лазар (умро у Чикагу) судија је рекао да су иследници били милостиви према малдим људима. На то је Кнежевић пред судом и публиком пружио доказ те самилости – из џепа је извадио гомилу својих зуба и ставио их на судијин сто. Судница је занемела док су родитељи ухапшених ђака плакали.

ИСТИНА ЈЕ: Брозови Ознаши у Нишу били су веома маштовити у измишљању мука којима ће изложити своје жртве. О томе сведочи писац Петроније Стојановић Зоркин који је једва преживео ударце њихових чизама. Петроније је као ђак уписан у црне књиге као ватрени противник комунистичке владавине. Није он, тако је учен и васпитаван, мрзео људе, али је мрзео зло у људима. А Брозови следбеници који су га мучили били су пуни зла – ни једну људску врлину. Зоркин је аутор мносштва књига, а највише је читана она под насловом „кад удба бије“. Стојановића је Бог сачувао да би и у позним годинама својим књигама могао да сведочи о комунистичким злоћчинима.

Овај текст има циљ да се жртве не забораве.


О ЗНАЧЕЊУ РЕЧИ "КАТОЛИЧАНСКИ" и "САБОРНИ"

Генерална — Аутор svarog @ 19:51

О значењу речи "КАТОЛИЧАНСКИ" и "САБОРНИ",

а поводом написа језуите о.Гагарина

Алексеј Хомјаков

 

Писмо уреднику листа "L'Union Chretienne"

 

 

М. Г.!

Какво год да је моје мишљење о програму вашег издања, питања која се у њему разматрају дотичу ме се у толикој мери да ја не могу остати равнодушан на полемику коју су она (питања) покренула, и на нападе на Цркву које су она изазвала. Смем се надати да нећете одбити да објавите неколико речи написаних као одговор на брошуру оца Гагарина (под насловом: "Одговор Руса Русу").

Пре него што је издата ова брошура, многопоштовани отац је рекао следеће: "замислите, браћо, у словенском преводу Символа вере реч "католичанска" замењена јенеодређеном и нејасном речју, која уопште не изражава појам свесветкости (universalite). Када певају Символ вере, милиони хришћана, уместо да кажу: "верујем у Цркву католичанску", кажу "верујем у Цркву саборну". И онда нас (тј. Латине) оптужују да кваримо символ вере!"

На ову смешну оптужбу ви сте сасвим аргументовано одговорили да реч "саборни" значи "католичански", да такав смисао има по црквеном речнику, да је у истом значењу употребљена у наслову посланице светог Јакова итд, итд. Сада, у својој брошури, о. Гагарин ставља себи у задатак да оправда своју пређашњу (оптужбу; но, пошто је притеран уза зид и разоткривен као незналица!, шта он налази да каже у своју одбрану? Ево његових речи: "Било како било, свако види да је за жаљење што символ, у облику у којем се чита у руским храмовима не садржи у себи израз у којем би смисао речи "католичански" блистао пунимсјајем".

Рецимо и да је имао разлога да жали због слабог или мањкавог превода; но да ли из тога следи да је изјави жаљења имао разлога додати узвик: "и онда нас оптужују да кваримо Символ вере!" не следи ли да је овај узвик доказ очигледне несавесности?

Али шта рећи за прву оптужбу? Чиме њу објаснити: несавесношћу или незнањем? Прва претпоставка би сама по себи била врло вероватна и чак се не би могла сматрати увредом за писца који у расправи са противницима прибегава потказивању и клевети. Ја сам му то рекао и доказао у једној од мојих брошура. Он није одговорио; није сеусудио, није могао ништа одговорити, нити ће икада смети и моћи. Позивам га да то учини. Али у овом случају ја га оправдавам: оптужба, коју је изрекао, производ је крајњег незнања; оно га је окуражило да непромишљено срља у пропаст које није ни свестан и да се, тако да кажемо, набоде на копље смртоносно по целу његову странку.

Размотримо најпре његову критику: "Руска реч (саборна) је неодређена и нејасна" Добро, рецимо да је тако; али реч којој о. Гагарин даје предност (католичка) неманикаквог смисла. Она исто ткао ништа не значи ни на француском, ни на немачком, ни на италијанском, нити на било км језику осим на грчком.

Да би се она могла разумети, неопходно ју је најпре објаснити, другим речима: превести је. А чим се допушта објашњавање, ништа нас не спречава да тим објашњењиманеодређени израз учинимо одређенијим. За шта нас, дакле, оптужују?

"Но - пребацују нам, - реч саборни се употребљава и у другим значењима; она понекад значи: синодални, катедрални, па чак и јавни (public)". Рецимо да је тако; али, зар реч "католичански" нема у грчком језику и других значења, осим оног које има у Символу? Очито отац језуита не само да не зна грчки језик, него нема у својој келији ниречник грчког језика из којег би се могао обавестити о различитим значењима која ова реч има у том једином језику, у којем она нешто значи. Питам опет: у чему се састоји оптужба?

Све ово је просто смешно; али ево озбиљне стране питања: да ли отац језуита схвата шта значи реч "католичански"?

"Она значи светски", одговара отац језуита. Светски! Али у ком смислу? - "Па то је јасно: у смислу да Црква обухвата све народе". Ја не подмећем ништа о. Гагарину, то су његове сопствене речи. Ево објашњења које он даје: "својство које понајвише недостаје источном (веро) исповедању, оно својство чији недостатак просто боде очи јесте управо католичност, светскост. Треба само отворити очи, па ће се видети да су цркве овог исповедања цркве обласне, месне, народне и да не сачињавају Цркву светску. У том погледу протестантизам је изнад њих: јер протестанте можете свугде срести, а за источне се то не може рећи".

Дакле, католичански значи " онај који припада свим народима". Али која је Црква у том случају католичанска? Где је она? У Риму? Нека ми покажу римску цркву међу Турцима, у Турској; међу Персијанцима, у Персији; међу Црнцима, у срцу Африке. Одговориће можда да је цепидлачење и да је у овом случају важан већи или мањи број лица која исповедају веру. Заиста, само најлакомисленији међу лакомисленим синовима овог века могу претпоставити да би се за тако груба одређења нашло места у Символу.

 

Већи или мањи број!

 

Добро, а шта да кажемо за оно време када је Црква била такорећи у повоју; када је цела стала у невелику просторију која је на дан Педесетнице била осветљена огњеним језицима да ли је, по вашем мишљењу она, Црква, била католична, или је у оно време то својство (светскости) било одлика паганства? А када је ислам победоносно раширио своја орловска крила од Пиринејских планина до граница Кине и држао у својим џиновским канџама мали хришћански свет, шта мислите, ко је тада био католичан: Црква или ислам? Ако се све сведе на бројно стање неће ли се испоставити да је данас будизам католичнији од Рима? Авај! У смислу који ви придајете овој речи, католични су досад само незнање и порок, који су збиља својствени свим народима и земљама.

Или ће рећи да је Црква католична и да је таква била од искони не у смислу да је фактички обухватала све народе, него у смислу да јој је то било обећано, тј. да је католична због своје будућности? Ја верујем у то, али како у том случају може бости очи сада, овог часа, одсуство нечега што ће тек доћи? Не, отац језуита није мислио на оно што је у будућности; он је имао на уму само величину садашње владавине, распрострањеност ове данашње власти и неприметно је упао у апсурд, јер је умисли ода је и данас цели свет или скоро цели свет остао римски. Њему цифре значе све.

Зато додајте протестантизму још неколико милиона следбеника и неколико нових колонија, па ће у његовим (Гагариновим) очима протестантизам добити најважнију, специфичну црту католичности. Ово произилази из његових речи.

Али Црква мисли другачије. Она познаје себе не по будућој светкости, него по другим обележјима. Ма каква да је била судбина вештаствених сила света, ма каква да су била кретања духовних сила народа, ма какви да су чак били и успеси апостолства, суштинско својство Цркве - њена католичност, ипак ни најмањ^ не би зависило од тих околности; то својство је увек било неизмениво, и остаће такво заувек. Тако га је схватао и свети Атанасије. Он није рекао: "нас је више, или даље смо се разишли по целом свету" (то би било сумњиво у односу на аријанце, и особито у односу на несторијанце који су се касније појавили); он је рекао: "ни у једној области нас нема више него аријанаца, евионита или савелијанаца; али ми смо свугде католични, свугде смо признати као такви." (Указујем на смисао речи светог Атанасија, јер ми његова дела нису при руци и не могу да наведем његове изворне речи). Овде се не ради о бројности и распрострањености, нити о светкости у географском смислу, него о нечему несравњиво вишем. "Сви ваши називи су од људске произвољности, а наш је из саме суштине хришћанства." Тако католичност схвата Свети Атанасије. Погледајмо како католичност схвата Црква.

Отац Гагарин жали што у словенском преводу Символа вере наводно не постоји израз у којем би идеја светкости сијала пуним сјајем. Нека је тако; али шта је узрок томе? Можемо ли претпоставити да преводиоци нису нашли или нису хтели да пронађу израз због чијег одсуства он толико тугује? Да ли је словенски језик био толико сиромашан, или преводиоци нису знали да се користе његовим богатством? Рецимо најпре нешто о преводиоцима. Од самог почетка словенски првоучитељи су желели да народу кога су призивали Христу, подаре превод Светог Писма. Да и је вероватно, да ли је могуће да они нису на самом почетку превели и Символ вере? Додуше, ми немамо њихове оригиналне списе; али ван сваке сумње је да превод који користимо јесте њихово дело. А ове првоучитеље. Кирила и Методија, који су Грци по рођењу, али су у то време још увек били у општењу са Римом, латинствујући, иако сасвим неосновано, присвајају као своје. Зато они и у очима оца Гагарина треба да имају одређени ауторитет. Баш они су одлучили да грчку реч католичански преведу речју саборни, тако да по овој другој можемо судити и о томе како су они схватали оригинални израз. Природно се намеће питање: да ли је у словенском језику постојала реч која би потпуно одговарала појму свеобухватности? Могли бисмо навести неколико таквих речи, али биће довољно указати на две: светски и васељенски. То је довољно да бисмо се уверили да је постојало довољно речи које би предале овај појам.

Прва од наведених речи (светски) среће се у веома старим песмопојима; древност друге (васељенски) такође је несумњива; она се употребљава када се говори о Цркви, за изражавање њене свеопштости (васељенска Црква) и када се говори о саборима (васељенски сабор). Дакле, ове би речи користили први преводиоци за превођење речикатоличански, да су овој придавали значење светскости. Свакако, ја не поричем да реч καθολικοζ  (од κατά и ολαпри чему се подразумева έθνη - народи или друга истородна именица) може имати и значење светскости; тврдим, међутим, да је словенски првоучитељи нису тако разумели. Њима ни на крај памети није било да Цркву одређују географски или етнографски. За такво одређење (дефиницију) очито није било места у њиховом богословском систему. Они су се зауставили на речи саборни; саборизражава идеју сабрања не само у смислу пројављеног, видљивог сједињења многих на одређеном месту, него и у општијем смислу свагдашње могућности таквог сједињења.

Другим речима, изражава идеју јединства у мноштву. Дакле, очигледно је да реч καθολνκζ по схватању двојице великих служитеља Речи Божје које је Грчка послала Словенима происходи не од речи κατά и ολα, него κατά и όλον; јер ката често изражава исто што и наш предлог по, на пример: κατά Ματθαίον κατά Μαρκονπο Матеју, по Марку.

Црква католичанска је Црква по свему, или по јединству свих καθ όλον των πιδτεψωντων, Црква слободног једнодушја, једнодушја потпуног, Црква у којој су ишчезле народности, у којој нема ни Грка ни варвара, нема разлике у положају, нема ни робовласника ни робова; она Црква, ο којој је пророковао Стари Завет и која је остварена у Новом Завету, - једном речју, Црква како ју је одредио свети апостол Павле. Не усуђујем се рећи: да ли им је дубоко познавање суштине Цркве, поцрпено са самих извора истине у школама Истока, или још узвишеније надахнуће, ниспослато од Онога, Који је Једини, "Истина и Живот" дошапнуло да су Символу вере реч католичански преведу речју саборни; али смело тврдим да та једна реч садржи у себи целокупно исповедање вере.

Римљани, ви који присвајате словенске првоучитеље, одреците их се што пре! Ви који сте разорили једномислије и јединство, изменивши Символ, без учешћа и савета ваше источне браће, како бисте и могли да се усагласите са одређењем Цркве које су нам завештали Кирило и Методије? Оно вас осуђује. Останите ви при вашим претензијама на географску, светску распрострањеност: Даље ви и не можете. Нека при том појму остану и реформисти, које сте ви родили, јер би у истинском значењу речи "католичански" и они нашли себи осуду. Апостолска Црква у деветом веку није Црква ни καθ  εκαδτον  (по схватању сваког појединачно), нити Црква κατά τον επιδκοπον τηζ Πωμηζ (πο схватању римског епископа) као што је то код Латина; она је Црква καθ όλον (πο схватању свих у њиховом јединству), Црква каква је била до западног раскола, и каква је она остала и до данас код оних које је Господ сачувао од раскола: јер, понављам, тај раскол (римски) је јерес против догмата ο јединству (јединствености) Цркве.

Ето, м. г., на који начин је незнање оца Гагарина, тако да кажемо, натакло га на копље Кириловог и Методијевог сведочења. Свакако, он није био свестан ни опасности којој је сам себе изложио, ни тог оруђа које је сам дао у руке против своје партије. Рим бива осуђен сведочењем оних, које он сам, иако неоправдано, прибраја својим мисионарима. Уместо што ломи своје слабашне зубе ο камену чврстоћу Цркве, о. Језуита би боље поступио да се лати проучавања истине, коју је он услед незнања изневерио.

По годинама својим он још није престар за учење, а још мање за покајање.

 

Примите, м. г., уверавање и остало.

 

Превод са руског:

Родољуб Лазић

„Св. Кнез Лазар 4/1995

  

преузето из књиге

"Православна Црква и римокатолицизам - од догматике до аскетике"

стр. 118-122

 


Powered by blog.rs